Lala Meredit-Vula je provela 30 godina fotografišući životne uslove u kosovskim ruralnim predelima. Rođena je u Sarajevu 1966. godine, gde su se njena majka Engleskinja i otac sa Kosova upoznali kao studenti, da bi odrasla u Engleskoj, te i sada živi i radi u Lesteru.

Nakon što je otišla iz UK na četiri godine, imala je želju da se poveže sa kulturnim nasleđem svog oca Albanca, zbog čega se vratila na Kosovo, što je naposletku odredilo njen fotografski put. Danas se Meredit-Vula može pohvaliti plodonosnim radom. Njen poznati serijal o skulpturnim plastovima sena na koje je nailazila u kosovskim selima i pokretu za pomirenje porodica koje su učestvovale u krvnoj osveti, su neki od radova izloženih na 14. izložbi ‘Documenta’ u Kaselu, Njemačka, i Atini, Grčka, a što je jedna od najistaknutijih međunarodnih umetničkih izložbi u svetu.

Nakon što je napustila Sarajevo kada je imala četiri godine, crtanje je Meredit-Vuli davalo oduška u prvim danima školovanja u Engleskoj, dok se jezički prilagođavala novoj sredini. Fotografija: Lala Meredit-Vula.

Kada je Meredit-Vula vratila se na Kosovo sa 16 godina. Nije poznavala albanski jezik, što znači da nije mogla komunicirati sa svojom porodicom. Upravo je tokom te posete 1982. godine uvidela kako je biti svedok nekog događaja, pozicija koju će zadržati i u poznom radu. Godinu dana ranije, Kosovo je doživelo krupan politički trenutak: ono što je počelo kao demonstracije studenata Univerziteta u Prištini, pretvorilo se u rasprostranjene proteste kosovskih Albanaca koji su zahtevali autonomiju nakon decenija kulturne izolacije i endemskog siromaštva pod jugoslovenskom vladom.

Neki njeni ujaci su osamdesetih godina postali politički zatvorenici, a Meredit-Vula kaže za K2.0 da je osetila veliku promenu od onoga što je ličilo na političko apatični svet koji je napustila u Britaniji, do politički zadubljenog sveta Kosova, gde je izgledalo da se politika nalazi u središtu svakodnevnih interakcija, te da je zakoračila u svaki dom. “Prve reči kojima me je porodica podučila na albanskom su bile ‘Republika Kosovo’”, kaže ona.

Čim je završila osnovne studije iz likovnih umetnosti na Univerzitetu Goldsmits u Londonu 1988, predstavljajući svoje radove na izložbi “Freeze” autora Damiena Hirsta iste godine, Meredit-Vula se vratila na Kosovo da bi završila postdiplomske studije na Univerzitetu u Prištini.

Meredit-Vula prikazuje seoski život na Kosovu već skoro 30 godina, uključujući ovu fotografiju iz 2007. sa sela Sverka e Gashit. Fotografija: Lala Meredit-Vula.

Tada počela fotografisati kosovski seoski život, beležeći ono što je nazvala “načinom života starim koliko i sama zemlja, gde su poljoprivrednici radili svoj posao i sve je bilo na svom mestu”. Možda i više nego sami ljudi, objekti koji su postali središte njenog rada su bili plastevi sena na koje je naišla širom kosovskih ruralnih predela. Izgrađeni na nestabilnim drvnim osnovama, Meredit-Vula je dokumentovala ove strukture u raznim upotrebnim stanjima. Prema njenom mišljenju, najneodoljivija osobina ovih struktura je činjenica da su  bile funkcionalne, a da su ih poljoprivrednici svesno oblikovali u skladu sa svojim potrebama; ono što je videla liči dosta na skulpture i izložbene radove prikazivane u galerijama savremene umetnosti u UK.

Oko tog vremena, 1990. godine, Meredit-Vula je počela dokumentovati pokret pomirenja učesnika krvnih osveta na Kosovu. Pokret je počeo od sedmoro studenata i aktivista za ljudska prava koji su protestovali protiv zloupotreba jugoslovenskih vlasti na štetu kosovskih Albanaca. U zatvoru se upoznavala sa Albancima koji su bili zatočeni usled ‘ubistava zbog časti’ — što su osvetnička ubistva propisana prastarim albanskim društvenim kodeksom, kanunom, kao oblik ‘samoupravne pravde’.

Tragajući za  načinom kako okončati tradiciju koja je dovela do besmislenih zatvaranja i podela, studenti su težili pomirenju sukobljenih strana, pa se ovaj pokret ubrzo proširio pod uticajem porodice širom Kosova koje su tražile rešenje za osvetničke kampanje. Lice ovog izuzetno uspešnog pokreta je Anton Ćeta, albanski folklorista i akademski građanin koji se vidi u centru mnogih fotografije Meredit-Vule.

Meredit-Vula je svoj rad prikazala na grupnim izložbama u UK, SAD, Kini i širom Evrope, kao i samostalno u UK, Nemačkoj, Italiji i Albaniji. Nedavno je njena izložba pod nazivom “Krvno sećanje” postavljena u Narodnoj umetničkoj galeriji Kosova, gde je prikazala serijal o krvnim osvetama. K2.0 je ćaskao s njom o životu i radu.

K2.0: Šta mislite, kako je dijasporski identitet uticao na vaš rad?

Lala Meredit-Vula: U stvari, ja baš i nisam dete dijaspore jer me je majka Engleskinja odgajala u Engleskoj. Međutim, imala sam druge sporne stvari u identitetu — moji roditelji su se razveli kada sam imala četiri godine i majka me je tada prvi put odvela u Englesku. Moj maternji jezik je bio bosanski koji sam ubrzo zaboravila po dolasku u Englesku, jer je moja majka počela govoriti engleski; imam jasna sećanja o tome kako nisam razumela ni reči engleskog. Isprva nisam mogla pričati sa decom u školi, ali sam umela crtati pa mi je još tada umetnost postala važan alat. Moje najveće otkrovenje se desilo kada sam posetila Kosovo ponovo sa 16 godina. Pogodili su me toplina i veselost naroda. Ovaj osećaj me je naterao da poželim da tamo živim kasnije i stvaram umetnost.

Spomenuli ste da ste, kada ste se vratili na Kosovo i počeli fotografisati pejzaže Peći, Karaljeva i Dulje, osećali da ste dospeli na kraj svoje potrage u umetničkom procesu. Šta vas je u ovim pejzažima nateralo da se osećate kao da ste pronašli ono što ste tražili?

Ovi pejzaži su mi ličili na slike: divljina i opasnost predela na slikama kao na onima koje su naslikali [italijanski renesansni slikar] Đorđone i [francuski slikar predela i portreta] Korot. Kosovski pejzaži su uvek u sebi sadržavali ljude koji su bili u vezi sa zemljom i deo zemlje. Nije kao ono što sam video na ogromnom mehanizovanom poljoprivrednom zemljištu u Engleskoj, gde jedna osoba može da pokrije i održava kilometre i gde nije bilo potrebno mnogo ljudi da obrađuje zemlju. Ovce su se nalazile u ograđenim poljima i niko nije morao da brine o njima. Pejzaži na Kosovu su bili vrlo ekspresivni.

Serijal “Plastevi sena” autorke Meredit-Vule izabran je da bude prikazan u Kaselu, Nemačka, kao deo 14. izdanja Documenta. Fotografija: Daniel Wimmer.

Gledajući vaše slike o seoskom životu, razmišljam o tome koliko ovakvih ruralnih pejzaža sadrži jednu vrstu nostalgične sile koja vas povlači, posebno za one koji stalno obitavaju u gradu. Stvara se osećaj da je selo jedino mesto koje je uspelo sačuvati taj usporeni, jednostavni i život zajednice koji, s druge strane, ubrzanim tempom klizi iz ruku svih nas ostalih. Pitam se, da li ste uopšte to osetili dok ste dokumentovali fotografisanjem ovih sela?

Beležila sam seoski život jer je meni bio zanimljiv. Negde u zapećku svog uma sam imala tu misao da bi ovakav život mogao nestati, ali nisam imala pojma o tome kojom brzinom će se to dešavati. Pravila sam fotografije koje su mi bile zanimljive tada, pa su mi, kako su godine prolazile, postajale sve zanimljivije jer se čini da ove slike inkapsuliraju vreme. Smatram ih bezvremenim, baš kao što su to neke slike. Na primer, moj serijal “Plastevi sena” potiče iz 1989. i traje do dana današnjeg kao jedan kontinuirani projekat. Na ogranku 14. izložbe Documenta u Kaselu, fotografije nisu hronološki predstavljene i teško je reći koje su nastale danas, a koje pre 28 godina.

Moja prva misao o serijalu “Plastevi sena” bila je, kao što ste pomenuli, da su plastevi izgledali kao skulpture koje biste danas mogli pronaći u galerijama. Plasteve sena ste opisali kao ‘tačke susreta’ između sveta savremene umetnosti, u kom ste odrasli, vašeg umetničkog procesa i vaše prošlosti u predelima Kosova. Zašto su vam ovi pejzaži postali važni?

Plastevi sena su delovali kao briljantna ključna tačka pejzaža. Oni su predstavljali mnogo toga: napravili su ih ljudi, ali od prirodnog materijala. Oni su osnovna hrana za životinje, skladište namirnica za zimu. Oni me teraju da se setim jednog biblijskog citata — “sve meso je zeleno” — što nas podseća da moramo vrednovati naše živote i razmišljati o stvarima u perspektivi, da se usredsređujemo na bitne stvari u životu dok smo još živi. Postoje brojne veze, anegdote i idiomi povezani sa senom na albanskom i engleskom jeziku, ovo je samo jedna od mnogih stvari.

Najbriljantniji kvalitet [plasta sena] jeste da su plastevi funkcionalnih oblika — ne postoji estetski priručnik za njihovo oblikovanje. Poljoprivrednici ih nisu slagali kao cveće, da bi lepo izgledali. Oblik koji plastevi sena zauzimaju je rezultat funkcije koju plastevi imaju, a ne načina na koji izgledaju.

Javne svečanosti pomirenja koje je Miredit-Vula zabeležila privukle su stotine ljudi. Fotografija: Lala Miredit-Vula.

Vaš drugi veliki serijal na izložbi je dobio naziv “Krvavo sećanje”. Kako ste počeli da dokumentujete rad ovog pokreta koji je trebalo da okonča krvne osvete?

Živela sam na Kosovu kada je pokret profunkcionisao i tada sam imala prijateljicu u Prištini čiji je otac organizovao neka pomirenja učesnika krvnih osveta u njihovom selu, u dreničkom regionu. Pozvana sam da prisustvujem ovim pomirenjima i pratila sam kako je Pokret za pomirenje rastao.                                                

Kako je najčešće tekao proces pomirenja?

Počinjao bi tako što bi se identifikovale razne krvne osvete u selu, potom bi lokalna Komisija za pomirenje posetila porodice kako bi pokušala da ih pomiri. Onda bi se odredio datum na koji bi se dve porodice susrele na javnoj svečanosti pomirenja. Na svečanostima bi se održavala javna čitanja. Anton Ćeta, profesori i viđeniji ljudi bi učestvovali i držali govore. Onda bi suprotstavljene porodice istupile i zagrlile se, ili bi se rukovale ispred publike koja im aplaudira.

Postoje neke neverovatne fotografije iz serijala u kom su zabeleženi seljaci kako se okupljaju da bi prisustvovali pomirenju, što ste vi opisali kao trenutke jedinstva koji potiču iz zajedničke želje za promenama. Kakav je osećaj bio naći se na tim skupovima? Da li su vas ljudi pitali zašto ih fotografišete?

Bilo je to jedno od dosadašnjih iskustava u životu koje neću zaboraviti. Javljalo se zajedničko osećanje nade — da smo pod represivnim okolnostima makar imali jedni druge. Postojalo je osećanje da se u tim trenucima piše istorija i da svi dele veliki momenat, kao što mogu da zamislim da je bilo kada je Ismailj Ćemalji proglasio nezavisnost Albanije ispred velikog broja ljudi. Bio je to trenutak za strahopoštovanje. Osećate se da se nalazite usred nečeg važnog.

Prisustvovali su i drugi izveštači i bio je to javni događaj, pa nije bilo čudno da prisustvuje neko s kamerom. Niko me nije pitao zašto fotografišem — više ih je zanimalo ko sam i odakle sam.

Meredit-Vula sa svojim radom iz serijala “Krvavo sećanje”. Scena sa atinskog ogranka izložbe Documenta 14. Fotografija: Lala Meredit-Vula.

Kako ste se uključili u Documentu 14?

Umetnički direktor je bio u poseti Kosovu kada sam držala svoju privatnu izložbu ‘Krvavo sećanje’ u Narodnoj galeriji Kosova u martu 2015. Erzen Školjoli, tadašnji direktor galerije, preporučio je moj rad. Tim Documente 14 je tada posetio moj studio u Lesteru, a uskoro je usledila njihova pozivnica. Pozivno pismo je stiglo poštom sa poštanskom markicom iz Atine!

Ovogodišnja Documenta pod nazivom “Lekcije iz Atine”, bavi se nekim od najizazovnijih kriza u Evropi, a koje su danas samo istaknutije nego što su bile ranije — imigracija, premeštaj stanovništva, rat i aktuelni kolonijalni sukobi između globalnog juga i “kulturnih centara” sveta. Gde biste, u ovom okviru, pozicionirali svoj rad?

Moj rad prati ljudske priče unutar geopolitičkog konteksta. On prenosi pojmove o političkom i kulturnom neokolonijalizmu, posebno kada je reč o Balkanu; ja prikazujem inspirativne i prelepe fotografije koje liče na slike u umetničkom kontekstu.

Balkan je oduvek bio kulturna i politička periferija u odnosu na Zapadnu Evropu. Šta bi trebalo da nam znači činjenica da se istorijski potisnuta umetnost, poput albanske ili kosovske, sada predstavlja na prestižnim međunarodnim izložbama?

U svom radu tražim od gledaoca da se poveže sa ovim svetom ili istočnom Evropom, i da je vrednuje. Želim pokazati neke prastare tradicije koje bi trebalo da cenimo, kao što je poštovanje humanosti, pojedinca, onog drugog ili ‘gosta’ — ovaj kodeks se nalazi u Kanunu Ljeke Dukađinija, koji, verovatno, potiče iz vremena Ilira. Pa se tako sada marginalizovana umetnost, kao što je albanska ili kosovska, predstavlja na prestižnim međunarodnim izložbama, jer je svet umetnosti sada u potrazi za novom inspiracijom, imajući u vidu da je kapitalizam potrošio dosadašnje nadahnuće. K

Naslovna fotografija: Zahvaljujemo Lali Meredith-Vula.