Bez mnogo neizvesnosti Srbija je dobila novog predsednika države. Nova je samo funkcija, lice je isuviše dobro poznato. Aleksandar Vučić, koji je kao premijer u dva nepotpuna mandata vodio  vladu (2014. – 2016. i od 2016. – 2017.), će sada iz fotelje predsednika vlade aterirati na mesto šefa države. Tu je poziciju osvojio ubedljivo već u prvom krugu sa oko 55 posto podrške.

Prvi iza njega, sa oko 16 posto, našao se nestranački kandidat Saša Janković, doskorašnji Ombudsman, koji se obavljajući tu funkciju nije libio otvoreno kritikovati rad državnih institucija. Verovatno je zbog toga vrlo brzo došao na udar predstavnika vlasti i provladinih tabloida koji su se utrkivali ko će na naslovnoj strani zešće i besramnije rastrgnuti Jankovića (kao uostalom i sve ostale koji se usude da javno iznesu kritiku na račun vlade). Svoj krvoločni doprinos “mediji” pod kontrolom vlasti dali su i u ovoj “blitzkrieg” predizbornoj kampanji.

Majstor manipulacije

Tokom mesec dana, koliko je trajala trka za predsednika, gotovo da nije prošao dan a da tabloidi i prorežimske televizije nisu targetirali kandidate opozicije kao strane plaćenike koji u Srbiji planiraju “makedonski scenario”, izdajnike, Soroševe profitere… Istovremeno, na tim istim televizijama Vučić je kao kandidat vladajuće koalicije dobijao najveću minutažu u informativnim emisijama (sa hvalospevima, naravno), gostovao je gotovo svake sedmice (samo na onim stanicama koje su mu naklonjene, dok je one malobrojne druge izbegavao u širokom luku), a taj svoj “leteći cirkus” finiširao je nekoliko sati pre predizborne tišine na jednoj privatnoj televiziji, gde je u emisiji – u kojoj je gostovao sa svojim roditeljima (sic!) – pred kamerama ukazao pomoć momku iz publike, koji se “onesvestio”, dok su svi ostali samo ukočeno stajali i posmatrali.

Aleksandar Vučić je majstor medijske manipulacije. Taj zanat je duže od 15 godina učio od jednako umešnog i perfidnog Vojislava Šešelja, dok je bio član njegove ekstremno desničarske Srpske radikalne stranke. Otkako je Vučićeva Srpska napredna stranka preuzela sve poluge moći, aktuelni premijer i novoizabrani predsednik države je taj aspekt vlasti doveo do perfekcije.

Šansa za konsolidaciju opozicije?

U uslovima u kojima su kanali komunikacije sa biračima u najpopularnijim medijima za opoziciju bili zatvoreni, Jankovićevo drugo mesto i podrška od 16 posto birača se može smatrati uspehom. Nakon što je Demokratska stranka (DS) zbog bahate i partokratske politike svog tadašnjeg lidera i predsednika Srbije Borisa Tadića 2012. godine izgubila izbore i vlast prepustila Vučićevim naprednjacima, rezultat bivšeg Zaštitnika građana pokazao je da je moguće pokrenuti jedan broj nekadašnjih birača DS-a, onih koji su se razočarali načinom na koji je zemlja vođena nakon petooktobarskog svrgavanja Miloševićevog režima i ubistva Zorana Đinđića 2003. godine. Poređenja radi, Demokratska stranka, koja je podržala Sašu Jankovića, je prošle godine na parlamentarnim  izborima dobila tek mizernih šest posto podrške, odnosno oko 230.000 glasova, dok je ove godine za Jankovića glasalo blizu 570.000 ljudi.

Mnogi analitičari u postizbornim komentarima ocenjuju da bi ovakav rezultat mogao biti dobra osnova na kojoj se može graditi nova prodemokratska opozicija. Pod uslovom, naravno, da lideri stranaka opozicije uspeju prevazici sujete i lične animozitete i oslobode prostor na čelu Jankoviću i njemu sličnim ljudima koji se nisu politički kompromitovali, što će se – sudeći po dosadašnjem iskustvu – teško desiti.

Inercija i ucene, put do pobede

Uprkos tome što Janković ima pravo da se smatra moralnim pobednikom izbora u ovako prljavoj kampanji, nepobitna je činjenica da je Aleksadar Vučić glatko pobedio u prvom krugu. Osvojio je – uz podršku brojnih koalicionih partnera, uključujući i drugu po snazi Socijalističku partiju Srbije – više od milion i devetsto hiljada glasova podrške, za oko sto hiljada više nego što je njegova koalicija (tada bez SPS-a) dobila prošle godine na parlamentarnim izborima.

Njegovom izbornom rezultatu kao da nisu naštetile ni mere štednje u kojima je vlada, suprotno Ustavu, smanjila penzije, niti njegov autokratski odnos prema društvu i medijima, niti afere u kojima su učestvovali njegovi ministri i bliski stranački saradnici, niti partokratija koja je zahvatila svaki segment društva, kao ni još uvek nerazjašnjeno rušenje privatnih objekata u beogradskom kvartu Savamala pod okriljem noći dok su maskirani ljudi protivzakonito pritvarali slučajne prolaznike koji su svedočili ovom događaju. Ništa od svega toga čini se nije ponukalo birače da 2. aprila masovnije izađu na izbore.

Razlozi za to nisu jednostavni i još uvek se analiziraju: u prljavoj predsedničkoj kampanji, kao što smo rekli, opzicioni kandidati teško da su mogli da građanima predstave svoje programe ravnopravno sa sadašnjim pobednikom izbora. Nije zanemariv ni podatak da oko pola miliona ljudi radi u javnom sektoru. Ti ljudi su praktično ucenjeni da glasaju za vladajuću stranku i tako zadrže svoja radna mesta. Ne manje bitan faktor je i inercija, prema kojoj jedan broj birača daje podršku onome ko ima najviše šanse da pobedi, a to je u ovom momentu bio Vučić.

Iznenađenje u belom odelu

Mnogi su se, pak, nadali da će novoizabranom predsedniku biti potrebna barem dva izborna kruga da se domogne tog mesta. Stoga su nade polagali – ispostaviće se jalovo – u veliku izlaznost koja bi Vučiću podigla izborni prag za prelazak tih famoznih 50 posto, što je uslov za pobedu u prvom krugu.

Međutim, svoje glasačko pravo iskoristilo je 55 posto građana (za jedan posto manje nego na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima), pa se već nakon zatvaranja birališta moglo naslutiti da kandidatu vladajuće koalicije neće biti teško da ostvari svoj cilj.

Veću izlaznost nije doneo ni Ljubiša Preletačević Beli, fiktivni lik u kičastom belom odelu i opancima, koga glumi 25-godišnji momak Luka Maksimović. Svojim satiričnim odnosom prema (srpskoj) politici i političarima – Beli naime u kampanji nije davao lažna obećanja, već je otvoreno govorio pristalicama da ih laže i da će se bogatiti na njihov račun – Preletačević je dobio nezanemarivu  podršku od 10 posto (325.000 glasova) i zauzeo treće mesto, čime se pozicionirao ispred profesionalnih političara sa dugogodišnjim stažom, poput Vuka Jeremića, bivšeg ministra spoljnih poslova, i Vojislava Šešelja.

Poverenje su mu po svemu sudeći poklonili mahom mlađi ljudi, oni koji su odrasli na društvenim mrežama i koji postojeće demokratske mehanizme smatraju korumpiranim.

Svojim manje-više duhovitim konceptom i teatralnim nastupom Beli nije uspeo da uključi dovoljan broj apstinenata u izborni proces i time oteža Vučiću pobedu u prvom krugu, no pokazao je i vlasti i opoziciji da postoji jedan nemali broj građani koji su izgubili poverenje u sistem. To nam na koncu govore i podaci o izlaznosti.

Aktuelni premijer useliće se u zgradu Predsedništva na Andrićevom vencu i, ako je suditi po njegovom dosadašnjem načinu vladanja, za očekivati je da se Vučić neće zadovoljiti protokolarnom funkcijom koju ima predsednik Republike. Realna je opasnost da će, po uzoru na autokrate poput Vladimira Putina ili Redžepa Tajipa Erdogana, Vučić na mesto premijera postaviti pasivnu figuru i na svojoj novoj poziciji zadržati konkretne poluge moći, što je u vreme dok je bio predsednik delimično uspešno izveo i nekadašnji predsednik iz redova demokrata Boris Tadić.

U takvim okolnostima, opozicija i građani trebalo bi da što pre prebole nesuđeni drugi krug, jer bi se, zajedno sa celom Srbijom, uskoro mogli naći u nekom od Danteovih krugova.

Ilustracija: Majljinda Hodža / K2.0.