Na veče 9. februara, grupa policajaca je stajala ispred centra prištinskog okruga Ulpijana, pripremajući se za raciju Društvenog centra Sabota. Policajci su bili teško naoružani.
Događaj nije bio pred zatvaranjem zbog sumnji o upotrebi droga ili remećenja mira u ovom nastanjenom komšiluku. Ekipa koja stoji iza ovog dešavanja kaže da je razlog bila muzika koja se čula iz društvenog centra. Kurdski zvuci Sabote koji su izabrani za slavlje bili su, čini se, uzrok politički motivisane intervencije.
Policija je zvanično izjavila da su “dobili informacije koje su povećale sumnju da bi određene osobe mogle da pokušaju na različite načine ometati razvoj aktivnosti koja bi mogla da rezultira incidentom sa posledicama”.
Što je koherentnije, oni su izjavili da su dve osobe imale pratnju do policijske stanice; jedna je posedovala oštar nož, a druga nije na uvid pružila lična dokumenta. Do danas nije jasno da li je dokazano da su ove dve osobe imale nameru da maltretiraju ili napadnu ljude koji su došli na veče kurdske muzike ili da li je nečiji život bio u opasnosti.
Kao odgovor na zvanično saopštenje Policije Kosova, kolektiv koji je stojao iza Sabota objavio je ovo na fejsbuk-stranici: “Mi, kao kolektiv Društvenog centra, vidimo policijsku intervenciju kao politički motivisanu od strane instaliranog establišmenta na Kosovu, od elemenata turske države u ovim institucijama i Ambasade Turske. Pozivamo policiju da oslobodi dvoje mladih koji su, navodno, uhvaćeni u napadu na Društveni centar”.
Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.
Veče muzike bilo je deo sedmičnih aktivnosti organizovanih u Saboti, kako bi se podigla svest i pokrenula diskusija o kurdskom pitanju. Ovog januara se desio jedan od najsmrtonosnijih napada na Afrin, severnu pokrajinu u Siriji, gde su stotine Kurda ubijene i hiljade raseljenje posle razmene između turskih snaga i kurdskih boraca. Prema mišljenju kolektiva Sabote, to je bio dovoljan razlog da se organizuje događaj sa kurdskom muzikom, u znak saosećanja sa Kurdima.
Ipak, jedna stvar je postala jasna, podrška kurdskoj borbi koju je pružila Sabota nije dobila zeleno svetlo od svih. Pored policijske racije, kada je događaj objavljen na Fejsbuku, naišao je na mnoge komentare sa govorom mržnje i pretnjama. Međutim, događaji od početka februara nisu umanjili nadahnuće kolektiva Sabote prema kurdskom cilju.
Prkos hijerarhiji
Prilikom racije na Sabotu, policija je naišla na prepreku kada je pokušala da razgovara sa glavnom osobom. “Ko je ovde glavni?”, upitao je jedan policajac. Odgovor nije bio ono što je tražio.
“Nemamo glavnog.”
Kao što je slučaj sa mnogim društvenim centrima širom sveta koji funkcionišu na osnovu nehijerarhijskog konsenzusa u donošenju odluka, ovaj odgovor govori mnogo o filozofiji Sabote.
Rinor, Driton, Glauk, Dren i Ardit jesu grupa prijatelja i petočlani kolektiv koji je udružio snage kako bi Prištini pružio drugačiji prostor. Kako se neki smatraju anarhistima sa ukorenjenim ubeđenjem da je institucionalna vlast u suštini nepravedna, prkos hijerarhiji predstavlja centralno uverenje Sabote.
Kao takvi, policajci su među manje dobrodošlim osobama u društvenom centru. Ipak, ovaj spisak obuhvata i milionere, fašiste, desničarske grupe, vojsku i svakoga ko se obogati na leđima drugih ili štiti one koji se tako obogate.
Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.
Ovi muškarci zahtevaju da budu prepoznatljivi samo po svojim imenima, delimično zbog načina na koji gledaju na Sabotu, a delom zbog svojih ideoloških stavova.
“Nećemo da kolektiv bude prepoznatljiv po pojedincima, već da se gleda na njega kao na kolektiv, kao grupu ljudi sa zajedničkim interesima i ciljevima”, kaže Rinor. “Drugi razlog je taj… što mislim da i dalje postoji mentalitet koji ne razume levicu. Ako ste komunista, onda vas povezuju sa Srbijom, ako ste anarhista, onda vas povezuju sa nasiljem i terorizmom. Mislim, u svakodnevnom životu to nije toliki problem, ali imate idiote na visokim državnim pozicijama koji kažu ‘eto ovih idiota, komunista ili anarhista — hajde da uradimo raciju kod njih’.”
Rinor, zajedno sa Drenom i Dritonom, deo je prištinske grupe čija se ideologija zasniva na anarho-sindikalizmu (ogranku anarhizma koji se fokusira na radni pokret koji je osnovan kao odgovor na politizaciju sindikata) i bavi se kršenjem radničkih prava. Oni su se pozabavili nizom raznih pitanja na radnom mestu, od boljih uslova za one koji rade u nebezbednim okolnostima do aktuelne eksploatacije zaposlenih u supermarketima.
Nije prošlo ni dva minuta kako smo seli sa Rinorom i Dritonom, a oni su već izrazili svoju frustraciju zbog strukturnih neravnopravnosti. “Kao prvo, nije u interesu države ili kapitala da stvore bolje uslove za vas, jer će biti na gubitku”, počinje Rinor. “U trenutku kada postoji neravnopravnost u društvu i klasne podele, konfliktni odnos će se uskoro stvoriti.”
Driton ga prekida da bi izrazio svoj bes: “Ramuš Haradinaj (Ramush) želi da poveća svoju platu na 3.000 [evra mesečno] i kada radnici zahtevaju povećanje minimalne zarade, onda on to ne primenjuje!”
Anarho-sindikalnoj grupi već duže vreme fali prostora za aktivnosti. Ranije su svoje intervencije i akcije sprovodili u kafićima i barovima, dok su materijal držali u svojim automobilima.
Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.
Glauk i Ardit su imali slične probleme. Oni su članovi kosovskog ogranka udruženja Platipus (Platypus). Ova svetska asocijacija organizuje čitalačke grupe, javne forume, sprovodi istraživanja i ima novinarsku komponentu u skladu sa levičarskom ideologijom, što je Glauk pokušao da primeni i u Prištini — obično u univerzitetskim prostorijama i kafićima. Uvažavanje potreba svih, potraga za zajedničkim prostorom postala je samo pitanje vremena.
“Oduvek sam hteo nešto slično kako bismo razvili društvene aktivnosti. Potvrdio sam momcima da ću učestvovati a da nisam ni video o kakvom je mestu reč”, kaže Glauk.
“Slobodan prostor za prostor slobodnih ljudi”
Kada ukucate u Gugl reč “Sabota”, teško je pronaći pravu definiciju, ali Rinor i Driton imaju dva objašnjenja za ovo, jedno je to da je sabota bila ‘ključ’ koji su radnici koristili da bi zaustavili rad mašina prilikom radničkih pokreta 19. i 20. veka, a koji su narastali kao odgovor na degradaciju radnika tokom rasta industrijskog kapitalizma.
“Termin potiče iz vremena kada su radnici zahtevali kraće radne sate koje danas imamo i kada su koristili jednu vrstu ključa da bi sabotirali mašine”, kaže Rinor, dok pokazuje prstom na fotografiju sa sabotom na zidu. “Držimo je kao logotip tamo — ruka koja drži ključ.”
Driton ima drugačiju anegdotu. Kao aktivista za ljudska prava, njemu je draga priča o mačku Saboti. “Desio se jedan radnički štrajk i našla se tu neka gladna mačka koju su radnici, u znak solidarnosti, počeli da hrane, pa su to nastavili da čine i posle štrajka”, rekao je. “Nakon što su se zbližili s njom, nazvali su je Sabota.”
Dritonova naklonost prema životinjama vidljiva je čim neko otvori velika gvozdena vrata ovog društvenog centra, kada svakog gosta pozdrave Jara i Bela, dva odana Sabotina psa čuvara. Driton je usvojio ovo dvoje nakon prošlogodišnjeg uklanjanja pasa lutalica iz Prištine i duže vreme se bori da im nađe dom.
Ako je nekada postojao neki prostor koji predstavlja oličenje političke filozofije svojih stanovnika, onda je to Sabota, jer su ovi mladići učinili sve da unutrašnjost Sabote bude odraz njihovih ideoloških stavova.
Dekor, koji obuhvata portrete Karla Marksa (Marx), Roze Luksemburg (Rosa Luxemburg) i Roze Park (Rosa Parks), nije samo podsetnik na intelektualce i filozofe koji su oblikovali radikalnu levičarsku filozofiju, već obuhvata i reference na radnike, pokrete za građanska prava i ljude koji su se protivili represivnim vlastima.
Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.
Čak je i odlazak u kupatilo podsetnik epizode policijske brutalnosti. Na vratima se nalazi poster Berkina Elvana, petnaestogodišnjeg turskog dečaka koga je u glavu pogodio suzavac koji je ispalila policija u Istanbulu, a nakon što je dečak izašao da kupi hleb u junu 2013. za vreme antivladinih protesta u Turskoj. Na drugom posteru se nalazi Aleksis Grigoropulos (Alexis Grigoropoulos), drugi petnaestogodišnjak koga je u Atini ubila grčka policija.
Kao kolektivni centar za rad, diskusije i aktivnosti, slogan koji stoji iza ove petorice prijatelja je “slobodan prostor za prostor slobodnih ljudi”. Od otvaranja, pored kurdske večeri, kolektiv je ponudio i prostor članu LGBTI zajednice da organizuje žurku, nešto što bi bilo problematično održati u mnogim drugim prostorima u gradu. “Nema mesta seksizmu, rasizmu, homofobiji i ksenofobima”, kaže Rinor.
Društveni centar ima eksplicitni manifest o onome što želi da postane: mesto koje se bori protiv svakoga ko nameće diskriminaciju, pravi prozore tamo gde su zidovi, donosi solidarnost tamo gde je sve ravnodušno, više ceni sadržinu od marketinga, aktivizam od samoće i otpor od represije.
Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.
Sabotine aktivnosti se sprovode u duhu saradnje i solidarnosti, gde ovih petorica muškaraca pomažu u centru koji zavisi od dostupnosti svih koji su tamo angažovani. Ovaj kolektiv nam je pojasnio da, kako bi se održala nezavisnost, oni prihvataju donacije i dozvoljavaju upotrebu prostorija samo od strane nezavisnih ljudi.
“Osobe koje predstavljaju organizaciju ili instituciju imaju pravo da posete Sabotu, ali ne samo da bi ponudile finansijsku pomoć ili koristile prostor za organizovanje aktivnosti”, objašnjava Glauk. “Svaki nezavisni građanin može da koristi ovaj prostor i da ponudi volontersku pomoć.”
Ovaj kolektiv ima čvrsti stav prema aktivizmu koji dolazi od nevladinih organizacija i kada je reč o saradnji centra sa sličnim organizacijama. “Kada ste NVO, donatori onda guraju svoj nos u način na koji ćete organizovati stvari”, kaže Driton. “Mogla bi da se pojavi neka NVO koja ima dobre namere prema životnoj sredini, ali kada pogledate izbliza, vidite da su donatori u većini slučajeva kapitalisti, institucije koje doprinose razaranju životne sredine.”
Mogli bi da se iznenade oni koji očekuju uobičajeni tretman jednog prištinskog kafića onda kada uđu u Sabotu. Po ulasku, gosti odlaze sami u skromni bar izgrađen od paleta da bi uzeli piće i seli gde god je neka stolica slobodna. Svi imaju slobodu da pozajme knjige iz Sabotine male biblioteke koja se, uglavnom, sastoji iz filozofske i političke literature.
Prema Dritonovom mišljenju, ideja međusobnog mešanja, za razliku od drugih prostora za socijalizaciju, može da učini da ljudi diskutuju o zajedničkim idejama. “Sabota će izgraditi bazu za različite vrste aktivizma — horizontalnijeg aktivizma”, kaže Driton.
Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.
U pogledu ljudi koji posećuju ovaj centar, Rinor insistira na tome da postoji niz različitih perspektiva. “Vidi se da se naša perspektiva oslanja na levicu”, priznaje. “Ali na primer, imamo ljude koji podržavaju Samoopredeljenje, ljude koji su protiv Samoopredeljenja, ima ljudi koji misle da je anarhizam glupost, ima ljudi koji favorizuju različite ogranke komunizma — a ima mnogih koji ne žele da se povezuju ni sa jednom ideologijom ili partijom. U tome je čar, jer sada imamo prostor u kom se o idejama može diskutovati.”
Bioskop Sabota
Jedna od oblasti koja zasigurno donosi diskusiju na Sabotine stolove je filmski svet, jer svakog ponedeljka i četvrtka uveče Sabota preuzima funkciju bioskopa. Dok ovaj kolektiv u ponedeljak bira filmove političke prirode, kako igrane, tako i dokumentarce, u četvrtak se prikazuju filmski radovi kojim koordiniše i koje bira društvo Uliksi.
Uliksi je filmsko udruženje čiji je Glauk član. Udruženje je osnovano 2013. sa ciljem formiranja grupe strastvenih ljubitelja filma koji se okupljaju i diskutuju o sedmoj umetnosti. “Film smatramo određenom alatkom za emancipaciju i estetsko obrazovanje”, kaže Rine Žitija (Zhitia), članica Uliksija i kustoskinja filmova emitovanih u četvrtak. “Kada je Uliksi počinjao, filmovi su prikazivani na univerzitetu i zaista nam je bio problem da pronađemo prostor.”
Suprotno hladnoći enterijera univerzitetske zgrade “gde treba da kažete nešto pametno”, diskusije posle prikazivanja filmova u Saboti su vrlo spontane. Obično neko od prisutnih komentariše scenu, likove ili dijalog, zbog čega se onda povede dijalog koji traje po celu noć. “Umesto da vam se ugradi neka zamisao, bitno je da film podstakne neko osećanje kod vas, a prostor u Saboti vam daje takvu vrstu topline”, kaže Rine.
Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.
Posle selekcije remek-dela iz češkog Novog talasa i Poljske škole filma, italijanski neorealizam je sledeći pokret u fokusu, dok Rine kaže da obično biraju filmove iz određenog umetničkog pokreta.
“Filmovi iz češkog Novog talasa jesu neki od omiljenih filmova reditelja koje gledamo i mislili smo da počnemo od te tačke”, kaže Rine. “Cilj je da osnujemo grupu koja će redovno pisati recenzije filmova. Tako stvarate ljude koji su zaista upućeni u film.”
Novi i stari politički i umetnički filmovi prikazani u Saboti jesu nesumnjivo bitan dodatak bioskopskoj kulturi grada koja se, uglavnom, vrti oko holivudskih blokbastera. S druge strane, iskustvo Sabote sadržano je i u razvoju koncepta društvenog centra, gde socijalizacija vodi ka prirodnijem i aktivizmu koji ima polazište u zajednici. Ova petorica muškaraca će uskoro zvanično otvoriti ovaj kolektiv za pridošlice.
Društveni centar pruža alternativni hab za Ulpijanu. Ovaj komšiluk je ostao tih i skoro nepromenjen tokom velikog proširenja glavnoga grada u drugim pravcima, ali Sabota sada osvežava ovaj okrug kontrakulturnim, anarhističnim duhom.
Fotografije: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.
Urednik: Džek Robinson (Jack Robinson)
