Arti, mladić u svojim dvadesetim godinama, neprimetno prolazi kroz gužvu na ulicama Prištine. Kratka kosa, prosečne visine, farmerke i crna majica — kako sam kaže, prolazi kao “tipičan albanski momak”. Upravo to, misli on, štiti ga od grubih pogleda ili uvredljivih komentara, koji su često upućeni onima koji se lakše prepoznaju kao queer, pa čak i onima koji to nisu, ali jednostavno ne odgovaraju binarnim očekivanjima izgleda i ponašanja.

“Nije da je lako. Ali postane lakše kada ljudi ne shvataju da si gej i da imaš partnera istog pola”, rekao je on.

Za Benija je bilo drugačije. Sa prisustvom koje prkosi uskim rodnim granicama, Beni se suočavao sa uvredama, prezirom i nasiljem još od detinjstva — bilo zbog svog visokog glasa ili ponašanja koje se percipiralo kao “nemuško”. Trpeo je nasilje od oca i brata, iako nikada nije otvoreno govorio o svojoj seksualnoj orijentaciji.

“Otac i brat su hteli da me kontrolišu — kako izgledam, kako hodam. Ne znam šta će se desiti kad saznaju da sam gej. Ili možda im to nikada i neću reći”, kaže on.

Za ovaj par, proces prihvatanja sebe — odnosno osećaj udobnosti sa sopstvenom seksualnom orijentacijom — počeo je kada su počeli da uspostavljaju kontakte s queer zajednicom na Kosovu. To se dogodilo kroz susrete s aktivistima/kinjama i pojedincima/kama tokom događaja kao što su marševi povodom Međunarodnog dana borbe protiv homofobije, transfobije i bifobije (IDAHOT) ili Parade ponosa. Što se tiče Artija, poseban utisak na njega ostavio je jedan od prvih IDAHOT marševa pre deset godina, koji je ostavio neizbrisiv trag u njemu.

“Bilo je to prvi put da sam video LGBTQ+ osobe sa Kosova, queer ljude, aktiviste/kinje, njihove prijatelje i prijateljice, pa čak i političare/ke kako šetaju gradom”, rekao je. “Nateralo me je da pomislim da možda i za mene to može biti moguće. Nije da sam odmah sebi priznao da sam gej, ali to mi je pomoglo kasnije.”

Obojica rade od kuće za međunarodne kompanije, što je za Artija, posebno, bilo spasonosno. Na prethodnim radnim mestima često se suočavao s omalovažavajućim komentarima. Sada, radeći od kuće, izbegava direktan kontakt s homofobičnim kolegama/inicama i komentare koji ga povređuju.

Planiraju da uštede novac i jednog dana se isele s Kosova. To vide kao jedinu šansu za slobodniji život. Iako dolaze iz porodica koje, kako sami kažu, “deluju progresivnije, naročito za kosovske standarde”, Benijevo iskustvo navelo ih je da preispitaju pravo značenje te reči.

“Ako su me otac i brat tukli samo zato što ne izgledam dovoljno “muško”, a da čak nisu ni znali da sam gej, i ako sebe nazivaju obrazovanim i školovanim ljudima, ne mogu ni da zamislim kako je nekome ko živi u selu ili u još konzervativnijoj porodici”, kaže Beni.

Queer osobe poput Artija i Benija, kao i aktivisti/kinje koji/e vode LGBTQ+ organizacije na Kosovu, slažu se da se, iako je vidljivost queer zajednice porasla poslednjih godina, to nije pratio stvaran napredak u pravima ili uslovima života.

“Stanje je, nažalost, i dalje isto”, tvrdi Blert Morina, direktor Centra za slobodu i jednakost (CEL), organizacije za LGBTQ+ prava. “Ono što se promenilo jeste vidljivost LGBTQ+ osoba u javnim prostorima, ali to svakako nije promenilo percepciju niti prihvatanje. Najveći izazov je lična bezbednost, jer još uvek ne postoji sigurna kuća za one koji trpe nasilje u porodici, što dodatno utiče na to da se nasilje ni ne prijavljuje.”

Morina se poziva na jedno od neispunjenih obećanja Opštine Priština. Izgradnja sigurne kuće uz podršku institucija stari je zahtev LGBTQ+ organizacija, koje svake godine zabeleže desetine slučajeva nasilja ili izbacivanja iz porodice.

Tokom mandata bivšeg gradonačelnika Shpenda Ahmetija, 2020. godine, određena je lokacija i izdvojena su sredstva za njenu izgradnju, ali je projekat obustavljen. Godinu dana kasnije, projekat je prebačen na trenutnu administraciju Përparima Rame, ali bez konkretnog napretka. Opštinski zvaničnici izjavili su da je projekat zaustavljen zbog potrage za bezbednijom lokacijom, ali prema mišljenju aktivista/kinja, to je samo način odugovlačenja i nedostatak političke volje.

Aktivisti/kinje ističu da je pretnja ličnoj bezbednosti samo jedan deo šire realnosti diskriminacije koju doživljavaju queer osobe na Kosovu. Uprkos progresivnom pravnom okviru — uključujući Ustav i Krivični zakonik koji priznaju rodni identitet i seksualnu orijentaciju kao zaštićene kategorije — u praksi je diskriminacija rasprostranjena: u porodici, u školama, na radnim mestima i u zdravstvenom sistemu.

“Jedan aspekt koji se često zanemaruje u diskusijama o pravima LGBTQ+ osoba na Kosovu jeste ekonomska marginalizacija i isključenost sa tržišta rada”, rekao je Arbër Nuhiu, direktor Centra za razvoj društvenih grupa (CSGD), organizacije za LGBTQ+ prava. “Mnoge LGBTQ+ osobe, naročito mlade i trans osobe, suočavaju se s velikim poteškoćama u pronalaženju stabilnog i bezbednog zaposlenja. Diskriminacija na radnom mestu je stvarna — bilo u fazi zapošljavanja, kada su zbog rodnog izražavanja tiho odbijani od poslodavaca, bilo na samom radnom mestu, gde se suočavaju s uznemiravanjem ili isključivanjem.”

Prema mišljenju Morine i Nuhiua, trans osobe su te koje se suočavaju s najviše prepreka i nesigurnosti. Zbog nedostatka regulisanih tretmana hormonske terapije na Kosovu, mnogi su primorani da istu traže u drugim zemljama, poput Severne Makedonije. Ipak, te alternative su često nesigurne, skupe i bez adekvatnog medicinskog nadzora.

Pored nedostatka zdravstvene zaštite, i pravno priznanje rodnog identiteta ostaje jedna od najvećih prepreka s kojom se trans osobe suočavaju u institucionalnom životu. Proces promene imena i rodnog markera u ličnim dokumentima je nejasan, spor i nesiguran.

Morina je svoju pravnu bitku dobio 2020. godine, kada mu je Osnovni sud u Prištini priznao pravo da u dokumentima promeni ime i oznaku pola. Njegov slučaj bio je tek drugi put da je neki sud na Kosovu doneo takvu odluku. Prvi slučaj, jednog anonimnog podnosioca zahteva, datira iz 2018. godine.

Ipak, ovi slučajevi nisu stvorili pravni presedan. Iako je Morinina dobijena bitka značajno dostignuće za trans zajednicu i LGBTQ+ pokret na Kosovu, ona ne nadoknađuje pravnu prazninu i postojeće nejasnoće, koje bi trebalo da predstavljaju jasan vodič za postupanje u slučajevima kada se traži promena oznake pola i imena.

Proces počinje u Kancelariji za matične knjige u nadležnoj opštini, gde se podnosi zahtev za promenu oznake pola i imena. Zatim ide na razmatranje posebnoj komisiji unutar Agencije za matične knjige, koja vrlo često i dalje odbija zahteve za promenu imena i oznake pola.

I Morina i Nuhiu poznaju najmanje dva slučaja u kojima su zahtevi odbijeni od strane ove komisije, a pojedinci su sada prinuđeni da krenu dugim pravnim putem — kao što je to bio slučaj sa Morinom — što znači godine čekanja, neizvesnosti i velikog emotivnog stresa.

“Transrodne osobe su u posebno visokom riziku od potpune marginalizacije, jer im neusklađena dokumenta sa njihovim rodnim identitetom onemogućavaju pristup redovnom zaposlenju, javnim uslugama, bankarskim kreditima itd”, kaže Nuhiu.

Neusvajanje novog Građanskog zakonika: jasan signal protiv queer osoba

Sa pravnog aspekta, još jedan izazov za LGBTQ+ zajednicu na Kosovu ostaje nedostatak pravnog priznanja istopolnih parova. Iako Ustav Kosova garantuje jednakost svih građana i građanki pred zakonom, ta jednakost se ne ogleda u građanskom zakonodavstvu. Trenutno, brak je regulisan Zakonom o porodici, koji brak definiše isključivo kao zajednicu muškarca i žene, čime isključuje svaki oblik pravnog priznanja istopolnih parova.

Građanski zakonik, koji ima za cilj da reguliše različite aspekte privatnog i javnog života u zemlji, priprema se godinama, ali još uvek nije usvojen. Taj nacrt zakonika sadrži odredbu koja dozvoljava “građansku zajednicu” između osoba istog pola. Ipak, ta odredba ostaje nejasna, jer navodi da se “uslovi i procedure uređuju posebnim zakonom”. Ovaj nedostatak konkretnih objašnjenja aktivisti/kinje za ljudska prava neprestano kritikuju kao isključujući pristup i protivno duhu Ustava.

“Nedostatak ovog priznanja ostavlja LGBTQ+ parove bez prava na nasledstvo, penziju, podelu zajedničke imovine, starateljstvo nad decom ili donošenje medicinskih odluka u ime partnera”, objašnjava Nuhiu.

Iako novi Građanski zakonik predviđa da se građanske zajednice između osoba istog pola regulišu posebnim zakonom, ovaj delimičan i nejasan pristup iskorišćen je za podsticanje konzervativnih narativa i homofobnih izjava — među najglasnijima koje je Skupština Kosova čula poslednjih godina. Godine 2022, nacrt je blokiran u Skupštini na osnovu tvrdnji i pogrešnih tumačenja od strane pojedinih poslanika/ca, koji/e su tvrdili/le da će ovaj zakonik dovesti do legalizacije brakova između osoba istog pola.

Za Artija i Benija, celokupna debata i tretman građanskog zakonika bili su jasan signal da država nema nameru da prizna njihovo postojanje kao para. Čak i za aktiviste/kinje, buka koja je pratila proces usvajanja zakonika ostavila je duboke posledice na LGBTQ+ osobe na Kosovu. Opisuju taj period kao vreme kada su se javno ispoljile težnje da se ućutkaju oni koji se zalažu za ljudska prava i da se produbi osećaj isključenosti kod queer osoba.

Morina kaže da je to bio prvi put da su LGBTQ+ osobe “tako otvoreno i direktno suočene sa oštrim reakcijama samih institucija”.

Za Nuhiua, ceo proces oko građanskog zakonika imao je ogroman, i emocionalni i politički, uticaj na LGBTQ+ zajednicu.

“Odbijanje Skupštine da usvoji amandman koji bi priznao građansko partnerstvo za parove istog pola doživljeno je kao izdaja od strane institucija u koje je zajednica polagala nadu. Ta odluka nije bila samo pravni neuspeh, već i javna rana za dostojanstvo i identitet mnogih ljudi”, rekao je Nuhiu.

Sve neprijateljskija retorika

Homofobični i transfobični diskurs u Skupštini Kosova bio je posebno izražen poslednjih godina, naročito tokom debata o građanskom zakoniku i Predlogu zakona o reproduktivnom zdravlju. Taj diskurs ponovo je ojačao s približavanjem izborne kampanje početkom ove godine, kada su programi i dominantna retorika većine stranaka počivali na duboko patrijarhalnim narativima i pronatalističkim politikama koje otvoreno odbacuju rodnu ravnopravnost i osnovna prava nebinarnih identiteta. Štaviše, Lista za porodicu uključila se u izbornu trku kao prva politička partija na Kosovu sa otvorenim programom protiv rodne ravnopravnosti i prava queer osoba.

Iako nije uspela da obezbedi zastupljenost u Skupštini, Lista za porodicu je uspela da pomeri javni diskurs ka neprijateljskijem okruženju za LGBTQ+ osobe, podstičući polarizovan i duboko konzervativan govor.

“Nažalost, ta retorika je naišla na odjek u određenim slojevima društva, pomerajući pitanja jednakosti sa terena ljudskih prava na teren političke instrumentalizacije”, rekao je Nuhiu. “Ono što još više zabrinjava jeste uticaj tog diskursa na stavove drugih stranaka. Umesto da budu glas razuma i jednakosti, mnogi politički lideri su izabrali ćutanje ili konformizam, povlačeći se iz podrške ovim osnovnim pravima.”

Nuhiu i Morina izražavaju zabrinutost da antirodne i anti-LGBTQ+ inicijative, poput one Liste za porodicu, više nisu periferna pojava, već se brzo šire.

“Primeri Mađarske, Poljske, pa čak i zapadnih zemalja poput Italije ili Sjedinjenih Američkih Država, jasno pokazuju da nijedna zemlja nije imuna na nazadovanje ljudskih prava”, kaže Nuhiu. “Ovaj globalni trend širi retoriku straha i teorija zavere koje direktno napadaju prava žena i LGBTQ+ osoba.”

Kako ističe i Nuhiu, neka od najzabrinjavajućih dešavanja po prava LGBTQ+ osoba desila su se upravo u razvijenim zemljama — što je jasan pokazatelj globalnog regresivnog trenda. U takvom okruženju, queer osobe suočavaju se sa novim talasom represije, sve organizovanijim i rasprostranjenijim.

Prema organizaciji Human Rights Watch, povratak administracije Donalda Trumpa na vlast ojačao je globalni pokret krajnje desnice, koji podržavaju autoritarni/e lideri/ke, konzervativne verske grupe i velika mreža aktera koji šire dezinformacije protiv LGBTQ+ zajednice.

Od stupanja na dužnost, u januaru 2025. godine, Trump je preduzeo niz poteza koji direktno narušavaju prava LGBTQ+ osoba. Neki od tih poteza uključuju: ograničavanje definicije pola isključivo na biološki pol pri rođenju, zabranu korišćenja državnih fondova za medicinsku negu transrodne omladine i isključenje trans osoba iz američke vojske.

Ni u Ujedinjenom Kraljevstvu situacija nije bolja. U aprilu, Vrhovni sud je odlučio da se termini “žena” i “pol”, prema Zakonu o jednakosti iz 2010. godine, odnose isključivo na biološki pol. Ova presuda praktično isključuje trans žene iz prostora i usluga namenjenih ženama, poput sigurnih kuća, toaleta i zdravstvenih usluga, a kritikovana je kao ozbiljan korak unazad za prava trans osoba.

U Mađarskoj, parlament je usvojio ustavni amandman kojim se zabranjuju javni događaji LGBTQ+ zajednice, uključujući parade ponosa. Takođe, usvojen je zakon koji dozvoljava korišćenje tehnologije za prepoznavanje lica u cilju identifikacije učesnika/ca ovih događaja, što izaziva ozbiljnu zabrinutost za privatnost i slobodu izražavanja.

“Ove diskriminatorne politike ne samo da uzrokuju direktnu patnju za zajednice u tim zemljama, već i šalju izuzetno opasnu poruku u našim državama, koje su u procesu evropskih integracija i usvajanja evropskih vrednosti, budući da i Kosovo pripada ovom kontinentu”, kaže Nuhiu.

Prema njegovim rečima, LGBTQ+ osobe na Kosovu moraju biti spremne i organizovane da se suoče s ovim izazovima, jačanjem solidarnosti i saradnje među organizacijama civilnog društva i drugim saveznicima. Istovremeno, kaže on, neophodno je uspostaviti mehanizme za brzo reagovanje na dezinformacije i javne i medijske napade, kako bi se sprečilo širenje govora mržnje, koji često dolazi iz antirodnih pokreta, konzervativnih i verskih grupa.

“Najvažnije je da LGBTQ+ osobe ostanu ujedinjene, usmerene ka glavnom cilju: jednakosti, sigurnosti i dostojanstvu za sve LGBTQ+ osobe”, poručuje Nuhiu.

Napomena redakcije: Imena Arti i Beni su pseudonimi kako bi se zaštitila privatnost osoba u tekstu.

Naslovna fotografija: K2.0