Ne daj Bože da zaboravimo!
Moja knjiga o ratu i onome što dolazi posle.
Pre nekoliko godina, u jednom prijatnom i toplom oktobru — onakvom kada jesenje sunce pozlati polja, a bundeve i lišće prekriju zemlju zlatnim tepihom — moj suprug, Ardi, naša deca Bora (tada 16 godina) i Mali (12 godina), i ja, krenuli smo u Kišnicu, selo na izlazu iz Gračanice.
Mali je imao sledeću fudbalsku utakmicu. Na izlazu iz Prištine, skrenuli smo prema Gračanici. Ispred opštinske zgrade videli smo trobojne zastave Srbije i minijaturna svetišta, isprepletana sa stranačkim posterima.
Objašnjavala sam Bori i Maliju gde smo i zašto viđamo te zastave. Neizbežno, povela se priča o ratu i oboje su me pitali: “Kada je počeo rat?”, “Ko je bio Milošević?”
Nasmejala sam se, jer mi je u tom trenutku na pamet pala uspomena iz detinjstva — slika Miloševića koja se pojavljuje u malim kružićima iznad glave, kao u crtanim filmovima. Setila sam se svoje bake, koja bi nam svaki put, kad bi se na televiziji pojavilo Miloševićevo lice, umivala lica “da spere zlo”.
Vratih se u sadašnjost, u automobil. Ali, put nam nije bio dovoljno dug da bismo imali vremena za takva objašnjenja, iako, u mnogim slučajevima, ratovi imaju datum početka i datum kraja, koje nameću neki mrki ljudi okupljeni za pregovaračkim stolovima.
Ali za obične ljude, rat uglavnom počinje mnogo ranije i često traje i posle tih zvaničnih datuma. Ja sam želela da moja deca čuju našu priču o ratu, koji je počeo mnogo ranije.
Aparthejd je trajao čitavu deceniju devedesetih. Pokušavala sam da im ispričam o nastavi u privatnim kućama pretvorenim u škole, o dugim pešačenjima do naselja “Kodra e Trimave” (Vranjevac); o predsoblju gde smo skidali cipele na ulazu u kuću-školu; o sedenju na hladnom podu, naizmenično naslanjajući leđa na noge jedno drugog; o kući-školi koja je tokom rata postala sito od metaka srpskih snaga.
O nastavnicima koji su, da bi preživeli nakon masovnih otpuštanja Albanaca sa posla, prodavali devize na ulici ili farmerke na pijaci. I naši roditelji su silom bili izbačeni s posla, ali mi smo se svakog dana zadovoljavali idealom slobode — bez preuveličavanja, romantizovanja ili patetike.
Želela sam da im pričam o jednom zlatnom vremenu nesvakidašnje solidarnosti, kada smo svi bili jedno i jedni za druge. Kada smo komšinici pozajmljivali jaja i šećer jer su joj nenajavljeno dolazili gosti; kada su devojčice glumile svadbu i oblačile venčanice žena iz komšiluka; i kada su gosti često ostajali da prespavaju jer ih je zatekao policijski čas.
Želela sam da im ispričam o poslednjem redovnom autobusu iz Prištine za Makedoniju, u martu 1999. godine, kada sam, sa svojih 19 godina, zajedno sa četvorogodišnjom sestrom, krenula put Skoplja, u potrazi za skloništem; o kući moje bake i dede, koja je postala utočište za 13 izbeglica; o rođenju jedne devojčice, Lëdine, na poljani izbegličkog kampa Stenkovec, gde sam radila kao prevoditeljka za lekare NATO-a; o ulasku na Kosovo sa britanskim trupama 12. juna 1999; o povratku naše porodice u stan u naselju “Bregu i Diellit” (Sunčani breg), sa polomljenom bravom, poluotvorenim vratima i opljačkanim stvarima.
Naše suočavanje sa devedesetima postaje teško baš tamo gde ostajemo zarobljeni između zahvalnosti što smo preživeli i bola koji i dalje nosimo.
Dok sam pričala, sada već sa vidnom nelagodom, kao što mi se uvek desi kad govorim o tom periodu, Bora me prekinula:
“Mama, ja mislim da vi svi, cela vaša generacija, ali i vaši roditelji — vaše majke, bake, svi — imate neizlečene traume o kojima morate da razgovarate sa stručnjacima.”
Ardi i ja smo na to odmah uglas reagovali i rekli da je s nama bilo sve okej — odgovor koji nam je s vremenom postao navika. U ratu, dokle god si živ, dobro si. Tom istom rečenicom, koju smo ponavljali punih 25 godina, zauzeti izgradnjom novog života, zaključali smo uspomene na Kosovo devedesetih i ostavili ih da skupljaju prašinu u mračnim ćoškovima ormara.
Naše suočavanje sa devedesetima postaje teško baš tamo gde ostajemo zarobljeni između zahvalnosti što smo preživeli i bola koji i dalje nosimo.
“A kada je počeo rat?”
Bora je bila u pravu. Ja nisam bila pomirena sa onim što smo prošli. Svaki put kad bih pričala o tom vremenu, osetila bih kako mi krv udara u glavu, a srce lupa kao da će da iskoči, pa mi zastane u grlu i preseče reči.
Kad god sam pričala o devedesetima i ratu, znojila sam se, drhtala, trudila se da ne zaplačem, pa bih stala na pola i ne bih završila priču. Uspomene su dolazile s fizičkim bolom, sve dok kroz neki odbrambeni mehanizam ne bih izgovorila onu poznatu rečenicu: “Dobro je što smo preživeli, ostalo više nije važno.”
Isceljenje počinje onog trenutka kada odgovorimo na pitanja o ratu.
Namerno izbegavanje suočavanja sa uspomenama trajalo je sve do narednih putovanja automobilom, kada bi me deca ponovo pitala: “A kada je počeo rat?”
Isceljenje počinje onog trenutka kada odgovorimo na pitanja o ratu. Kada počnemo da pričamo o tim uspomenama, čak i ako to činimo 25 godina kasnije. Sve te uspomene bile su zapisane u mojim dnevnicima. Na neki način, još tada sam već napisala svoju knjigu o ratu. Moji dnevnici, sklonjeni na dnu ormara, pričali su o segregisanim školama iz početka devedesetih, gde su u jednoj učili albanski, a u drugoj srpski đaci; o filmovima iz Albanije osamdesetih, poput “Drugi novembar”, koji su u naše sobe stizali isključivo “prokrijumčareni” — inače bi nas čekao zatvor, kao iredentiste i separatiste; o lažnim crvenim “Levi’s 501” farmerkama koje smo kupovali višemesečnom ušteđevinom i višesatnim redovima ispred radnje Voćara iz kraja za litar mleka.
Govorili su o vremenu kada je hip-hop grupa Salt N’Pepa pevala o seksu, a ja bih, nakon plesa, ili “sleta”, kako smo to zvali povodom Dana škole, obukla crveno-crnu košulju od najlona da bih pevala u školskom horu.
Moji dnevnici su čuvali priče o odlasku mladih Albanaca i Albanki, plakali su za slomljenim srcima pred rat i čuvali patnju nasilnog proterivanja iz domova.
Sa snažnim emocijama, u njima sam opisivala prepune autobuse iz marta 1999; čežnju za domom u Prištini, od kojeg nas je, dok smo bili izbeglice u Skoplju, delilo svega 60 kilometara; o ljudskom dostojanstvu koje se rušilo pored pruge, u blatnjavoj dolini Blaca; o Stenkovcu 1, gde čovek više nije bio ništa drugo do broj, smešten u jedan od bezbrojnih šatora kampa, i gde su novorođene bebe dobijale ime Lëdina.
Kako su godine prolazile, vrednost tih dnevnika samo je rasla, postajući tako jedne od najvrednijih stvari koje sam imala. U međuvremenu, život je išao dalje, a ja sam promenila mnoge adrese stanovanja. Ipak, bez obzira na sve to, moji dnevnici su uvek nalazili svoje zasluženo mesto u svakom domu u kojem sam živela.
Njihova vrednost dodatno je porasla kada su me Bora i Mali pitali: “Kada je počeo rat?”
Oboje danas pripadaju novom Kosovu, oslobođenom od uspomena na vreme koje više ne postoji, ali sa pitanjima koja zaslužuju odgovore — a kojih nema nužno u školskim knjigama. Zato sam knjigu “Hronika u srcu: takve su bile devedesete” napisala kao odgovor na pitanje svoje dece, ali ne samo njih.
To je suočavanje sa uspomenama i za moje roditelje, koji su dnevne sobe pretvarali u informativne centre, gde su se jedna za drugom pratile vesti BBC-ja, Deutsche Wellea i Glasa Amerike, dok je radio istovremeno bio uključen — u slučaju da nam je promakla neka informacija; za moju sestru i brata, koji su tada bili mali i koji su radosno dočekali postavljanje satelitske antene kako bi beskrajno mogli da gledaju crtaće; za komšije koji su, u kasnim satima tokom policijskog časa, obezbeđivali ulaze u zgrade gvozdenim rešetkama.
I to nije samo običan dnevnik rata, već je priča o trijumfu. Kako sam prelistavala svoje dnevnike tokom pisanja knjige, povremeno sam istraživala istorijske događaje na internetu, pokušavajući da proverim tačnost sećanja, jer je prošlo mnogo vremena. Jednim klikom vraćala sam se u prošlost, gledajući snimke demonstracija, brutalnog policijskog nasilja, slike tela u masovnim grobnicama, tužnih lica majki u suzama — događaje koje sam lično videla i doživela.
Za nekoga, večno pamćenje može biti prokletstvo — za mene je, međutim, jedna od najlepših blagodati.
Suze su me stezale do jecaja. Bol je bila tu, kao stara rana koja zaboli čim je dotakneš. Posebno zato što sam u većini tih događaja bila i sama učesnica.
Ali knjiga je morala biti napisana, a isceljenje je moralo da počne.
Za nekoga, večno pamćenje može biti prokletstvo — za mene je, međutim, jedna od najlepših blagodati. Ne daj Bože da zaboravimo! Za nas koji smo prošli kroz aparthejd i rat, iako sećanja bole, zaborav je još tužnija, strašnija i bolnija alternativa. Bez uspomena koje smo sačuvali u fiokama, dnevnicima, fotografijama, izgleda kao da rata nikada nije ni bilo. A rat je neraskidiv deo nas. Bez tih sećanja, kao da se i mi sami brišemo.
Semezdin Mehmedinović, bosanski pisac i jedan od mojih omiljenih, ispričao je da je 2010. godine preživeo srčani udar. Međutim, obavezna terapija mogla je da mu izazove gubitak pamćenja. “Zaborav te neće ubiti”, rekao mu je kardiolog. Ali za Mehmedinovića, zaborav je jedna vrsta smrti. Ne zato što mi, koji smo preživeli rat, osećamo nostalgiju ili neku patetičnu potrebu da se vraćamo prošlosti. Već zato što želimo da ispričamo, da prenesemo svoju istinu i da stvorimo vezu između prošlosti i sadašnjosti.
Da se izlečimo i pomognemo i drugima da se izleče, uključujući i mlađe generacije, tako što ćemo ih uključiti u našu istoriju. Suprotno zaboravu je mnemonika — vežba pamćenja. Moji dnevnici, sa uspomenama ispisanim u ružičastim sveskama, najbolji su podsetnik u vremenu kada je i sećanje postalo virtuelno, đavo ga odneo — baš kao i ove uspomene na Fejsbuku.
“Ono što me ne ubije, pretvori me u pisca”, kaže bugarski autor Georgi Gospodinov. Možda nije mislio na pisce dobitnike nagrada, već na pripovedače koji pišu za čitaoce, posebno za one koji dolaze posle nas. Za one koji pričaju istoriju onako kako su je zaista živeli.
Postoje neke sobe u nekim kućama koje godinama ostaju zaključane. Takve sobe u kojima ima raznih starih stvari — uglavnom sitnica bez velike vrednosti za svakodnevni život, ali čudno, neophodnih, baš kao što su uspomene. Te sobe ostaju zaključane sve dok ne dođe dan kada domaćini osete pomirenje sa prošlošću i otvore vrata: sva vrata, a naročito ona srca. Za mene, moja priča je ta soba, koju sam otvorila i ne verujem da ću je ikada više zatvoriti.
Naslovna slika: Atdhe Mulla, sa fotografijama koje je ustupila autorka.
-
- Ovaj članak je napisan na albanskom.