Dok su građani/ke Kosova ostavili/e za sobom buku predizborne kampanje, već gotovo četiri meseca gledaju kako se izabrani/e poslanici/e okupljaju svaka dva dana, a ne uspevaju ni da izaberu predsedništvo Skupštine — što je osnovni preduslov za formiranje vlade. I dok su ovakve sednice nekako postale nova svakodnevica, ključni sektori života na Kosovu i dalje se suočavaju sa starim problemima.

Tu spada i kultura — sektor koji je godinama sistemski zanemarivan, pa tako i u samoj kampanji, gde je kultura svedena na infrastrukturne objekte i obećanja o višemilionskim ulaganjima u kulturne parkove, dok o sistemskim problemima koji već više od dve decenije određuju stanje kulture nije izrečena nijedna reč — ili bar nijedna korisna.

Retorika kampanje još jednom je pokazala da političari/ke nisu slušali/e kulturne radnike/ce i da su odbili/e da kulturu razumeju u njenoj suštini. Time su nastavili/e istu praksu koja već dvadeset godina guši kulturu, držeći je u nekonzistentnom, nestabilnom i nesigurnom prostoru — uvek na ivici opstanka.

Vlade koje su se smenjivale nisu pokazale stvarnu volju da promene tu klimu, već su, nastavljajući da se ponašaju nezainteresovano, slale poruku da im odgovara da ostanu na margini odgovornosti i rasprave o kulturi. A kad si na margini, niko ništa ne očekuje od tebe, pa nikome ni ne duguješ objašnjenje za svoje neuspehe.

Na taj način su, u određenoj meri, oblikovale i odnos društva prema kulturnoj produkciji — učvrstile su stav da je kultura luksuz.

Sada, nova vlada, kad god da bude formirana, ima priliku da promeni tok stvari — da se postavi u središte rasprave o kulturi u zemlji, ne kao njena vlasnica, već kao njena nepokolebljiva pokretačica i saveznica.

Treba da se oslobodi impulsa za ad-hoc i entuzijastične odluke koje ne prelaze ni osnovni administrativni prag, i umesto toga, ozbiljno pristupi kreiranju kulturnih politika. Te ad-hoc mere uglavnom su samo reakcije na akutne probleme, a ne dodiruju sistemske uzroke koji su te probleme i proizveli.

Nova vlada treba da uči iz dobrih praksi — da ih prilagodi i stvori pravni i administrativni okvir koji omogućava sprovođenje novih rešenja, usklađenih sa stvarnim potrebama kulturnih radnika/ca u zemlji. Suštinski, potrebno je uspostaviti institucionalnu osnovu koja kulturi daje podsticaj i podršku, a ne da je, kao do sada, sputava i postavlja joj prepreke i izazove.

U lavini gorućih pitanja

Na svakim izborima obećavaju nam projekte i inicijative koje su ili već završene, ili su u procesu završavanja, ili su, u još apsurdnijem slučaju, nepotrebne ili pogrešne već u samoj osnovi. Kada se lakoća s kojom se daju obećanja sudari s iskustvom kulturnih radnika/ca, uključujući i mene, koji pri svakoj promeni vlasti ponovo iz početka iznosimo iste zahteve i probleme, postaje jasno da oni koji pretenduju da vode kulturnu politiku nemaju za prioritet institucionalno blagostanje, već ličnu i megalomansku ostavštinu tipa: “Ja sam započeo/la taj proces” ili još prizemniju: “Ja sam pokrenuo/la radove na tom drugom projektu”.

Dakle, kao prvo, vlade moraju osigurati da njihova dela — ona koja zaista vrede — traju duže od njihovih mandata, i istovremeno, da imaju svest o onome što je urađeno pre njih. Neprestano započinjanje procesa od nule osećamo svakodnevno, jer nemamo nikakvu garanciju da će reforme — ili bolje rečeno prakse — koje uvede jedna vlada, biti prenete na narednu.

Uzmimo za primer dodelu subvencija za kulturu od strane Ministarstva kulture, omladine i sporta (MKRS), što je jedan od najvažnijih načina na koje se vlada pozicionira kao direktna podrška nezavisnoj kulturi u zemlji.

Poslednjih godina bilo je nekoliko pokušaja reformisanja šeme subvencionisanja; povećan je budžet za projekte u oblasti umetnosti i kulturnog nasleđa, što je dobrodošlo, a uvedeni su i oblici strukturne podrške za organizacije sa iskustvom u nezavisnoj kulturnoj sceni — dakle, programi trogodišnje i jednogodišnje podrške.

Međutim, i dalje je nejasno kako će se osigurati održivost ove prakse, da bi se uopšte mogla nazvati reformom. Da bi se nešto nazvalo reformom, moraju joj prethoditi brojni preduslovi — između ostalog, finansijska autonomija institucija, jačanje administracije, savesni pravni i administrativni okvir — koji osiguravaju da te, ma koliko male intervencije, ostanu prisutne nezavisno od toga koja partija vodi kulturnu politiku. Te promene još nisu sprovedene.

U nedostatku institucionalne memorije i kontinuiteta, zaglavljeni smo u začaranom krugu pokretanja radova na ovoj ili onoj strategiji, ovom ili onom objektu — iz vlade u vladu, od ministra do ministra, unedogled. Tako smo primorani da se sa svakim novim mandatom iznova navikavamo i odvikavamo.

Taj ciklus mora da se prekine, a za to je neophodno obezbediti političku nezavisnost javne administracije, koja mora biti u stanju da ima transparentnu dokumentaciju procesa i mehanizme njihovog prenosa, kako kulturne institucije ne bi doživljavale potpuni dezorijentisani haos sa svakom političkom tranzicijom. Politike, dobre prakse i dugoročne strategije treba da se čuvaju i prenose s jedne političke strukture na drugu, jer ih kreira kulturna zajednica i one treba njoj da služe, a ne da budu predmet političkih ambicija ovog ili onog ministra.

Ovo osnaživanje javne administracije može da reši i jedan drugi problem, a to je duboka birokratizacija kulture.

Ovde treba početi od najhitnije potrebe: vraćanja finansijske i stvaralačke autonomije javnim kulturnim institucijama.

Javne kulturne institucije treba da budu stabilno finansirane iz budžeta Republike Kosovo. Međutim, administrativni okvir u kojem trenutno funkcionišu je zagušljiv. Nedostatak autonomije u upravljanju sopstvenim budžetima i odsustvo fleksibilnosti u trošenju budžeta u suprotnosti su sa načinom rada tih institucija.

Uzmimo za primer javna pozorišta koja, iako imaju svoje budžete, nailaze na ogromne birokratske prepreke prilikom korišćenja tih sredstava. 

Godine 2017. njihovi računi su zatvoreni, čime su stavljeni u duboko zavisan i restriktivan položaj. Da bi koristili sopstvena sredstva, pozorišta zavise od druge institucije — u slučaju Nacionalnog pozorišta Kosova (TKK), od MKRS-a, a gradska pozorišta od nadležnih opštinskih uprava za kulturu.

Ko god da je osmislio ovu pogrešnu politiku, mora je što pre ukinuti. U praktičnom smislu, priroda pozorišne produkcije zahteva brze i često sitne kupovine: rekvizite u starim antikvarnicama, elemente scenografije, popravke kostima, narudžbine s inostranih veb-sajtova ili hranu iz komšijske pekare.

U trenutnim uslovima rada, pozorišta moraju da prođu kroz više instanci zahteva i odobrenja, od menadžmenta, recimo TKK-a, do različitih nivoa MKRS-a, pa opet nazad do TKK-a, što ovaj proces čini iscrpljujućim i neizbežno utiče na stvaralački rad.

Odsustvo finansijske i upravljačke autonomije otežava (ili preciznije, onemogućava) pozorištima pristup dodatnim fondovima i mogućnostima koje dolaze iz članstva u regionalnim i međunarodnim mrežama, što ograničava mobilnost umetnika/ca i umetničkih dela ovih institucija.

Ovaj pravni okvir čini javne kulturne institucije potpuno finansijski zavisnim od državnog budžeta, koji se može menjati iz objektivnih razloga. Osim toga, onemogućava im da budžet koji im se dodeljuje — a koji je nekada veći, nekada manji, ali gotovo uvek manji od stvarnih potreba tih institucija — dopune pristupom drugim fondovima i izvorima finansiranja.

Dakle, ometa se i saradnja sa, recimo, nezavisnom kulturnom scenom kroz zajedničke projekte, što nas vodi ka još jednom ključnom i vrednosnom gorućem pitanju — podsticanju saradnje između nezavisne i javne kulturne scene, kao i akademije. Trenutno ove tri ključne komponente kulturnog života u zemlji uglavnom funkcionišu odvojeno. Zato je veoma važno uspostaviti državne mehanizme koji bi podstakli međusobnu komunikaciju i razmenu, kroz konkurse koji daju prednost saradnji između ove tri osnovne oblasti.

Međutim, to se ne može postići bez funkcionalne i budžetske održivosti svih tih sektora, pri čemu bi se situacija javnih kulturnih institucija značajno popravila kroz finansijsku i upravljačku autonomiju.

Kada je reč o nezavisnoj kulturnoj sceni, javlja se još jedna hitna potreba: status umetnika/ca koji/e deluju nezavisno. Oni bi trebalo da imaju pristup zvaničnom statusu umetnika, koji bi trebalo da bude usklađen s prosečnom platom u Republici Kosovo i da obuhvati i reviziju poreskih stopa koje nezavisni/e umetnici/e trenutno moraju da plaćaju državi.

Za ovo već postoje brojni modeli u drugim evropskim zemljama, a jedan od njih je Kodeks fer prakse u Holandiji. Ovaj Kodeks, koji je napravljen s ciljem “dizajniranja i održavanja zdravog tržišta rada u kulturnom i kreativnom sektoru”, služi kao okvir za održive radne uslove u kulturnim i kreativnim industrijama, promovišući etiku, pravičan tretman i adekvatnu nadoknadu za radnike/ce u kulturi.

Pojedinačni/e umetnici/e na Kosovu rade u potpuno nesigurnim uslovima, bez standarda za preživljavanje, što ih čini subjektima povremenih angažmana. Ova nesigurnost se posebno ogolila tokom pandemije COVID-19, kada su mnogi/e umetnici/e ostali/e bez ikakve podrške, suočeni/e sa ograničenjima i nemogućnošću da se bave svojim umetničkim radom i da od njega ostvaruju prihode.

Jedan kodeks prakse koji bi u obzir uzeo sve praktične, administrativne i pravne specifičnosti rada umetnika/ca, obezbedio bi sveobuhvatan pristup kako za nezavisne umetnike/ce, tako i za one angažovane u javnim kulturnim institucijama, smanjujući nejednakosti i nesigurnosti s kojima se nezavisna scena suočava.

Pored toga, jedno od najdugovečnijih pitanja koje ostaje nerešeno jeste pristup javnim prostorima. Potreban je zdrav međuinstitucionalni dijalog između lokalnih i centralnih institucija kako bi se olakšao pristup nezavisnih kulturnih institucija javnim prostorima u svrhu njihove kulturne prenamene.

Mnoge organizacije s nezavisne scene, kao i druge nevladine organizacije, godinama su radile na zagovaranju — nudeći rešenja vladama i istovremeno ih pritiskajući upornim zahtevima za korišćenje javnih prostora. Ipak, malo toga je zaista urađeno da se te inicijative, koje su kulturni/e radnici/e izneli/e pred institucije, pretoče u stabilne i održive institucionalne prakse.

Dakle, i pored toga što su se neke organizacije izborile s nemogućim administrativnim terenom i vodile bitke za korišćenje javnih prostora, svaka nova organizacija ili kolektiv koji započne isti proces suočava se s istim nejasnoćama, blokadama i problemima.

To drži kulturu, posebno nezavisnu scenu, na margini diskursa i na ivici opstanka, u nestabilnoj situaciji koja dodatno pothranjuje atmosferu rivalstva među samim kulturnim radnicima/ama.

Najpre među nezavisnim umetnicima/ama koji/e, zbog nedostatka finansijske stabilnosti i pristupa mogućnostima, razvijaju rivalitet s umetnicima/ama u javnim institucijama, koji/e ipak imaju izvesniju finansijsku sigurnost. A zatim i između rukovodilaca/teljki javnih kulturnih institucija, koji/e govore o tome ko je postigao veći uspeh unutar te zastarele zakonske, administrativne i fizičke infrastrukture — što zapravo znači: ko je bio sposobniji da se snađe u nemogućem i opstruirajućem sistemu.

Umesto toga, trebalo bi jasno artikulisati da je upravo ta pravna, administrativna i fizička infrastruktura zastarela i štetna. Ipak, u stvarnosti koju je teško objasniti, taj neodrživi okvir u kojem se kultura stvara, kao i odnos kosovskih vlada prema kulturi, iznenađujuće nisu uspeli da zaustave kulturne radnike/ce — posebno one s nezavisne scene — da zablistaju u svom radu. Nažalost, taj uspeh nije zasluga vlasti.

Kultura i umetnost traže kreiranje politika, a ne politiku

Neki od ovih problema, makar se tako pretpostavlja, trebalo bi da se reše kroz novi Zakon o umetnosti i kulturi, koji je ukinuo čitav niz prethodnih zakona koji su se ticali različitih aspekata kulture. Međutim, ma koliko taj zakon delovao obećavajuće, bez ozbiljnog ulaganja u suštinske, strukturne promene, teško je zamisliti sigurnu i stabilnu budućnost za kulturu u zemlji.

Kada se postavi sistemska, pravna i administrativna infrastruktura koja razume dinamiku kulture, otvaraju se vrata i za kapitalna ulaganja, ali i za vrlo specifične intervencije u pojedinim sektorima. Potrebno je izgraditi održiv, ali ne i ukočen sistem — sistem koji prepoznaje fluidnost kulturnog razvoja i produkcije u zemlji i koji je sposoban da na nju odgovori u skladu s tim.

Kada se taj stabilni temelj jednom uspostavi, otvoriće se mogućnosti za rešavanje desetina drugih pitanja koja ovde nisu pomenuta — osnivanje otvorenih fondova za mobilnost umetnika/ca i kulturnih produkcija; zdravstveno osiguranje za umetnike/ce, u skladu sa stepenom rizika u njihovom radu; državni sistemi za arhiviranje audio-vizuelnih umetničkih dela dostupnih svima; digitalizacija šeme za dodelu subvencija; i mnogi drugi mehanizmi koji bi omogućili lakše funkcionisanje kulturnog sektora.

I pre nego što neko kaže da političari nemaju čarobni štapić — da, ako postoji jedna istina koju smo mi, kulturni/e radnici/e na Kosovu, često bolno spoznali/e, to je da političari zaista nemaju čarobni štapić. Ali baš zbog toga, uspostavljanje institucionalne sistemske održivosti i kontinuiteta oslobodilo bi i njih tog pritiska, jer bi omogućilo da kultura funkcioniše bez potresa svaki put kada dođe do političkih promena.

Neka političari budu to što jesu u predizbornim kampanjama, ali u vođenju države moraju da postanu odgovorni tvorci politika.

Naslovna slika: Majlinda Hoxha / K2.0.