Šta zapravo znači solidarnost – naročito u kontekstima gde je etnonacionalizam duboko ukorenjen? Ovo pitanje je vodilo veći deo mog rada kao organizatora zajednice, stvarajući međuetničke prostore za balkanske dijaspore u Ujedinjenom Kraljevstvu. Kao neko ko potiče s Kosova, često sam se suočavao s brisanjem svog identiteta – čak i u takozvanim progresivnim krugovima.

Odrastajući u digitalnom dobu, navikao sam na slogane poput “Kosovo je Srbija” i “Dogodine u Prizrenu” – normalizovane izraze srpskog etnonacionalizma koji otkrivaju koliko su te ideologije i dalje duboko prisutne. Ali možda je najzabrinjavajuće to što one opstaju i među onima koji sebe smatraju progresivnima, a čiji pozivi na mir često odjekuju istom retorikom koja zapravo sprečava istinsko pomirenje.

Ništa to ne pokazuje bolje od sadašnjih protesta i demonstracija koji potresaju srpsko društvo. Od novembra 2024. godine – nakon što je 16 ljudi poginulo kada se urušila betonska nadstrešnica na nedavno renoviranoj železničkoj stanici u Novom Sadu – protesti, demonstracije i studentske blokade izbili su širom Srbije. Ove demonstracije okupile su ljude iz svih slojeva društva, od kojih svako izražava sopstveno nezadovoljstvo državom. Razumem da su građani Srbije, koji žive pod autokratskim režimom predsednika Aleksandra Vučića, fokusirani na svakodnevne teškoće. Ne osporavam ta iskustva niti želim da ih umanjim. Njihova borba protiv političke represije, ekonomskih teškoća, korupcije i opšteg nedostatka demokratskih sloboda je stvarna i zaslužuje pažnju.

Međutim, uporno ćutanje različitih samoproglašenih progresivnih grupa, pojedinaca i organizacija pred etnonacionalističkim simbolima izaziva duboku zabrinutost. Među transparentima i pozivima na političku slobodu, pojavljuju se i nacionalistički baneri sa mapom Kosova prekrivenog srpskom zastavom i natpisom “Nema predaje” – sloganom koji poziva srpske etnonacionaliste da ne odustanu od svojih teritorijalnih pretenzija prema Kosovu. Na ovim protestima takvi se simboli i dalje ističu, a da pritom gotovo da nema nikakve reakcije ili kritike od strane srpskih progresivnih glasova. Snimci sa protesta u avgustu ove godine, koji su kružili društvenim mrežama, prikazivali su srpske demonstrante kako uzvikuju “Aco Šiptare”. Tu “Aco” označava Aleksandra Vučića, dok je njegovo prezime izvrnuto u pogrdni naziv za Albance – “Šiptari”.

Antialbansko raspoloženje u Srbiji potiče još iz kasnog 19. veka, kada su se negativni prikazi Albanaca duboko ukorenili i široko raširili u srpskom javnom diskursu. Podstičući takvo raspoloženje, nova srpska etno-država dehumanizovala je albanske zajednice koje su nastanjivale regione koje je planirala da pripoji (na Kosovu, u delovima današnje Severne Makedonije i na teritorijama današnje južne Srbije). Dakle, iako sam razočaran, ne iznenađuje me antialbanski sentiment na ovim protestima, posle gotovo jednog veka otuđivanja, propagande i dehumanizacije.

Ipak, posebno je problematično videti kako srpski glasovi predstavljaju ove proteste kao progresivne ili kao borbu za pravdu, dok istovremeno promovišu srpska etnonacionalistička tumačenja Kosova. Na primer, studentski nalog na platformi X (nekadašnjem Tviteru) pod nazivom Blokada Pravni, koji predstavlja studentske demonstrante s Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u svojoj biografiji navodi da “Pravnici žele pravdu”. Istovremeno, oni učvršćuju srpsku doktrinu o Kosovu podržavajući napore Srbije da potkopa kosovsku nezavisnost, zapravo ponavljajući zvanične državne narative.

Samir Beharić, aktivista za ljudska prava i doktorand iz Bosne i Hercegovine, oštro je kritikovao predstavnike ove grupe, posebno zbog njihove demonstracije povodom godišnjice NATO bombardovanja Jugoslavije, tokom koje je došlo do ponovnog širenja dezinformacija o tom događaju. Nataša Kandić, srpska aktivistkinja za ljudska prava, takođe je govorila o studentskim grupama koje se zalažu za pravdu, a ipak nastavljaju tradiciju nasilja, antialbanskog sentimenta i dezinformacija koje Srbija već više od jednog veka koristi u svom pristupu Kosovu.

Beharić dalje tvrdi da “narativ koji promovišu srpski studentski aktivisti nije ništa drugačiji od dugotrajnog nacionalističkog diskursa u Srbiji – koji održava Vučić.” To me navodi da se zapitam: kako pokret koji toleriše dehumanizujuće narative može iskreno doprineti padu autokratske vlasti? Dok je međuetnička solidarnost temelj mog rada, postavlja se pitanje – kako da gradimo solidarnost s progresivnim glasovima u Srbiji kada oni i dalje ostaju čvrsto vezani za etnonacionalistička tumačenja Kosova?

Selektivne solidarnosti

Razgovarao sam s Anom, progresivnom srpskom aktivistkinjom, spisateljicom, istraživačicom i prijateljicom, da bih saznao kako situacija izgleda iznutra. Ana, koja podržava nezavisnost Kosova i oštro se protivi “rasizmu, šovinizmu, etnonacionalizmu i svim oblicima ugnjetavanja”, ispričala mi je o teškoćama s kojima se suočava u srpskim progresivnim krugovima. Rekla je da je “ironija unutar progresivne zajednice u Srbiji u tome što mnogi koji žestoko kritikuju politiku srpske vlade nemaju nikakav problem da podrže njene etnonacionalističke i rasističke aspiracije da potčine Kosovo i albanski narod.”

Upotrebila je izraz “progresivni, osim kad je reč o Kosovu”, pozivajući se na pojam “progresivni, osim kad je reč o Palestini”, koji se koristi za opis mnogih samoproklamovanih levičara, liberala ili progresivnih glasova u zapadnom svetu i Izraelu – onih koji se zalažu za prava LGBTQ+ osoba, građansku i rasnu pravdu, ali ne priznaju istorijsku obespravljenost, sistematsko ugnjetavanje, genocid i kolonizaciju palestinskog naroda od strane izraelske države. Taj stav “progresivni, osim kada je reč o Kosovu“ odražava širi obrazac u srpskom društvu, gde se zahtevi za demokratijom i samoopredeljenjem posmatraju kao prava rezervisana za “svoje” i one koji su im “slični”, dok se ista prava sistematski uskraćuju drugim zajednicama na Kosovu. Ova isključenost pokazuje koliko je duboko ukorenjen antialbanski sentiment, održavan vekovnim procesima dehumanizacije i stalnim udaljavanjem kosovarsko-albanskih zajednica iz okvira “normalnog” društva.

To se vidi i u načinu na koji pokret nastoji da se predstavi spolja. Potreba da se pokret prikaže kao “inkluzivan” (u smislu etničke, rodne, seksualne i druge raznolikosti) postaje ključna za sticanje ugleda i podrške. Time se ostvaruje i odbrambena funkcija: svaka kritika može biti lako odbačena uz tvrdnju: “Pogledajte, učestvuju i etničke manjine.” Jedan od glavnih primera za to su fotografije Bošnjaka iz gradova s muslimanskom većinom, poput Novog Pazara na jugu Srbije, koji prisustvuju protestima, a koje se zatim koriste kao dokaz progresivnosti pokreta. Iako sam uveren da su pojedinci na tim slikama dobronamerni, one istovremeno osvetljavaju ključni problem: pojavu lažne solidarnosti – ili tačnije, svojevrsnog neoliberalnog performansa jedinstva – koji oblikuje veći deo postjugoslovenskog prostora, kako na internetu, tako i u svakodnevnom životu.

Kao neko kosovskog porekla, zabrinjava me kada vidim da se solidarnost u srpskom društvu pruža selektivno. Fotografije Bošnjakinja u hidžabima koje stoje pored Srba u šajkačama mogu stvoriti utisak inkluzivnosti, ali gde su Albanci iz Srbije u ovim razgovorima? Gde su takozvani progresivni glasovi ili gestovi solidarnosti prema albanskim zajednicama u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, koje i dalje trpe državno nasilje kroz sistematsko brisanje iz popisnih knjiga, narušavanje osnovnih prava i politike koje ih praktično čine bezdržavljanima?

Platforme društvenih mreža poput “BiH SRB HR CG” na Instagramu održavaju ovu suženu viziju solidarnosti, uglavnom ograničenu na Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku i Crnu Goru (s povremenim priznanjem Slovenije i Severne Makedonije). Ali i dalje ne priznaju postojanje Kosova, kao da mi ne postojimo u regionu koji tvrde da predstavljaju.

Pokreti koji primenjuju hijerarhijsku formu solidarnosti i ne uzimaju u obzir na koji način državne strukture različito utiču na zajednice neizbežno će biti suočeni s ovom kontradikcijom. Na kraju, pokreti koji tolerišu ili prihvataju nasilne narative radi koristi jedne zajednice osuđeni su na neuspeh, jer nisu zasnovani na istinskom suprotstavljanju državnom nasilju, već na pokušaju da ga preusmere sa sebe.

Lažne ekvivalencije, “obostranizam” i “a-šta-je-sa-izam”

Postoje i druge prepreke u izgradnji solidarnosti između naših zajednica. Većina mog iskustva sa takozvanim progresivnim srpskim glasovima obeležena je “obostranizmom” i lažnim ekvivalencijama. Kad god pomenem proterivanje mojih predaka iz Toplice (današnja Južna Srbija) krajem 1800-ih kao muhadžirske izbeglice, ili nasilje kojem su bili izloženi u periodu Aleksandra Rankovića (1947–1966), gotovo uvek odmah dobijem odgovor tipa: “A šta je sa Srbima na Kosovu?”

Ovaj odgovor koristi žalbe Srba sa Kosova da potkopa istoriju moje porodice, kao da priznanje jedne nepravdi briše drugu. Scenario koji sledi je predvidiv: obično počinje proizvoljnim navođenjem etničke demografije Kosova u srednjem veku kako bi se osporili zahtevi kosovskih Albanaca za našom pradomovinom. Često to vodi ka vrlo specifičnim pitanjima: “A šta je sa dvehiljadečetvrtom…?”, misleći na martovske nemire 2004. godine na Kosovu, kada su Srbi sa Kosova proterani, a i Srbi i Albanci stradali. Zatim pitanje brzo prelazi na: “A šta je sa uništavanjem naših crkava?”, ukazujući na oštećenja pravoslavnih srpskih lokaliteta iz tog perioda. Ovo sam često doživljavao, posebno od samoproklamovanih progresivnih srpskih glasova.

Još zabrinjavajuće je osnovna pretpostavka da na neki način podržavam proterivanje kosovskih zajednica ili uništavanje kulturnih lokacija, bez obzira na njihovu veru. Svima nam je potreban prostor da izrazimo svoje žalbe, a ja lično ozbiljno osporavam isključive narative u svojoj zajednici, koristeći svoje resurse, platforme i glas da ih razotkrijem – posebno kada pokušavaju da potkopaju iskustva različitih etničkih zajednica sa Kosova i njihovu istoriju. Kao neko ko radi na unapređenju progresivnih vrednosti u našim balkanskim dijasporskim zajednicama, ne prihvatam verzije istorije koje propagira država kao nepobitnu istinu. Umesto toga, trudim se da istoriju tumačim na način koji prekida, a ne nastavlja cikluse nasilja koji održavaju te narative.

Štaviše, “obostranizam” ometa neophodnu solidarnost između naših zajednica. “Obostranizam” pogrešno izjednačava iskustva kosovskih Albanaca i Srba; često nastoji da stvori utisak da su Albanci pod bivšim jugoslovenskim strukturama imali istu sistemsku moć kao srpska država, što istorijski dokazi jasno opovrgavaju. Taktika krivljenja obe strane u odnosima Kosova i Srbije često se koristi da se stvore lažne ekvivalencije između nejednakih aktera, skrivajući stvarne istorijske neravnoteže moći koje istinski ograničavaju potencijal za solidarnost i odgovornost.

Ovo je intervencija i poziv za one koji sebe nazivaju progresivnim u srpskim prostorima: kritikovanje i odbacivanje nasilja vaše države ne sme dolaziti sa “ako”, “ali” ili “možda”. Držati se etikete progresivnosti dok istovremeno održavate nasilnu i kolonijalnu poziciju svoje države prema Kosovu je, iskreno, suštinska kontradikcija. Istinska solidarnost zahteva jasnoću, odgovornost i spremnost da se suočimo sa istorijskim i tekućim nepravdama bez dvoumljenja.

Naslovna: Ferdi Limani