Veton Nurkollari, ili džadži (čika), kako ga od milošte zovu mnogi, odlučan je kada je u pitanju aktivistički duh Dokufesta. Međunarodni festival dokumentarnog i kratkog filma koji je osnovao pre 24 godine u Prizrenu, u vreme kada u gradu posle rata na Kosovu nije bilo nijednog funkcionalnog bioskopa, Dokufest se razvio u jedan od najznačajnijih filmskih festivala u jugoistočnoj Evropi, postavši festival kvalifikacionog tipa za BAFTA nagrade i Evropsku filmsku akademiju.

Ovogodišnje, 24. izdanje festivala, otvoreno je pod sloganom “Mentalna pohlepa, beskonačna praznina”, što predstavlja odstupanje od optimističnijih poziva na akciju po kojima je Dokufest postao poznat. Bilo da je reč o vraćanju javnih prostora građanima Prizrena, suočavanju sa korupcijom ili zalaganju za zaštitu životne sredine, Dokufest ima dugu tradiciju korišćenja svoje platforme za promovisanje promena.

U svetlu istorije festivala, ovogodišnje izdanje donosi promenu tona, sumornu procenu trenutnih zbivanja. Pogađajući duh vremena, tema se bavi otupljujućim posledicama traume, čije slike smo navikli da konzumiramo, posebno imajući u vidu aktuelni genocid u Gazi. Uz filmski program, festival je organizovao niz razgovora, panela i sesija pitanja i odgovora kako bi se razmotrila i preispitala etika dokumentarnog filma u vremenu opšte apatije i pesimizma – egzistencijalni izazov za festival koji promoviše aktivizam kroz film.

Uprkos sumornom tonu teme i stanja u svetu uopšte, Nurkollari ostaje privržen duhu aktivizma festivala u okruženju u kojem širom Evrope buja cenzura kulturnih organizacija. Tamo gde su izrazi solidarnosti sa Palestinom dovodili do oduzimanja prostora za delovanje, što je pokazalo granice slobode izražavanja u evropskim umetničkim institucijama, Dokufest je krenuo suprotnim putem. Nepokolebljiv kao i uvek, ovogodišnje izdanje povezalo je različite borbe – od Gaze do Ukrajine.

K2.0 je razgovarala s Nurkollarijem, umetničkim direktorom Dokufesta, u prostorijama festivala koje su vrvele od mladih volontera. Govorili smo o magiji filma i delotvornosti aktivizma u suočavanju sa cenzurom, pesimizmom i očajem. U senci ovogodišnje teme, razgovarali smo o našoj kolektivnoj odgovornosti u vremenu kada izraelski napad na Gazu i dalje besni, dok Rusija nastavlja svoju invaziju na Ukrajinu, a talas desnice raste širom sveta.

K2.0: Čitao sam u Dokudaily-ju da ste bili nervozni oko lansiranja ovogodišnje teme. Možete li nam reći zašto?

Veton Nurkollari: Pa, mislim, možda “nervozan” nije najbolja reč da se to opiše. Više smo bili nemoćni. Znate, odabir teme je ovde zanimljiva stvar i traje neko vreme, prilično mnogo sesija “brainstorminga”, razgovora. Ove godine je bilo malo teže, zapravo, mnogo teže, jer smo se osećali nemoćno. Mislim da se to odražava u onome što smo odlučili da stavimo u prvi plan, u rečima; čak smo pokušali da objasnimo da to zapravo i nije tema. To je više kao – kada odete kod lekara, pa vam lekar da dijagnozu, dakle više kao dijagnoza nečega što se vidi i oseća, a zbog čega nismo srećni.

Bili smo zabrinuti jer smo bili nemoćni. Mislim da nismo samo mi; to je stanje koje oseća priličan broj ljudi širom sveta. Kako, šta znači biti nemoćan? Vidite mnogo loših stvari koje se dešavaju, a vrlo malo toga možete da uradite.

To je verovatno i razlog zašto smo bili toliko zabrinuti, uplašeni, i zašto je sve bilo toliko teško. Rekao sam da je ovo verovatno bila najteža godina da se nešto postavi u prvi plan, da se pokuša otvoriti diskusija oko toga i započnu neki razgovori, pronađu neki odgovori, ali nije bila najbolja godina da se izađe sa nečim što ljudi očekuju od nas dok smo se mi osećali nemoćno. Tako da mislim da to na neki način odjekuje, ali nije bilo nimalo lako doći do toga.

K2.0: Mislio sam da je ovogodišnja tema zvučala dijagnostički, i da je i prošlogodišnja delovala dijagnostički: “novi poredak”. Ali ove godine, naročito, činilo se kao mali odmak od optimističnijih slogana na koje smo navikli od Dokufesta. Da li je vaša rezervisanost proizašla iz ovog pomaka u tonu?

Nurkollari: Mislim, opet, prošla godina nije bila toliko dijagnostička koliko, možda, prediktivna. Kao da je nešto na horizontu, negde, neka vrsta novog poretka dolazila, i mi smo to osećali.

Nismo baš očekivali da će doći ovako brzo i ovako nasilno. Mislim, jeste to promena, koliko god se promena dešava oko nas. Ono što smo primetili jeste da se ta promena previše ubrzala i previše brzo odvija. Umesto da ide u drugoj brzini, imam osećaj kao da je neko prebacio u četvrtu ili petu brzinu. Sve se dešava super brzo; te promene se odvijaju tako naglo i često, neočekivano. Čak i kada ih očekujemo, one su veće, ružnije, nasilnije.

Ova promena na koju ste ukazali i koju ste primetili, naravno, postoji, i morali smo nekako da reagujemo na nju. Optimistični slogani i tonovi od pre nekoliko godina prelaze u nešto mračnije. Nadam se da je to samo trenutna pojava. Nadam se da se ovaj pomak dešava na neki progresivniji način. Ne znam, u ovom trenutku osećam, mislim, nije samo moj osećaj, da je svet u nekoj vrsti slobodnog pada. Gde će udariti, koliko će biti veliki udarci i šta će iz toga proizaći, zaista nemam sposobnost da predvidim. Ali naša misija je da nešto učinimo.

Znate, kao festival dokumentarnog filma, prikazujući toliko sadržaja iz celog sveta, neke teške filmove iz delova sveta koji doživljavaju užase, ne možete da se pretvarate da sve to treba da bude sjajno, svetlo i lepo. To jednostavno nije deo naše misije.

Pozivamo sve koji prisustvuju festivalu, filmske stvaraoce i mislioce, da doprinesu diskusijama. To je deo onoga što radimo. Mi nismo festival crvenog tepiha, sjajan i glamurozan. To je ozbiljan festival sa misijom u pozadini, i to je naša obaveza. Radimo samo koliko možemo da, ne znam, mislim da je veliko reći “obrazovati”, ali da upozorimo ili pokažemo, kroz film i diskusije, šta se dešava.

Da li se ova tema činila kao kontradikcija ili previše pesimistična u svetlu posvećenosti Dokufesta aktivizmu? Da li je zato izazvala vašu zabrinutost?

Nurkollari: Iskreno, nije da sam bio nervozan; bio sam mnogo više zabrinut. Takođe, osećao sam otupljenost prema celoj tišini, prema svima koji okreću glave, čak i kada vidiš nešto – postaje previše uobičajeno da se sve svodi na “ššš” – nemoj da pričaš, može ti biti loše.

I primećujemo to širom sveta, u Evropi, da je nekako korisno držati usta zatvorena, ne zauzimati stav, ili ponekad zauzeti pogrešan stav umesto pravog. Možda tema ili ove reči mogu zvučati kontradiktorno aktivizmu, ali mi smo i dalje aktivistički festival.

Znate, imali smo ceremoniju otvaranja, i umesto, opet, sjajnih govora, odlučili smo – nijedan govor. Umesto toga, 15 minuta filmskih novosti i nekoliko klipova iz filmova, sastavljenih od Learta Rame [filmskog stvaraoca i Dokufestovog snimatelja] zajedno sa timom, da na neki način “vrište” prema svim prisutnima. Znali smo da će biti prisutni neki političari, neki predstavnici ambasada, neki biznismeni, ljudi koji okreću glave kada treba da vide, da ih na neki način primoramo da pogledaju.

Mislim da je to deo aktivističkog duha ovog festivala; umesto da postavljamo slogane ovde ili tamo, koristiš platformu, koristiš sve što imaš da pošalješ poruku. Naša poruka je bila da ne okrećemo glavu od onoga što se dešava u svetu. Pretežno je to bila Palestina i Gaza, ali ne samo to. Doveli smo bend iz Ukrajine, DakhaBrakha, prikazali smo nekoliko sjajnih filmova iz Ukrajine, uključujući “Special Operations”, snimljen CCTV kamerama, kada su ruske trupe ušle u Černobilj. Zadivljujući primer dokumentarca u kojem nema ni jedne reči. Opet, primorava nas da gledamo i donosimo zaključke.

Dakle, ne verujem da smo skrenuli sa aktivizma. Možda se nešto promenilo. Umesto, kao što rekoh, da postavljamo slogane, koristili smo druge taktike. To je u duhu ovog festivala i u duhu onoga što radimo već mnogo, mnogo godina.

Tema takođe postavlja pitanje kakav efekat ima svedočenje patnji. Šta danas znači gledati dokumentarce u svetlu genocida u Gazi, koji se nastavlja uprkos tome što se direktno prenosi i toliko dobro dokumentuje?

Nurkollari: Vidim i gledam mnogo toga, tako da imam svoje mehanizme. Ne ostajem ravnodušan, ali sam video dovoljno da me više nije lako šokirati. Ali to govori nešto samo o meni, ne o festivalu ili temi.

Kada smo se igrali i brainstormovali temu, nekako smo došli do reči “pohlepa”, koja nas je mnogo više otvorila. Shvatili smo da je pohlepa zapravo neka nevidljiva pokretačka sila za mnoge loše stvari koje se dešavaju. Znate, Izrael preuzima Gazu, i ne samo Gazu, već deo Sirije, iz pohlepe. Nije to ono što pokušavaju da objasne ostatku sveta, da je zbog 7. oktobra. Oni žele zemlju i svoju pohlepu.

Postoji ogromna pohlepa na vrhu finansijskog sveta. Nekoliko pohlepnih milijardera sada upravlja svetom. Ta pohlepa je uzrok patnje. Tako da, kada smo se igrali rečima, shvatili smo da postoji ova velika, gotovo kao neka tamna materija, sila koja se zove pohlepa. I ona je beskonačna. Nije mala. Čini se kao pohlepa nekoliko bogatih ljudi ili nekih ekstremnih izraelskih političara, ili Netanjahua, ali zapravo je mnogo veća. Kao neka kancerogena pojava koja se širi i pogađa obične ljude.

Prva reč s kojom smo počeli da se igramo bila je “mentalno”, kao neka vrsta dijagnoze, ali smo shvatili da je problem mnogo veći. Nije reč samo o stanju uma nekoliko ludi ljudi – Netanjahu je lud, Tramp je lud, Modi je lud, a Putin je lud. Ali tada smo osetili da s ovom rečju prebacujemo krivicu samo na nekoliko pojedinaca – a šta je sa nama?

Mislim da i mi imamo neku odgovornost. Ja i ti i ljudi koji dolaze da gledaju filmove ovde, ljudi koji gledaju. Zašto to dopuštamo? Zašto je Nemačka toliko kontradiktorna? Zašto je Izraelu tako u redu sa genocidom? To su pitanja koja su nas mučila.

Zanima me šta Vi mislite, šta znači gledati dokumentarce u ovo vreme?

Nurkollari: Za mene gledanje dokumentaraca postaje sve važnije svakog dana. Voleo bih da kažem da sam kroz festival i gledanje naučio mnogo više nego na univerzitetu. Kao da sam završio, ne znam, četiri različita fakulteta. Učenje o životnoj sredini, učenje o ljudskim pravima i gledanje filmova o običnim ljudima, za mene postaje sve važnije, posebno u ovom problematičnom vremenu.

Na primer, bio sam u Belfastu, prilično problematičnom mestu, i video sam neke irske filmove koji su bili neverovatni. Ne toliko o prošlosti ili konfliktu, već o običnim ljudima. Neverovatno je moći otkrivati ovakve priče i ovakve filmove o mestima prema kojima često imamo predrasude i koja nisu baš onakva kakva mislimo da jesu, a onda otkrijete nešto lepo. To je verovatno jedna od tih sjajnih stvari koje stalno otkrivam. Stvari, ljude i mesta kroz gledanje dokumentarnih filmova. Mislim da je to neverovatan dar.

Koje efekte mislite da je zagovaranje festivala imalo na društveni i kulturni život Prizrena? Često se festivali opravdavaju ekonomskim uticajem, podsticajem lokalnog biznisa. Ali zanima me koje druge efekte, po Vašem mišljenju, ovaj festival ima na grad, Kosovo ili region?

Nurkollari: Možda bi najbolji primer bila inicijativa za zaštitu Kina Lumbardhi, da se vlast ubedi da ga stavi pod zaštitu. Mislim na uspeh u tome što smo okupili 57 organizacija civilnog društva za istu svrhu – zaštitu kina. Prvo, od uništenja, drugo, od privatizacije, a potom i zagovaranje da se upiše u listu kulturnih dobara. I na kraju, da bude mesto koje zaslužuje podršku za restauraciju.

Slično su prošli Kino Armata i Kino Rinia u Prištini, kao i Kino Anibar u Peći. Mislim da je ovo dobro jer pokazuje da kroz aktivizam i zagovaranje možete postići ciljeve. Verovatno je jedan od retkih i stvarno uspešnih primera kampanje na Balkanu. Jer ima toliko sličnih priča o bioskopima ili javnim prostorima koji su ili prodati za male pare ili ostavljeni da propadaju zbog nedostatka mehanizama ili inicijative. Pokazali smo da se uz malo truda i podrške zapravo može promovisati neka plemenita ideja i uspeti. Mislim da je Dokufest bio ključan i u nekoliko drugih stvari, ali za sada bih istakao ovo.

Dokufest se često upoređuje sa konzervativnijim stavom Prizrena, ali me zanima da li je bilo konflikata sa vašim donatorima i institucijama koje sponzorišu festival. Da li je bilo trenutaka kada se vaša aktivistička uloga sukobila sa njihovim interesima ili vrednostima? Primećujem, na primer, da Američka ambasada više nije sponzor festivala.

Nurkollari: Dobra zapažanja… Ne znam zašto. Ali da, odgovor je da, mada ne u velikoj meri. Na primer, izgubili smo jednog sponzora u godini kada smo korupciju učinili temom. Mislim da je to bila, ne znam kako da kažem, neka obmanjujuća tema, kao da optužujemo sve. I neki su se prepoznali u tome iako mi nismo nikome direktno upirali prstom. Čak smo dobili i poziv od viših instanci vlasti, pitajući zašto je bilo potrebno postaviti tako očiglednu temu? Dakle, nešto smo izgubili, ali mislim da smo dobili više. Ne sponzore, već poverenje u sebe.

Sponzori mogu da odu; mi možemo pokušati da nađemo druge, sa što manje kompromisa. Mislim, često me pitaju o sponzorima, koliko sponzor utiče na nas. Mi smo postavili određene crvene linije koje trudimo se da ne pređemo. Na primer, ne uzimamo film od sponzora. To je crvena linija. Čak i ako si veliki sponzor, direktor kompanije-sponzora i tvoj sin je filmski stvaralac, mi ne uzimamo film.

Jedna od velikih vrednosti ovog festivala, u koju smo mnogo uložili, jeste programiranje – šta prikazujemo, zašto prikazujemo – i to ne smemo kompromitovati. Naravno, svaki sponzor dolazi i većina traži nešto, ali smo naučili zanat. Da ih zadovoljimo, ali da i dalje radimo ono što želimo. Mislim da je to još jedna sjajna stvar festivala – mogućnost da radimo ono što želimo, a da se pritom ne kompromitujemo previše.

Ponekad ipak gubimo sponzore, i iskreno, nemam pojma šta smo pogrešili, ali sigurno smo nešto pogrešili, da je Američka ambasada tiho prestala da nas podržava.

Pored teme godine, postojao je i “rečnik” – magija, bunt, gradnja – koji je trebao da pomogne da se suprotstavimo ovom preplavljujućem osećaju obeshrabrenja. Da li imate neki film na umu iz ovogodišnjeg programa koji je odražavao duh ovih reči?

Nurkollari: To je bio, na neki način, kontrapunkt – osmisliti neku vrstu vokabulara, duha, a ne samo ovih četiri reči “Beskonačna, pohlepa, mentalna, praznina” koje su opet delovale tako mračno i depresivno.

Bio je film iz kog je mnogo ljudi izlazilo iz bioskopa govoreći: “O bože, kakav film.” To je zapravo film o glumcu, film o današnjoj Americi, pod nazivom “Henry Fonda za predsednika”. Sjajan, tročasovni esej o ovom velikom glumcu, njegovim filmovima, isečcima iz filmova i prizorima iz Amerike. Božanstven, veličanstven film koji, ako mogu tako reći, kroz ljubav prema kinu objašnjava stanje duha u Americi.

Tako da smo kroz ove reči želeli da unesemo i ljubav prema kinu i samom filmu kao medijumu, i zašto radimo ono što radimo, jer smo svi, na neki način, dužni kinu.

Da li su neka pitanja ili diskusije, bilo tokom Q&A ili panela, ostala posebno u sećanju?

Nurkollari: Bilo je mnogo stvari na festivalu, na primer masterklas Igora Bezinovića, hrvatskog reditelja, koji je objašnjavao kako je snimio film “Fiume O Morte”, o okupaciji grada Rijeke od strane italijanskog pesnika i fašiste Gabrielea D’Annunzija, i to tako briljantno objašnjava stvari koje se tamo sada dešavaju. Kasniji razgovor s njim, kada je publika osećala potrebu da traži savete, jer žele da se bore za svoj grad Rijeku, jer dolazi talas fašizma – mogao sam da osetim koliko su zabrinuti. Bio je to veoma lep razgovor.

Sinoć sam prisustvovao deliberaciji omladinskog žirija, što je bilo divno. Čuti više od 10 mladih ljudi iz Kosova i Srbije kako raspravljaju o filmovima. Iskreno, bilo je bolje nego mnogi žiriji na kojima sam bio.

Na projekciji sinoć, “Through Our Kosovo” uz muziku Lumbardhi Ansambla pod vođstvom Ilira Bajrija. I zatim film o muzičkoj sceni u Prištini, “Palata omladine”. Mislim da su to bili posebni trenuci; ljudi su bili toliko entuzijastični i srećni.

Sledeće godine je 25. godišnjica Dokufesta. Kako se osećate povodom ovog jubileja?

Nurkollari: Mislim da se već radujemo tome. Nikada nismo zamišljali da će postojati 25 godina bilo čega, a kamoli velikog festivala, pa već igramo se nekim idejama. Verovatno ćemo prikazati 25 filmova iz proteklih 25 godina. Već sam uzbuđen, kojih 25 filmova? Ima ih 250 koje volim. Nikada ne počinjemo da pričamo o sledećem festivalu pre nego što trenutni završi. Već smo počeli da razgovaramo o sledećem. Mislim da će biti poseban. Nadam se da hoće. I da, mislim da je to povod za slavlje. Želimo i nadamo se da ćemo ga proslaviti. I nadam se da će situacija biti barem malo bolja nego što je sada. Više nade nego depresije.

Ovaj tekst je skraćen i uređen radi jasnoće. Razgovor je vođen na engleskom jeziku.

Naslovna fotografija: Ferdi Limani / K2.0