Neposredno nakon devet sati ujutru, 9. februara, na dan parlamentarnih izbora na Kosovu, Serafina Ferizaj pridružila se sve dužem redu ispred kosovskog konzulata u Minhenu, u Nemačkoj. Mogla je da pošalje svoj glas poštom — lakše, brže — ali nije došla do konzulata radi komfora. “Htela sam da to doživim na klasičan način”, kaže ona.

Ferizaj je želela da glasa baš kao što su tog dana glasali ljudi na Kosovu, čekajući u redu ispred neke škole pretvorene u biračko mesto.

Ipak, jedna stvar bila je drugačija. Na Kosovu, ili negde drugde, redovi ispred glasačkih mesta obično su tihi, ponekad i nestrpljivi. Ali u Minhenu, ispred konzulata, atmosfera je bila živa. Okupile su se različite generacije iseljenika: stariji gastarbajteri, nekadašnje političke izbeglice, kasniji ekonomski migranti i njihovi unuci i unuke, poput Serafine. Sve ih je povezivala zajednička nostalgija za zemljom koja je oblikovala njihov identitet, iako više nisu živeli unutar njenih granica.

U 31. godini, Ferizaj je prvi put glasala na izborima na Kosovu. Do 2024. godine, Nemačka nije dozvoljavala dvojno državljanstvo, pa je morala da se odrekne kosovskog kako bi uzela nemačko. Taj dan, pomislila je, bio je prvi put da se osećala potpuno usklađeno sa svim verzijama same sebe — odrasla u Nemačkoj, ukorenjena u Kosovu, ne pripadajući u potpunosti ni jednoj, ni drugoj strani, a ipak i jednoj i drugoj istovremeno.

Istorija njene porodice usko je isprepletena s istorijom kosovske albanske dijaspore u Nemačkoj. Obe bake i obojica deda, i s očeve i s majčine strane, otišli su u Nemačku ranih sedamdesetih kao gastarbajteri, deo talasa radnika koji su pomagali u obnovi Zapadne Nemačke posle Drugog svetskog rata. Napustili su svoja planinska sela blizu Dečana i vozom “Akropolis” iz stanice u Kosovu Polju prošli kroz Jugoslaviju, preko Ljubljane, dok nisu stigli do perona 11 glavne železničke stanice u Minhenu.

Godine 1972, i baka s majčine strane odlazi za Nemačku. Na Kosovu je tada ostala njena majka, koja je imala šest godina, i koja se zajedno sa svojom bakom — Serafininom prabakom — brinula o tri mlađa brata.

Godine 1981, dok su Serafinini roditelji još uvek bili tinejdžeri, na Kosovu su izbile studentske demonstracije u kojima se tražio ravnopravan ustavni status Kosova sa ostalim republikama Jugoslavije. Do kraja osamdesetih, oboje njenih roditelja postali su politički aktivisti, učestvujući u demonstracijama, u vremenu kada je i najmanji politički angažman, kao i sama činjenica da si bio/la Albanac/ka na Kosovu, značilo stalan progon, prebijanja, pa čak i pretnje smrću. Početkom devedesetih, bili su primorani da odu u Nemačku.

Ferizaj je rođena i odrasla u Nemačkoj, daleko od nemira na Kosovu, ali je s njim bila neprestano povezana — kroz dijalekte svojih roditelja, kroz hranu koju su pripremali i kroz njihovu nadu.

“Odrasli smo u Nemačkoj, ali je u kući uvek mirisalo na pitu i čaj”, kaže ona. “Trudiš se da taj deo održiš živim.”

Zavičaj je uvek bio tu, u pozadini. Dani su prolazili u nemačkim školama, dok su večeri bile ispunjene razgovorima o ratu koji se približavao.

“Prva reč mog brata bila je ‘KČK’”, kaže ona kroz smeh, misleći na Oslobodilačku vojsku Kosova (alb. UČK), koja se prvi put javno pojavila 1997. godine, označivši početak oružanog otpora protiv srpskog režima.

Godinama je Serafina pokušavala da se prilagodi, da postane potpuno Nemica, ali nikada nije uspela. Drugari i drugarice iz razreda nisu je tako doživljavali. Kasnije, kada je upoznala druge kosovske studente u Nemačkoj, shvatila je koliko zapravo malo zna o Kosovu. A opet, osećala se kao strankinja; za Nemce je bila samo Albanka, za Kosovare – “ponemčena Albanka”.

Tako je počela da istražuje razloge zbog kojih su njeni roditelji otišli. Postepeno, večernji razgovori, televizor koji je uvek bio uključen, vesti koje su pratile tišinu i bratovljeva prva reč – sve je počelo da dobija smisao.

“Moji roditelji nisu želeli da napuste Kosovo”, kaže ona. “Bili su primorani da odu. Kada je to tvoja priča, jedan deo tebe zauvek će pripadati toj zemlji.”

Njenim roditeljima su nekada bile uskraćene političke slobode na Kosovu, pa je Serafina, kada je tog jutra glasala u Minhenu, imala osećaj kao da završava nešto što su oni ostavili nedovršeno. To ju je podsetilo i na prvi put kada je glasala u Nemačkoj, 2013. godine, na tamošnjim izborima. I to je imalo svoju težinu, ali ovo je bilo nešto drugo. Decenijama nakon što su njeni deda i baka stigli u Minhen kao stranci, ona je sada stajala ispred konzulata u istom gradu, glasajući za zemlju koja je uvek bila u pozadini njenog života.

“U tom trenutku činilo se kao da je razlika između Kosova i dijaspore nestala”, priča ona. “Čak i ako su ljudi glasali za različite stranke, osećali smo se kao jedno. Nije bilo podela na ‘nas ovde’ i ‘njih tamo’.”

Ne samo glas

Pravo Serafine da glasa iz dijaspore garantovano je pravnim okvirom Kosova, koji prepoznaje glasanje iz inostranstva kao način uključivanja dijaspore u život na Kosovu. Svaki/a državljanin/ka sa važećim kosovskim dokumentima ima pravo glasa, bez obzira na to gde živi.

Na ovogodišnjim izborima, dijaspora je učestvovala u rekordnom broju. Od oko 105.000 registrovanih glasača izvan zemlje, oko 80.000 uspelo je da glasa – poštom ili u ambasadama i konzulatima. Glasanje poštom i dalje je najzastupljenije, sa više od 68.000 glasačkih listića, dok je više od 15.000 ljudi glasalo fizički, što je značajan porast u odnosu na prethodne godine.

Ipak, za zemlju sa jednom od najvećih dijaspora u Evropi, izlaznost na izborima ostaje niska. Samo oko 10% onih koji žive van Kosova iskoristilo je svoje glasačko pravo. Iako precizni podaci nedostaju — delimično zbog stalne migracije — procene govore da između 700.000 i 900.000 Kosovara živi van zemlje, uglavnom u Nemačkoj i Švajcarskoj. Kada se uračuna i druga generacija, ukupan broj pripadnika dijaspore procenjuje se na oko milion.

Jaz između izborne izlaznosti i velikog broja građana koji žive u inostranstvu objašnjava se nizom prepreka koje su se godinama nagomilavale. Veći deo poslednje decenije, glasanje iz dijaspore bio je složen proces, opterećen birokratijom i slabom komunikacijom. Mnogi građani koji žive u inostranstvu nemaju ažurirana kosovska dokumenta, a kratki rokovi — naročito tokom vanrednih izbora — nisu im ostavljali dovoljno vremena za registraciju ili obnovu dokumenata. Takođe, javna komunikacija o procedurama često je bila nejasna, pa mnogi građani u dijaspori nisu bili sigurni kako da učestvuju u izborima.

Ipak, rast izlaznosti ima veliki značaj. Godine 2010. dijaspora je poslala manje od 1.500 glasačkih listića. Godine 2017. taj broj porastao je na 15.000, od čega je odobreno oko 9.000. Na izborima 2021. godine, Centralna izborna komisija (KQZ) primila je 74.000 poštanskih koverti i odobrila više od 53.000. Ove godine, taj rekord je premašen, obeležavajući najveće učešće dijaspore u istoriji kosovskih izbora od proglašenja nezavisnosti.

Većina glasova iz dijaspore otišla je Pokretu Samoopredeljenje (LVV), što je trend koji traje gotovo deceniju. Oko 80% glasača u ambasadama dalo je podršku LVV-u, dok su Demokratska partija Kosova (PDK) i Demokratski savez Kosova (LDK) dobile po oko 7%. Kada je reč o glasovima poslatim poštom, LVV je osvojio 51%, LDK 30%, a PDK oko 9%.

Izborni rezultati brzo su izazvali političke tenzije. LVV i LDK optužili su jedni druge za manipulaciju glasovima dijaspore. LVV, pobednik izbora od 9. februara, zatražio je poništavanje svih glasova pristiglih poštom, tvrdeći da su neki kandidati LDK-a dobili neuobičajeno veliki broj glasova iz inostranstva, iako nisu imali značajnu podršku unutar zemlje.

Izborni panel za žalbe na Kosovu (PZAP) odbacio je ove tvrdnje, a njegovu odluku potvrdio je i Vrhovni sud. Kao odgovor, LDK je iznela sopstvene optužbe o nepravilnostima u glasanju u diplomatskim predstavništvima.

Ove nove polemike iznele su na površinu jednu staru raspravu: ulogu dijaspore u životu Kosova — raspravu koja se obično rasplamsa svakog leta, kada se desetine hiljada iseljenika vraćaju u domovinu, i dostiže vrhunac uoči izbora.

Diskusije često počinju ekonomskim doprinosom dijaspore, od podrške porodičnim biznisima do značajnog uticaja na rast bruto domaćeg proizvoda (BDP), i povremeno prelaze u kulturne sukobe koji se neretko završavaju orijentalistički obojenim stereotipima.

U vreme izbora, razgovori često menjaju ton i prelaze na teme poput identiteta, integracije i političke uloge dijaspore u životu Kosova. Na Kosovu ne postoji politička platforma koja osporava pravo glasanja iz inostranstva; naprotiv, sve partije priznaju dijasporu kao važan politički faktor. Ipak, na društvenim mrežama i u svakodnevnim razgovorima, i dalje kruži stalna sumnja u legitimnost učešća onih koji žive daleko od zemlje u odlučivanju o njenoj budućnosti.

Razgovori sa članovima/icama dijaspore, pre i posle izbora, pokazali su jednostavan, ali često zanemaren dogovor, koji bledi u senci glasnih debata o glasanju iz inostranstva. Dijaspora ne doživljava glasanje ni kao nešto sporno, ni kao posebna privilegija, već kao prirodan oblik demokratskog učešća u sve povezanijem svetu.

Danas većina zemalja sveta priznaje i praktikuje glasanje iz inostranstva. Dijaspora se više ne posmatra kao udaljeno ili odvojeno telo od stvarnosti zemlje porekla, već sve više kao sastavni deo političkog i ekonomskog života te zemlje. Oko 150 od 216 država u svetu dozvoljava oblik izbornog učešća za svoje građane/ke koji/e žive van zemlje.

U stvari, praksa glasanja iz dijaspore uopšte nije nova. Istorijski primeri prate ovu praksu još iz vremena starog Rima, kada su kolonijalni zvaničnici slali svoje glasove u glavni grad carstva. Čak i tokom građanskog rata u Sjedinjenim Američkim Državama, vojnici Unije glasali su sa bojnog polja.

Vremenom, kako je globalna migracija rasla, a demokratske institucije jačale, političko prisustvo građana/ki van granica svojih država postajalo je sve vidljivije i značajnije. Ono što je u početku bio pragmatičan izuzetak namenjen diplomatama i vojsci, danas je u mnogim zemljama postalo uobičajena demokratska praksa.

Međutim, ovaj razvoj nije se desio u vakuumu. Veći deo 20. veka, mnoge države su svoje emigrante posmatrale jednostavno kao siromašne radnike koji su napustili zemlju u potrazi za boljim prilikama, bez jasnih zahteva ili prava da ostanu uključeni u politički život svoje domovine.

Izuzetak su činile samo one osobe koje su služile na zvaničnim funkcijama u inostranstvu. Državni interes za održavanje političkih veza sa ostatkom dijaspore bio je gotovo nepostojeći.

Tek nakon završetka Drugog svetskog rata ovaj pristup je počeo da se menja. Masovne migracije koje su usledile posle rata, zajedno sa organizovanim programima radne migracije — poput onog za gastarbajtere u Nemačkoj između 1950-ih i 1970-ih — poklopile su se sa procesima dekolonizacije i demokratskih tranzicija u Istočnoj Evropi i drugim zemljama, stvarajući novu vrstu dijaspore: ljude koji su, dok su puštali korene u društvima u kojima su se naselili, istovremeno čuvali snažne emotivne i kulturne veze sa zemljom porekla. Većina njih verovala je da će boravak u inostranstvu biti privremen. Ali iz godine u godinu, ono što je prvobitno doživljeno kao privremeno razdvajanje, polako se pretvaralo u novi oblik pripadnosti.

A kako su zajednice u inostranstvu rasle i jačale, tako su se i tradicionalni pojmovi državljanstva i političke pripadnosti počeli menjati zajedno s njima, podstičući mnoge države da iznova promisle odnose sa svojom dijasporom. Istovremeno, međunarodni diskurs o ljudskim pravima, kao i tehnološki napredak — od razvoja novih poštanskih sistema do digitalnih alata i elektronske verifikacije identiteta — sve više su omogućavali i činili sigurnijim političko učešće na daljinu.

Među onima koji već dugo brane političko uključivanje kosovske dijaspore nalaze se Osman Osmani i Hilmi Gashi, aktivisti dijaspore u Švajcarskoj. Za njih, glasanje iz inostranstva nije samo demokratsko pravo, već i snažan izraz povezanosti, identiteta i transnacionalne pripadnosti.

“Ta sposobnost da se pripada dvema društvima istovremeno, da se aktivno učestvuje u oba, treba da bude podržana, a ne dovedena u pitanje”, kaže Gashi. “Ovakav vid uključenosti, koji istraživači opisuju kao transnacionalnost — pojam koji objašnjava stabilne odnose koje pojedinci i zajednice održavaju preko državnih granica — jednostavno je normalan.”

“Čitava debata koja pokušava da ospori pravo da se bude politički povezan sa dva različita društva maltene je smešna”, dodaje Osmani. “Dijaspora ne treba da se posmatra samo kao finansijski izvor, već kao politički i intelektualni činilac s legitimnom ulogom u oblikovanju budućnosti zavičaja.”

Duboko angažovana dijaspora

I Osmani i Gashi predstavljaju dve generacije politički angažovane dijaspore. Sebe vide kao duboko integrisane u švajcarsko društvo, dok istovremeno održavaju blisku vezu sa političkim životom Kosova. Glasaju na izborima u Švajcarskoj, lobiraju za inkluzivne politike tamo i istovremeno šalju svoj glas za Kosovo kada se održavaju izbori.

Njihove lične priče vezane su za različita, ali međusobno povezana poglavlja političke prošlosti Kosova. Osmani, danas u penziji, napustio je Kosovo 1981. godine, kada mu je, kao političkom aktivisti pokreta koji je široko poznat kao Ilegalni pokret ili jednostavno “Ilegala”, život postao ugrožen nakon studentskih protesta iste godine. Taj pokret sastojao se od grupa i organizacija koje su tajno delovale još od Drugog svetskog rata, u različitim periodima. Iako su se razlikovali po programima i metodama delovanja, svi su imali zajednički cilj: suprotstavljanje jugoslovenskoj — naročito srpskoj — diskriminaciji i represiji nad Albancima.

Iako su pojedini albanski intelektualci i članovi Saveza komunista Kosova igrali važnu ulogu u artikulisanju zahteva za unapređenje statusa Kosova — što je kulminiralo usvajanjem Ustava iz 1974. i priznanjem proširene autonomije — za mnoge Albance koji su se pridružili Ilegali, ta autonomija nije bila ni potpuna, niti je obezbeđivala ravnopravnost s ostalim jugoslovenskim republikama. Frakcije Ilegalnog pokreta, još od najranijih faza, zalagale su se za ujedinjenje Kosova sa Albanijom. S druge strane, Osmani, student prava, i njegova generacija, kao deo novog političkog i društvenog pokreta otpora, zalagali su se za stvaranje albanske republike unutar Jugoslavije, koja bi ujedinila sve Albance u okviru federacije. Za njih, pravo Albanaca u Jugoslaviji na samoopredeljenje moralo je da ide ruku pod ruku sa borbom za socijalnu ravnopravnost.

Neprekidno proganjanje aktivista grupa iz Ilegale dovelo je do odlaska u inostranstvo mnogih političkih disidenata. Osmani je prvo pobegao u Tursku, zatim u Nemačku, a na kraju se nastanio u Švajcarskoj. Nakon mnogo godina rada kao socijalni radnik koji pruža podršku migrantima, 2000. godine pridružio se Švajcarskoj socijaldemokratskoj partiji. Dva puta je predstavljao partiju u Kantonalnom parlamentu u Schaffhausenu, a potom je inicirao i predstavljao Socijaldemokrate iz dijaspore, unutrašnju strukturu Socijaldemokratske partije na centralnom nivou.

S druge strane, Gashi je otišao s Kosova početkom 90-ih, u periodu kada je pritisak na Albance sve više rastao. Albanci su sistematski isključivani iz javnih institucija i političkog života, dok se prostor za društvene i građanske aktivnosti svakim danom sužavao.

Stigao je u Švajcarsku i vrlo brzo se uključio u političko organizovanje. Član je Zelene partije, trenutno predsednik Opštinskog parlamenta u Muri-Gümligenu i aktivan je u UNIA, najvećem sindikatu privatnog sektora u Švajcarskoj, čiji je član bio i Osmani.

Osmani i Gashi napustili su Kosovo sa 24, odnosno 27 godina, nakon što su već proveli značajan deo života tamo, kao i brojni drugi članovi dijaspore. Za njih putovanje kao migranti, lična iskustva sa Kosovom i stalna posvećenost zemlji čine da, kao i mnogi drugi, održavaju poseban identitetski i politički odnos prema domovini.

Prema rečima Lize Gashi, ta veza se održava i zato što je kosovska dijaspora još uvek mlada. Gashi, bivša direktorka GERMIN-a, vodeće organizacije za pitanja dijaspore na Kosovu, služila je kao zamenica ministarke u Ministarstvu spoljnih poslova u poslednjoj vladi, a na poslednjim izborima izabrana je za poslanicu iz redova LVV-a.

“Dijaspora Kosova je još ‘mlada’ u istorijskom smislu. Formirali su je ljudi koji su i dalje živi i koji još uvek živo čuvaju sećanje na to šta znači ostaviti dom iza sebe, ljudi poput Osmanija i Hilmija. Većina njih nije želela da ode”, kaže Gashi. “Za mnoge u dijaspori osećaj pripadnosti Kosovu jasno se ogleda u načinu na koji se identifikuju. Oni sebe pre doživljavaju kao Albance nego kao Nemce, Švajcarce, Austrijance ili Amerikance.”

Ovaj kontinuitet identiteta i politike za dijasporu koja održava veze sa Kosovom postaje još vidljivija kada se sagleda u svetlu istorijskog toka migracija sa Kosova. Prvi veliki talas migracija počeo je krajem 1960-ih i trajao tokom 70-ih — uglavnom sastavljen od ekonomskih migranata, poput dedova Serafine Ferizaj, koji su napuštali najsiromašnije i najmarginalizovanije delove Kosova i Jugoslavije da bi potražili posao na Zapadu.

Tokom 80-ih, dok je radna migracija ka Zapadnoj Evropi trajala, u dijaspori se formirala nova grupa: politički emigranti. To su bili ljudi poput Osmanija, pritisnuti da odu zbog pretnji i progona od jugoslovenskih vlasti. Mnogi od njih bili su uključeni u aktivizam, studentske pokrete ili grupe Ilegale, tražeći azil u Zapadnoj Evropi da bi izbegli hapšenja i političko nasilje. Rani radnici, gastarbajteri, pružali su utočište i solidarnost.

“Oni su nas podržavali, savetovali, pa čak i ugrožavali svoje porodice da bi nam pomogli. I sve su to radili sa uverenjem i jasnim ciljem. Ponekad mi deluje da su imali izraženiju političku svest od nas koji smo se smatrali političkim aktivistima”, kaže Osmani.

Pojedinci poput Osmanija, a malo kasnije i Hilmija Gashija, postali su stubovi političke mobilizacije albanske dijaspore. Neki od njih su radili na informisanju i podizanju svesti švajcarske javnosti o situaciji na Kosovu, dok su se drugi okretali samoj albanskoj zajednici, organizujući svoje sunarodnike za kolektivno delovanje.

Većina ovog aktivizma odvijala se u teškim uslovima i pod strogim nadzorom. Jugoslovenska tajna služba (UDB) održavala je aktivne mreže širom Zapadne Evrope, pomno prisluškujući albanske disidente. Aktivisti su živeli pod stalnom pretnjom; u nekim slučajevima bili su ne samo prisluškivani već i ubijani.

Početkom 90-ih, kada je Gashi stigao u Švajcarsku, priroda otpora se menjala. Masovno isključivanje Albanaca sa posla početkom 90-ih na Kosovu izazvalo je novi, širi talas emigracije. U tom kontekstu, Gashi kaže da je čak i učenje jezika zemlje domaćina postalo politički čin, sredstvo da se glas čuje. Od 1996. godine, kada je Radio Bern – lokalni radio u Švajcarskoj – počeo da emituje na albanskom, Gashi je bio odgovoran za te programe. Redovno je vodio nedeljni program na albanskom, dok je na nemačkom govorio o stanju Albanaca u bivšoj Jugoslaviji sve do kraja rata.

“Bila je velika borba da ubedimo ljude ovde da ono što se dešava Albancima u Jugoslaviji nije slučajan nemir”, kaže Gashi. “To je bilo nasilno i sistematsko gušenje od strane cele državne mašinerije, i mi smo se borili za naša prava.”

Tokom devedesetih, svi veći evropski gradovi — svuda gde su postojala albanska naselja i zajednice — pretvorili su se u centre protesta. Postali su mesta na kojima se tražilo međunarodno priznanje prava Kosova na samoopredeljenje i osuđivalo srpsko vojno i policijsko nasilje.

Istovremeno, dijaspora je organizovala prikupljanje sredstava, obezbeđivala medicinsku pomoć, lobirala kod institucija i pomagala da pitanje Kosova dobije međunarodni odjek. Kada je izbio rat, mnogi od njih pridružili su se OVK.

“Albanci van zemlje, oni koji su stajali ispred konzulata i ambasada protestujući, bili su ambasadori Kosova”, kaže Liza Gashi. “Njihove kuće služile su kao improvizovane ambasade, u vreme kada nismo imali državu. Sve to, dok su istovremeno pokušavali da izgrade život u stranoj sredini, koja često nije bila gostoljubiva.”

Zapravo, kada Liza Gashi govori o negostoljubivim sredinama, misli pre svega na Švajcarsku — jednu od zemalja koje su doživele jedan od najvećih talasa albanske migracije tokom devedesetih. Upravo tamo, Albanci koji su tražili azil, bežeći sa Kosova pred rat ili tokom rata, suočavali su se s dubokim nepoverenjem i oštrim stavovima dela švajcarskog društva i politike.

Ova klima dovela je do pojave ksenofobičnih slogana i političkih kampanja koje su stigmatizovale albansku zajednicu. Jedan od najpoznatijih primera institucionalizovane ksenofobije bila je kampanja iz 1998. godine koju je pokrenula Švajcarska narodna partija (SVP) u Cirihu, koja je objavila predizborni plakat sa natpisom “Kosovo-Albaner” (“Kosovski Albanci”) i velikim “Nein” (“Ne”) — kao protivljenje finansiranju jednog projekta integracije posvećenog albanskoj zajednici.

To razdoblje protesta, egzila i aktivnog političkog angažmana oblikovalo je poseban identitet albanske dijaspore, naročito u Švajcarskoj i Nemačkoj. To istorijsko i kolektivno iskustvo nije se zaustavilo s prvom generacijom, već je ostavilo duboke tragove i kod generacije koja je došla posle.

“Vrlo često način na koji smo napustili svoju zemlju direktno utiče na to kako se vezujemo za nju, ali i za zemlju u koju smo migrirali”, kaže Albesa Aliu, psihološkinja koja živi u Montrealu, u Kanadi, gde je pre nekoliko meseci dobila državljanstvo.

U Kanadi živi od 2018. godine, a trenutno je na doktorskim studijama iz sociologije. Deo je novog talasa dijaspore koji je migrirao zbog obrazovanja i veruje da su ljudi poput nje imali lakši put u snalaženju sa promenljivim osećajem identiteta u različitim kulturnim sredinama.

“Mi smo odrasli na Kosovu i nemamo potrebu da afirmišemo identitet”, kaže ona. “Ja sam dete devedesetih, dete rata, i toga sam potpuno svesna. Ne spadam u kategoriju ekskluzivne dijaspore. Lakše mi je da odlučim šta iz kosovskog identiteta da ostavim po strani, ono što mi više ne znači ili ne koristi. U multikulturnoj zemlji poput Kanade postaješ transnacionalan i kad to ne planiraš.”

Živeći u inostranstvu, Aliu je primetila da se, u zavisnosti od konteksta u kojem su ljudi migrirali, menja i njihov odnos prema identitetu i prema Kosovu.

“Neka deca druge generacije dijaspore doživljavaju Kosovo kroz idealizovanu, ponekad folklornu sliku, i to kao nešto nedodirljivo — kao da žive nostalgiju svojih roditelja”, kaže ona.

Oslanjajući se na to nasleđe, Aliu i drugi smatraju potpuno prirodnim to što danas mnogi članovi dijaspore ne samo da žele da zadrže vezu sa Kosovom, već i da glasaju i da daju konkretan doprinos oblikovanju njegove budućnosti.

Pored Serafine, i Djellza Pulatani, 22-godišnjakinja rođena u SAD-u, oličava novu generaciju dijaspore koju Aliu i Gashi s uverenjem opisuju kao generaciju koja ne vidi Kosovo samo kao porodičnu priču o poreklu, već kao aktivni i nerazdvojni deo sopstvenog identiteta.

Rođena u Njujorku, od roditelja koji su kao izbeglice napustili Kosovo 1999. godine, Pulatani je odrasla slušajući priče o teškom životu, ratu i OVK, u čijim redovima je služio i njen otac.

Danas, kao studentkinja međunarodnih odnosa u Parizu, ona je suosnivačica F’oda Collective, grupe mladih žena iz dijaspore koja se zalaže za feministički dijalog i prava žena, kako u SAD-u tako i na Kosovu. Uprkos geografskoj udaljenosti, zemlja porekla njenih roditelja bila je duboko ukorenjena u njenoj svakodnevici, održavana živom kroz očeve priče i godišnje posete.

“Ići svake godine na Kosovo bilo je obavezno”, kaže Pulatani. “Čak i moje interesovanje za politiku i istoriju dolazi direktno iz svega što sam čula o Kosovu. Kada razmišljam o svojoj budućnosti, ne mogu da zamislim sebe angažovanu u bilo kom projektu u kojem Kosovo nije u centru.”

Kaže da poznaje mnogo drugih mladih ljudi koji se osećaju slično — povezano s Kosovom i radoznalo da se na neki način uključe, uključujući i učešće na izborima iz inostranstva, čak i ako do sada nisu glasali.

Shan Karemani, član dijaspore rođen u SAD-u, deli sličan osećaj pripadnosti, gledajući vezu sa zemljom porekla ne samo kao kulturnu ili emocionalnu, već i kao političku. Iz postkolonijalne perspektive, on dovodi u pitanje ideju da je dijaspora oblik prekida; za njega je ona stanje koje se razvija “unutar struktura evropskog moderniteta i kolonijalizma”, koje su uticale na masovne migracije i oblikovanje dijasporskih zajednica.

Rođen u Mičigenu, SAD, od roditelja kosovskih Albanaca, tokom detinjstva je retko posećivao Kosovo — svega jednom u tri ili četiri godine. Ali sa dvadeset godina odlučuje da ga posećuje svake godine.

“Živeti u SAD-u činilo me je nekako manje kosovskim Albancem”, kaže Karemani. “Vremenom sam shvatio da povezanost s Kosovom ne zavisi samo od toga gde živim, već od truda koji ulažem da se povežem s njegovom kulturom, istorijom i ljudima.”

Tako je poslednjih godina namerno bio angažovan u vezi s Kosovom — snimao je dokumentarni film, predavao engleski deci u Kamenici i sarađivao s državnim institucijama.

“Dijaspora s kojom sam odrastao u SAD-u uglavnom je odvojena od Kosova”, kaže on. “Mnogi od njih ne poznaju političke lidere u zemlji, većina ne govori jezik i ne osećaju neku posebnu želju da je posete. Ipak, verujem da su mladi iz dijaspore u Evropi mnogo više angažovani i povezaniji s dešavanjima na Kosovu.”

Između podrške i razočaranja

Baš kao i Karemani, i mnogi članovi dijaspore političku uključenost i spremnost da glasaju povezuju s geografskom blizinom Kosovu, ističući da se veliki broj glasača iz Švajcarske i Nemačke objašnjava brojnošću dijaspore u tim zemljama i učestalim avionskim linijama koje putovanje čine lakšim i češćim.

Ali Pulatani, iz svoje perspektive u SAD-u, primećuje da i tamo ima mnogo mladih, i mladića i devojaka, koji su, baš kao i ona, zainteresovani i sve radoznaliji da se angažuju na razne načine — pa makar i samo kroz davanje glasa.

Na poslednjim izborima, Pulatani je glasala za LVV, dok Karemani, koji još uvek čeka da dobije kosovsko državljanstvo, nije mogao da glasa. Da je imao pravo glasa, podržao bi istu stranku, kao što je to činila većina dijaspore tokom nekoliko izbornih ciklusa poslednjih godina.

“Moja porodica i ja oduvek smo podržavali Albina Kurtija zbog njegovog antikolonijalnog stava i napora da iskoreni korupciju”, kaže Karemani. “Ali duboko sam se razočarao u njegov stav prema Izraelu i neuspeh da stane u odbranu palestinske borbe. Boli me da vidim lidera koga poštujem kako napušta jedan tako osnovni princip pravde.”

Karemanijevo razočaranje prvenstveno je povezano sa ćutanjem vlade koju predvodi Kurti o genocidu u Gazi. Iako je u januaru ove godine vlada izdvojila pola miliona evra humanitarne pomoći za Palestince, ona nije javno osudila nasilje i represiju koju sprovode izraelske vlasti, niti je zauzela jasan politički stav u podršci palestinskoj borbi.

Mnogi Albanci iz dijaspore, uključujući i Karemanijevu porodicu, još od prvih dana su se politički poistovećivali s LVV, videći u toj stranci nastavak težnji za samoopredeljenjem i socijalnom pravdom koje su ostale nedovršene nakon rata. LVV je osnovana 2005. godine kao politički pokret, rođen iz otpora prema međunarodnoj upravi na Kosovu — otvoreno se protiveći politikama poput privatizacije i drugim procesima — koji su, po njihovom mišljenju, sputavali pravo naroda Kosova na samoopredeljenje i predstavljali kolonijalnu intervenciju međunarodne zajednice.

Ta ideja odjeknula je i kod Njazija Pllane. Imao je samo sedam godina kada je njegov otac izgubio posao u rudniku Trepča — događaj koji je prethodio odlasku njihove porodice iz Vučitrna 1992. godine. Petodnevno putovanje autobusom ka Švedskoj, a zatim dalje u Nemačku, i dalje mu je sveže u sećanju. Iako je isprva bio skeptičan prema taktikama LVV-a, tokom studija društvenih nauka promenio je stav. Od 2016. godine, deo je struktura LVV-a u Nemačkoj.

“Kada sam shvatio značenje samoopredeljenja, jedne suštinske vrednosti u evropskim demokratijama, ali i u zemlji u kojoj živim, osetio sam prirodnu bliskost sa Samoopredeljenjem”, kaže Pllana.

Pored ideološke bliskosti koju je koncept samoopredeljenja imao s ranijim pokušajima političke mobilizacije dijaspore pre rata, vlasti prethodnih partija kao što su LDK, PDK i AAK sve više su se povezivale s visokom korupcijom i nedostatkom odgovornosti. Upravo je snažna antikorupcijska platforma pomogla Kurtiju i LVV-u da osvoje više od 50% glasova na izborima 2021. godine.

Iz današnje perspektive, četiri godine nakon dolaska na vlast s punim mandatom, Kurtijeva vlada se takođe suočava s kritikama zbog upravljanja pitanjima korupcije — naročito zbog izostanka reakcije i institucionalnog distanciranja u slučajevima kada su zvaničnici njegove vlade pod istragom zbog koruptivnih afera.

Ipak, na izborima 2021. godine, za mnoge u dijaspori, obećanje o borbi protiv korupcije probudilo je nadu da bi Kosovo jednog dana moglo da odrazi transparentnost i vladavinu prava koju poznaju kao praksu u zemljama u kojima žive. Oko 80% birača iz dijaspore — od ukupno oko 57.000 glasova — podržalo je LVV.

Pored obećanja o borbi protiv korupcije, LVV je, dok je bio u opoziciji, obećavao i izgradnju socijalne države kroz temeljne reforme sistema socijalne zaštite. Ta obećanja takođe su doprinela rastu podrške dijaspore ovoj stranci, posebno tokom poslednjih izbornih ciklusa.

Iako najavljena poreska reforma nije realizovana nakon dolaska na vlast — kao ni dobar deo drugih socijalnih politika koje su bile obećane — određene nove šeme su pokrenute, iako su ostale daleko od očekivanja i praksi u zemljama u kojima živi dijaspora. Ipak, vlada je sprovela neke politike koje se poklapaju s iskustvima i očekivanjima dijaspore. Za mnoge građane i građanke, kako unutar, tako i izvan zemlje, te mere — iako ne revolucionarne — doživljene su kao prvi neophodni korak i doprinele su jačanju podrške dijaspore na poslednjim izborima ove godine.

Jedan od primera za to su mesečni dodaci za decu do 16 godina, politika koju je vlada uvela 2021. godine. Tokom svog mandata, vlada LVV-a pokrenula je i program višemesečnih dodataka za porodilje. Iako ti dodaci ženama koje dolaze iz ekonomski nepovoljnih sredina nude trenutnu podršku, istovremeno su naišli i na kritike da — u nedostatku dubljih zakonskih i strukturnih reformi — takve politike mogu dodatno učvrstiti tradicionalne rodne uloge, svodeći vrednost žena u društvu prvenstveno na ulogu majke.

Iako su socijalne politike igrale značajnu ulogu u održavanju podrške dijaspore, ključna podrška LVV-u na poslednjim parlamentarnim izborima 9. februara najviše se vezuje za napore Kurtijeve vlade da suzbije paralelne srpske strukture na severu zemlje. Taj pokušaj, koji je vlada predstavila kao deo širenja državnog suvereniteta, mobilisao je brojne birače u dijaspori, ali i unutar zemlje, u korist LVV-a.

Ipak, Kurtijev pristup severu i zatvaranje paralelnih struktura izazvali su brojne kritike. Posebno se ističe izostanak unutrašnjeg dijaloga sa kosovskim Srbima — aspekt koji nije išao u korak s razgradnjom ovih struktura i koji je, prema kritikama, dodatno produbio nepoverenje između lokalne zajednice i institucija Kosova. Istovremeno, sve češća upotreba sile od strane Policije Kosova izazvala je zabrinutost kako među srpskim predstavnicima, tako i među aktivistima za ljudska prava.

Za kosovsku dijasporu, koja se formirala kao posledica represije jugoslovenskog režima, a kasnije i onog Slobodana Miloševića, podrška partijama koje se zalažu za iskorenjivanje nasleđenog uticaja Srbije na Kosovu predstavlja prirodan nastavak istorijskog iskustva koje ju je oblikovalo.

Ovakav pristup — koji dijaspora vidi kao način da se zauvek eliminiše uticaj srpske države s Kosova — privukao je podršku figura poput Gashija, Pllane, Pulatani i Karemanija, kao i brojnih drugih birača u dijaspori. Jedan od njih je i Suad Sadulahu.

Sadulahu, koji živi u Švedskoj, glasa za Pokret Samoopredeljenje od 2017. godine. On dodatke za decu i porodilje vidi kao korak u pravom smeru, približan sistemu socijalne zaštite za koji smatra da bi Kosovo trebalo da preuzme kao model iz skandinavskih zemalja, iako je svestan da je podrška na Kosovu i dalje neuporediva sa švedskom.

“To je samo početak”, rekao je. “I više je nego što je ijedna prethodna vlada ikada uradila.”

Ali izvan dečijih i porodiljskih dodataka, upravo je obećanje o borbi protiv korupcije ono što je na kraju navelo Sadulahua da glasa za Samoopredeljenje 2021. godine. Ove godine, svoju podršku dao je zbog intervencija vlade na severu.

“Reč ‘korupcija’, zbog koje smo glasali prošli put, sada je zamenjena rečju ‘suverenitet’”, kaže Sadulahu. “Glasao sam za suverenitet jer želim da vidim vladu koja se ne davi u beskrajnim pregovorima, već se fokusira na radna mesta, škole i bolnice. Tada bi glas dijaspore prešao iz emocionalnog čina u praktičnu procenu: ‘Obećali ste nam te stvari. Da li ste ih ispunili?’”

Dok kod jednog dela dijaspore i dalje opstaje osećaj poverenja i nade u vladina obećanja, kod drugih se početni entuzijazam istrošio. Osmani, koji je ranije glasao za LVV, a 2017. godine se čak našao i na njihovoj izbornoj listi — kada je još uvek u toj partiji video nastavak svoje levičarske posvećenosti socijalnoj pravdi — ovoga puta joj je uskratio podršku.

“Od dolaska na vlast, stranka se udaljila od temeljnih principa levice, jer je između ostalog propustila da usvoji reformu zdravstvenog i socijalnog osiguranja uopšte, da sprovede pravedan poreski sistem i da uključi sindikate i druge interesne grupe u proces kreiranja javnih politika”, kaže Osmani. “Bez obzira na to koju političku opciju dijaspora podržava, samo učešće na izborima nije dovoljno — pogotovo ako se to ne pretoči u progresivne politike”.

Prema njegovim rečima, političko angažovanje dijaspore trebalo bi da se odrazi na različite načine — kroz njene predstavnike u Skupštini ili u institucijama koje se bave potrebama dijaspore, bilo kroz preispitivanje načina na koji se mobilizuju njen potencijal i resursi, a posebno kroz državne sporazume koji direktno utiču na ovu zajednicu.

Prema Osmaniju, podrška za LVV među iseljenicima izgrađena je i na razočaranju u stare partije i prazninama koje su one ostavile za sobom. Nakon rata, LDK — koja je nekada imala široku političku mrežu u dijaspori — a potom i PDK, koja je takođe formirala ogranke van zemlje, nisu uspele da održe te strukture niti da izgrade stabilne odnose sa zajednicama van Kosova. Posebno nakon proglašenja nezavisnosti 2008. godine, dijaspora je ostavljena na margini političkog interesovanja i delovanja. Za mnoge članove dijaspore, nijedna od ovih partija nije uložila ozbiljan napor da ih uključi u politički život zemlje ili da im olakša učešće na izborima. Prvi put, glasanje u diplomatskim predstavništvima omogućeno je tek tokom poslednje vlade LVV-a.

“Nakon rata, poruka dijaspori bila je: ‘Sada više nemate razloga da brinete za Kosovo’”, kaže Osmani. “Ali oni [dijaspora] nisu prestali da brinu, nastavili su da prate dešavanja u domovini putem televizijskih prenosa i da pomažu kroz doznake.”

U međuvremenu, LVV, a posebno Kurti, dijasporu je tretirao kao važnu političku bazu. Kurti i druge ličnosti iz LVV-a često su putovali u razne evropske zemlje kako bi se sastajali sa kosovskim albanskim zajednicama. To se dešavalo u trenutku kada su druge partije delovale sve više elitistički i zatvoreno u sebe.

Osim čestih putovanja u inostranstvo, Kurti je snažno uključio dijasporu u svoju političku retoriku, predstavljajući je kao suštinski deo nacionalnog identiteta. Jedan primer toga je govor koji je održao u novembru prošle godine tokom susreta s dijasporom u Frankfurtu: “Kada imaš najposvećenije radnike i patriote u dijaspori, najsjajnije umove u inostranstvu — dakle i srce, i mozak, i mišiće — onda, ko je unutra, a ko je spolja?”

Iako neki u dijaspori Kurtijevu patosom obojenu retoriku prema njima vide kao sračunatu — čak i kao oblik instrumentalizacije — mnogi drugi je doživljavaju kao prihvatljivu, naročito u nedostatku ozbiljnijeg angažmana drugih političkih partija. Neprekidna pažnja koju LVV pokazuje, naročito uoči izbora, percipira se kao oblik zakasnele potvrde doprinosa dijaspore, koji je mnogima godinama nedostajao.

“Imam utisak da Samoopredeljenje zna kako da mobiliše dijasporu. Prisutni su, imaju jasnu strategiju i direktno komuniciraju s ljudima”, kaže Aliu, koja živi u Kanadi. “Čini mi se da Samoopredeljenje pristupa dijaspori vešto koristeći nostalgiju i čežnju za zavičajem. Figura Kurtija kao da uspeva da artikuliše njihovu emociju i pretvori je u akciju. Zato druge stranke možda i nisu stvarna alternativa.”

Uloga dijaspore u kreiranju politike na Kosovu očekivano će postajati sve značajnija. To je postalo očigledno poslednjih godina, naročito nakon ubedljive pobede LVV-a na izborima 2021. Kao odgovor, velike partije počele su da pokazuju veće interesovanje za dijasporu. Na primer, LDK je formirala poseban tim za dijasporu, sa ciljem da obnovi svoje strukture u inostranstvu i povrati deo biračkog tela koji se okrenuo LVV-u.

Pored unutrašnjih političkih dinamika, i spoljni faktori mogli bi da utiču na porast izbornog uticaja dijaspore. Od juna prošle godine, Nemačka je prvi put dozvolila dvojno državljanstvo, što otvara mogućnost za hiljade Albanaca koji tamo žive da dobiju i kosovsko državljanstvo. To bi moglo znatno da poveća broj glasača iz dijaspore na narednim izborima i da je učini još važnijim fokusom političkih partija.

U tom kontekstu rastuće političke uloge dijaspore, Karemani ističe da je način na koji se shvata glasanje ključan; prema njegovim rečima, glas ima smisla samo kada vodi ka progresivnim promenama, a ne kada se svodi na ritualnu participaciju.

“To što mnogi ljudi iz dijaspore ostaju politički angažovani i učestvuju na izborima na Kosovu jeste važno, ali moramo da prevaziđemo liberalno fetišizovanje glasanja, kao da je sama participacija automatski dobra stvar. Milioni Amerikanaca glasali su za Donalda Trampa — da li bi im trebalo aplaudirati samo zato što su iskoristili svoje pravo?”

Dok dijaspora postaje sve prisutnija u političkom diskursu, a njen uticaj na izbore i političku orijentaciju zemlje raste — bilo kao predmet iskrenih poziva ili političke instrumentalizacije — za mnoge iseljenike/ce, glasanje ostaje, pre svega, čin zahvalnosti i kolektivnog sećanja.

“Kosovo je mnogo toga prošlo da bi došlo do demokratije i pravo je čudo što danas imamo mogućnost da glasamo. Neverovatno mi je da sam ja, kao neko ko je rođen 1995. godine, mogla da pošaljem glas poštom najbližoj ambasadi”, kaže Aliu. “Ignorisati tu političku činjenicu bilo bi kao da ništa nismo naučili. Moramo da podsećamo sebe da je to nešto što smo sami omogućili, i da to sačuvamo kao praksu — kao način da pokažemo zahvalnost prema istoriji koja je bila na našoj strani.”

Naslovna slika: K2.0.