Napomena urednika: U nedelju, 17. maja, veliki skup opozicije će biti održan u Skoplju, a s ciljem da bi se protestovalo protiv vlade premijera Nikole Gruevskog. Ovo je događaj koji će označiti niz protesta u makedonskoj prestonici od početka godine, a koji su se dogodili u poslednjih nekoliko sedmica. Postoje mnoge i raznolike frustracije, ali su one dodatno podstaknute nedeljnim saopštenjima opozicije u kojima se otkriva niz procurelih ilegalnih snimaka prisluškivanja. Nazvani „bombama“, ta saoštenja navodno impliciraju učešće visokih zvaničnika u zločinima, sve od izborne prevare do zavere u cilju prikrivanja ubistva. Artan Sadiku je aktivista koji je učestvovao u protestima koji su u toku.

Van je svake sumnje da je Makedonija nekoliko godina već bila neka vrsta opita. Opita koji je moguć samo uz pomoć političke etničke manipulacije. Godine 1991, kada je Makedonija postala nezavisna, nazvana je „Oazom mira“, jer je netaknuta napustila Jugoslaviju; ni jedan jedini metak nije ispaljen u tom istorijskom balkanskom sukobu. Međutim, ono što je usledilo je etnocentrična izgradnja nacije, što je proces koji se pokazao obrascem sviju bivših jugoslovenskih republika. Albanci, koji su činili skoro trećinu stanovništva, izostavljeni su i isključeni kroz diskriminatorno zakonodavstvo.

Prvobitno isključenje je iskupljeno 2001, nakon malog sukoba i mirnog rešenja, ali su linije razdvajanja nastavile da se protežu širom društva, medija, škola, ulica i kafića; tema dana je ostala skrivena u dva paralelna sveta. Politika je tu imala dosta koristi, podstičući podele do krajnjih granica i zanemarujući krhku socio-ekonomsku situaciju većeg dela stanovništva. Država je bivala sve siromašnija pod vladavinom nacionalizma, nacionalizma sa dvema glavama; makedonskom i albanskom.

Aktivisti su obični ljudi, oni odbijaju da ih neko tačno definiše, formalizije ili uokviri terminologijom i praksom političkih stranaka. Tokom teških godina neverice i nedostatka podrške, društveni pokret je polako nastajao, iako je u početku imao malu podršku. Godine 2011, otkrića nevladinih organizacija – o ubistvu mladog muškarca od strane člana policije – je dovelo do ozbiljnog revolta, što su mnogi kasnije nazvali „odloženim majom 1968“. Bila je to greška; kao i za vreme pravog maja 1968, zvanična politika je ostala nepromenjena, i nije postala ništa više odgovorna prema životima običnih ljudi. Ali je nešto ostalo u glavama ljudi, desila se promena, ali je ona spavala. Sve je ostalo isto dok je jedan drugi pokret nastao; reč je o Inicijativi AMAN! Ta inicijativa se protivila povećanju cene struje, ona se bavila pravim svakodnevnim potrebama ljudi i nije uspela da postigne svoj cilj. Političke stranke su ponovo isplivale kao glavne determinante čitave sadašnjosti i budućnosti društva.

Sada smo u 2015, što je najmirnija godina kada je reč o međuetničkim incidentima koji su – posebno u poslednje dve godine – postali deo svakodnevnog života. Vlada koja se sastoji iz makedonske stranke i albanske stranke je vladala državom skoro jednu deceniju, a pritom joj fali bila kakva koherentna politička vizija. Oni su Makedoniju pretvorili u državu koja nema nikakvu viziju budućnosti i upropastili su mnoge stvari usput; sloboda medija je ograničena, prava radnika i životni standard su ozbiljno degradirani, autonomiji i budućnosti studenata je zaprećeno, a ta vlada je tendenciju etnocentrizma zadržala kada se određuje politički pravac. Ukratko, Makedonija je postala noćna mora svake političke analize koja bi da situaciju u Makedoniji odredi klasičnim političkim konceptima. Nešto se opasno zbiva. Gruevski je postao nova vrsta populiste, nacionaliste, konzervativca i autoritarnog političara.

Nekoliko grupa aktivista, radnika, novinara, nastavnika, studenata i omladine – je počelo da se organizuje u cilju ostvarenja svojih interesa. Niz protesta i demonstracija je trajao nekoliko meseci. Od januara nije prošla nijedna nedelja a da neka društvena grupa nije protestovala. Broj i učestalost tih protesta je znak da je država bila na nedemokratskom putu predugo, na putu o kom se vlada brinula na najgori mogući način. Vlada je ucenjivala i tlačila one koji su zahtevali pravdu, slobodu i ravnopravnost.

Oni koji su protestovali su jasno isticali mesecima svoje zahteve, sve dok to nije postalo pitanje za demokratski karakter naših institucija. S obzirom na to da se o konkretnim stvarima nije moglo pregovarati sa institucijama – usled njihovog nedemokratskog procesa odlučivanja o ozbiljnim pitanjima, poput reforme obrazovanja, reforme sudstva, slobode medija i poreske politike – sve te grupe su se ujedinile u široki front koji sada želi stvaranje ozbiljne, sadržajne promene načina na koji funkcionišu institucije. Mi zahtevamo civilni nadzor nad radom bezbednosnih snaga i participativnog procesa donošenja odluka za građane na svim institucionalnim nivoima.

Kako je politička kriza produbljivana kada je opozicija razotkrila korupcionaške i kriminalne skandale vlade, nezadovoljstvo je poraslo. Začudo, za vreme svih tih masovnih društvenih mobilizacija, opozicija se nalazila van tog procesa. Oni su se usredsredili na to da razotkriju materijal koji je nazvan „Bomba“. Utorka, 5. maja, velika demonstracija je održana, bilo je nasilja, a koje je rezultiralo hapšenjima i povredama. Nešto novo se desilo. Iz ruševina prethodnih neuspeha ili ostataka uspeha, nova snaga je koristila svoju dinamiku. Jedna nova vrsta entuzijazma je bila u povoju. Proces mobilizacije građanstva van etničkih podela – koji su građanski aktivisti neumorno zagovarali omogućio je studentski pokret 2015. – a taj proces je sada bio simbol jedinstva protiv korumpirane i kriminalne vlade sastavljene od makedonske stranke i albanske stranke. Sve se ovo dešava u državi u kojoj je nacionalnost igrala glavnu ulogu u politikama etnocentričnih političkih stranaka aktuelnog establišmenta.

Pet dana nakon 5. maja je bilo obeleženo prilivom ljudi na ulice, a koji su organizovale aktivističke organizacije i početni društveni pokret. Tražili smo ostavku vlade! U subotu, 9. maja, teški sukob naoružane grupe nazvane „albanskim pobunjenicima“ sa policijskim snagama Makedonije se odigrao u Kumanovu. Taj sukob je zvanično rezultirao sa 22 mrtvih, a bilo je žrtava na obema stranama. Svako tumačenje tragičnih događaja u Kumanovu, 9. i 10. maja, će neizbežno pasti u domen teorije zavere, sve od toga da su SAD uključene u to, pa do toga da je reč o intervenciji Rusije. Skoro da je sigurno da se verovatno nikada neće znati šta se desilo u ta dva dana i zašto se to desilo.

Opozicija, koja je vrlo neaktivna tokom godina autoritarnog vladanja Gruevskog, je najavila demonstraciju građana maja 17. To je čisto kockanje. Mnoge građanske organizacije su odlučile da se pridruže opoziciji, ujedinivši se protiv ograničenja slobode i demokratije. Naposletku, opozicija je politička stranka koja će se kandidovati na sledećim zatraženim izborima koji treba da budu slobodni i fer. Civilno društvo će morati da se vrati na svoj položaj, pokušavajući da ponovo izgradi svoj kredibilitet u novom stanju stvari.

U međuvremenu se zbio rizičan, novi razvoj situacije. Čini se da je opoziciona stranka monopolizovala borbu za pravdu, slobodu i ravnopravnost. Ona teži da postane kišobran pod koji će doći sve napredne društvene snage; oni veruju da se ujedinjenje treba odigrati pod kišobranom koji su oni nazvali „Građani za Makedoniju“. Većina građanskih aktivista se danas našlo pod unakrsnom paljbom, ili bolje rečeno, paljbom iz dva pravca. Borite se protiv aktuelnog režima, dok odolevate da se upetljate sa opozicijom, koja ima svoju krivicu i svoje greške za šta treba da odgovara.

U ovom trenutku postoje pozivi na ujedinjenje borbe. Vlada, čiji su dani odbrojani, sada prestrojava svoje snage, dok je opoziciji potrebna baš svaka osoba u ovoj jasno iskazanoj borbi; „ili si s nama, ili si s njima“. To nije vizija koja Makedoniji obećava budućnost pomirenja. Zaista, reč je o izazovu za postavljanje razgraničenja između zahteva za stvarne promene i borbe dveju stranaka za političku moć. To je možda trenutno stav koji većina naroda ne podržava, ali je reč o stavu za koji se besumnje vredi boriti. Ujedinjenje elitističke kvazilevice i reformističke nove desnice koji pozivaju na skup 17. maja zaista jača argument da je potrebno raskrstiti sa starim mentalitetom politike i utabati put stvarnim promenama. Ali, to bi takođe moglo značiti da je pretnja aktuelnog režima Gruevskog daleko veća od trenutnih političkih razlika u različitim opozicionim grupama i strankama. Tek ćemo iz retrospektive znati da li je privremeno ostavljanje po strani demokratske vrednosti održavanja političkih razlika – zaista i pametan politički potez.