Longform | Privatization

Duhovi privatizacije

Piše - 10.06.2021

Obećanje vlade da će preokrenuti proces privatizacije na Kosovu naišlo na podjednak broj problema i šansi.

U centru Prištine, uspavana lepotica iščekuje prestrojavanje koje će okončati njen dugoročni košmar sačinjen od zaborava. Visoke zidine nekadašnjeg bioskopa Kino Rinia, nekada prozora u svet za generacije rođene posle pedesetih godina, danas liče na nepomični skelet u vegetativnom stanju koji se nada čudu.

Tragovi ovog zaboravljenog blaga u gradskom centru, koje je sada obučeno u gigantsku reklamu za supermarket, nisu jedinstveni u svojoj borbi za pamćenje, preživljavanje ili čak ponovno rođenje. Kao ni brojnim ‘srodnicima’, ni njemu nije lako da preživi.

Kino Rinia samo je jedna od mnogih zgrada sa nerešenim nasledstvom i statusom.

Ovaj poslovni model je upravo rođen u periodu socijalističke Jugoslavije — kada je podrazumevao kolektivno vlasništvo radnika nad entitetom kroz doprinose na zarade — pa je istu ulogu igrao i na Kosovu. Međutim, usled raspada Jugoslavije, represije srpskog državnog aparata nad Albancima, rata i posledičnog dolaska kapitalizma, na scenu stupa drugačija priča koja je za sobom ostavila brojne duhove: privatizacija.

Umesto da se vrate tamo gde su nekada bili, u ruke radnika, dva propisa odobrena u Misiji UN-a na Kosovu (UNMIK) 1999. i 2002. dala su ovom međunarodnom entitetu upravna prava nad društvenim preduzećima. Tako je utabana staza kreiranju dveju agencija: prvo je to bila Kosovska poverenička agencija (KPA) 2004. i kasnije njen preobražaj u Kosovsku agenciju za privatizaciju (KAP), koja je trebalo da nadgleda prelazak iz kolektivnog vlasništva u preduzeća u privatnom vlasništvu.

Od dolaska na vlast početkom godine, aktuelna kosovska vlada na čelu sa Samoopredeljenjem (alb. Vetëvendosje) poručuje da će preobraziti proces privatizacije. Optužujući pomenutu agenciju za dubokoukorenjenu korupciju i odugovlačenje procesa, vlada je obećala da će direktno preuzeti da rukovodi društvenim preduzećima i njihovom imovinom, tako što će ih prebaciti u Suvereni fond, koji tek treba da se ustanovi. Nedavno predstavljen program upravljanja pruža uvid u nekolicinu novih informacija o tom režimu rada, jer samo navodi da će strateška imovina dobiti na vrednosti sa ciljem privlačenja stranih ulaganja i pristupa inostranim tržištima, te da će KAP da bude ukinut i pretvoren u vladinu agenciju.

Ipak, vlada Aljbina Kurtija (Albin Kurti) planira da već sledeće godine pokrene ove procese, a prema medijskim napisima. Nova vlada je tek nedavno napravila prvi potez u preobražaju procesa privatizacije tako što je raspustila Upravni odbor Agencije uz dozvolu Skupštine Kosova i nagoveštaj da je to tek prvi korak.

Takav poduhvat bi morao da prođe kroz skupštinu, a iz KAP-a poručuju da će prihvatiti sve što parlament usvoji. Međutim, oni tvrde da bi mogli da nastupe rizici poput finansijske neizvesnosti ili pravnih problema za sve strane obuhvaćene ovim slučajem — za prethodne upravnike i menadžere, trenutne ili potencijalne buduće vlasnike — jer su se problemi, na čijem su rešavanju radili, godinama gomilali i mogli bi da se prenesu na vladu.

Duhovi koje su ostavili za sobom imaju šta da kažu o svojoj velikoj muci.

 

Rilindja, iseljenje giganta kulture

Sa 74 metara visine, nekad su se nad gradom Priština nadvijali brutalistička kula (arhitektonski stil, prim. prev.) i dom bivše Palate štampe “Rilindja”. Danas je to vladina zgrada u blizini Palate omladine i sporta. Ono što mnogi ne znaju jeste da prvi projekat palate uopšte nije predviđao kulu. Takođe, trebalo je da bude izgrađena na mestu gde sada stoji Grand Hotel Priština. Međutim, naposletku, Palata štampe je izgrađena malo dalje ka zapadu.

Osamnaestospratna kula i njeno susedno krilo sada ne izgledaju nimalo nalik na ono kakvi su nekada bili unutra i spolja.

Kosovska vlada je intervenisala, obavljajući radove na kuli Rilindje 2008. godine, kada su pokrili sve slojeve brutalizma i pretvorili je u suvoparnu kancelarijsku zgradu — drugačiju od estetike i svrhe koja joj je dodeljena prilikom izgradnje 1978. Zauvek je nestao brutalistički dizajn koji je prištinski arhitekta Arber Sadiki nazvao elegantnim, ekspresivnim poklonom gradu. Skoro da je obrisan, kao i istorija koja je tamo obitavala.

Privatizacija: Zašto?

Padom Berlinskog zida, države širom Istočne i Centralne Evrope zaputile su se u takozvanu “demokratsku tranziciju”. Taj proces je praćen širokim spektrom ekonomskih transformacija u pravcu tržišne privrede — to jest, u kapitalizam. Proces privatizacije nešto je što većina postsocijalističkih i postkomunističkih privreda imaju zajedničko.

Slična sudbina zadesila je zemlje proistekle iz raspada Jugoslavije, posebno kada su u pitanju društvena i državna preduzeća. U slučaju Kosova, ove promene su se desile posle rata 1999.

Društvena preduzeća su počivala na ideji o društvenoj imovini koja je uvedena pedesetih godina prošlog veka. U pitanju je kolektivni oblik imovine u kom društvena zajednica, šira društvena mreža građana — a ne država — poseduje ono što proizvede i zaradi.

Procesom privatizacije na Kosovu nasleđeno je oko 500 društvenih preduzeća, od kojih je tek 30% funkcionisalo po završetku rata. Mnoga prosto nisu preživela i obustavila su rad, što je posledica mera koje je na Kosovu uveo srpski državni aparat u doba dok je napetost rasla krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina.

Brojne firme su doživele drastične promene: Albance na rukovodećim položajima zamenili su Srbi, a hiljade albanskih stanovnika dobilo je otkaz. Po završetku rata, mnoga od ovih preduzeća, koja su bila poprilično disfunkcionalna u pomenutoj deceniji, suočavala su se sa problemima kao što je tehnološka zastarelost, obezvređena imovina i mali resursi. U međuvremenu su se pojavili brojni problemi, poput sukobljenih imovinskih potraživanja i nedostajućih dokumenata koji su ukradeni ili izgubljeni.

Tehnički gledano, opštinski organi su do 1989. upravljali društvenim preduzećima i društvenom imovinom; uz odobrenje UNmikove Rezolucije 2002/12, ovo međunarodno telo je postalo upravnik društvenih preduzeća koja su na Kosovu registrovana u doba Jugoslavije.

Ova rezolucija je iznedrila Kosovsku povereničku agenciju, koja je dobila zadatak da upravlja društvenim i državnim preduzećima. U suštini, Poverenička agencija je prethodnik Agencije za privatizaciju. Zakon o Kosovskoj agenciji za privatizaciju predviđao je upravljanje društvenim preduzećima, njihovu privatizaciju i likvidaciju, i trebalo je da pomogne u deblokadi socijalnih programa, smanjenju nezaposlenosti i da se tako poboljša sveukupno stanje ekonomije.

Međutim, dve decenije kasnije, privatizacija i dalje nije dovršena, a prožeta je nedostacima. Među njima su i sledeći: tendencija da se uveliko obezvrede društvena preduzeća nasleđena iz prošlosti; onemogućavanje građana i bivših radnika da odlučuju o sudbini velike imovine i brojnih firmi; loše iskorišćena sredstva prikupljena kroz akumulaciju sredstava iz privatizacije, a koja treba da se upotrebe za razvoj privrede; sprečavanje učešća poljoprivrednika u privatizovanju poljoprivrednog zemljišta; kao i nikakav doprinos rastu zaposlenosti.

Naposletku, KAP je često predmet optužbi za korupciju, politizaciju i da od njega korist imaju moćni pojedinci i privatne firme.

Sadiki se i dalje seća reči graditelja zgrade, makedonskog arhitekte obrazovanog na Jejlu, Georgija Konstantinovskog, kada je posetio zgradu 2014. “Prišli smo joj i on je i dalje zurio u nju; u tome nije bilo laganja ni glume — samo je rekao: ‘Ne mogu da je prepoznam.’”

U svojoj celini, kao zgrada i kao poduhvat, Rilindja je nekada bila kraljica društvenih preduzeća na Kosovu, a posebno u pogledu njenog kulturnog nasleđa.

U februaru 1945, nekoliko meseci pre kraja Drugog svetskog rata, objavljeno je prvo izdanje novina na albanskom jeziku Rilindja. One su dugo putovale od običnog organa u Narodnooslobodilačkom frontu u Prizrenu do Palate štampe u Prištini 1978.

Rilindja je nekada bila kraljica društvenih preduzeća na Kosovu, a posebno u pogledu njenog kulturnog nasleđa.

Od svojih početaka, Rilindja je prikupljala znalačku snagu na albanskom jeziku, doprinoseći borbi protiv nepismenosti, šireći kulturno blago i pospešujući pristup obrazovanju i informacijama, a ponekad i propagandi.

Poznata po nazivu novina, Palata štampe je do 1979. bila dom brojnih entiteta iz Rilindjine zadruge — novina, časopisa, izdavačke kuće, štamparije, reklamne agencije i ostalih; neprikosnoveni bastion kulture. Unutar zidina visoke kule i susednog nižeg krila, Palata štampe je bila dom drugih manjih medija, poput TAN-a na turskom jeziku i Jedinstva na srpskohrvatskom.

Međutim, kada je Srbija ukinula kosovsku autonomiju 1989. i naposletku pojačala podrivanje prava Albanaca, i Rilindja je patila od posledica. Rilindjina publikacija je suspendovana 1990, jer su se radnici pobunili protiv mera nametnutih iz Beograda, koje su podrazumevale da se ovaj list proglasi organom Skupštine Srbije. Štampanje novina i ostale aktivnosti u zgradi suspendovane su, uz izuzetak jednog sprata, koji je ipak nastavio rad.

“Najgori dan u mom životu je bio kada novine nisu izašle iz štampe”, kaže osamdesetogodišnji Nazmi Rahmani (Rrahmani), bivši pisac-novinar u Rilindjinoj zajednici i šef izdavačke kuće.

Publikacije ovog preduzeća su devedesetih godina, uglavnom, nastavile da rade van rodne kuće, dok su novine Rilindja potajno delovale, objavljujući sadržaj pod imenom drugih postojećih publikacija, poput listova Fjalja (Fjala) i Bujku. Mirovnjačke snage NATO ušle su na Kosovo 12. juna 1999, kada se i Rilindjina ekipa vratila. Novine su nastavile rad u zgradi i već narednog dana počele distribuciju lista.

Međutim, to su bili poslednji trzaji ovih novina.

Pošto je rat završen i zemlja oslobođena, pojavila se nova prepreka za korišćenje zgrade. Sa izvršnom vlašću nad državom, UNMIK je postao upravnik.

Druga istorijska ličnost Rilindje, Behljulj Jašari (Behlul Jashari), poslednji glavni i odgovorni urednik novina i predstavnik radnika bivšeg društvenog preduzeća, nije zaboravio kako su izgubili posao.

“Pre 19 godina, 21. februara 2002, tradicionalne kosovske novine Rilindja divljački su primorane da napuste svoj dom, nazvan Palata, dok ga je UNMIK naposletku zatvorio”, kaže on.

Njegove reči odišu razočaranjem u međunarodnu upravu koja je trebalo da pomogne, ali je, umesto toga, posadila seme procesa koji, dve decenije kasnije, još nije završen.

UNMIK je 1999. preuzeo upravu nad ostalom imovinom na Kosovu koja je ranije registrovana na ime Jugoslovenske Federacije i Republike Srbije. Tri godine kasnije, 2002, UNMIK je usvojio Propis 2002/12, kojim je osnovana Kosovska poverenička agencija, KAP-ov prethodnik, sa ciljem da “upravlja društvenim preduzećima, da ih očuva i privatizuje”.

“Rilindja je institucionalni stub Kosova”, kaže spisateljica i istraživačica Ervina Halili, koja je igrala važnu ulogu u očuvanju jednog dela nasleđa ovog doma kulture, i to kroz projekat Arkivi Rilindja i jedan dokumentarni film. “Iz toga su nastale knjige, novine, časopisi, ali i političke stranke. Tretirana je kao fabrika koja proizvodi auto-delove baš kao što je kulturno pamćenje kreirano u njoj kao ustanovi tretirano kao fabrika auto-delova.”

Pored publikovanja specijalnih izdanja u obliku protesta i otpora zatvaranju, Rilindja nikada nije uspela da se povrati i njeno opipljivo nasleđe — to jest, biblioteka, arhivi, štampači, i ostalo — gotovo je sasvim izgubljeno.

Pod upravom KAP-a, Rilindjina preduzeća zadužena za grafički dizajn i novine ušla su u proces likvidacije, i to 2014, odnosno 2017. Ovaj proces daje prostora poverilačkim potraživanjima i prodaji imovine koja je i dalje u vlasništvu. Istovremeno, Rilindjini radnici podneli su zahteve Specijalnom odeljenju Vrhovnog suda, zahtevajući nadoknadu kolektivnog gubitka radnog mesta kada je UNMIK preuzeo zgradu.

Vlada je 2014. našla prečicu i izvršila eksproprijaciju, mehanizam koji može da primeni na imovinu društvenih preduzeća kada je to u javnom interesu, preuzevši vlasništvo nad Palatom štampe.

Međutim, nekoliko godina kasnije, iako Palatu već godinama zaposedaju vladini službenici, bivši radnici Rilindje i dalje čekaju da prime 20% vrednosti imovine koja im sleduje po zakonu kada se društvena preduzeća privatizuju.

U gorkom i ironičnom istorijskom preokretu, KAP će ove godine da premesti svoje sedište u prostorije u kojima su Rilindjini štampači nekada boravili.

Njena privatizacija se možda smatra završenom, ali nerešeni status doprinosa i njenog kulturnog nasleđa — pa čak i potencijala — i dalje nisu svršene priče.

 

Kino Rinia, dragulj koji iščekuje spasenje

Kada dragoceni lokalni bioskop postane supermarket, kol-centar ili butik, to nas podseća na kapitalizam. Ovo su samo neke od brojnih sudbina koje bi mogle da zadese ono što se nekada zvalo Kino Rinia — kako ga mnogi i dan-danas zovu.

Izgrađeno pedesetih godina i smešteno na današnjoj frekventnoj raskrsnici ulica Ljuana Haradinaja (Luan Haradinaj) i OVK (UÇK), Kino Rinia je duže od polovine svog života važilo za jedno od glavnih gradskih bioskopa. Međutim, u protekle dve decenije, ono je postalo dom raznih institucija i biznisa, među kojima i kazina, makar dva noćna kluba, suda, prodavnica doner kebaba i televizijske stanice.

Kino Rinia još nije postalo novi biznis, ali je postojala bojazan na početku pandemije, na leto 2020, kada su prve mere zaključavanja polako ukidane. Pošto je u procesu likvidacije od 2014, građevinski radovi na zgradi ubrzo su doveli do toga da građani podignu uzbunu.

Kulturni radnici, opštinari i ministri su morali da se okupe da bi sabrali dva i dva i brzo pokucali na KAP-ova vrata, što je institucija zadužena za upravljanje bivšim bioskopom koji je nekada bio svetionik kulturnog života u ovome gradu.

Iako možda deluje da njegova buduća zaostavština iščekuje novi status, Kino Rinia već generacijama nadahnjuje nove anegdote.

Iz KAP-a poručuju da je investitor odlučio da se povuče. Međutim, kao što primećuje direktor Kinematografskog centra Kosova Arber Žarku (Zharku), tome je doprinela i zakonska prepreka. Prema slovu Zakona o kinematografiji, bioskop u društvenom vlasništvu, a pod upravom Agencije, mora da zadrži svoje prvobitne funkcije čak i prilikom prodaje, dok svoju primarnu funkciju može da promeni samo uz saglasnost Kinematografskog centra.

Iako je pomenuta akcija opozvana, očigledna reklama supermarketa na fasadi, zajedno sa neonskim znakovima doner kebaba koji su se ranije prodavali u bioskopskoj zgradi, predstavljaju neukusan podsetnik sveprisutne pretnje koja živi nadomak svoje potencijalne žrtve.

Međutim, Žarku vidi optimističko rešenje: izmene i dopune Zakona o kinematografiji, da bi se Kinematografskom centru dala puna zakonska nadležnost nad ovom imovinom i njenom budućnošću.

Iako možda deluje da njegova buduća zaostavština iščekuje novi status, Kino Rinia već generacijama nadahnjuje nove anegdote, imajući u vidu njegovo poluvekovno postojanje.

Prema mišljenju šezdesetdevetogodišnjeg pisca i izdavača Abdulaha Zenelija (Abdullah Zeneli), ovo pozorište je bilo njegov Fejsbuk (Facebook) i njegov internet.

“Često smo dolazili sa odeljenjem i terao sam celo odeljenje da dođemo da gledamo ‘Rat i mir’”, kaže Zeneli, koji se posebno živopisno seća četvorodelne ruske produkcije zasnovane na romanu Lava Tolstoja.

Dok je bioskop omogućavao održavanje nekih muzičkih dešavanja, tamo su prikazivane i albanske i jugoslovenske filmske produkcije; to je zaista bio prozor u svet zahvaljujući inostranim produkcijama, ali i beg za mnoge kada je Kosovo bivalo sve izolovanije usled političke represije devedesetih godina.

Po mišljenju sociološkinje Linde Gusia, koja je, takođe, te decenije često posećivala bioskop, ovaj prostor je bio jedna od retkih kulturnih ustanova dostupnih za upotrebu, a među njima je i šačica drugih izuzetaka, poput galerije Dodona, gde su se ljubitelji kulture takođe okupljali. “Bilo je to mesto gde ste mogli da se družite, dok su sloboda okupljanja i sloboda kretanja Albancima bile ograničene”, kaže ona.

Poput mnogih koji su u bioskopu gledali film “Hrabro srce” Mela Gibsona (Mel Gibson), ona se seća aplauza koji bi se raširio među Albancima kada bi lik koga tumači Gibson, Vilijam Valas (William Wallace), izgovorio čuveni citat: “Mogu da nam oduzmu život, ali nikad nam neće oduzeti slobodu!”

Uz ograničenu operativnu i distributivnu sposobnost u najtežoj deceniji u novijoj kosovskoj istoriji, bioskop je radio do 1998. i jedva se oporavio posle rata. Zajedno sa Kinom Vlaznimi (Vllaznimi, koji trenutno radi pod imenom bioskop ABC u Ulici Redžepa Lucija), oni su bili u vlasništvu preduzeća “Nikola Tesla” koje je, posle rata, promenilo naziv u ABC Genci. Prema rečima predstavnika KAP-a, inostrani stručnjaci procenjivali su stanje Kina Rinia po završetku rata, proglasivši ga neispravnim za rad, dok drugo malo pozorište, danas poznato kao ABC, funkcioniše još od 2000.

Potencijalna reaktivacija Kina Rinia kao kulturnog prostora nagoveštena je prošle zime, kada je fondacija Shtatëmbëdhjetë (Sedamnaest) organizovala izložbu ispred Kina Rinia, u njegovom dvorištu; to je letnja bioskopska oaza pripojena unutrašnjim prostorijama Kina Rinia koje je i dalje prazno.

“Nama je bilo važno da zapalimo iskru i osvestimo narod o postojanju ovog prostora, da mu kažemo da je ovde nekada bio bioskop”, kaže Sihana Klisurica, službenica za odnose sa javnošću u fondaciji Sedamnaest.

Voljna da nastavi mobilizaciju snaga kroz umetnost i istraživanje kulture kako bi od zaborava spasila javne i napuštene prostore — uključujući i prostorije kojima preti privatizacija — fondacija je pokrenula godišnji projekat pod nazivom “Metamorfoza”. U ovogodišnjem izdanju, oni će svoju energiju usmeriti na oporavak kolektivnog sećanja o bioskopu.

“Ovogodišnja ‘Metamorfoza’ pomoći će nam da na njega usmerimo pažnju, da ustanovimo kako možemo da ga zaštitimo i da ga, možda, vratimo narodu”, kaže Klisurica. “To možemo ako se okupimo.”

Kao i ostala imovina kojom upravlja KAP, bivši bioskop Rinia se, takođe, nalazi u neodređenom stanju — to jest, obitava u sudu. Zgrada je izgrađena na opštinskom zemljištu, pa tako sada i Opština Priština i KAP polažu pravo na vlasništvo nad samom zgradom.

Pravni problemi se pojavljuju u raznim oblicima kada je u pitanju imovina u procesu privatizacije.

Prema najnovijem godišnjem izveštaju KAP-a, postoje hiljade slučajeva koji su se zaglavili u sudu; bilo zbog sporova oko imovinskih prava, potraživanja po osnovu duga koja Agencija nije priznala ili iz drugih razloga povezanih sa ovim procesom.

Zna se da je u Specijalnom odeljenju Vrhovnog suda zaglavljeno oko 19.000 slučajeva koji se odnose na proces privatizacije i oko 2.000 slučajeva koji su zaglavljeni u osnovnim sudovima.

Po mišljenju direktora KAP-a, Valjona Toljaja (Valon Tolaj), ovi sudski sporovi mogli bi da predstavljaju veliku opasnost ukoliko bi vlada, bez dovoljno pravne sigurnosti, preuzela kontrolu nad imovinom kojom upravlja Agencija.

Toljaj dodaje da “višemilionski iznosi u evrima, a u obliku potraživanja, čekaju sudsku odluku”.

Međutim, premda je nova vlada obećala da će preobraziti KAP, nije jasno kako će zadovoljiti potrebe onih koji traže rešenja.

 

Grand Hotel: privatizacija kao zlatna i izgubljena prilika

Poput mamuta koji sedi usred pustinje, Grand Hotel je svedok svega i svačega. Od prvoklasnih žurki, preko manjih protesta, pa sve do silovanja i mučenja unutar svojih zidova. Turisti u poslednje vreme govore o bubašvabama i vlagi. Veći deo Grand Hotela danas se iznajmljuje ili nije uopšte u upotrebi, iako pod upravom KAP-a.

Šetnja kroz mračne hodnike sugeriše posetiocu da je ovo mesto dosta propatilo i da je predmet velikog nemara.

Izgrađen 1978, Grand Hotel je dizajniran kao da će biti smešten na hrvatskom primorju, gde bi, umesto trenutnih pravougaonih kula, imao valjkaste, sa balkonima. Međutim, prilagođen je novoj poziciji u kosovskoj prestonici, kao što su tadašnja vremena diktirala, a s obzirom na povećani arhitektonski i urbanistički rast i razvoj u Prištini.

“Grand može da izdrži snažne zemljotrese koje nijedna druga zgrada ne bi preživela”, kaže Zeka Čeku (Zekë Çeku), bivši direktor hotela osamdesetih godina, koji je tamo radio do sredine devedesetih.

Ceo svoj život posvetio je uzdizanju kosovskog turizma na viši nivo, pa tako sa nostalgijom govori o periodu punom oduševljenosti Grand Hotelom.

Grand Hotel je potpadao pod kišobran hotelijerskog preduzeća poznatijeg kao Sloga, gde su spadali i drugi biznisi, poput bivšeg Hotela Ilirija (trenutno poznatog kao hotel Svis dajmond, Swiss Diamond) i Hotela Union (gde se sada nalaze kafić i butik), oba u centru Prištine. Ipak, Grand Hotel je, sa svojih 32.000 kvadratnih metara i povlašćenim položajem, sadržao i specijalni apartman za Josipa Broza Tita i posebni restoran Panorama na zadnjem spratu.

Iako Čeku za Grand kaže da je sposoban da izdrži zemljotres, čini se da to ne važi za preživljavanje procesa privatizacije.

Čeku je ponosan na težak rad koji su obavljali da bi opravdali znak sa pet zvezdica, posebno osamdesetih godina, kada je preuzeo ono što naziva ‘lošom upravom koja je vodila hotel’. Ipak, devedesete su bile neizvesno doba koje je na njemu ostavilo teške posledice.

Uprkos tome što je tamo radilo mešano osoblje i dolazili razni gosti, od početka pomenute decenije Albanci nisu bili dobrodošli, niti su se osećali udobno u hotelu, gde su kasnije smeštene plaćeničke paravojne formacije Željka Ražnatovića Arkana. Godine 1992. na vrata je postavljen natpis: “Ulaz nije dozvoljen psima, Albancima i Hrvatima.”

Tokom rata na Kosovu, Grand Hotel je bio dom i kancelarija novinara i diplomata, a tu funkciju je stekao odmah po završetku rata. U tim ranim posleratnim danima, Čeku je prevodio za jednog britanskog pukovnika i bio svedok razgovora o oporavku još jednog tadašnjeg društvenog preduzeća, Elektro Kosova. “Predstavio sam se i objasnio mu da sam ja, u stvari, zakonski direktor Grand Hotela i pitao sam da li mogu da mi pomognu da povratim hotel”, kaže on.

Čeku se seća da je za samo nekoliko sedmica preduzeo hrabre korake da vrati Grand Hotel u formu. Snizio je cene i pokušao da vrati radnike. Kao ljubitelj kafe, čak je otputovao u slovenačku fabriku kafe sa ciljem da napravi ekskluzivnu vrstu kafe za hotel i za Kosovo, pod nazivom “Grand Barcaffe” — brend za koji tvrdi da je doprineo širenju pasije prema makijatu na Kosovu.

Međutim, to nije bilo dovoljno za ono što će tek uslediti. Iako za Grand kaže da je sposoban da izdrži zemljotres, čini se da to ne važi za preživljavanje procesa privatizacije.

Privatizacija: Kako?

Pravni okvir koji je stupio na snagu posle rata utabao je stazu brojnim oblicima privatizacije, prvo kroz Kosovsku poverilačku agenciju, a zatim preko Kosovske agencije za privatizaciju.

Preduzeća su, u većini slučajeva, privatizovana posredstvom procesa “odvrtanja” (eng. spin off). To je značilo osnivanje nove korporacije (ili “NewCo”) i da se na nju prenesu imovina, dugovi, prava i obaveze preduzeća. S jedne strane, sredstva dobijena od prodaje akcija bila bi data poveriocima i vlasnicima društvenog preduzeća. S druge strane, posle potpunog prenosa imovine sa starog društvenog preduzeća na NewCo, ostatak društvenog preduzeća bio bi likvidiran, prodat i zatvoren.

Na drugim mestima desio se poseban proces odvrtanja. On je podrazumevao da investitor ispuni neke obaveze, kao što je isplata finansijske ponude, kapitalna ulaganja u preduzeće i/ili zapošljavanje. Nepoštovanje ovih obaveza dovelo bi do poništavanja prenosa.

Agencija za privatizaciju sada upravlja prodajom imovine, kao što su zgrade društvenih preduzeća pod likvidacijom, gde nema potrebe da se kupi cela NewCo, već samo određena zgrada. Neposredni pregovori takođe predstavljaju jedan način za prodaju određene imovine, kada bi tenderski postupak bio kontraproduktivan. Ovaj proces često rađa navode o koruptivnim delima.

Javna ustanova, poput opštine ili vlade, takođe može da preuzme vlasništvo nad imovinom, kao što su zgrade, kroz eksproprijaciju — sve dok postoji opravdan javni interes. Iako nije reč o potpunoj privatizaciji, kosovska vlada, uz odobrenje skupštine, vlasna je da predloži prenos prava na upotrebu društvene nepokretne imovine, poput zgrade, na period do 99 godina, ako to smatra korisnim kao strateško ulaganje.

U svim ovim slučajevima, kolektiv prijavljenih radnika bivšeg preduzeća ima pravo da dobije 20% prihoda od prodaje privatizovane imovine. Međutim, često se dešava da zbog priznavanja prava ovih radnika — koji su bili prijavljeni kao radnici u vreme privatizacije ili likvidacije u skladu sa prvobitnim propisima Unmika — nastaje još jedan sudski problem.

Grand Hotel je krajem 2006. prodat na javnom tenderu, i to posredstvom specijalnog procesa odvrtanja, što je podrazumevalo da ponuđači, pored drugih uslova, ulože u zgradu i održavaju određeni broj zaposlenih. Uz ponudu od osam miliona evra, vlasnik firme Unio komerc (Unio Commerce) Zelćif Beriša (Zelqif Berisha) pobedio je na licitaciji, premda, prema rečima predstavnika KAP-a, nije ispunio svoje obaveze o investiranju od oko 20 miliona evra u Grand Hotel i zapošljavanja više od 400 radnika. KAP je iz tog razloga 2012. poništio prodaju i preduzeće Grand Hotel je 2015. vraćeno u likvidaciju pod upravom Agencije. Otada čeka da se donese odluka o njegovoj sudbini.

Pod palicom vlade na čelu sa LDK-om, Ministarstvo trgovine i industrije je prošle godine privatizovalo hotel na osnovu Zakona o strateškim ulaganjima, ali je i ovaj proces propao.

Koliko god je nekada bio luksuzan, neki delovi hotela se danas iznajmljuju biznisima, među kojima je i teretana i kikboks klub, dok se druge prostorije zakupljuju za potrebe konferencija i događaja.

U probleme se ubrajaju i neizmirena potraživanja dugovanja raznih poverilaca odranije — u ukupnom iznosu od 44 miliona evra, a prema rečima predstavnika Agencije, iako je tek jedan milion evra formalno priznat u KAP-ovoj Upravi za likvidaciju.

Potraživanja dugovanja spadaju u fundamentalne probleme s kojima KAP mora da se uhvati ukoštac i koje će svi budući naslednici morati da reše. U Agenciji funkcioniše nezavisna Uprava za likvidaciju koja proverava i priznaje potraživanja poverilaca u pogledu novca uloženog u društvena preduzeća u prošlosti. Kada Uprava za likvidaciju odbaci potraživanje zato što se smatra neosnovanim, ti isti poverioci imaju pravo da svoj slučaj proslede Specijalnom odeljenju Vrhovnog suda, gde je nagomilano na hiljade predmeta.

Prema rečima predstavnika Agencije, ukupno ima oko dve milijarde evra u formi neizmirenih potraživanja, od čega je 1,2 milijarde od poverilaca sa sedištem u Srbiji.

“Ne znamo šta će se desiti: Možda će svi biti odbačeni, možda će svi biti prihvaćeni”, kaže Toljaj. “I to je rizik koji svaka vlada mora da uzme u obzir.”

Dok razmatranja traju, Grand Hotel će izgledati veličanstveno dekadentno kao podsetnik na stvari koje su pošle po zlu i na posao koji tek sledi.

U budućnost sa prtljagom iz prošlosti

Iako proces raspuštanja KAP-a nije do detalja obrazložen u izvršnom programu Samoopredeljenja, on je, u praktičnom smislu, možda već započet otpuštanjem članova Upravnog odbora KAP-a, što je odobreno u parlamentu maja meseca ove godine.

“Ovo je tek novi korak ka gašenju Agencije za privatizaciju, čime se utabava staza osnivanju Suverenog fonda”, rekao je premijer Kurti u skupštini. On je na račun Agencije izgovorio teške reči, optužujući članove bivšeg Upravnog odbora da su “godinama krali isplate i privatizacije”.

Ali čak i da nova vlada poželi da ubrza zatvaranje Agencije i da preuzme upravljanje nad procesom privatizacije, moraće da smisli rešenja za pregršt problema koje će tom prilikom da nasledi.

U godišnjem izveštaju za 2020, KAP izveštava o 591 društvenom preduzeću pod njenom upravom, od kojih je 500 i dalje u procesu likvidacije. Brojna imovina koja tek treba da se proda prožeta je problemima, dok se na sudu gomilaju hiljade predmeta — sve se to mora razrešiti da bi se pravna pitanja regulisala i da bi bivši radnici dobili zasluženi udeo.

Bilo da to želi da učini ili ne i koji god pristup da primeni, nova vlada će morati da se suoči sa procesom privatizacije i njenim duhovima — a ako se ova šansa ozbiljno shvati, možda će duhovi pronaći raj.

 

 

Naslovna ilustracija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Objavljivanje ove publikacije omogućeno je finansijskom podrškom Evropske unije. Sadržaj iste isključiva je odgovornost Kosovo 2.0 iInstituta GAP i ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije.