“Mene više ne zanima majka, samo beba”
Nakon porođaja, mentalno zdravlje majki ostaje u senci očekivanja, zanemarivanja i stigme.
Piše Donika Gashi — 5/5/2025
Shvatila sam da sam trudna tačno mesec dana nakon što sam započela master studije u gradu Orhusu, u Danskoj. To nije bila vest koju sam očekivala – iz mnogo razloga. Zbog sindroma policističnih jajnika (PCOS), godinama su mi ginekolozi govorili da ću, ako poželim da zatrudnim, morati da se lečim, jer bi u suprotnom to bilo gotovo nemoguće. PCOS je hormonski poremećaj koji se često ispoljava neredovnim menstrualnim ciklusima i jedan je od najčešćih uzroka neplodnosti kod žena. Drugo, tek sam bila započela put koji je trebalo da traje dve godine i nisam mogla ni da zamislim da ću se suočiti sa tako velikom promenom u tom trenutku.
Ipak, nisam želela da odustanem ni od jednog ni od drugog. Sabrah svu snagu da sama iznesem taj period. Nisam imala drugog izbora – morala sam da učim, idem u kupovinu, pratim predavanja, hodam koliko sam mogla i da ispunjavam sve obaveze bez partnera, porodice i prijatelja u blizini. Svu energiju sam usmerila na to kako da iznesem trudnoću, a da ne ugrozim ni sebe ni bebu. U Orhusu su postojali kursevi za trudnice o porođaju, upravljanju stresom i nezi novorođenčeta, ali pošto nisam govorila danski, nisam mogla da pohađam nijedan od njih.
Kontrole sam obavljala u klinici gde sam bila registrovana. Tamo su mi rekli da u sedmom mesecu, kao deo njihovog medicinskog protokola, moram da razgovaram sa socijalnom radnicom o trudnoći i mentalnom zdravlju. Sećam se da sam plakala tokom razgovora, jer sam u svojoj glavi majčinstvo povezivala isključivo sa žrtvom, čak i sa samopožrtvovanjem, a ja nisam želela takav vid roditeljstva. Ona je pokušala da mi objasni da ne postoji samo jedan oblik roditeljstva, da ću, kad beba dođe na svet, sama vremenom shvatiti kako želim da budem roditelj. Takođe, tokom našeg razgovora, ispričala mi je više o baby bluesu i postporođajnoj depresiji. Rekla mi je da sve što budem osećala u prvim nedeljama prihvatim kao normalno, jer tako i jeste. Taj razgovor me je umirio i pomogao mi da svarim činjenicu da ću postati majka.
Vrlo brzo nakon tog razgovora, došla sam na Kosovo, gde sam se i porodila.
***
Ideja da ću ja biti osoba odgovorna za brigu o drugom biću, uplašila me je čim sam izašla iz porođajne sale. U tom trenutku setila sam se reči socijalne radnice. Za razliku od nje, drugačije me je tretirala babica u privatnoj bolnici u kojoj sam se porodila. Dok me je upućivala kako da dojim bebu, sa podsmehom i nekom vrstom ponosa rekla je: “Mene više ne zanima majka, samo beba”. U tom trenutku imala sam osećaj da sam se raspala. Da sam prestala da postojim. Da ja više nisam ja. Da više nisam važna. Nakon tih misli, pojavila se krivica. Osećala sam se krivom što uopšte tako razmišljam. Osećala sam se sebično, kao loša majka. Što sam se više trudila da potisnem te misli, to su se one jače vraćale.
Nikada ranije nisam doživela toliki nivo stresa. Stres je dostigao vrhunac 72 sata nakon porođaja. Nisam prepoznavala ni sebe ni svoje telo. Sve mi je delovalo strano, kao da sam izgubila vezu sa stvarnošću. Na neki način sam tugovala za životom koji sam imala pre toga. A onda bih se zbog tih misli osećala još krivlje, i plakala bih nekontrolisano. Iz čitanja sam znala da proživljavam baby blues. Baby blues se obično povezuje sa niskim raspoloženjem i blagim depresivnim simptomima koji se javljaju u prvim danima nakon porođaja i traju dve do četiri nedelje. Ako simptomi potraju duže, tada se može govoriti o postporođajnoj depresiji. Prema istraživanjima, baby blues pogađa oko 39% žena nakon porođaja, ali taj broj varira — od 13,7% do 76%, u zavisnosti od kulture i zemlje iz koje žene dolaze.
Da sve bude još teže, u tim prvim danima, kanali u grudima su mi se zapušili. Bol je postajala sve jača, a rečenica koju sam neprestano slušala bila je: “Moraš da izdržiš bol jer nema ništa bolje od majčinog mleka”. To mi nimalo nije pomoglo — naprotiv, samo je pojačalo pritisak. Taj pritisak nije samo lični osećaj — teškoće u dojenju ozbiljno utiču na mentalno zdravlje majki.
Dok sam pretraživala internet tražeći pomoć u vezi sa dojenjem, naišla sam na Rinu Demiri Spahiju, direktorku organizacije “Akcija za majke i decu” (AMC), koja se bavi zdravljem novorođenčadi, majki i dece, i odmah sam odlučila da joj se obratim zbog svog problema. Čim mi je otvorila poziv, briznula sam u plač kao ni pred kim do tada. Razumela me je veoma dobro i posavetovala šta da radim dok sutradan ne odem na pregled kod lekara.
Fizički bolovi su prošli posle otprilike nedelju dana, ali ono što me je najviše pritiskalo bio je emocionalni deo. Moj um i telo bili su u stanju alarma. Sve vreme sam gledala bebu da vidim da li diše. Telo mi se treslo. Nisam želela da je iko drugi drži u naručju. Plašila sam se da će joj se nešto desiti. Da će se nešto meni desiti. Budila sam se noću sa strepnjom jer sam se plašila da sam je ugušila. Mnogo sam plakala.
U mislima su mi se pojavljivale sve žene iz mog okruženja koje su prošle ovaj put pre mene. Shvatila sam da sam, ne znajući, bila nemilosrdna prema njima. Setila sam se Donike, moje bliske prijateljice, kada je prvi put postala majka. U svojoj glavi sam verovala da sam joj bila podrška, ali sada sam sigurno znala da je zapravo nisam razumela kroz šta je prolazila.
Tek kad sam pozvala Rinu, tri dana nakon porođaja, osetila sam da konačno neko potvrđuje moja osećanja. Meni je to tada bilo sve što mi je trebalo.
“Donika, ja sam zbog teškoća i anksioznosti nakon porođaja potpuno promenila profesiju”, rekla mi je tog majskog dana preko telefona. Danas, deset meseci kasnije, u jednom razgovoru – ja kao novinarka, a ona kao direktorka AMC-a – priča mi o projektima koje ova organizacija ima u saradnji sa Ministarstvom zdravlja i UNICEF-om.
Jedan od njih je program “Posete kući za decu od 0 do 3 godine”, u svih 38 opština Kosova, koji ima za cilj da unapredi zdravlje majke i deteta i da dovede osnovne usluge bliže porodici.
“Glavni program su posete kući. U trenutku kada javna zdravstvena radnica dođe u kuću, donosi ti sigurnost kao mladoj majci, a često se baby blues može prevazići kada se majke osećaju sigurnije”, kaže Rina.
Prema njenim rečima, u 2024. godini realizovano je ukupno 34.744 poseta kući za decu od 0 do 3 godine, što čini 76% novorođenčadi. Jedna od tih žena bila sam i ja. Šestog dana nakon porođaja, u moju kuću su došle dve babice koje su mi objasnile svaki detalj u vezi sa dojenjem, držanjem bebe, čišćenjem. Pitala sam i da li postoji neka druga usluga koja bi mi mogla pomoći u emocionalnom smislu, odnosno da li postoji pomoć za ublažavanje simptoma baby bluesa, a odgovor je bio da takva usluga nije dostupna.
U sedam regionalnih javnih bolnica u kojima se obavljaju porođaji nedostaju usluge psihološke podrške za trudnice i žene koje su se tek porodile. U Kliničko-univerzitetskom centru Kosova (QKUK), tačnije u Klinici za akušerstvo i ginekologiju, od kraja 2018. zaposlena je psihološkinja Brikena Krasniqi Hoti – jedina specijalistkinja koja ženama pruža podršku tokom njihovog boravka u toj ustanovi.
Pošto je u Ginekološkoj klinici zaposlena samo jedna psihološkinja, ova usluga nema kapacitet da pokrije potrebe žena koje se vraćaju kući. U 2024. godini, Krasniqi Hoti kaže da su psihološke usluge koristile oko 530 žena koje su bile hospitalizovane u toj klinici. U međuvremenu, broj porođaja je veoma veliki u poređenju sa ograničenim resursima. Prema podacima Univerzitetske kliničke službe Kosova (ShSKUK), u QKUK je u 2024. godini bilo 7.901 porođaja, dok je u opštim bolnicama bilo 9.594 porođaja.
Žene nakon porođaja u ovoj klinici uglavnom ostaju između 24 i 48 sati, a prema rečima Krasniqi Hoti, simptomi postporođajne depresije često se ne ispoljavaju odmah i obično je potrebno najmanje četiri nedelje da postanu uočljivi.
Ipak, psihološka usluga prestaje čim žene napuste Ginekološku kliniku, bez obzira na to da li i dalje imaju potrebu za profesionalnom podrškom. U takvim slučajevima, ženama se savetuje da potraže psihološku pomoć u javnim zdravstvenim institucijama, kao što su Klinika za psihijatriju, regionalne bolnice ili centri za mentalno zdravlje, gde se pružaju psihološke usluge. Na Kosovu su usluge mentalnog zdravlja i dalje izuzetno ograničene. Prema Ministarstvu zdravlja, u svim državnim javnim institucijama zaposleno je samo 281 medicinska sestra, 49 psihijatara, devet psihologa, jedan socijalni radnik i sedam psiho-socijalnih savetnika.
Ovaj izraženi nedostatak u javnom sektoru ističe i Krasniqi Hoti, koja naglašava da mnoge žene koje doživljavaju baby blues ili postporođajnu depresiju ostaju bez profesionalne podrške.
“Nažalost, takve usluge nisu dostupne u većini institucija i neke žene su prinuđene da traže pomoć u privatnom sektoru”, kaže ona.
To ne samo da povećava finansijski teret mladih majki, već ostavlja bez nege one koje su u jednoj od najosetljivijih faza svog života.
U kulturi u kojoj se figura majke često opisuje kao žene koja sve žrtvuje, čak do samopožrtvovanja, retko se govori o drugoj strani njenog emocionalnog iskustva. Postporođajna depresija, ekstremni umor i osećaj nesigurnosti često se zanemaruju ili umanjuju, jer društvo i dalje vidi majčinstvo kao ulogu koju treba ispunjavati sa strpljenjem i bez prigovora.
Srećom, kod mene su te emocije trajale manje od dve nedelje. Ali mnoge žene nemaju moju sreću. Iz različitih razloga, bilo fizičkih ili psiholoških, mogu da dožive depresiju. Da bih bolje razumela postporođajnu depresiju, razgovarala sam sa tri žene koje su prošle kroz to iskustvo: dve su sa Kosova, a jedna iz Albanije.
Ta žena takođe dolazi iz veoma sličnog kulturnog i društvenog konteksta. Žene i devojke u Albaniji su u većem riziku od muškaraca kada je reč o problemima mentalnog zdravlja, kao što su depresija ili anksioznost, ali se često suočavaju sa preprekama u lečenju, posebno u specijalizovanim uslugama.
Uzimajući u obzir nedostatak svedočenja žena, u ovom tekstu inspirisanom formatom članka objavljenog u novembru 2024. na K2.0, u kojem žene govore o svojim prećutanim iskustvima s dojenjem, Aulona, Besarta i Klaudia pridružuju se glasovima onih koje progovaraju o majčinstvu izvan idealizovane slike koja mu se često pripisuje.
Aulona Mehmeti, 35 godina, Priština
Fotografija: Ferdi Limani / K2.0
Dana 26. juna 2024. godine, Arianit i ja smo postali roditelji po prvi put. Bila sam uzbuđena, spremna i srećna. Pre nego što smo krenuli u bolnicu, napravili smo nekoliko fotografija, sređivala sam se i osećala sam se spremno da doživim najvažniji trenutak u svom životu.
Kad sam prvi put ugledala Gjergja, sve oko mene se zaustavilo. Kao da je svet prestao da postoji i ostao je samo on. Sanjala sam o ovom trenutku tokom cele trudnoće, koja, iako nije bila najlakša, prošla je bez ozbiljnih problema. Verujem da je i Arianit plakao, on ga je čak video i pre mene. Gjergj je bio tako mali, topao, i bolelo me je što je plakao toliko.
Prvih dva-tri sata osećala sam neopisivu sreću, ali me je zatim obuzeo iznenadan prazan osećaj, nagli emotivni pad. Vrhunac tih osećaja dostigla sam trećeg dana, toliko da mi je jedna medicinska sestra u klinici rekla da imam simptome baby bluesa. S druge strane, osećala sam krivicu jer nisam imala onaj osećaj koji svi opisuju kao “najlepšu stvar na svetu”. Za mene to nije bio osećaj koji je došao prirodno.
Dojenje je bio još jedan izazov. Govorili su mi da Gjergj dobro sisa, ali ja sam osećala jake bolove i nisam uspevala da to radim kako treba. Na kraju sam morala da ga hranim kombinovano, i dojenjem i adaptiranim mlekom.
Kada smo se vratili kući, sve se promenilo. Nije bilo nikakvog priručnika, protokola niti jasnih uputstava. Teorijski sam znala da se bebe bude na svaka dva-tri sata da se hrane, ali nisam mogla ni da zamislim koliko će to biti teško u praksi. Bilo je iscrpljujuće – nisam mogla da razlikujem da li plače od gladi ili od grčeva, i osećala sam se bespomoćno. Stres me je obuzimao svaki put kad bi plakao, jer nisam znala šta više da radim. Probala sam sve: menjala pelene, koristila svaki mogući lek za grčeve, ali on je i dalje plakao, a ja sam osećala da mu ne mogu pomoći. Nikada ranije nisam doživela takav stres. Godinama radim pod pritiskom i sa velikom odgovornošću, ali ovo je najteži “posao” u mom životu.
Niko me nije pitao kako sam ja. Svi su se interesovali za bebu, ali meni je bilo potrebno da me neko pita i za mene.
Prvih dana Arianit je bio uz mene, a ljudi su nas zvali da nam čestitaju. Ali čim su prošle tri nedelje, kao da su svi mislili da sam se već snašla. U stvarnosti, baš tada je sve počelo da postaje još teže. Arianit se vratio na posao, a ja sam bila umorna, znojila se i nisam prala kosu danima. Osećala sam se kao da samo dajem, a ništa ne dobijam zauzvrat — kao da se praznim.
Takođe, niko me nije pitao kako sam ja. Svi su se interesovali za bebu, ali meni je bilo potrebno da me neko pita i za mene. Sada kad razmišljam, samo su me roditelji, sestra i rođaka pitali: “Kako si ti?” i to mi je kao mladoj majci mnogo značilo. Jednog dana me je rođaka pozvala i rekla: “Ne pitam te za Gjergja, znam da se ti brineš o njemu. Pitam te kako si ti?” U tom trenutku sam počela da plačem bez prestanka.
Kad su prošla dva meseca od porođaja, shvatila sam da ta osećanja nisu samo prolazna. Kad bih razgovarala s drugim majkama, uvek su mi govorile isto: “Hajde, sve smo to prošle”. Ali žene koje su pre mene postale majke nisu imale pritisak da osim brige o detetu još i zarađuju za kuću. Razmišljala sam da odem kod psihologa, ali problem je bilo vreme. Čak sam morala da prolongiram i rutinski pregled Papa testa za mesec i po. A za psihologa… kao mlada majka, teško je pronaći vreme.
Mislim da sam prošla kroz veoma depresivan period. Sada sam bolje, ali i dalje imam teške periode — tri-četiri mračna dana, pa onda bolje dane. Osećam mnogo ljutnje, naročito prema sistemu i nepravdi. Znam da mi niko osim mene same ne može pomoći, znam da su ova osećanja prolazna. Ali mislim da društvo treba da shvati da: da, biti majka je divan osećaj, ali je podjednako važno da se govori i o onome što se dešava nakon što postaneš majka.
Besarta Breznica, 28 godina, Priština
Fotografija: Ferdi Limani / K2.0
Imala sam trudnoću bez većih problema, osim briga koje su mi stvarale misli o porođaju. Ja sam osoba koja se brine zbog nepoznatog, a porođaj je za mene bio jedna takva nepoznanica. Čula sam mnogo priča od žena, priča koje su bile traumatične — gubici trudnoće, porođaji sa komplikacijama i nepodnošljivi bolovi. Nepoznato mi je izazivalo veliku anksioznost, a slušajući te tuđe priče o tome koliko porođaj može biti traumatičan, automatski sam i ja svoj porođaj doživela kao traumu.
I trudnoću sam pratila sa određenim strahom da ne izgubim bebu, jer sam toliko slušala priče o ženama koje su izgubile decu, da bi svaka promena u mom telu automatski izazivala strah da gubim bebu. Zbog toga sam išla kod ginekologa na kontrole svake dve nedelje, zbog panike. Takođe, pošto je beba bila u delikatnom položaju, završila sam sa carskim rezom.
Dana 12. aprila 2024. rodila sam Gegu i baš kada sam pomislila da su anksioznost i stres prošli, počeo je novi izazov. Zbog oblika mojih grudi, sin nije mogao da doji. To je bio moj prvi lom. Okružena mnogim majkama koje su dojile i prolazile kroz isti proces, želela sam da i ja to prevaziđem. Međutim, uprkos stalnim naporima i dugim satima pumpanja mleka, rezultat je bio isti. Svi su mi govorili rečenicu koja mi je postala kao zvono u ušima: “Nema ništa bolje od majčinog mleka”. Tada je počelo moje nezadovoljstvo sobom i osećala sam da mi telo ne uspeva u nečemu što je toliko biološki prirodno. Sve žene koje su dolazile i videle koliko se trudim sa dojenjem nisu govorile “imaš i adaptirano mleko kao opciju”, već samo “pokušaj do kraja”. To me je konstantno mučilo i osećala sam se loše.
Osećala sam da me žene u porodici ne razumeju jer su mi ponekad govorile: “Preteruješ, beba je dobro, da je imao neki zdravstveni problem, ne bi ti ni palo na pamet da plačeš”.
Moje emocionalno stanje se pogoršavalo dok je Gega neprestano plakao. Bilo je trenutaka kada sam plakala zajedno s njim. Taj period je bio veoma težak za mene, a bilo je i dana kada je plakao toliko jako da nisam znala kako da ga umirim. To je trajalo otprilike četiri i po do pet meseci, i naravno, kada čuješ bebu kako stalno plače, to je vrlo iscrpljujuće i činilo me je da se osećam još gore.
Bilo je trenutaka kada sam plakala zajedno sa njim jer nisam znala šta da uradim, nisam imala druge opcije. Plakala sam mnogo, i povremeno i danas se rasplačem, i osećala sam da me žene u porodici ne razumeju jer su mi ponekad govorile: “Preteruješ, beba je dobro, da je imao neki zdravstveni problem, ne bi ti ni palo na pamet da plačeš”, a te reči su me još više povređivale jer problem nije bio u bebi. Naravno da sam bila srećna što sam postala majka, i moje emocionalno stanje nije bilo povezano sa detetom. Problem je što me niko nije pitao kako sam ja, ni tokom trudnoće, ni posle porođaja, sav fokus je bio na bebi. Čak i briga koju žene misle da dobijaju tokom trudnoće, zapravo ide bebi u stomaku, i tako se situacija nastavlja i nakon porođaja — sva pažnja je usmerena na drugog.
Čitala sam mnogo o simptomima koje sam imala, ali terapiju sam počela kasno jer nisam imala hrabrosti da odem kod psihologa, iako sam ranije pohađala psihoterapiju. Posle porođaja bilo mi je teško da napravim prvi korak i otvorim se o svojim osećanjima.
Pored toga, bilo mi je teško da nađem vreme za psihologa jer niko osim mene i mog partnera nije mogao da se brine o bebi, a on je većinu vremena bio zauzet, pa je bilo teško uskladiti obaveze. Međutim, terapiju sam započela osam meseci nakon porođaja, što mislim da je bilo kasno, jer je bolje pričati o lošem osećaju čim se pojavi. Čak i ako ne pričaš, ti osećaji se nagomilavaju u tebi, i kada dođeš kod psihologa, šta prvo donosi olakšanje?
Sad, godinu dana nakon rođenja Gege, mislim da mi je bolje, a pomogao mi je i povratak na posao, koji je za mene bio povratak u normalu, povratak nečemu što sam oduvek radila.
Klaudia Kastrati, 29 godina, Tirana
Fotografija: Atdhe Mulla / K2.0
Bila je 2020. godina, vreme pandemije i izolacije, kada sam saznala da sam trudna po drugi put. Za razliku od prve trudnoće, ovog puta sam osetila blokadu u disanju čim sam videla dve crte na testu za trudnoću. Postala sam majka samo godinu dana ranije i uživala sam u tom iskustvu u svakom detalju. Povezanost sa mojim starijim sinom bila je jaka i ideja da ću ponovo postati majka me je potresla. Kako ću se brinuti o dve bebe u isto vreme? Da li ću biti u stanju da im pružim ljubav i pažnju koju zaslužuju?
Moje stanje se dodatno pogoršalo kada sam podelila vest sa ljudima. Govorili su mi: “Zatvorila si sebi život ovom drugom trudnoćom. Više nećeš imati priliku da funkcionišeš kao čovek, osim da obavljaš majčinske dužnosti.” Nažalost, ti ljudi su bili iz najužeg kruga, onog koji obično nazivamo “svetim”, i znam da ljudi imaju tendenciju da samo izgovaraju reči, a da ne razmišljaju o emocionalnoj strani u kojoj se ti nalaziš.
Porođaj mog drugog sina bio je još jedno traumatično iskustvo. Došao je na svet bez znakova života i zamalo i ja nisam izgubila život tokom porođaja. Samo nekoliko sati kasnije, prebačen je u državnu bolnicu, gde je ostao dve nedelje pod intenzivnim nadzorom lekara. Tokom celog tog vremena, nisam stala ni na trenutak. Nisam imala vremena da osećam strah, niti da pustim suzu. Kao da sam se pretvorila u robota. Brinula sam se o starijem sinu kod kuće, a zatim žurila kod mlađeg u bolnicu. Nisam ništa proživljavala, samo sam postojala, služeći svojoj deci.
Preplavile su me negativne misli. Obuzeo me je osećaj da nisam dovoljna.
Sve što sam doživela eksplodiralo je upravo kada sam dovela mlađeg sina kući. Bilo je kao da me je zadesio ogroman talas koji ranije nisam ni primećivala. Odjednom se sve zamračilo. Stvarnost mi je delovala daleka, nejasna. Nisam mogla da osetim radost zbog te sreće koja je trebalo da mi ispuni dušu. Nisam mogla da pogledam svoju decu i kažem: “Uspeli smo, zajedno smo”. Ako bih morala da opišem taj osećaj, bila bi to tama, potpuno odvajanje od stvarnosti koju sam živela.
Preplavile su me negativne misli. Obuzeo me je osećaj da nisam dovoljna. Sve majčinske zadatke obavljala sam mehanički — hranjenje, presvlačenje, briga o obojici — ali ništa nisam osećala. Čak je i odnos sa starijim sinom počeo da se hladi. Nije više bilo maženja, nije više bilo poljubaca. I on je osetio moju distancu. Ponekad mi se uopšte nije ni približavao.
Jedne noći, odbio je i najmanju nežnost. Nije mi dozvolio da mu pomilujem glavu. Srce mi se slomilo. Plakala sam, moleći se da mi moje dete dopusti da ga zagrlim. Tada sam shvatila da sam došla do tačke kada nešto mora da se promeni. Te noći nisam spavala. Dugo sam razmišljala o tome kako da pomognem sebi, kako da izađem iz tog stanja.
Za mene je isceljenje bila borba. Unutrašnji proces, lična bitka. Nisam tražila stručnu pomoć, ali sam svakog dana, malim koracima, pokušavala da pronađem sebe. Verujem da, dok god možemo da pomognemo sebi, niko drugi to ne može učiniti umesto nas.
Naslovna slika: Mashal Baloch / K2.0