Šta se desi u kvartu umetnika, ostaje u kvartu umetnika
Zajednica u ulici “Egnatia” u Ulpijani, između umetničkog procvata i gentrifikacije.
Arianit: Imaš li žutu?
Artrit: Ma jok, samo ovu od [destilerije] Mrizi i Zanave.
Arianit: Pa dobro? Je l’ loza, kruškovača?
Artrit: Loza je, loza.
Arianit: Sipaj dve u jednu čašu, da se razvalimo! Hehe. Drugarice, hoćeš ti nešto?
Gradovi, gledani s one strane svetala i glamura, mogu biti iscrpljujući za život. Glavni gradovi, još više, preplavljeni su stalnim nadražajima i intenzitetom doživljaja koji zasićuju pojedinca. Suočeni s tim psihološkim i fizičkim intenzitetom, stanovnici gradova često usvajaju indiferentnost kao mehanizam emocionalnog distanciranja od urbanih dinamika.
Sociološke studije često su ukazivale da život u gradu zna da pretvori emocionalne odnose u odnose čisto funkcionalne prirode, doprinoseći individualizmu – jednoj od ključnih simptoma kapitalističkog poretka.
Topli razgovori, poput onog između Arianita Lakne i Artrita Bytyçija, dvojice umetnika i komšija iz naselja Ulpijana, bude nadu da Priština, uprkos urbanom haosu, odoleva disciplinovanju i indiferentnosti koju nameće industrijski urbanizam.
Produžetak tog urbanog otpora dobio je oblik u jednom od najstarijih delova Prištine – u naselju Ulpijana, gde je ulica “Egnatia” prerasla u ono što se danas naziva Kvart umetnika.
Baš kao što je Via Egnatia – jedan od najvažnijih puteva rimskog doba koji je tada povezivao gradove ekonomski i kulturno – tako i ovo naselje povezuje različite svetove ljudi u Prištini koji pripadaju suprotnim krajnostima klase, starosti i profila: od profesora umetnosti koji se, po završetku radnog vremena, vraćaju u Ulpijanu da slikaju u svojim ateljeima, do umetnika koji žive isključivo od kista, muzičara, kreativnih pisaca, aktivista i studenata.
Prema rečima slikara iz naselja, formiranje ove zajednice umetnika upravo u ovom delu grada desilo se kroz studente dvojice profesionalnih umetnika, Muse Kalaveshija i Agrona Mulliqija, koji su držali svoje radionice u prostorijama poznatim kao “lokali kod Lesne”. Studenti, želeći da budu blizu mentorstva svojih profesora, pronašli su niz prostora koji su se iznajmljivali po niskim cenama, u ulici “Egnatia”, cene koje su im odgovarale, posebno na početku njihove umetničke karijere. Trojica od tih studenata – Hekuran Sokoli, Shpëtim Mehmeti i Mentor Avdili – bili su prvi koji su se 2009. godine nastanili u ovom naselju, sa zajedničkim ateljeom.
U to vreme postojali su prostori čija je kirija bila veoma niska, oko 40–50 evra, ali poslednjih godina ovakve cene retko se mogu naći. Danas se kirija kreće između 150 i 250 evra, u zavisnosti od veličine prostora. Neki od tih lokala nemaju čak ni toalet, ali i dalje služe kao mesta umetničkog stvaralaštva.
Posle pandemije, odnosno nakon 2021. godine, u naselju su počeli da se pojavljuju ateljei drugih umetnika, pa čak i prostori za druge kulturne i društvene aktivnosti. Njihov broj je posebno porastao otkako je naselje postalo predmet murala koje je realizovala Centar za razvoj umetnosti – Q’art, sa ciljem umetničke intervencije u javnim prostorima, kroz projekat “Bone Venin Tond” (srp. “Napravi sebi prostor”). Od tada, naselje je postalo dom za oko 15 ateljea različitih umetnika, društvenih i kulturnih centara, kao i kafića. Sve ovo doprinelo je stvaranju jednog retkog, bogatog i složenog umetničkog mikrokozmosa, kakav se teško viđa, baš kao u Ulpijani.
“Ne slikamo da bismo prodavali, slikamo da bismo stvarali.”
U svakom od oko 15 ateljea u kvartu umetnika mogu se primetiti različiti stilovi, materijali, boje, gužve i prisustvo alkohola. Čak je i posluživanje piva i rakije od strane umetnika dobro organizovano, jer ovu uslugu već 15 godina pruža Elez Demolli, vlasnik kafića “Te Gagi”.
Elez je u kvartu umetnika došao još 2011. godine. On se seća da ranije ovaj deo grada nije bio toliko posećen. Takođe ističe asfaltiranje ulica u naselju od strane opštine Priština 2024. godine, što je uticalo na veći promet i posetu ulice. Asfaltiranje je, kaže on, doprinelo i povećanju kirija za lokale u ovom naselju, mada ne za njega i ne na nivoe na koje su kirije porasle u drugim delovima Prištine.
“Ja imam istu kiriju već 11 godina”, kaže on. “Ovde su mi gosti bili svi – poslanici, doktori, profesori. Počeli su da se okupljaju, jedan prijatelj pa drugi. Kada sam 2011. otvorio lokal ovde, svi su mi rekli: ‘Nećeš moći ništa da uradiš u ovom kraju.’ Ali ja sam znao šta će se desiti, jer radim i slikam već 45 godina.”
U kafiću “Te Gagi” često se okupljaju umetnici koji predvode stvaranje umetničke zajednice u naselju. Musa Kalaveshi i Agron Mulliqi, obojica slikari, dele prostor svojih ateljea sa bivšim studentima, Zogom Limanijem i Hekuranom Sokolijem. Studenti, sada sami afirmisani umetnici, ne štede reči pohvale za svoje mentore. Za njih i dalje imaju poštovanje, ali su istovremeno uspeli da prevaziđu neke profesionalne barijere. Ispod svega se vidi umetnička povezanost koja ih spaja.
“Ovaj je ceo život živeo samo od slika”, rekao je Hekuran za svog profesora Agrona Mulliqija, dok mu je tapšao rame i šaljivo savetovao: “Agrone, ako ti se ne da slušati, sačekaj nas unutra, znam da ne voliš kad te hvalim.”
Ali Agron ga ignoriše, sa osmehom na licu, i nastavlja da priča o tome koliko mu je bilo teško da živi isključivo od svojih slika.
“Moj ceo život je prošao menjajući profesije: krojač, konobar, trgovac”, rekao je. “Ali nikada nisam mogao da se prilagodim, jer da bih se prilagodio, morao bih da budem poslušan. A ja to nisam. Jednu kafanu sam nekada držao, ali mi je žena rekla: ‘Piješ previše, zatvori kafanu.’ I zatvorio sam. Tako mi je prošlo skoro 30 godina tražeći posao. Ne nalazeći, poslednjih 30 godina živim samo od slikanja.”
Generacijske razlike, čini se, samo su osvežile umetničke pravce i stilove u ovom naselju. Agron ovu raznovrsnost rado prihvata, ističući da mladi traže sebe drugačije nego prethodna generacija umetnika, smelo eksperimentišu i razvijaju svoje profesionalne stilove. Za Agrona, starije generacije umetnika bile su manje fokusirane na izgradnju karijere u umetnosti.
Uprkos teškoćama sa kojima se susreću pojedinačno, svaki od umetnika ulaže trud u očuvanje društvenog jedinstva u naselju. Povremeno posećuju ateljeje jedni drugih, razgovaraju o mogućnostima saradnje i komentarišu radove. Ko prodaje, ko ne prodaje, često postaje tema diskusije, ali “ne stvaraju svi dela da bi ih prodavali”, ističe Zog Limani, “neko slika čisto radi samog stvaranja”.
Na istoj ulici, slikarke Vjosa Bujari-Maliqi i Merita Myderrizi-Maloku takođe dele prostor jednog ateljea. Na ulazu posetioci mogu videti kako njihova kreativna zona deluje podeljeno na dva dela: Vjosine slike su izrađene od kamena, dok su Meritine prepoznatljive po pejzažima prirode.
Vjosa Bujari-Maliqi i Merita Myderrizi-Maloku u svom zajedničkom ateljeu, u kojem žive umetnost i prijateljstvo.
Za Vjosu, koja već 25 godina radi i kao nastavnica umetnosti, kvart umetnika postao je dom, iz kog se teško odlučuje da izađe. “Više ne osećam potrebu da idem bilo gde drugo, jednostavno pozovem prijateljice da dođu. Ovde imam posao, zabavu, relaksaciju”, priča ona.
Vjosa objašnjava kako se među umetnicima iz naselja dele pozivi za izložbe, ističući društvenu komunikaciju koju umetnici neguju već dugo vremena. “Agron nas obaveštava kada se otvori izložba, preuzima slike od nas, zajedno ih nosimo u galerije gde održavamo izložbe. Tako funkcionišemo mnogo lakše, kao zajednica”, rekla je Vjosa.
Od 2024. godine u naselju se nastanio i Arianit Lakna, iz Kamenice. Postizanje finansijske stabilnosti kroz slikarstvo nije bilo lako ni za njega. U početku mu je jedna njegova prijateljica, velikodušna ljubiteljka umetnosti, plaćala kiriju lokala šest meseci, po 200 evra, pružajući mu podršku na početku karijere. Kasnije je Arianit nastavio sam sa plaćanjem, ali i danas se zahvalno seća njene pomoći.
Atelje Arianita Lakne je ispunjen kokoškama, u različitim oblicima i bojama. Još od detinjstva imao je blisku vezu sa životinjama, posebno sa kokoškama i petlovima. Seća se kako je u prošlosti skupljao piliće od komšija, gajio ih i brinuo o njima.
“Prvi put sam imao ovde 4–5 kokošaka, počeo sam da ih slikam, dva dana su proveli ovde u kvartu, ljudi su uživali”, rekao je on. “Kako su lepo ovde živeli, kretali su se samo oko vrata ateljea. Jedna koka je ušla u fioku i kad sam je video, već je snela jaje. To su bele kokoške, savršeno se snalaze, samo posmatrati ih je pravo zadovoljstvo.”
Svaki atelje, izgleda, doprinosi stvaranju jednog urbanog mikrokozmosa, u kojem se brišu granice između rada, prijateljstva i društvenog života. Osim toga, u kvartu su se pojavili i drugi prostori koji, pored umetnosti, povezuju pripovedanje, društvene aktivnosti i ljudska iskustva kroz događaje koji se u njima organizuju.
Ulpijana i društveni prostori
Kafići u Prištini često su služili i kao mesta za organizaciju diskusija i kulturnih ili društvenih događaja. To je zato što društveni prostori, iako koncept nije nov, i dalje nisu brojni. Upravo naselje Ulpijana podržalo je otvaranje jednog takvog centra 2018. godine, u ulici gde se danas nalazi zajednica umetnika.
Bila je to “Sabota”, anarho-sindikalistički centar otvoren od strane grupe mladih koji su želeli da se organizuju za zaštitu radničkih prava na Kosovu. “Sabota” je radila s tim ciljem oko dve godine, ali čak i nakon zatvaranja, čini se da je ulica “Egnatia”, osim umetničkog i estetskog aspekta koji je čini kvartom umetnika, i dalje namenjena za otvaranje drugih alternativnih društvenih prostora, koji ljudima omogućavaju aktivizam kroz društvene inicijative.
Početkom februara ove godine, Artrit Bytyçi, nezavisni umetnik i nastavnik umetnosti, odlučio je da uzme prostor u Ulpijani kako bi nastavio gotovo petogodišnji rad laboratorije pripovedanja, poznate kao “StoryLab”.
“Kosovo StoryLab” je interdisciplinarna inicijativa sa sedištem u Prištini, koja deluje u oblastima umetnosti, pisanja, tehnologije, dizajna i obrazovanja. Njeni glavni ciljevi su istraživanje i razvoj novih – ali i tradicionalnih – formi pripovedanja kroz praksu, eksperimentisanje, istraživanje i obrazovanje.
Do preuzimanja prostora, “Kosovo StoryLab” je funkcionisao u okviru različitih prostora, kao što su: Centar za narativnu praksu (QPN), koji je do početka 2024. služio kao prostor za kulturu i rad, ili Fondacija 17, nevladina organizacija u Prištini koja povezuje kulturni aktivizam, obrazovanje i umetnost, nudeći i radne prostore za umetnike i istraživače. Artrit je ove godine smatrao neophodnim da i “Kosovo StoryLab” dobije svoj dom.
“Sve je urađeno po principu uradi sam”, rekao je Artrit o prostoru. “Čistili smo, popunjavali, i u aprilu smo otvorili. Samo smo rekli: ‘Hajde da otvorimo, pa ćemo videti šta će se dešavati.’”
Sve se održava zahvaljujući ličnim uštedama Artrita. “Od investicija do mesečnih troškova – struja, voda – sve plaćam iz sopstvenog džepa”, naglašava on. Ipak, ovaj finansijski model, iako neodrživ, deo je filozofije laboratorije: stvarati bez zavisnosti od grantova i birokratije.
“Kosovo StoryLab”, pored svojih projekata, sada će omogućiti i korišćenje prostora od strane zajednice. “Ovo radimo jer postoji hitna potreba za javnim prostorima svuda”, ističe Artrit.
On takođe potvrđuje ono što drugi umetnici kažu, da “postoji neka vrsta gentrifikacije ovde, ne možeš da joj pobegneš,” misleći na rast kirija za lokale u naselju. Takva praksa je tipičan primer društvenog i ekonomskog procesa poznatog kao gentrifikacija – kada zapuštena urbana zona bude renovirana i počne da privlači novu, često bogatiju i privilegovanu demografsku grupu, što vodi do rasta cena stanovanja i postepenog iseljavanja stanovnika ili lokala sa nižim prihodima. On se nada da će naselje od ovoga biti pošteđeno.
Artrit estetiku kvarta umetnika vidi nešto poput “mini-Bruklina” ili “little Berlina”, gde kafići, galerije i kulturne inicijative zajedno stvaraju jedinstven ekosistem u kojem zajednica stvarno diše i pulsira. “Ponekad čujem kako kažu: ‘Ova ulica ima potencijal da postane kao ona sa rakijskim kafanama na korzu’, a ja se mislim… valjda neće”, rekao je, misleći na kafiće u ulici “2 Korriku” u centru Prištine, gde su otvoreni deseci lokala, a ulica je jedna od najposećenijih u gradu.
Pored ateljea Muse Kalaveshija i Zoga Limanija, nedavno je otvoren prostor “Kometa”, socijalno preduzeće i feministički bar, u avgustu ove godine. “Kometa” je alternativni društveni prostor, osmišljen od strane Centra za kritiku, informisanje i akciju (QIKA). Prema Leonidi Molliqaj, glavnoj urednici QIKA, cilj “Kometе” je da prostor služi kao poveznica za komunikaciju između studenata/kinja, umetnika/ca i aktivista/kinja.
“QIKA je oduvek sanjala prostor koji bi služio kao mesto za aktivizam, rad i kreativnost; mesto otvoreno, sigurno i dostupno svima”, rekla je Leonida. Taj san je dobio oblik “Kometе”, koja je već počela da funkcioniše kao prostor za feminističke sastanke i diskusije.
QIKA je spojila aktivizam sa održivim modelom društvenog preduzetništva, čineći bar sredstvom za finansijsku samoodrživost prostora. Svi prihodi koje bar ostvaruje planiraju se koristiti za održavanje prostora živim i otvorenim za feministički aktivizam.
Namerno smešten blizu Univerziteta u Prištini (UP), Leonida je rekla da je “Kometa” osmišljena tako da studenti i mladi imaju blizu mesto gde mogu da rade, čitaju, sastaju se ili jednostavno borave u ambijentu koji im pruža osećaj “kuće daleko od kuće”.
Povodom jedne od slika u prostoru, koju je “Kometa” dobila kao poklon od Arianita Lakne prilikom otvaranja centra, Leonida je istakla da je inspirativna bila podrška koju je QIKA dobila od zajednice u naselju prilikom otvaranja centra.
Unutar “Kometе”, feminističkog prostora u kvartu umetnika, otvorenog u avgustu ove godine.
“Stanari, umetnici i druge neformalne grupe u ovom delu grada ne samo da su prihvatili našu inicijativu, već su pomogli u svakom aspektu njene realizacije, bilo tehnički, bilo kroz solidarnost i iskrenu podršku”, navodi ona.
Socijalne i umetničke nijanse kvarta umetnika ne završavaju se tu. Četvrt je bogata i drugim inicijativama koje okupljaju različite profile ljudi i kroz koje svakodnevica u Prištini dobija novi smisao. Na primer, jedan od lokala služi kao prostor u kojem se poznata alternativa muzička grupa “ZWADA” sastaje i razvija svoju muzičku kreativnost.
U kvartu se nalazi i “Ulpi bar”, ranije poznat kao “Pijetore”, koji njegov vlasnik Bardhyl Noci opisuje kao “ostrvo koje je izbeglo asfalt, beton i svetlucave lampice spektakla” i koje stoji “u srcu grada, ali bez njegove buke”.
Bardhyl je otvorio “Pijetore” 2021. godine, jer ga je oduševila višeslojna kulturna i socijalna dimenzija koju je pronašao u kvartu.
“Gde idu umetnici, idu i biznismeni; gde idu biznismeni, rastu cene, i više nema mesta za umetnike.”
“Ulpi bar” od samog otvaranja privlači raznovrsnu klijentelu, kao i sama četvrt. Mnogi posetioci bara, osim što dolaze da uživaju u muzici i miru koji pruža, daleko od gradske buke, takođe dolaze da posmatraju boje ateljea i da se dive osećaju zajedništva koji kvart pruža.
“Ulpi bar”, ranije poznat kao “Pijetore” u Ulpijani, otvoren u naselju 2021. godine.
“Pre pandemije, ulica mi je delovala kao jedno ‘multi-kulti’ mesto”, kaže Bardhyl, “sa starijima, umetnicima i raznovrsnom muzikom.” On se priseća niskih kirija, koje su rasle, kako su se otvarali novi lokali; ulica je asfaltirana, a kvart popunjen betonom – način, prema njegovim rečima, da se disciplinuje spontanost kvarta umetnika.
Kada govori o trendu rasta kirija u naselju, Bardhyl razmišlja i o ulozi “Pijetore” u svemu tome, navodeći da je od samog otvaranja lokala znao da doprinosi vidljivosti nekih ljudi, iako “ne žele da budu viđeni”.
“Kada sam otvorio ‘Pijetore’, znao sam gde idu umetnici, a gde biznismeni; gde idu biznismeni, rastu cene, i više nema mesta za umetnike”, rekao je, misleći na opasnost od neodrživih kirija za umetnike, a zatim dodao da sada već čuje ljude kako govore: “Hoću da otvorim nešto ‘veliko’, tamo u kvartu umetnika.”
Ipak, i dalje prisutna zajednička atmosfera u kvartu umetnika predstavlja simbolički izraz kulturne otpornosti na uniformisanje i disciplinovanje urbanog prostora.
Naslovna: Ferdi Limani
-
- Ovaj članak je napisan na albanskom.