Poznata profesorka i politička teoretičarka Lea Ypi, slavna po svom hvaljenom memoaru “Free”, vraća se sa novom fascinantnom knjigom koja se suočava sa izazovima preživljavanja i pronalaženja smisla u dobu ekstrema.

“Indignity”, nedavno objavljena, rekonstruiše život Leman Ypi, obrazovane etničke Albanke iz Soluna, jednog od najvažnijih kulturnih i ekonomskih centara Otomanskog carstva. Knjiga prati autorkinu baku dok se bori da sačuva svoju slobodu i dostojanstvo dok se kreće između propadajućih i nastupajućih carstava. Kroz temeljan i opsežni rad u arhivama u Albaniji, Grčkoj, Velikoj Britaniji i šire, Ypi pruža uvid u živopisne, burne i stalno promenljive realnosti 20. veka: od uspona i pada fašizma do čeličnog stiska i konačnog kolapsa komunističkih režima. Na taj način mapira ne samo Albaniju, već i širi region Jugoistočne Evrope, spajajući naučnu preciznost sa feminističkim pogledom i bogatstvom (ponekad čak i kontradikcijama) svoje porodične istorije.

Najnovije delo Ypi postiže tri cilja: pruža filozofsku analizu pojma dostojanstva, isprepliće istorijsko istraživanje sa memoarskim zapisima da bi stvorila duboko ličnu vrstu historiografije, i poziva čitaoce da preispitaju kako prošlost oblikuje naše razumevanje slobode, morala i političke odgovornosti danas.

Rođena i odrasla u Albaniji, Lea Ypi je profesorka političke teorije na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka i članica Britanske akademije. Njeni naučni doprinosi, naročito u oblasti kantovske i marksističke filozofije, prepoznati su nagradom Britanske akademije za izuzetnost u političkim naukama. Istovremeno, njen memoar “Free” osvojio je Ondaatje nagradu Kraljevskog društva za književnost 2022. godine i nagradu Slightly Foxed First Biography, a preveden je na više od trideset pet jezika.

K2.0 je razgovarala sa Ypi o pojmu dostojanstva, kako njegovoj filozofskoj tako i praktičnoj važnosti u današnjem svetu, spajanju arhivskog istraživanja sa ličnim sećanjem, značaju inkluzivnog pristupa istorijskim narativima i njenim predstojećim projektima.

K2.0: Na neki način, “Indignity” se može posmatrati kao nastavak vaše prethodne knjige “Free”, jer se likovi ovde pojavljuju u većoj dubini, iako su prvi put predstavljeni u toj knjizi. S druge strane, “Indignity” se može čitati i kao svojevrsna predistorija “Free”, koja osvetljava događaje i uslove koji su prethodili poslednjim danima komunističkog režima u Albaniji i tranziciji koja je usledila. Kako ove dve knjige međusobno komuniciraju?

Lea Ypi: “Indignity” funkcioniše kao predistorija “Free”, ali ide dublje u razmatranje slobode kao moralne sposobnosti, što se već nazire u “Free” kroz lik moje bake. U “Free”, Leman (ili Nini) doživljava slobodu kroz Kantovu filozofiju, gde sloboda znači moralnu sposobnost. Kant je smatrao da ljudima upravo sposobnost za moralnost daje dostojanstvo, i to je nit koja povezuje ove dve knjige. U “Free” se ta ideja prikazuje kroz lična iskustva, istraživanje sećanja i dijalog sa drugim shvatanjima slobode, dok se u “Indignity” razvija kroz fikciju i roman kao književnu formu. Istorijski, “Free” počinje krajem socijalističkog sveta, dok “Indignity” istražuje moralne i političke uslove koji su taj svet omogućili, dublje ulazeći u istorijske tokove dvadesetog veka, od raspada imperija do kraja Drugog svetskog rata.

Leman i Asllan Ypi u Kortini d’Ampecu. Fotografija ljubaznošću Lee Ypi.

Pojava na društvenim mrežama davno izgubljene fotografije sa medenog meseca vaših bake i deke, snimljene u Kortini d’Ampecu u Italiji tokom zime 1941. godine, pokrenula je vaše arhivsko istraživanje širom kontinenta. Želeli ste da razumete zašto se Leman smejala dok je Evropa bila zahvaćena ratom, zašto je kasnije taj trenutak opisivala kao najsrećniji u svom životu i kako priča jedne porodice iz Tirane može da otkrije šire obrasce i tenzije moderne albanske istorije. Da li ste pronašli ono što ste tražili?

Ne, ne u smislu jednostavnog objašnjenja ili jednog uzroka, a zapravo, nisam ni pronašla fotografiju sve dok knjiga nije bila završena. Zapravo, dobar deo knjige postao je podjednako o onome što nisam pronašla, koliko i o onome što jesam. U mnogim društvima traumatizovanim prošlošću postoji neka vrsta dogmatskog oslanjanja i vere u istinitost arhiva. Ali otkrila sam da arhivi nisu toliko pouzdani koliko bismo voleli da mislimo — istina postoji samo ako verujete mehanizmu kojim se ta istina prenosi. Stvarnost je mnogo složenija, naročito ako se pitanju autoriteta arhiva u određivanju činjenica pristupi iz kritičke perspektive. Ono što se meni otkrilo bila je uznemirujuća slika: fragmenti, tišine, suprotstavljena tumačenja — i shvatanje da dostojanstvo nije nešto što čeka da bude povraćeno iz prošlosti, već nešto što nastojimo da sačuvamo u sadašnjosti, protiv iskrivljavanja, zaborava i instrumentalizacije sećanja.

Ako, kao što sugerišete, arhiv sam po sebi predstavlja mesto moći, a ne riznicu istine, kako se nosite sa njegovom delimičnošću i tišinama, a da pri tom ne reprodukujete iskrivljenja koja sadrži?

Arhivima pristupam ne kao riznicama objektivne istine, već kao izvorima koji omogućavaju da se potraga razvija u različitim pravcima — ponekad kroz propitivanje istinitosti arhivskih tvrdnji, ponekad dopunjujući ih širim filozofskim ili istorijskim promišljanjima, a ponekad uz pomoć mašte i onoga što istraživači nazivaju “kritičkom fabulacijom”. Književnost ima jedinstvenu sposobnost da obuhvati više perspektiva i da da glas tišinama istorijskih zapisa, nudeći snažno sredstvo za popunjavanje praznina i rekonstrukciju složenije istorije. Ona takođe omogućava autorki da prikaže psihološke perspektive, moralne motive i epistemološke sukobe — ukratko, one subjektivne doživljaje koji daju život apstraktnim idejama.

U knjizi “Indignity”, čini se da tu praksu proširujete ispreplitanjem istorijskog istraživanja i ličnog sećanja. Neki bi mogli tvrditi da spajanje intimnih uspomena na prošle događaje i ličnih iskustava sa obimnim arhivskim istraživanjem nosi rizik od unošenja subjektivne pristrasnosti. Kako biste odgovorili na to?

Ne mislim da subjektivnost treba da bude uklonjena; ona treba da bude prepoznata i obrađena. Istorijski arhivi sami po sebi nisu neutralni — oni su posredovani, delimični, često oblikovani moći, ideologijom i propagandom. Time što sopstvenu priču stavljam uz te zapise, ne tvrdim da izbegavam pristrasnost, već da je činim vidljivom — da pokažem kako je svaka interpretacija ukorenjena u određenom kontekstu, i da istraživač mora istovremeno da prizna mogućnost pristrasnosti i da se potrudi da je prevaziđe. Na kraju “Indignity”, vraćam se na razmišljanja Friedricha Schillera o moći umetnosti da donese pomirenje i predlažem da se pristrasnost može prevazići vrstom književnosti koja je uvek posebna, a ipak teži univerzalnosti.

U kojoj meri Lemanina priča odražava širu istoriju Albanije, a gde ostaje izuzetna u odnosu na njen lični život?

Lična istorija, naravno, duboko je isprepletana sa istorijom moderne Albanije — od raspada carstava i uspona nacionalnih država, do fašizma, komunizma i njihovih naslednika. Njen život odražava mnoge lomove i prelaze koji su oblikovali zemlju: raseljavanje, nadzor, represiju i potragu za dostojanstvom pod promenljivim režimima. Istovremeno, njeno kosmopolitsko poreklo, obrazovanje, politički angažman i feminizam učinili su njen životni put neobičnim. Rekla bih da je njena priča istovremeno reprezentativna i izuzetna. Ona je žena koja deluje u muškom svetu, kosmopolitkinja u svetu u kojem identitet određuje ko ste, i osoba čija se lična politika ne mora nužno poklapati sa politikom njenog društvenog sloja. Zanimljiva je figura kroz koju se može istražiti složenost identiteta.

U knjigama “Free” i “Indignity” koristite feminističku perspektivu u pristupu istoriji i sećanju. U “Indignity”, pored Leman, upoznajemo i druge snažne ženske likove, poput Selme, Lemanine tetke, i Cocotte, njene rođake. Ove žene su pripadale aristokratskoj administrativnoj eliti Osmanskog carstva, ali su ipak bile ograničene konzervativnim, autoritarnim i patrijarhalnim normama svog vremena. Kako životi ovih žena dovode u pitanje dominantne narative balkanske istorije dvadesetog veka i šta stavljanje njihovih perspektiva u središte otkriva o rodnoj prirodi istorijskog sećanja?

Priče svih ovih žena pokazuju da aristokratske privilegije nisu mogle da ih zaštite od ograničenja patrijarhalnih, nacionalističkih i autoritarnih struktura — ali su im dale osobene načine da se u njima snađu i da im se odupru. Kroz njihove glasove, istorija Balkana može se posmatrati ne samo kao pasivna periferija carstava, već kao prostor delanja, pregovaranja i borbe — ponekad po cenu lične sreće. Stavljanje njihovih perspektiva u središte način je da se istorija povrati iz dominantnih tumačenja i da se glas da tišinama koje arhivi ne beleže. To je ujedno i način da se razloži filozofsko pitanje ljudskog dostojanstva koje prožima knjigu, gde svaka ženska figura donosi svoju posebnu perspektivu: stoičku, kantovsku, epikurejsku i druge.

Slično tome, u knjizi “Free”, svaki lik nudi svoje, posebno tumačenje slobode, zasnovano na različitim filozofskim pravcima. Personifikovanjem političkih i filozofskih ideja kroz likove, da li sebe vidite kao nekoga ko političku filozofiju približava široj publici – ili vam je pre cilj da pokažete kako ti apstraktni pojmovi dobijaju značenje tek kada se prožive i iskuse?

Nije reč samo o približavanju. Kada se apstraktni pojmovi poput dostojanstva ili slobode ne razmatraju isključivo iz filozofske perspektive, već se utelovljuju kroz likove, oni dobijaju emociju, napetost i kontradikciju. Svaki lik postaje način da se vidi kako različiti politički ili filozofski pogledi opstaju kada se suoče sa istorijom i konkretnim okolnostima. Takav narativni pristup omogućava čitaocima da se intuitivno povežu sa složenim idejama – kroz ljudsko iskustvo – onako kako bi se sa njima susreli i u svakodnevnom životu, a ne samo kroz teorijske argumente. Mislim da književnost unosi dozu sumnje u filozofsku izvesnost, dok filozofija daje orijentir u praktičnim dilemama. To mi se čini kao produktivan dijalog.

Da li ste ikada razmišljali o tome da se u potpunosti posvetite književnosti i napustite akademiju, ili te dve oblasti vidite kao blisko povezane, a ne strogo odvojene?

Ne vidim akademiju i književnost kao odvojene svetove — za mene su to različiti načini da se postave ista suštinska pitanja. Filozofija mi daje pojmovne alate da preispitam svet, dok mi književnost omogućava da obuhvatim njegove složenosti, protivrečnosti i tišine. Akademsko pisanje često zahteva jasnoću i preciznost, dok književnost stvara prostor za dvosmislenost, za sagledavanje perspektiva koje teorija sama ne može u potpunosti da obuhvati. Ne osećam potrebu da biram između njih.

U svom akademskom radu često se bavite i Imanuelom Kantom i Karlom Marksom. Dok je Kantovo poimanje dostojanstva zasnovano na sposobnosti pojedinca za racionalno delovanje, nezavisno od njegovog socio-ekonomskog statusa, marksistička perspektiva povezuje ljudsko dostojanstvo sa materijalnim uslovima koji mogu ograničiti ili unaprediti nečiji društveni i lični potencijal. Kako u svom književnom radu pomirujete i uravnotežujete te filozofske tenzije?

I Kant i Marks, po mom mišljenju, polaze od univerzalne ideje razuma i od radikalnog čitanja prosvetiteljskog stava kao neophodnog za kritiku institucija svog vremena. Kod Kanta se taj stav izražava kroz nastojanje da se prevaziđe dogmatizam religijske ili monarhističke vlasti; kod Marksa je smešten u širu raspravu o svojini, materijalnim uslovima i načinu na koji kapitalizam ograničava ljudski potencijal. Smatram da je plodonosno čitati te dve tradicije ne kao suprotstavljene, već kao komplementarne, jer to omogućava da se socijalistička kritika kapitalizma razume ne kao dogmatska ili autoritarna, već kao deo šireg emancipatorskog projekta i nužan dodatak liberalnoj ideji slobode. U mom književnom radu to znači pokazati kako je dostojanstvo istovremeno unutrašnja sposobnost, utemeljena u moralnoj autonomiji, ali i nešto što oblikuju i ograničavaju konkretni društveni i istorijski uslovi.

Ako je, kako sugerišete, dostojanstvo istovremeno moralna sposobnost i stanje ograničeno istorijom i društvom, koliko prostora za slobodu tada ostaje? Da li je sloboda, po vašem mišljenju, zavisna od ostvarenja dostojanstva ili može postojati i u njegovom odsustvu?

Verujem da su sloboda i ljudsko dostojanstvo povezani određenim razumevanjem načina na koji ljudi deluju, čak i u vrlo teškim okolnostima. Sloboda nije činjenje svega što vam padne na pamet, već delovanje u skladu sa moralnim imperativima. Dostojanstvo za ljude ogleda se u sposobnosti moralnog delovanja, u slobodi da se upravlja sobom kroz razum, a ne impuls. Bez te moralne slobode, dostojanstvo postaje nemoguće, a bez dostojanstva, sloboda gubi svoj etički smisao.

Uzimajući u obzir mešavinu demokratskih i autoritarnih sistema na Zapadnom Balkanu, s tim što su neke zemlje poput Albanije ili Srbije više autoritarne, dok Kosovo jedva održava demokratske norme, kako se može voditi dostojanstven život? Šta dostojanstvo praktično znači u svakodnevnom životu ovde?

Možda isto što i u drugim istorijskim okolnostima: dostojanstvo znači očuvati moralni kompas čak i kada svet deluje kao da mu se protivi. Radi se o tome da ostanete kritični u svakoj ulozi koju imate, da ne pristajete da budete pasivni posmatrač i da sarađujete s drugima kako biste izgradili prostor za osporavanje moći i preispitivanje alternativa. Mislim da je u postkomunističkim društvima najveća opasnost za očuvanje dostojanstva cinizam i nihilizam – stav koji može dovesti do saučesništva sa statusom quo tvrdeći da su sve opcije isprobane i propale, da se neka društva nikada neće promeniti ili da su političari uvek korumpirani. Ali iskustvo ovih društava je vrlo bogato i plodno ako smo spremni da učimo iz neuspeha. Takođe, to je iskustvo koje postaje sve relevantnije u svetu u kojem opadaju standardi demokratije uopšte. Na mnoge načine udaljili smo se od narativa tranzicije koji su liberalne zapadne zemlje smatrali uzorom razvoja, a sada živimo u svetu gde su tenzije između demokratije i kapitalizma mnogo izraženije. U tom smislu, procesi učenja više nisu jednostrani ili jednosmerni; i postkomunistički svet i liberalni svet mogu učiti iz tuđih neuspeha.

Lea Ypi. Fotografija ljubaznošću Lee Ypi.

Na početku vaše knjige prikazujete svet obeležen etničkom i verskom raznolikošću, gde balkanske zajednice žive u harmoniji uprkos razlikama, i gde nacionalni identitet, kako ga danas razumemo, nema veliku težinu u pejzažu fluidnih granica. Danas, međutim, balkanska društva ostaju taoci nacionalizma, koji ga korumpirane i poluautoritativne vlade redovno koriste kao alat za razdvajanje i kontrolu. U tom kontekstu, kako možemo politizovati sećanje bez romantičarenja i na način koji nam pomaže da pristupamo jedni drugima sa radoznalošću i saosećanjem, umesto sa strahom?

Moramo pristupati sećanju ni ne zamišljajući izgubljeno zlatno doba harmonije, ali ni ne posmatrajući prošlost s arogantnim stavom da je sadašnjost uvek superiorna. U “Indignity” pokušavam da istaknem složenost identiteta i ono što možemo naučiti iz prošlosti da bismo izbegli ponavljanje tragedija istorije, ali i da bismo osvetlili laži sadašnjosti. Otpornost na instrumentalizaciju nacionalnog sećanja znači insistiranje na dvosmislenosti svake društvene uloge i razotkrivanje pojednostavljenih shvatanja pripadnosti. To znači baviti se različitim slojevima isključenja, manipulacije i propagande, dok se istovremeno otvara prostor za zajedničke istorije, prekogranične pripadnosti i moralnu povezanost. To znači pričati priče koje uzdrmavaju dominantni narativ i pokazuju veštačke granice svih vrsta. Mislim da je to rizik koji vredi preuzeti, čak i ako ponekad može poremetiti postojeće ravnoteže ili polarizovati raspravu.

Vi govorite o sećanju kao prostoru dvosmislenosti i moralnog rizika. “Indignity” beleži te tenzije, a istovremeno deluje izuzetno aktuelno. Da li današnje podele vidite kao produžetak tih istorijskih rana?

Istorija se ne ponavlja identično, ali nepravedne strukture koje su dovele do političkih kriza u prošlom veku ponovo se pojavljuju sa sličnim efektima. U “Indignity”, rekonstrukcija sveta 1930-ih otkriva kako je “razdvajanje naroda”, po rečima lorda Curzona, razorilo krhku kosmopolitsku i multikulturnu koegzistenciju u imperiji i otvorilo put za nacionalizam i isključenje. Međunarodne institucije, poput Lige naroda, nisu uspele da spreče ovaj raspad, dok je levica napustila svoje internacionalističke obaveze i povukla se u kompromise nacionalne države. Ono što je usledilo — “pitanje manjina”, traženje žrtvenih jaraca i eskalacija u fašizam — odražava dinamiku koju možemo prepoznati i danas: političku fragmentaciju i autoritarizam, krizu demokratskih ideala i instrumentalizaciju različitosti. Ono što prošlost čini toliko aktuelnom upravo je ovaj kontinuitet — način na koji se nerešene tenzije vraćaju, zahtevajući da se ponovo suočimo sa istim moralnim i političkim dilemama.

Da li trenutno radite na nekom novom akademskom ili književnom projektu? Šta vaši čitaoci mogu očekivati?

Trenutno radim na knjizi o moralnom socijalizmu, spajajući Kanta i Marksa u dijalogu kako bih preispitala pitanja slobode i demokratije nakon kriza 20. veka, kako socijaldemokratije, tako i državnog socijalizma. Istovremeno, razmišljam o nastavku “Free” pod nazivom “Equal”, koji bi istraživao migraciju, integraciju i značenje jednakosti u savremenim kapitalističkim društvima. Nadam se da ću ponovo uspeti da povežem političku teoriju sa ličnim i istorijskim narativima koji pokazuju kako velike strukturalne sile oblikuju pojedinačne živote.

Na kraju, šta mislite da bi Leman rekla o knjizi?

Možda se ne bi slagala sa nekim mojim tumačenjima, ali verujem da bi prepoznala duh koji stoji iza njih: pokušaj da se razmisli o dostojanstvu i moralnim odlukama u teškim okolnostima. Mislim da bi takođe cenila što knjiga nije samo o njenom životu, već pokušaj da se reflektuje odnos između istorije i književnosti kako bi se ispričale priče koje su bile polomljene, utišane ili pogrešno predstavljene – ljudi koji su živeli kroz raspadajuće imperije, rastuće nacionalizme i autoritarne režime. Ono što je važno nije očuvati je kao pojedinačnu heroinu, već pokazati kako život rekonstruisan kroz priče može govoriti o širem kontekstu raseljavanja, opstanka i moralnog delovanja, što je i danas relevantno za učenje.

Članak je skraćen i uređen radi preglednosti. Razgovor je vođen na engleskom jeziku.
Naslovna strana knjige “Indignity” Lee Ypi.