Neposredno posle rata, 2000. godine, održani su prvi opšti i lokalni izbori na Kosovu. Još od tada sam deo procesa nadgledanja izbora na raznim nivoima, kao predstavnica različitih međunarodnih i lokalnih organizacija u kojima sam radila ili volontirala.

Ipak, ti prvi izbori su ostali duboko utisnuti u moje sećanje, zbog parole ‘slobodni i demokratski izbori’. Svi smo naporno radili, ali zbog civilizovanih demokratskih izbora nije bilo zamora.  Sveprisutni miris demokratije, slobode i uživanja građanskih prava je strujao među muškarcima i ženama, mladima i starima. Očekivanja međunarodne zajednice su bila da će izbori utabati stazu za demokratski razvoj, poštivanje ljudskih prava i vladavinu prava.

Od tada sam nadzirala nekoliko izbora u različitim delovima Kosova, gde sam imala priliku da se sretnem sa raznim ljudima na biračkim mestima, diskutujući o opštim, posebnim i povremeno ličnim stvarima — što je nešto što mi, građani Kosova, bez problema radimo sa potpunim neznancima odmah nakon što ih upoznamo. Posmatrači izbora nisu strani Kosovu, a ponekad je bilo slučajeva kada su ‘posmatrači posmatrali posmatrače’ zbog visokog broja lokalnih i međunarodnih posmatračkih misija koje kruže Kosovom na dan izbora.

Poslednja posmatračka misija u kojoj sam učestvovala je ona iz 2016., na vanrednim izborima u jednoj kosovskoj opštini. Obično, pripreme za dan nadgledanja izbora počinju u 5 ujutru, kada uzimate identifikacionu karticu posmatrača, svesku, olovku i grickalice, pa ni tog dana nije bilo izuzetka. Putovala sam sa grupom kolega posmatrača, zastala da popijem kafu za ‘dobro jutro’, nakon čega sam se uputila na konačno odredište.

Kada sam stigla na biračko mesto, relativno novu zgradu osnovne škole, policajci ispred su gledali u nas pogledom koji govori ‘stigli su’. U školi smo upoznali rukovodioca biračkog mesta i druge koji rade na info-pultu. Moj kolega i ja smo toplo primljeni nakon što smo se predstavili i ljubazno ih obavestili da ćemo tamo biti celoga dana, a pre nego što smo se rastali i uputili na dva različita biračka mesta.

Usporenim korakom sam ušla u učionicu, ne želeći da na sebe, kao posmatrača, privučem preveliku pažnju. U sobi su bila desetorica muškaraca, svi deo Opštinske izborne komisije ili posmatrači iz stranaka. Predstavila sam se i rukovala sa svima. Predsednik biračkog odbora je uzeo moje podatke i pokazao mi gde da sednem. Počela sam da mu postavljam neka pitanja i on je odgovarao ne trepnuvši; smatram da je hteo da pokaže da je sve u najboljem redu i da će tako ostati.

Posle nekog vremena sam počela da razgledam učionicu u kojoj sam se nalazila. Zidovi su bili preplavljeni crtežima učenica i učenika: 14 crteža sa albanskom zastavom i dva sa kosovskom. Gledala sam nered u kom su se nalazila 14 ‘crno-crvenih’ crteža i pokušavala da razumem kakvo je bilo značenje njihovog broja i načina na koji su bili predstavljeni?

Kako je vreme prolazilo, ljudi su sa oduševljenjem ulazili na biračko mesto i koristili svoje pravo na glasanje, dok je svako od njih imao posebnu priču o tome zbog čega će glasati za nekoga. Bilo je ohrabrujuće gledati entuzijazam starijih koji su najlepše stvari obukli za ovaj događaj i koji su ljubazno pozdravljali sve oko sebe — što je nešto što nisam imala prilike  videti u većim, nadmenijim gradovima. U prvom delu dana sam, uglavnom, viđala muškarce da glasaju dok žena gotovo da nije bilo. Možda su bile kod kuće obavljajući svoje ‘nedeljne porodične obaveze’?

Društveni sloj onih koji su među prvima glasali je sastavljen od tradicionalnih, običnih ljudi i nekoliko porodica koje se smatraju politički moćnim; većina njih su bili muškarci koje je često pratio miris dima, što je, u kulturnom smislu, označilo njihov maskulinitet i slobodu da mogu da glasaju i puše u svojoj kući i van nje, što izaziva negodovanje kada žene pokušaju da urade isto.

Većina žena je uspela glasati tek nakon što je ispunila svoje ‘nedeljne porodične obaveze’. One starije su imale više entuzijazma da će izborima doći do promena kojima su se nadale. Videla sam i suze u očima nekih od njih koje su i dalje mogle glasati iako vrlo stare. Dok je stavljala svoj glas u kutiju, čula sam staricu koja je rekla: “nadam se da će ovo ostariti kao ja”. Doslovno tumačenje ovog tradicionalnog idioma jeste da se nada da će pitanje toga ko će upravljati njenom opštinom uskoro biti rešeno, jer su prethodna dva predsednika opštine bila optužena za ratne zločine.

Ali, iako je slobodno mogla izreći ovu opasku ispred biračkog odbora, fizički nije bila slobodna da zaokruži onoga za koga zaista želi glasati jer joj je u glasanju pomogla mlađa, pismena devojka.

Kako se to kaže u izbornom žargonu, ‘porodično glasanje’ je učestala pojava na biračkim mestima koja sam posmatrala i trajala je sve do zatvaranja biračkih mesta. Kada sam, konačno, izbrojala frekventnost ovog fenomena, saznala sam da je broj onih koji su asistirano glasali ili ‘porodično glasali’ bio oko 60 odsto od ukupnog broja birača, i u slučaju oko 80 odsto žena koje su glasale. Bilo je jasno da žene nisu samostalno donele odluku kada je reč o glasanju.

Bilo je nekoliko slučajeva kada muškarac koji asistira ženama pri glasanju, obično muž, ni ne konsultuje žene. U stvari, nesrećnu situaciju nepismenih žena muškarci su oportunistički iskoristili da dupliraju broj glasova za svog kandidata ili svoju stranku. Dakle, ne samo da muškarci igraju važnu ulogu u odlučivanju o tome da li devojčice treba da pohađaju školu ili ne, koliko će njihovo obrazovanje trajati, već su odlučivali o tome kako bi žene, koje nisu pravilno obrazovane, trebalo da glasaju, otimajući pritom njihova osnovna prava.

Nije potrebno biti feminista da biste shvatili da je ovo pogrešno i da treba nešto menjati.  Sve organizacije koje se nazivaju feminističkim bi trebalo da istaknu ovaj problem i rade na njegovom rešavanju.

Prema Agenciji za statistiku Kosova (ASK), više od 50.000 ljudi na Kosovu je potpuno nepismeno, što znači da ne mogu čitati i pisati; mnogo veći broj je delimično nepismenih, što znači da imaju ograničenu sposobnost da čitaju i pišu. Ovih 50.000 se prevodi u 3,2 odsto stanovništva Kosova, ali se ovaj procenat izdiže na 3,9 posto svih onih koji imaju više od 10 godina — što predstavlja najviši stepen nepismenosti u Evropi. Ovaj procenat je još veći kod devojčica i žena.

Nepismenost je i dalje veliki problem na svetskom nivou; procenjuje se da više od 7 miliona ljudi na svetu ne ume da čita i piše, što svetsku ekonomiju košta više od 1 triliona dolara godišnje. Međunarodne inicijative koje se bave ovim problemom pokušavaju da ga reše globalno. Na primer, drugi cilj Milenijumskih ciljeva razvoja jeste da svi ljudi na svetu završe osnovno obrazovanje, a najnovija inicijativa Mišel Obame ‘Pustite devojke da uče’, ima cilj da obezbedi pristup obrazovanju za 62 miliona devojčica širom sveta; jedna od parola ove kampanje je: “Kada se devojčicama ne daje šansa da ostvare svoje potencijale, čitav svet je na gubitku”.

Ne mogu da se ne upitam zašto nepismenost nije bitna našim institucijama na Kosovu?

Ne mogu da se suzdržim da ne prokomentarišem to što međunarodni donatori ne smatraju nepismenost na Kosovu ‘privlačnom temom’ za svoje programe, ali istovremeno smatraju da je ‘porodično glasanje’ uznemiravajući deo naše kulture i to vezuju za manjak funkcionisanja vladavine prava.

Vladavina prava nije ograničena na primenu zakona u jednoj državi već je za to potrebno i da narod, u ovom slučaju žene, dobiju šansu da nauče čitati i pisati ta pravila i propise koji se odnose na njih.  

Predstojeći izbori će, zasigurno, biti tihi nastavak ovog problema, ali se nadam da će ga posmatrači izbliza ‘posmatrati’. Nadam se da će istaći ovo pitanje u svojim nalazima i da će ovaj problem privući pažnju kako bi se na budućim izborima omogućilo ženama da imaju više udela u glasanju.