Jedna od optužbi koju Donald Tramp najčešće koristi protiv medija jeste da šire ‘lažne vesti’. Tokom cele predsedničke predizborne kampanje u SAD 2016. godine, javnost je u više navrata od Trampa i njegovog tima slušala optužbe protiv ‘mejnstrim medija’ ( termin koji su koristili kao uvredljiv). Posle pobede na izborima, njegova administracija je nastavila da još više popularizuje termin lažne vesti tako što su tako opisivali sve vesti koje nisu u skladu sa onim što administracija odobrava.
Bilo da ga koristi takozvani lider slobodnog sveta, novinari, analitičari ili komentatori na društvenim mrežama koji daju svoje mišljenje o najnovijem skandalu, termin ‘lažne vesti’ je svuda. Makar je takav utisak. Prošle godine, nakon izbora Trampa i referenduma u Britaniji za izlazak iz EU, njegov konceptualni saputnik, ‘postistina’ je proglašena međunarodnom rečju godine u oksfordskom rečniku.
Termin lažne vesti se onosi na izveštaj koji nije istinit, ili je vest netačna u potpunosti ili delimično te pogrešno predstavlja istinitu informaciju stvarajući varljivu informaciju koja se nudi javnosti. U svetu naprednih brzina na Internetu i mobilne tehnologije poput pametnih telefona, informacije putuju brzo, kao što to čine i lažne vesti.
Kako lažne vesti utiču na publiku u svetu najbolje se može ilustrovati primerom grupe mladih u Velesu, Makedonija, koji su imali svoju ulogu u stvaranju lažnih vesti tokom predizborne predsedničke kampanje u SAD. Prema analizi koju je sproveo BuzzFeed, u poslednja tri meseca kampanje, najpopularniji članci sastavljeni od lažnih vesti proizveli su veću interakciju na Fejsbuku od popularnih članaka najvećih medija; dva članka od 10 najposećenijih sa lažnim vestima imali su svoje poreklo u Makedoniji.
Centrala lažnih vesti
Iako je termin ‘lažne vesti’ poprilično nov, ovaj fenomen nije novost i nikako ne predstavlja problem koji utiče samo na druge države.
Kosovo je izloženo lažnim vestima pre i posle rata, posebno kada je reč o izveštajima o ljudskim gubicima tokom rata i broju i civilnom statusu mnogih žrtvava koje su — nakon što su albanski novinari otpušteni sa radnih mesta — Radio-televizija Srbije (RTS) i Radio-televizija Prištine (RTP) često etiketirali kao ‘teroriste’, dok su oba ova medija bila pod kontrolom Miloševićevog režima. Zato što su bili propagandistički megafon i izvor govora mržnje kojim se mobilizovala javnost, trupe NATO su čak bombardovale zgradu RTS-a tokom sedamdesetosmodnevne kampanje protiv Jugoslavije.
Kasnije, kako je Balkan postao jedan od centara koji generišu lažne vesti za američke izbore, inostrana štampa je mnogo pažnje usmerila ka ovom regionu. Međutim, lažne vesti uživaju određeni stepen potrošnje i na samom Kosovu.
Kako bi se podigla svest i adresirali izazovi u vezi sa poverenjem u digitalno doba i istinom u istom, američka neprofitna organizacija First Draft News obezbedila je praktični i etički vodič o tome kako pronaći, proveriti i objaviti sadržaj koji potiče sa društvenih mreža. Početkom ove godine, direktorka za strategiju i istraživanje, Kler Vordl, kategorisala je sedam tipova lažnih vesti koji podjednako važe i za Kosovo.
Ukratko, Kosovo ispunjava sve uslove koje Vordl objašnjava u svojoj ‘matrici pogrešnih informacija’, gde kategoriše lažne vesti u sledeće oblasti: satira ili parodija, lažna veza, varljiv sadržaj, lažni kontekst, prevarantski sadržaj, manipulisan sadržaj i izmišljen sadržaj. Ona zatim sugeriše da, kako bi se razumeo aktuelni informacioni ekosistem, moramo da sve svedemo na tri elementa: vrsta sadržaja, motivacija i diseminacija.
Kako se na Kosovu prepliću interesi SAD i Rusije, jedan od glavnih izvora lažnih vesti na temu Kosova jeste ‘vladin razglas’ ruske televizije, novinske agencije Sputnjik. Sputnjik proizvodi visoki broj izveštaja i novinskih članaka pogrešno citirajući ljude sa Kosova iz kosovskih izvora.
Prema Facebuk statusu koji je u julu postavio direktora Kosovskog centra za bezbednosne studije (KCSS), Fljorijana Ćehaje, Sputnjik nastavlja da proizvodi lažne vesti i lansira propagandu citirajući ranije objavljene istraživačke radove, a zatim koristeći druge izvore dok se istovremeno ovi izvori pripisuju KCSS-u, zbog čega se ostavlja utisak da i ostali izvori predstavljaju komponentu ovog empirijskog istraživanja. Sputnjik na ovaj način pogrešno navodi javnost po pitanju situacije na Kosovu, tvrdeći da je celi članak napisan na osnovu istraživanja koje je sproveo KCSS. Članak na koji je Ćehaja odgovorio objavljen je na sajtu platforme Sputnjik Srbija pod nazivom “Regruti, vozovi, ubistva: šef ženskog ‘Odreda smrti’ poreklom sa Kosova”.
Sputnjik i na drugim mestima predstavlja komponentu lažnih vesti. Sputnjik se u Ukrajini smatra odbojnim i odvratnim. Jedna inicijativa na Internetu koja se bori protiv lažnih vesti, “stop-fejk”, upozorila je početkom ovoga meseca da “novinari Sputnjika dobijaju 103 stranice vodiča” o tome kako “ostati veran nacionalnim interesima Ruske Federacije”.
Proizvedeno na Kosovu
Kosovo takođe proizvodi “lažne vesti” na nacionalnom nivou. Nakon nesrećnih nasilnih dešavanja iz marta 2004, kada je, posle neproverenih i poluistinitih izveštaja medija na Kosovu, 12 ljudi ubijeno i više od 4.000 Srba, Roma, Aškalija i drugih manjina moralo da napusti Kosovo, današnje lažne vesti imaju drugu dimenziju.
Lažne vesti na Kosovu se često predstavljaju u obliku neproverenih, neistraženih, poluistinitih vesti koje su ‘iscurele’ da bi ličile na novinski članak. Obično, kada je reč o lažnim vestima u oblasti ekonomije, delovi ugovora se fotografišu i pošalju novinarima koji ne istražuju razloge zbog kojih je ovaj ugovor ‘iscureo’ i ne traže pristup celom ugovornom dokumentu kako bi ga prostudirali i proverili njegovu verodostojnost.
Ovo je delimično ono što se desilo sa ‘procurelom informacijom’ navodnog ugovora Bečela i Enke za izgradnju kosovskog auto-puta sa Albanijom. Pogotovu su onlajn mediji bili ti koji nisu proverili ovu informaciju i objavili je, dok su ozbiljniji novinari ipak stavili prst na čelo i izveštavali o ovom slučaju sa znakom pitanja. Ovaj ugovor i dalje nije zvanično objavljen, pa je tako nejasno da li je dokument koji je ‘dospeo’ u ruke opozicije — koja ga je, zauzvrat, ‘prosledila’ medijima — ispravan ili ne.
U briselskim pregovorima sa Srbijom, pod posredstvom EU, bilo je problema kada novinari nisu posedovali zvanične verzije postignutih sporazuma. Zvaničnici sa srpske i kosovske strane su često objavljivali neodobrene primerke nacrta sporazuma, što je izazvalo veliku zbunjenost u štampi i javnosti. Objavljujući ove neproverene dokumente, novinari doprinose stvaranju mnogih neproverenih vesti i spekulacija u pogledu sporazuma postignutih između dveju država.
I dalje ne postoji zvanična baza podataka ovih sporazuma dostupna novinarima i javnosti. U takvim situacijama, pod uticajem rokova i želje da se objave vesti, novinari često zaborave da je njihova dužnost da istražuju, proveravaju i potvrđuju sve informacije koje objave.
Drugi razlozi za sklonost prema ‘lažnim vestima’ na Kosovu jesu brojni i različiti, ponekad namerni, a ponekad neodgovarajući u odnosu sa etičkim/profesionalnim standardima. Loše novinarstvo u mnogim slučajevima predstavlja rezultat decenijskog neadekvatnog obrazovanja devedesetih godina, dok je nastavak rada obezvređenog prosvetnog sistema na Kosovu proizveo novinare kojima fale veštine u specijalizovanom izveštavanju, uprkos tome što su završili fakultete u komunikaciji i novinarstvu.
Ovo svoje korene ima u problematičnom modelu vlasništva medija na Kosovu, što dovodi do ekonomskog i političkog pritiska koji — kao što sam pisao ranije za K2.0 — često navodi novinare da se upuste u život poznatiji devedesetih kao “suživot sa politikom”; umesto da odigraju svoju ulogu u zahtevanju odgovornosti od političara, novinari ‘maze’ političare u procesu samocenzure, gde služe kao razglasi političara.
Gde su crvene linije
Drugi element ‘lažnih vesti’ jesu satira i parodija. Iako, generalno gledano, ovakve vesti nemaju nameru da naprave štetu, ova vrsta novinarstva i dalje ima potencijal da pogrešno navede javnost. Na međunarodnom nivou, ovaj medijum ima višedecenijsku tradiciju, gde su popularne televizijske i radijske emisije, poput satiričnog programa “That Was The Week That Was”, koje su nicale po UK ranih šezdesetih, dok su satiričari poput Džona Olivera i Stivena Kolberta dugo zabavljali svetsku publiku u američkim televizijskim emisijama kao što je “Saturday Night Live”.
U doba Interneta, satirični novinski sajtovi poput The Onion-a koriste satiru i humoristične vesti da bi opisali bitne trenutke i uvrnuli priče kako bi naveli javnost da poveruje u nešto što je sasvim nemoguće.
Na Kosovo je u poslednjih nekoliko godina prispela ova vrsta ‘lažnih vesti’, posebno na društvenim mrežama i u medijima koji su tamo zastupljeni. Dva najveća sajta za parodiju na Kosovu su Pampress, koji ima sopstveni veb-sajt i svoj sadržaj širi po Fejsbuku, i KukuNews, koji postoji samo na društvenim mrežama. I jedna i druga platforma dele ‘lažni sadržaj’ s ciljem parodiranja političkih ličnosti, često ih namerno pogrešno predstavljajući, gde koriste promenu glasova i dosta edituju sadržaj.
Jedan od poznatijih članaka je onaj u kom je nekadašnji novinar Halil Matoši prikazan kao neko ko je pokrenuo peticiju za uklanjanje statue Skenderbegu u centru Prištine, dok je u drugom slučaju prikazan kao neko ko uklanja albanske zastave sa prestoničkog Trga Majka Tereza. Ovaj slučaj je posebno pokrenuo veliku debatu na društvenim mrežama do te mere da je bilo ljudi iz javnosti koji nisu razumeli satiričnu prirodu članka, pa su Matošiju pretili nasiljem.
Pored dobre satire i parodije koja često liči na dašak svežeg vazduha u žestokoj političkoj raspravi, novinari bi trebalo da upamte da je njihova primarna dužnost u proizvodnji vesti da provere informacije iz više izvora, da provere motive ‘procurelih’ vesti i da istraže podatke koje dobiju iz izvora kako bi mogli da ih objasne javnosti. Novinari bi trebalo da uče iz prakse velike koalicije novinara koja je mesecima radila na dešifrovanju i povezivanju tačaka da bi proverili, utvrdili i potvrdili informacije koje su proizašle iz Panama pejpersa i Paradajz pejpersa.
Ilustracija: Majljinda Hodža / K2.0.
