U detalje | Mentalno zdravlje

Neizlečena postporođajna depresija

Piše - 12.12.2020

Od ‘bebi bluza’ do psihoze: teške posledice po majku.

Pre dve godine, Bljerina (Blerina) Lila je očekivala rađanje prvog deteta, praćeno sijasetom pomešanih i jakih emocija, što je obično slučaj u takvim situacijama. Osetila je uzbuđenost i sreću, ali je bila i uplašena.

Kada su trudnoća i rođenje njene ćerke protekli glatko, olakšanje i spokoj prekrili su strah i brigu. Ipak, to nije potrajalo dugo.

Nekoliko dana nakon što je postala majka, počela je da oseća slabost i beznađe. Raspoloženje joj se stalno menjalo. Osećala je distancu prema svima i svemu u čemu je dotle uživala — pa tako i prema svom novorođenčetu. Ništa nije bilo bolje ni noću, kada su nesanica i anksioznost preovladali nad snom.

“Plakala sam svaki dan. Kao da me niko nije razumeo”, kaže Bljerina.

Mentalno zdravlje majke — tabu

Bljerina, tridesetogodišnjakinja iz Prištine, radi kao nastavnica u organizaciji SOS Children Village na Kosovu i upravlja privatnim jaslicama u Prištini. Rad sa decom i roditeljima izložio ju je raznim iskustvima i osećanjima. Dok je bila trudna, čitala je da bi više saznala o dinamici koja će ući u njen život od trenutka kada se porodi. Međutim, novonastalu situaciju nije nimalo očekivala.

“Na sreću, radim u ovoj oblasti i čitala sam o tome, ali nisam verovala da će ovoliko da me pogodi. Toliko da razmišljam da bi bilo bolje da uopšte nisam rodila bebu”, kaže Bljerina.

Bljerina danas priča o tome kako je prebrodila muku poznatu kao postporođajna depresija. Teško stanje koje pogađa žene nekoliko dana ili nedelja po porođaju — sa simptomima kao Bljerininim — vrlo je slično običnoj i hroničnoj depresiji, ali se neki faktori razlikuju.

Hemijske promene podrazumevaju brzi pad količine hormona nakon porođaja. Povezanost između ovog pada i depresije i dalje nije razjašnjenja. Međutim, ono što se zna jeste da se količina estrogena i progesterona — ženskih reproduktivnih hormona — u trudnoći desetostruko povećava. Posle porođaja naglo i iznenada padaju, a u kombinaciji sa uobičajenim društvenim i psihičkim promenama, što sve stvara uslove za nastanak depresije.

Bljerina Lila nije verovala da će postporođajna depresija u tolikoj meri da utiče na nju, čak ni pored svih informacija koje je o tome imala. Fotografija: Uran Krasnići (Krasniqi).

Iako istraživanja pokazuju da jedna od sedam žena pati od nekog oblika postporođajne depresije — što je, u globalu, slučaj i sa mentalnim zdravljem — razgovor na ovu temu umnogome je ostao tabu, makar na Kosovu.

Prilikom sprovođenja ovog istraživanja, K2.0 se susrelo sa 10 žena koje su bile žrtve postporođajne depresije, ali je samo polovina pristala na intervju, uz molbu da ostanu anonimne. Dok su se borile sa depresijom, većina nije naišla na razumevanje ili podršku muža ili porodice. Pored toga što je to u njima izazvalo strah i predrasude, uticalo je i na njihovu odluku da ne otkriju svoja imena.

Zdravstveni radnici su često jedini koji razumeju simptome koji se ispoljavaju u sferi složenih fizičkih i ponašajnih promena.

Šukrija (Shukrie) Statovci, psihijatrica na Psihijatrijskoj klinici Univerzitetskog kliničkog centra Kosova (UKCK), kaže da postporođajna depresija obično nastaje u prve četiri sedmice trudnoće, dok su znaci slični onima koje je Bljerina imala: nesanica, izolacija, rasejanost, potreba za plačom i nedostatak apetita.

Istraživanja pokazuju da se postporođajna depresija javlja u tri oblika, nekad sa karakterističnim, a nekad sa identičnim simptomima, različitog intenziteta i trajanja.

Većina novopečenih majki oseća “bebi bluz”, koji obično počinje dva do tri dana nakon porođaja i traje do dve nedelje. “Bebi bluz” se definiše kao blaga depresija i ispoljava se u obliku tuge, melanholije, anksioznosti i problema sa spavanjem.

Međutim, neke majke imaju duže i intenzivnije oblike depresije. To se definiše kao “postporođajna depresija”, koja se manifestuje u roku od nekoliko sedmica od porođaja, ali može da započne u trudnoći i da potraje do godinu dana, a ponekad traje godinama.

“Sve vreme sam plakala i pitala: ‘Je l‘ mi je dobro? Imam psihičke probleme.’”

U retkim slučajevima, nakon porođaja, žene imaju psihotične epizode — što je stanje koje nastupa u roku od nedelju dana od rađanja deteta, dok neki simptomi zahtevaju hitan tretman: zbunjenost i dezorijentisanost, opsesivne misli i paranoja, halucinacije i uznemirenost, kao i pokušaj majke da povredi sebe i bebu.

Mirjeta, tridesetčetvorogodišnjakinja iz Kamenice, spada u drugu kategoriju, koja se zove postporođajna depresija, premda su njeni simptomi ponekad bili toliko intenzivni da su ličili na psihozu.

“Sve vreme sam plakala i pitala: ‘Je l‘ mi je dobro? Imam psihičke probleme’”, kaže ona.

Priča o tome kako je, posle nekoliko sedmica od porođaja 2016. godine, stalno imala osećaj da ne može da voli svoju novorođenu ćerku i da će joj nauditi. To ju je plašilo kad god se u kući našla sama sa bebom.

“Ti dani su bili užasni. Bilo je trenutaka kada sam htela da izvršim samoubistvo, samo da bih prestala da razmišljam o tome da bih mogla da naudim svojoj ćerci”, kaže ona. “Govorila sam: ‘Kako je uopšte moguće da majka o tome misli?’” 

Bez odgađanja posetila je psihijatra. U zavisnosti od intenziteta simptoma, psiholozi i psihijatri leče postporođajnu depresiju psihoterapijom, lekovima ili i jednim i drugim, što se desilo Mirjeti.

“Ginekolog ovo nikada nije spomenuo i nije o tome pričao sa mnom”,

kaže Mirjeta

Na početku je pohađala psihološke sesije, jer bi terapija antidepresivima bebi preko dojenja naneli štetu. Primetila je prve znake poboljšanja tek godinu dana kasnije, kada je prestala da doji i počela da se podvrgava terapiji antidepresivima.

Iako je četiri godine prošlo od dijagnoze, ona kaže da se i dalje suočava sa dugoročnim posledicama postporođajne depresije. Svaki put kada čuje loše vesti, kao što je ubistvo u gradu, simptomi joj se vraćaju i ona nastavlja terapiju dok se opet ne oporavi.

Mirjeta, koja je postala majka nakon sedmogodišnjeg pokušaja da zatrudni, kaže da nije znala ništa o postporođajnoj depresiji. Prijateljica koja sa njom radi u državnoj ustanovi u Gnjilanu spomenula joj je to samo jednom.

“Ginekolog ovo nikada nije spomenuo i nije o tome pričao sa mnom”, kaže ona.

Prvo ide loša zdravstvena zaštita

Ginekolozi umeju da budu ključna karika u dijagnostifikovanju postporođajne depresije; oni prvi pružaju pomoć ženama. Međutim, zato što Kosovo ima konfuzni i zapostavljeni zdravstveni sistem, teško je tačno odrediti ko je glavni krivac.

Magbulja (Magbule) Elezi, predsednica Udruženja babica, koja je i sama babica na Klinici za akušerstvo i ginekologiju UKCK-a, kaže da bi babice trebalo da budu važnija karika u prevenciji depresije.

“Da bi se sa postporođajnom depresijom izašlo na kraj, mora da postoji saradnja između porodice, babice i psihologa”, kaže ona. “Pored toga što je stručna za tu oblast, babica prerasta u ženinu prijateljicu, sluša o njenim problemima, dok njena posvećenost ima veliki uticaj na smirivanje situacije.” 

“Trenutno radim i sa neonatološkim pacijentima; potrebno nam je više psihologa.”

Brikena Krasnići-Hoti, psihološkinja na Klinici za akušerstvo i ginekologiju UKCK-a

Nedovoljan broj psihologa na sedam ginekoloških odeljenja regionalnih bolnica na Kosovu ukazuje na to da javne zdravstvene institucije ne obraćaju dovoljno pažnje na mentalno zdravlje trudnica i porodilja. S druge strane, u ovim bolnicama je samo u 2019. bilo 11.730 porođaja.

Brikena Krasnići-Hoti (Krasniqi-Hoti) je oktobra 2019. postala prva psihološkinja na odeljenju za akušerstvo i ginekologiju UKCK-a, gde je angažovana da pruža psihološke usluge. Međutim, imajući u vidu da je ona tamo jedina psihološkinja, mali je broj žena koje dobijaju njenu pomoć. Godine 2019. na ovoj klinici se rodila 9.461 beba.

“Klinika je ogromna, sa 12 odeljenja. Trenutno radim i sa neonatološkim pacijentima; potrebno nam je više psihologa”, kaže Krasnići-Hoti.

Podvlači da, uglavnom, leči žene koje su imale komplikovane porođaje i imaju bebe sa problemima te su stoga zabrinute. Ipak, pružanje ove usluge se prekida čim se završi ginekološko lečenje na klinici. Čak i kada pacijentkinja pokaže simptome depresije, niko sa njom ne stupa u kontakt i ne nadgleda njeno stanje nakon što je otpuste iz bolnice.

Krasnići-Hoti kaže da bi usluge za potrebe očuvanja mentalnog zdravlja žena pre i posle porođaja mogle da se pruže u svojevrsnom posebnom medicinskom centru. Ako ginekolozi procene da žena ima psihičke probleme, trenutno je situacija takva da je šalju na Psihijatrijsku kliniku.

Brikena Krasnići-Hoti je prva i jedina psihološkinja na Klinici za akušerstvo i ginekologiju UKCK-a. Fotografija: Uran Krasnići (Krasniqi).

“Cilj je da se otvori ambulanta za psihološko savetovanje, ne samo za hospitalizovane žene, već i za one koje, po odlasku iz klinike, primećuju da imaju probleme”, kaže ona. “Ne bi morale da idu na Psihijatrijsku kliniku kada mogu da dođu ovde.”

Kaže da tranzicioni periodi u životu žene, od prve menstruacije, preko porođaja, do menopauze, kao i učestali ginekološki problemi povezani sa hormonskim promenama, iziskuju psihološko savetovanje.

“Prema tome, na velikoj klinici, kao što je to Ginekološka klinika, gde se stotine pacijentkinja dnevno leči, prisustvo kliničkog psihologa je izuzetno neophodno; pored vođenja brige o njihovom fizičkom zdravlju, klinika bi trebalo da pruža usluge koje bi pomogle u prepoznavanju i lečenju raznih emocionalnih problema ili psihičkih poremećaja”, kaže ona.

Ginekološka klinika ne poseduje podatke o broju žena upućenih na psihijatriju, a nemaju ni informacije o tome koliko je žena tamo primljeno. Nijedna klinika nema tu evidenciju, jer međusobno ne sarađuju na identifikaciji i lečenju žena koje su primljene na Ginekološkoj klinici i kojima je neophodno psihijatrijsko lečenje. 

“Od 10 majki koje su prisustvovale časovima, verovatno su samo tri znale nešto o postporođajnoj depresiji.”

Laberija Ćareti (Laberie Çarreti), Akcija za majke i decu

Iako je direktor ove klinike, Jakup Ismajli smatra da je neophodno da svaka trudnica dobije savete o promenama koje ih čekaju u trudnoći i posle nje. On priznaje da klinika kojom on upravlja ne pruža informacije te vrste, čak ni u formi pamfleta ili knjižica.

Akcija za majke i decu – AMCI zdravlje je organizacija koja je počela da pruža usluge koje se ne mogu dobiti u javnim zdravstvenim ustanovama. Od 2015. godine, ova organizacija sprovodi edukativne časove za žene na temu trudnoće, dok od 2017. ovi sastanci obuhvataju i temu postporođajne depresije.

Laberija Ćareti (Laberie Çarreti), projektna koordinatorka u ovoj organizaciji, kaže da su centri otvoreni u 12 gradova širom zemlje. Pre pandemije, dvaput nedeljno organizovali su predavanja za trudnice. Časovi se održavaju u Centrima za porodičnu medicinu i na Ginekološkoj klinici UKCK-a. Ovim razgovorima mogu da prisustvuju i partneri žena.

Laberija Ćareti kaže da organizacija u kojoj radi, to jest “Akcija za majke i decu – AMC zdravlje”, nastoji da obezbedi pristup informacijama o postporođajnoj depresiji. Fotografija: Uran Krasnići (Krasniqi).

Ćareti kaže da žene na predavanju, sem što dobijaju informacije o postporođajnoj depresiji, uče i o normalnim promenama u trudnoći, dojenju, brizi o novorođenčetu, dijeti i fizičkoj aktivnosti.

“Od 10 majki koje su prisustvovale nekim od naših časova, verovatno su samo tri znale nešto o postporođajnoj depresiji”, kaže ona.

Naglašava da učenje o postporođajnoj depresiji omogućuje ženama da lakše potraže pomoć kada se ne osećaju dobro; u takvim slučajevima, njena organizacija pruža podršku telefonskim putem.

Prekomerne usluge

U međuvremenu, kada žene pokušavaju da same pronađu rešenja kucajući na vrata privatnih psihologa i psihijatara, ispostavi se da cene nisu pristupačne, i to ne samo nezaposlenima, već i ženama koje imaju prosečnu kosovsku platu. Jedna žena je u razgovoru sa Kosovom 2.0 izjavila da je za jednu terapijsku sesiju morala da plati 40 evra.

Da bismo proverili koliko koštaju sesije na klinikama za terapiju, K2.0 je pozvalo neke od njih, tvrdeći da ima potrebu za ovom uslugom usled postporođajne depresije.

“Nije uopšte etički naplatiti do 50 evra za terapijsku sesiju [koja obuhvata psihološko savetovanje].”

Ilir Havoli (Havolli), direktor Udruženja psihologa Kosova

Kosovski centar za pozitivnu psihoterapiju naplaćuje između 15 i 30 evra za četrdesetominutnu sesiju, u zavisnosti od toga koji se psiholog bira za potrebe konsultacija. Na klinici “Empatia”, četrdesetopetominutna sesija košta 30 evra. Klinika “Agani” naplaćuje 20 evra za jednočasovnu sesiju, sem u slučaju da izaberete psihijatra Ferida Aganija, sa čijim učešćem sesija košta 30 evra, dok trajanje posete nije utvrđeno. Na kraju, četrdesetopetominutna sesija sa psihološkinjom Mimozom Šahini (Shahini) košta 30 evra.

Na osnovu dosadašnjeg iskustva, Brikena Krasnići-Hoti kaže da je ženi sa postporođajnom depresijom potrebno od 10 do 12 sesija ubrzo nakon porođaja. Međutim, kada depresija poprimi teške oblike, neophodno je ići na terapiju koja traje šest meseci ili duže od toga

Kada je reč o cenama koje utvrđuju psihoterapeutske klinike, predsednik Udruženja psihologa Kosova, Ilir Havoli (Havolli), kaže da cene terapijskih sesija treba standardizovati. On poručuje da ovakav raspon cena postoji zato što nije osnovana Komora psihologa.

“Nije uopšte etički naplatiti do 50 evra za terapijsku sesiju [koja obuhvata psihološko savetovanje]. To je prevršilo svaku meru. Terapijska sesija bi trebalo da košta 20 evra”, kaže Havoli.

Gadni prvi kontakt

Edita* nije čula za postporođajnu depresiju sve dok sama nije počela jednog dana da istražuje o tome.

Mesec dana nakon što je rodila drugo dete, počela je da se oseća loše, dok se, sedam meseci kasnije, njeno stanje dodatno pogoršalo. U potrazi za objašnjenjem simptome koje je osećala, saznala je za postporođajnu depresiju. Kaže da posle prvog porođaja nije imala ovakve probleme. 

“Devet meseci sam čekala da osetim taj trenutak, ali sam doživela poniženje”,

kaže Edita

Deset meseci posle porođaja, ona i dalje ima broje poteškoće: prevremeno je ostala bez mleka, unazađeni su njeni odnosi sa prvim, trogodišnjim detetom i oseća nemoć kada se seti da treba da vodi brigu o dvoje dece.

“Osećam kao da je moj život gotov. Sve što radim čini mi se pogrešno. Mislim da će moj sin da napuni godinu dana, a ja i dalje neću ovo da prebrodim”, kaže Edita. “Ponekad nisam sposobna da odgovorim na pitanje svoje ćerke. Često moram da okončan razgovor u datom trenutku. Često joj kažem ‘nemoj toliko da pričaš’, umesto da sednem i popričam sa njom.”

Psihološkinja Brikena Krasnići-Hoti kaže da majke sa postporođajnom depresijom osećaju krivicu da nisu dovoljno dobre majke.

“To negativno utiče na njihov san, redovnu ishranu i neizmerno ih umara, što zatim utiče na količinu mleka za dojenje i njegov kvalitet”, kaže Krasnići-Hoti.

Edita je sama sebe ubedila da se stanje njenog psihičkog zdravlja pogoršalo otkako je boravila na Ginekološkoj klinici UKCK-a.

“Devet meseci sam čekala da osetim taj trenutak, ali sam doživela poniženje. Rekli su mi: ‘Voliš da to radiš sa muškarcem. Zato sada sama moraš da se brineš o detetu, mi tu ne možemo ništa’”, prepričava ona.

Edita kaže da je u UKCK-u osećala samo prezir i da se niko o njoj nije brinuo, što je ostavilo posledice po njeno psihičko zdravlje.

“Doktorka je videla da sam malo počela da vrištim i da mi je vodenjak pukao, ali je izašla da popije kafu. Plaćala sam je devet meseci, a dan pre porođaja moj muž joj je dao još 50 evra da se brine o meni. Posle kafe, ona se vratila kada sam se već porodila i rekla mi: ‘Edita, ti si se već porodila?’” kaže ona.

K2.0 je zatražilo podatke od Kosovske policije da bi saznalo da li su identifikovali slučajeve podmićivanja na UKCK-u, to jest na Ginekološkoj klinici. Međutim, iz policije kažu da ne prave kategorizacije u odnosu na pripadnost institucijama.

Direktor klinike, Jakup Ismajli, koji ovu ustanovu vodi poslednje dve godine, kaže da tu takvih stvari nema i da nije dobio žalbe pacijenata na loš tretman.

Jakup Ismajli, direktor Ginekološke klinike na UKCK-u, kaže da bi ženama trebalo omogućiti pristup savetovanju u slučaju eventualnih promena posle trudnoće, iako klinika koju predvodi ne nudi pomenutu uslugu. Fotografija: Uran Krasnići (Krasniqi).

S druge strane, već se godinama u javnosti pojavljuju vesti o lošem tretmanu pacijentkinja na ovoj klinici. Naširoko poznat primer nemara desio se 2017, kada se žena porodila u hodniku klinike. Kaže da se ovo desilo zbog neodgovornosti medicinskog osoblja. Dok se rađala, beba je pretrpela povredu glave, što je uzrokovalo krvarenje na mozgu.

Kada su u pitanju žalbe pacijenata na rad UKCK-a, K2.0 je stupilo u kontakt sa Udruženjem za prava pacijenata na Kosovu. Oni poručuju da su, u periodu od 2015. do 2017, dok su na UKCK-u imali otvorenu kancelariju, primili nekoliko žalbi na neadekvatan tretman na Ginekološkoj klinici, ali da od 2017. do danas nisu dobijali žalbe.

Međutim, ovo udruženje nije omogućilo uvid u broj primljenih žalbi i način obrade, tvrdeći da su žalbe arhivirane i da nije bilo osoblja koje bi ih obradilo.

Brikena Krasnići-Hoti kaže da ponašanje osoba koje su u kontaktu sa trudnicama ima ogroman uticaj na njihovo emocionalno stanje, posebno kada su u pitanju osetljivije osobe.

“Bitno je da postoji toplo, prijateljsko ponašanje, kako kod medicinskog osoblja, tako i kod partnera i porodice, jer to ima izuzetno snažan uticaj”, kaže ona.

Između stigme i narušenog psihičkog zdravlja

Prema mišljenju zdravstvenih stručnjaka, uprkos važnosti zdravstvenih radnika, podrška porodice i rođaka — a posebno muža — može imati presudan uticaj kada je reč o bržem prevazilaženju postporođajne depresije.

Ipak, većina žena koje je K2.0 intervjuisalo priznaje da, umesto podrške, nailazi na stigmu i nemar. 

“Moram da vodim računa pred drugima kako ne bi saznali da sam depresivna, jer to je sramota.”

Iako živi u velikoj porodici, Edita kaže da je bila prepuštena sama sebi dok se borila sa postporođajnom depresijom. Živi sa suprugom, dvoje dece, muževljevim roditeljima i zaovom.

Uprkos tome što je bilo očigledno da ima teške psihičke poteškoće, od nje se ipak očekivalo da obavlja redovne obaveze utvrđene rodnim ulogama: da se brine o kućnim poslovima i gostima.

“Moram da vodim računa pred drugima kako ne bi saznali da sam depresivna, jer to je sramota. Čak i kada se loše osećam, moram da se osmehujem pred drugima. Od toga mi je još gore”, kaže ona.

Dodaje da joj suprug i porodica stalno poručuju da je slabić, zbog čega je izgubila i ono malo samopouzdanja što joj je ostalo. Iz tog razloga joj je nemoguće da se izbori sa depresijom.

“Još otkako sam rodila sina, svi pokušavaju da mi dokažu da sam glupa ili da ne bi trebalo da pričam o svom zdravstvenom stanju”, kaže Edita. “Jedino pravo koje imam jeste da se smejem, da vodim brigu o deci i da nastavim da živim.”

Žena sa postporođajnom depresijom mora da se bori sa stigmatizacijom koja potiče iz njene sopstvene porodice. Fotografija: Uran Krasnići (Krasniqi).

Profesorka sociologije Linda Gusia kaže da očekivanja kosovskog društva kod porodilja stvara pritisak, jer se od njih očekuje da budu idealne: da valjano vode brigu o deci, domaćinstvu, mužu, da povrate telo koje su imale pre rođenja deteta i da budu uspešne na poslu.

“Kada neko boluje od neke druge bolesti, društvo se mobiliše da mu pomogne, ali kada je u pitanju psihičko zdravlje, a posebno postporođajna depresija, postoji sklonost ka stigmatizovanju, što uopšte ne pomaže u oporavku osobe”, dodaje ona.

Napredak koji je Mirjeta ostvarila na psihološkim sesijama sada je poništen, a sve zbog neodgovarajućeg porodičnog okruženja.

“Što je još gore, čak me ni suprug nije razumeo. Znao je da odlazim kod psihologa, ali nikada nije seo da sa mnom porazgovara o mom zdravstvenom stanju”, kaže ona. “Čak mi je i rođena majka govorila: ‘Toliko ti dobro ide u životu da se ponašaš razmaženo. Bog ti je dao ćerku, imaš posao.’”  

“Jedna pacijentkinja mi je rekla da su ‘sesije’ sa imamom bile zlostavljačkog karaktera, jer je ona bila lošeg raspoloženja, plakala je, a on joj je govorio da je postala majka i da treba da vodi brigu o detetu.”

Šukrija Statovci, psihijatrica

Laberija Ćareti iz organizacije “AMC zdravlje” kaže da, na osnovu iskustva stečenog prilikom sprovođenja dosadašnjih aktivnosti, postoji velika potreba da se znanje o postporođajnoj depresiji usvoji da bi se shvatilo da majka nije ta koja bira depresiju, već da je u pitanju “osećanje koje nastaje usled brojnih činilaca”.

“U selu je bilo primera da su nam govorili da je depresija nastala zato što smo se ‘ponašali razmaženo’, jer su naše bake rađale šestoro ili sedmoro dece i nisu imale takve probleme, niti su znale šta je depresija”, kaže Ćareti.

Zdravstveni stručnjaci ističu da je bilo slučajeva u kojima je lečenje odgođeno zbog sujeverja, uprkos spremnosti članova porodice da pomognu. Na primer, ponekad bi se stanje žena pogoršalo, jer su ih inicijalno slali ljudima koji nisu bili stručni za zdravstvene tegobe i koji koriste nenaučne metode, kao što su amajlije.

“Jedna pacijentkinja mi je rekla da su ‘sesije’ sa imamom bile zlostavljačkog karaktera, jer je ona bila lošeg raspoloženja, plakala je, a on joj je govorio da je postala majka i da treba da vodi brigu o detetu”, kaže psihijatrica Šukrija Statovci. “Prema tome, on ju je samo naterao da se još gore oseća zbog svog stanja.”

Objašnjava da se dodatni izazov prilikom lečenja žena sa teškim oblicima postporođajne depresije, posebno u slučaju kada njihovo zdravstveno stanje proizvede psihozu, odnosi na stigmu koja vlada prema Psihijatrijskoj klinici i na percepciju javnosti koja ima predrasude prema psihičkom zdravlju.

Šukrija Statovci, psihijatrica na Psihijatrijskoj klinici, kaže da članovi porodice nikako ne uspevaju da pomognu ženama sa postporođajnom depresijom. Fotografija: Uran Krasnići (Krasniqi).

Gusia dodaje da bi o postporođajnoj depresiji trebalo više da se priča u društvu, posebno u medijima, kako bi građani bili upućeniji u ovu tematiku i da bi se depresija shvatila kao problem koji rešavaju zdravstveni stručnjaci, umesto da ostane tabu tema.

Primer Bljerine Lila dokazuje da je podrška i razumevanje porodice i bliskih prijatelja od ključnog značaja. Ona kaže da su joj suprug i porodica pomogli sa kućnim poslovima i pri vođenju brige o ćerci. 

“Bilo je trenutaka kada je moje dete učestalo plakalo. Bilo je neprijatno i ja bih se unervozila. Tražila sam pomoć supruga i roditelja, pa bi ga moja majka ili zaova preuzele, dok se ja smirim sa strane”, kaže ona. “Ovaj predah mi je dosta pomogao.”

Naslovnica: Uran Krasnići (Krasniqi).

*Napomena urednika: Mirjeta i Edita su pseudonimi koje koristimo da bismo, na njihov zahtev, zaštitili poverljivost izvora.

Ova publikacija je nastala u okviru trećeg ciklusa Programa za stipendisanje novinara u oblasti izveštavanja o ljudskim pravima, uz podršku Kancelarije Evropske unije na Kosovu. Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) takođe pruža podršku realizaciji ovog programa. Realizacijom programa rukovodi Kosovo 2.0 u saradnji s Kosovskim centrom za rodne studije (KCGS) i Centrom za ravnopravnost i slobodu (CEL). Sadržaj publikacije je isključiva odgovornost organizacije Kosovo 2.0 te nužno ne odražava stavove finansijera.

 

 

 

 

 

KOMENTARIŠI