Njena kancelarija liči na arhivu, osim što je nešto neurednija. Mnogi slučajevi su završili na stolu specijalne tužiteljke Drite Hajdari. Od korupcije na visokom nivou, do terorizma i ratnih zločina, Hajdari ima dosta posla iz obeju oblasti — čak i neke koji se smatraju nacionalnim prioritetima.

Ona retko kada ustaje sa stolice pored radnog stola, a zaposlene u K2.0 gestom ruke poziva da uđu. Obučena u crno,  priča o slučajevima na kojima radi u poslednje vreme — ratnim zločinima iz rata ‘99. na Kosovu —  slučajevi ostavljeni da čame u mraku proteklih 18 godina.

Hajdari je, tužiteljka od 1999., unapređena na poziciju specijalne tužiteljke 2013. Dve godine kasnije je izabrana da koordiniše novoosnovanim Odeljenjem za ratne zločine, a nakon što su 2015. od Euleksa nadležnosti bavljenja ratnim zločinima prepuštene lokalnim institucijama; Euleks je i sam nasledio nadležnosti od UNmika 2008. Otkako je na ovom položaju, ona ne može da napusti svoju kuću ili kancelariju bez dva telohranitelja koje joj je odredila kosovska policija; oni su stalno s njom, čak i tokom vikenda.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Odeljenje specijalne tužiteljke za ratne zločine je preuzelo stotine slučajeva od svog osnivanja, među njima su slučajevi ubistava, silovanja i masakara. Osamdeset i četiri slučaja je trenutno u istrazi, od kojih je Euleks predao 49 2016. nakon prepuštanja nadležnosti.

Međutim, lokalne institucije su prošle godine podnele samo dve optužnice, a čak ni ovaj broj, možda, neće biti dostignut ove godine kao posledica nemogućnosti Kosova da sudski sarađuje sa Srbijom kako bi se počinioci ratnih zločina našli pred kosovskim pravosuđem. Hajdari insistira na tome da je došlo vreme da srpski vojni komandanti budu procesuirani za ove i mnoge druge zločine koje su počinile srpske snage na Kosovu.

K2.0 se sastalo sa   tužiteljkom Hajdari kako bi razgovarali o poteškoćama u rešavanju slučajeva zločina koji su počinjeni tokom rata na Kosovu. Razgovarali smo i o istragama od nacionalnog prioriteta koje vodi, uključujući slučaj ratnog zločina protiv lidera stranke NISMA, Fatmira Ljimaja; slučaj “prevare na javnoj funkciji” protiv bivšeg predsedavajućeg Ustavnom sudu i rektora Univerziteta u Prištini, Envera Hasanija; slučaj zloupotrebe javnog položaja protiv bivšeg predsedavajućeg Apelacionom sudu, Saljija Mekaja; kao i afera “Pronto”, u kojoj se čulo da najviši vladini zvaničnici govore u nizu prisluškivanih razgovora, a gde se čuju oni kako kuju zaveru da zloupotrebe svoje funkcije.

Kada je reč o ovom poslednjem, Hajdari kaže da ne zna da li će se podneti optužnica protiv poslanika PDK, Adema Grabovcija, glavnog protagoniste ovog skandala. Dodaje da neki njegovi dogovori da postavi ljude povezane sa strankom na javne funkcije nikada nisu bili sprovedeni u delo.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

U  intervjuu,  tužiteljka govori i o hroničnom manjku osoblja, tajmingu odluke o prepuštanju nadležnosti za ratne zločine lokalnim institucijama i potencijalu procesuiranja srpskih vojnih komandata, gde nije moguće identifikovati počinioce.

K2.0: Vi ste 2015. postavljeni za koordinatorku Odeljenja specijalnog tužioca za ratne zločine. Da li možete da nam objasnite šta su to ratni zločini?

Drita Hajdari: Ratni zločini se razlikuju od drugih zločina zbog činjenice da su oni počinjeni u situaciji rata. U vreme mira, ako neko ukrade nešto iz kuće druge osobe, na primer automobil, onda je reč o slučajnom krivičnom delu, ali je u ratnim okolnostima to ratni zločin, zbog nastupa vanrednih okolnosti — rata — tokom počinjenja zločina. Isto to važi za ubice, seksualno nasilje, fizičko zlostavljanje… To su činovi koji su počinjeni i nisu opravdani vojnom potrebom, kao što je ubijanje ili zlostavljanje zatvorenika rata ili civila, posebno žena i dece.

Na kojim slučajevima radite u Odeljenju za ratne zločine?

Trista slučajeva je prijavljeno u našem odeljenju do sada, iako je 84 ovih slučajeva prijavljeno u registar PPS [baza podataka tužilaštva u kojoj se nalaze svi slučajevi koji su i dalje pod istragom]. Od njih, 49 slučajeva je poslao Euleks. Mi [Kancelarija specijalnog tužioca Kosova] počela je 2016. da dobija slučajeve od Euleksa.

Među njima smo dobili i slučajeve za koje su donete presude o otvaranju istraga i oni su se poprilično približili dvogodišnjem istraživačkom limitu. Postoji određeni vremenski period za sprovođenje krivičnih procedura — period sprovođenja istraga traje dve godine, pa se slučaj zatvara ukoliko se ne pronađu dokazi  za to vreme.

Naša prvobitna reakcija nakon što smo primili ove slučajeve, a kako ih ne bismo izgubili, bila je da podnesemo zahteve [sudu] za nastavak istrage. Međutim, morate imati na umu da, kada podnesemo zahteve za nastavak istraga za 6 meseci — na toliko [produženje] imamo pravo — moramo da ponudimo opravdanja i da objasnimo zbog čega nije bilo dovoljno istrage za te dve godine i zašto se istraga mora nastaviti.

Šta ste uradili u tim slučajevima?

Rekli smo da počinioci nisu pronađeni i da nam treba još vremena da ih pronađemo, jer, koliko znamo, većina njih se nalazi u Srbiji. Onda smo i rekli da postoje svedoci koji su trenutno van Kosova, te da moramo čuti šta oni imaju da nam kažu, i to kroz međunarodnu saradnju sudova, i tako dalje…

Ali, vi niste prihvatili samo slučajeve u kojima su optuženi Srbi — imate i slučaj Fatmira Ljimaja, Albanca.

I na slučaju Ljimaj se radilo, inicijalno je na tome radio UNmik. Onda je Euleks doneo odluku da se sprovede istraga i ovaj slučaj nam je dat kada je tek malo vremena od [dvogodišnjeg] roka ostalo. On nam je dat oko mesec dana pre nego da se završi propisani period, a onda smo morali da zahtevamo dozvolu da nastavimo istrage 6 meseci i da pronađemo opravdanje. U ovom slučaju, glavni razlog je bio taj da se ključni svedok nalazio u Nemačkoj, pa je morao biti intervjuisan preko međunarodne saradnje sudova, a mi smo morali da nađemo dokaze.

Ovo je slučaj Belanica [u kom su učestvovala dva civila, Ramiz Hodža iz sela Belanica, i Seljman Biniši iz sela Banja, Opština Maleševo. Oni su 2. oktobra 1998. oteti ispred džamije u selu Belanica i ubijeni na ulazu u selo Kravasar].

Mislim da smo, kroz ovaj slučaj, kao tužilaštvo, dokazali da smo hrabri i profesionalni u procesuiranju slučajeva ratnih zločina bez obzira na nacionalnu pripadnost ili javnu funkciju. Naglašavam to jer, posle rata, jedan od razloga koji su korišćeni za opravdavanje činjenice da nije dozvoljavano lokalcima [kosovskim Albancima] da rade na slučajevima ratnih zločina jeste taj da oni neće procesuirati Albance za ratne zločine. Sada se ispostavilo da jesmo spremni…

Rekli ste da imate 300 slučajeva ratnih zločina. Koliko optužnica ste podneli i za koje zločine?

Pre nego što odgovorim na vaše pitanje, mislim da je potrebno naglasiti da sam kao tužiteljka radila ‘99. i 2000. godine, i da smo se u to vreme bavili ratnim zločinima i podnosili optužnice — određeni broj njih se i dalje procesuira. Ali onda [u periodu odmah nakon rata] UNMIK je preuzeo te slučajeve, jer su mislili da nismo spremni da procesuiramo ove slučajeve. Zašto? Ne znam. Bila je to odluka koju je doneo UNMIK i koja je rezultirala ekskluzivnim nadležnostima za UNMIK u bavljenju slučajevima koji se tiču ratnih zločina.

…i šta se desilo s tim slučajevima?

Oni [UNMIK] su vrlo malo radili [na ovim slučajevima]. Bilo je poneko suđenje. Kao što sam rekla javno već mnogo puta, ova kampanja [za procesuiranje ratnih zločina] je bila u mraku. Slabo šta se o tome govorilo.

Kritikujem medije i novinare i u ovom smislu — nije ih bilo briga. Nisam videla medijske izveštaje ili interesovanje medija za ove slučajeve koje je UNMIK preuzeo u ono vreme. Oni su izveštavali kada god bi se održalo suđenje i bili su zadovoljni. A sada, kada mi imamo nadležnosti, verujte me, ponekad ne mogu da odgovorim ni na pitanja koja postavljaju [jer ih ima tako mnogo]. Ponekad poželim da sebe upitam: Gde ste bili do sada?

Ali, postojao je nedostatak transparentnosti u ovim slučajevima…

…nije postojalo interesovanje. Kao da su ljudi pomislili da, zato što su bili pod nadležnostima međunarodne zajednice, mi ne treba da se bavimo tim slučajevima. Činjenica da niko dosad nije bio zainteresovan me proganja i ljuti, jer je pritisak medija i javnosti mogao da proizvede željene efekte u smislu da bi međunarodna zajednica bolje uradila posao i dala veći doprinos u ovoj oblasti.

Ipak, ovi slučajevi su u vašim nadležnostima, a vas ima dvoje tužilaca koji procesuirate 300 slučajeva. Koliko je dostižno za vas, znajući prirodu ratnih zločina?

Ovaj mali broj tužilaca u oblasti ratnih zločina je posledica nedovoljnog broja specijalnih tužilaca u ovom tužilaštvu. I dalje radimo sa prepolovljenim kapacitetima. Prema potrebama tužilaštva, 18 tužilaca je trebalo da bude ovde, ali mi funkcionišemo sa polovinom planiranih kapaciteta. Pored ratnih zločina, moj kolega Eljez Bljakaj i ja radimo na drugim slučajevima. Ja lično imam slučajeve koji se nalaze u sudskom postupku, ali imam i nekoliko koji su u istrazi, kao što su slučajevi pranja novca, terorizma i slučaj “Pronto”…

Imamo pitanja i za te slučajeve, iako bismo hteli da nastavimo na temu ratnih zločina pre toga. Mi smo i dalje zainteresovani za to koliko ste optužnica za ratne zločine podneli kao odeljenje? Postavljamo vam ovo pitanje, jer su upućivane kritike da ste 2016. podneli samo dve optužnice, te da se broj slučajeva ratnih zločina kojima se bavite generalno smanjuje. Postoje žalbe članova porodica žrtava koji kažu da ih je nemarnost naterala da izgube poverenje u pravdu, jer, prema njihovim rečima, država nije uradila najviše što može. Vi ste deo državnog aparata, zašto nije dovoljno urađeno da se rasvetle ratni zločini, 18 godina posle završetka rata?

Baš sam počela da odgovaram na to pitanje. Prvobitno, ovi slučajevi su bili u nadležnosti UNmika, onda Euleksa — i sami ste rekli da u to vreme nije bilo transparentnosti. Ali, moje pitanje je ovo, kako je moguće da nam, posle 18 godina od završetka rata, međunarodne misije i dalje ne veruju da bi nam predale ove slučajeve, a sada, odjednom, oni su odlučili da nam ih predaju? Otkud ovo poverenje? Mi smo isti oni ljudi koji su radili ‘99. i 2000.

Optužnice su podignute u dva slučaja, a to su optužnice protiv Albanaca; ali, kažem vam, ako se nešto ne promeni u percepciji potrebe da se promeni pristup države, vlada i kreatori politika u ovoj oblasti, onda sledeće godine nećemo biti u mogućnosti da podnesemo ijednu optužnicu.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Mi možemo da podignemo optužnice protiv ljudi koji borave na Kosovu i oni su Albanci. Ipak, ono što često naglašavam jeste da se preovlađujuća većina počinilaca nalazi u Srbiji. Baš kao Kosovo [koje odbija da izruči navodne počinioce Srbiji], Srbija takođe odbija da ih izruči. Ne postoji pravosudna saradnja.

Takođe, ima dosta posla da se uradi pre nego što se podignu optužnice. Moramo da identifikujemo osobu, da pronađemo kućnu adresu. Prema slovu zakona, kako bismo izdali nalog za hapšenje, prvo moramo da toj osobi pošaljemo poziv [za saslušanje]. Moramo više da saznamo o toj osobi, kao što su informacije o tome gde živi, da li je venčana, zaposlena, kakav joj je ekonomski status, da li ima decu, itd. Dakle, nije samo stvar u imenu i prezimenu.

Onda, ako ta osoba ne prihvati poziv, onda šaljemo lokalni nalog koji ne može da se sprovede jer se ta osoba ne nalazi na Kosovu. Ipak, zakon me obavezuje da izdam lokalni nalog pre nego što preduzmem dalje korake. Tek onda možemo da izdamo međunarodni nalog.

Logički gledano, na osnovu onoga što govorite i znajući da Kosovo nema sudsku saradnju sa Srbijom, da li to znači da je procesuiranje Srba za zločine počinjene protiv civilnog stanovništva na Kosovu praktično nemoguće?

Nemoguće je.

Zašto su, onda, međunarodne institucije prepustile slučajeve lokalnim institucijama — koje su ih prihvatile — kada znamo da su međunarodne misije za vladavinu prava imale, a i dalje imaju, sudsku saradnju sa Srbijom, a lokalne institucije je nemaju?

One [međunarodne misije za vladavinu prava] imaju i memorandume o saradnji. Ja i to pitanje postavljam. Zašto? Ne znam.

Postoji li rešenje ove situacije?

Postoji samo jedno rešenje. Želim da budem sasvim otvorena i da objasnim građanima Kosova — među kojima ima članova porodica žrtava ratnih zločina — da, ukoliko nemamo sudsku saradnju sa Srbijom, sa srpskim tužilaštvom za ratne zločine, ova krivična dela će ostati nerešena. Mi ćemo skupiti dokaze i suditi, ali će biti nemoguće dospeti do počinilaca ovih krivičnih dela. U međuvremenu, svedoci postaju ili stari, ili umiru, ili postaju zaboravni, ili čak izgube poverenje, pa kao takvi oklevaju da svedoče. Mi smo zakasnili.

Međutim, Bosna, Crna Gora i Hrvatska imaju memorandume sa srpskim tužilaštvom za ratne zločine. Na osnovu pisanih memoranduma, na primer, na osnovu onog između Srbije i Bosne, ovo pitanje se reguliše na način koji obavezuje obe države da sude ljudima u skladu sa njihovim državljanstvima. Ako bismo mi napravili takav memorandum, prema analogiji sa Bosnom i Srbijom, to bi značilo da bi Srbija sudila ratnim zločincima koji su bili srpski građani, a Kosovo bi sudilo kosovskim građanima koji su osumnjičeni da su počinili ratne zločine. To je jedna od opcija.

Druga opcija u vezi sa pitanjem memoranduma o reciprocitetu bi bila da [se Srbija obaveže da pruži informacije o zločinima koje su počinili Srbi] Kosovo mora da pruži informacije o zločinima kosovskih Albanaca. Šta mislite, kako bi u javnosti takav sporazum bio prihvaćen i da li mislite da su lokalni kreatori politika spremni da preduzmu takav korak, imajući u vidu presudu i zazor koji bi tako mogli da se dese?

Želim da istaknem da se, u principu, protivim tome da Srbija sudi građanima Kosova za ratne zločine, jer se oni nisu borili u Srbiji, oni su se borili na Kosovu. Ako postoje dokazi protiv njih, onda država u kojoj mora da im se sudi je Kosovo…

…ali, bilo je nekih slučajeva u kojima je kosovskim Albancima suđeno u Srbiji…

… Da, bilo je takvih slučajeva, ali to nije naša krivica. Za to bi trebalo da tražite odgovor od vlade, grupe za dijalog, koji nikada nisu pokrenuli ovo pitanje i nisu se protivili Specijalnom zakonu Srbije iz 2003, kojim je stvorena zakonska osnova za suđenje građanima Kosova, Hrvatske, Bosne i Crne Gore — za bivšu Jugoslaviju. Mi smo bili tihi, a oni su sprovodili suđenja, kao što se pokazalo kod nedavnog slučaja Ramuša Haradinaja. Oni su delovali na osnovu tog zakona i u ovom slučaju.

Vi ste preuzeli i slučajeve seksualnog nasilja u vreme rata. Da li možete da nam kažete koliko takvih slučajeva imate i kakav ste napredak napravili kod njih?

Imamo 23 slučaja seksualnog nasilja. Većina njih je počinjena od grupa paravojne policije i drugih. Devojčice su odvođene iz svojih kuća i slate u kuće u kojima su ljudi čekali da ih siluju na najzverskiji, najodvratniji, najponižavajućiji način, a onda su bile užasno fizički zlostavljane. Pomenuću samo jedan slučaj u kom su bradavice devojčice odgrizene za vreme odnosa. Većina ovih slučajeva se desila u ruralnim područjima u kojima žene nisu govorile srpski, ali čak i da jesu — kako bi mogle da identifikuju počinioce?

Počinioci vrlo retko jedni druge oslovljavaju imenom. U većini slučajeva, oni su maskirali svoja lica. Žene, u većini slučajeva, ne znaju da opišu uniforme koje su oni nosili. U većini slučajeva, zbog straha i užasa, one zaboravljaju, i ne mogu da opišu fizički izgled počinilaca. A sada mi recite, kako da rasvetlimo ove slučajeve? Kako da ih identifikujemo?

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Preuzela sam na sebe 23 slučaja, jer sam pomisilila da bi meni, kao ženi, ženskim žrtvama bilo lakše da se obrate i da mi daju informacije o ovim slučajevima. I to je bio pravi izazov. Zatražila sam od policije da ove žene budu saslušane od strane ženskih policajaca. Takođe sam zahtevala — i moj zahtev je ispunjen — da žrtve budu prijavljene u bazi podataka policije i tužilaštva samo u formi njihovih inicijala.

Postoje prepreke, jer žrtve oklevaju da pričaju o tim dešavanjima. One žele da zaborave taj užas. One se prijavljuju u nevladinim organizacijama i boje se da otkriju svoje identitete tako što će doći u tužilaštvo. Postoje slučajevi u kojima deca ili supruzi nemaju pojma o zločinima koji su počinjeni protiv tih žena. A ima i slučajeva u kojima su silovane u prisustvu svojih porodica. Užasno…

Rekoste da imate problema sa identifikovanjem pojedinačnih počinilaca. Ali, da li ste uspeli da saznate u kojim zonama se desio najveći broj silovanja i koje brigade ili paravojne grupe su operisale u tim zonama?

Upravo je to moja zamisao. U slučajevima u kojima ne možemo da identifikujemo pojedinačne počinioce, što je vrlo teško, moramo da zahtevamo komandnu odgovornost. Pa nam čak i za to treba saradnja sa Srbijom, a kako bismo dobili precizne informacije o tome koja jedinica ili brigada je operisala u kom regionu. Treba pratiti komandni lanac, ne samo u ovim slučajevima, već u slučajevima masakara.

Da li ste uspeli da identifikujete neku brigadu na osnovu regiona u kojima je bilo najviše slučajeva silovanja?

Pomešani su. Na primer, u dreničkoj zoni, postojala je regularna vojna snaga, kao i policijske snage i paravojne snage. Sada moramo da saznamo gde je svaka od jedinica operisala i u koje vreme.

Pomenuli ste komandni lanac. Nedavno je objavljen dokumentarac Fonda za humanitarno pravo iz Srbije, o masakrima koje je, navodno, počinila Brigada 37 generala Ljubiše Dikovića za vreme rata, u Rezalu i na drugim mestima poput Drenice. Zašto i dalje nema lokalnih istraga o ovom slučaju?

Nije da mi na tome ne radimo, već sam odlučila da nikakve informacije ne dajem javnosti zbog istražnih radnji, pa vas molim da razumete osetljivost ovih slučajeva. Kao što sam rekla, mi kao tužilaštvo već imamo ograničene mogućnosti, što je posledica odsustva sudske saradnje sa Srbijom. Nedavno smo morali da izdamo međunarodni nalog [sa zahtevom tužioca Eljeza Bljakaja, kod koga se nalazi ovaj slučaj] za jednim kosovskim Srbinom preko Unmika, i to kroz Interpolovu kancelariju za vezu u Unmiku. On je sada uhapšen u Crnoj Gori i optužen za zločine počinjene nad albanskim civilnim stanovništvom, a tužilaštvo će sada nastaviti da radi na tome, pritom ne pričajući previše o ovim slučajevima, jer ne želimo da opstruišemo ove procese.

Ratni zločini ne mogu da budu kažnjeni skupštinskim rezolucijama u Skupštini Kosova. Pravda se ne zadovoljava zahvaljujući pojedinačnim izjavama o kažnjavanju počinilaca i kompenzovanju žrtava. Ovo su političke parole koje ne rešavaju probleme. Kao što to ne čine ni diplomatski potezi. Nama više treba jedna konkretna i ozbiljna državna strategija u ovoj oblasti. Sudska saradnja sa Srbijom je omega i alfa ovog problema.K

Ovaj razgovor je uređen radi njegove dužine i jasnoće. Intervju je sproveden na albanskom i obuhvata pitanja koje su čitaoci postavili tokom naše kampanje #ŽelimDaZnam. Kampanju #ŽelimDaZnam je podržala Ambasada Holandije na Kosovu.

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.