Eliza Hodža donosi jedan kosovski dom u Veneciju. Nestabilna zemlja tonućeg, šarmantnog mediteranskog grada imaće nešto drugi smeštaj po kući, a što predstavlja i treće učešće Kosova na Međunarodnoj izložbi arhitekture — Biennale Architettura.

Ove godine, na 16. izdanju, kustoskinje ovog priznatog međunarodnog događaja biće Ivona Farel (Yvonne Farrell) i Šeli MekNamara (Shelley McNamara) koje su akcenat stavile na koncept ‘slobodnog prostora’, što je tema ovogodišnje izložbe.

Rođena u Mitrovici 1974, Hodža je i sama arhitektkinja i trenutno upravlja Fakultetom građevinarstva i arhitekture. Ipak, ona koristi ovu retku priliku da bi s budućim generacijama podelila priču za koju se nada da će ostati u kolektivnom sećanju Kosova. “Ako mi to ne uradimo, ko će?”, upitala je Hodža.

Njeni kustoski napori u kosovskom paviljonu, pod nazivom “Grad je svuda”, fokusiraju se na mnoge slojeve koji su oblikovali ono što ona smatra ‘slobodnim prostorom’ na urbanom Kosovu devedesetih godina, slobodnim prostorom koji se samo može naći među zgradama privatnih stanova.

Njen koncept, zajedno sa velikim timom saradnika, govori o slobodama i ograničenjima kosovskog paralelnog sistema i o onome što je ‘slobodni prostor’ predstavljao pod okupacijom. Sa hiljadama Albanaca uklonjenih sa radnih mesta devedesetih i Miloševićevim merama represije, urbano iskustvo je bilo označeno borbom za preživljavanje i snažnim osećanjem solidarnosti kako bi se život dalje nastavio.

Pogled u rad koji nam je Hodža obezbedila zasad govori sam o sebi, ali i prikriva brojne slojeve u igri između psiholoških i fizičkih dimenzija.

Kosovski dom u Veneciji biće nedovršen spolja, baš kao i mnogi domovi iz tog vremena, ali se snima sa elementima koji podsećaju na život na Kosovu devedesetih godina. Njegovo potkrovlje, simboličko sklonište za satelite koje su donirali građani,  jeste podsetnik na psihološku slobodu koju su informacije mogle da ponude u to vreme — što je virtuelna ekspanzija slobode.

Zidovi će biti sastavljeni isključivo od ogledala koji uvišestručuju sliku iznutra, replicirajući mnoštvo gradova unutar doma, pružajući i odraz posetilaca samih u prostoru, jednih pored drugih, sa svim dobrim karakteristikama i onime što Hodža naziva “crnim rupama”.

Na terenu, tepih će odraziti dve karte grada: jednu zvaničnu, kako je grad izgledao sa svojim ulicama i putevima, i jednu koja predstavlja otpor i ‘paralelni’ život. Da bi se komplementirala prezentacija, kustoskinja je sastavila priče o ‘slobodnom prostoru pod okupacijom’ u jednoj knjizi.

K2.0 je razgovarao sa Elizom Hodža da bi saznali više o tome šta ju je nagnalo da napravi “Grad je svuda” i kako bi dobili uvid u slobodni prostor pod okupacijom iz njenih iskustava, od devedesetih do danas.

Fotografija: Ade Mula / K2.0.

K2.0: Kako je izgledala vaša kuća devedesetih godina?

Eliza Hodža: Nekada sam živela u stanu, pa nije bilo prostora koji bi se otvorio za druge. Bilo je šestoro ljudi u 52 kvadratna metra, ali smo uspeli da živimo zajedno i da delimo prostor na različite profesije.

Bilo je četvoro dece u istoj kući, dvoje nas je bilo muzičara, ja sam studirala arhitekturu, a druga osoba je više volela IT. Krevet sam delila sa sestrom, moji roditelji su bili u jednoj sobi, a moja braća su spavala u kuhinji — prostor smo savršeno iskoristili.

Kada sam počela da studiram postala sam noćna ptica, jer je arhitektura zahtevala mnogo rada. Radila sam preko noći za kuhinjskim stolom i počela i da spavam u kuhinji.

Kada odrastete i napravite sopstveni prostor, shvatite da je prostor egzistencijalna i neophodna stvar za sve nas. On vam daje onu slobodu da svoje misli usmerite ka sebi s vremena na vreme.

“Grad je svuda” jeste naziv kosovskog paviljona na ovogodišnjem Biennale Architettura. Devedesete su period u kom je javni život ili gradski život doživljavan i kod kuće. Kako ste doživljavali “grad” u to vreme?

Pamtim ga vrlo dobro, ali neke stvari nestaju jer o njima ne pričamo.

U to vreme je to bilo nešto što ste morali da uradite: Morate s time da se pomirite, morate da preživite. Niko nije pitao zašto. To je bila samo kolektivna strategija da biste se izborili sa političkom situacijom i da biste obezbedili nove alternativne prostore za naše potrebe koje nismo mogli da zadovoljimo u zvaničnom sistemu.

U to vreme to nisam dobro shvatala. Bila sam vrlo mlada, pohađala sam treći razred srednje škole kada smo uklonjeni iz škola. Polovinu vremena u srednjoj školi i zatim celi fakultetski proces doživela sam u tim novim društvenim i obrazovnim mestima koja su praktično bila u kućama drugih ljudi.

Ono što je bitno jeste kako god da smo koristili grad ranije, premeštanje, obrasci mobilnosti i mesta na kojima su se ljudi ranije sastajali počeli su da nestaju, pa se novi šablon kretanja, društvenih okupljanja, novih društvenih mesta i označitelja, pojavio po gradovima.

Oni su se, uglavnom, nalazili na perifernim područjima, jer je grad bio dizajniran kao takav da su javna infrastruktura i javne institucije uglavnom bili u gradskom centru. Ovaj čitav novi obrazac društvene mobilizacije, ako to posmatrate sa prostorne tačke gledišta, živnula je u perifernim područjima, na marginama grada, na obodima, jer su ova područja, uglavnom, imala smeštajne kapacitete.

Sva ova društvena mobilizacija bila je način da se kulturološki i duhovno preživi. U ono vreme Milošević je urušavao dva glavna stuba civilnog društva: obrazovanje i informisanje. Albancima je bilo dozvoljeno da imaju prodavnice, kafiće, restorane, zanatske radnje… Mogli ste da radite šta ste hteli, mogli ste vrlo lako od opštine da dobijete odobrenje da radite kao zanatlija ili vlasnik radnje.

Ali sa intelektualne tačke gledišta, morali ste da učite nastavni plan i program na srpskom, na ćirilici, i samo sa srpske tačke gledišta, bilo da je reč o istoriji ili čemu god. Mi smo iz toga iskoračili i stvorili naš sistem, a to je stvorilo novi grad.

Ako to danas pogledate, kako je grad funkcionisao u to vreme, sa vrlo racionalne tačke gledišta a ne emocionalne, to je bilo nešto poput grada sa dva sloja. Dve različite zajednice su koristile grad na drugačije načine, grupisane na drugačije načine, koristile su prostore drugačije.

Ako napravite analizu o tome gde su Srbi živeli i gde su se družili ili radili, onda dodate još jedan sloj u kom vidite obrasce Albanaca kada je reč o društvenoj mobilizaciji i aktivnim tačkama društvenog života kod njih… Praktično gledano, to je dvoslojni grad.

Bilo je nekih podudarnosti, na primer, bulevar Majke Tereze. Mi smo, u stvari, koristili taj prostor, ali je to bio tranzitni prostor jer tamo više nije bilo ničega. Ranije je to bio korzo: Ljudi su se družili kako bi videli druge i kako bi bili viđeni. Ljudi su bili grupisani i okupljeni oko nekog drveta koji su imali kao svoju tačku sastajanja.

Ovo je izbledelo, pogotovu posle 1994-95, kada se situacija pogoršala i kada smo taj prostor koristili samo da bismo protestovali. Dakle, čak i kada smo koristili javni prostor, to je bilo, uglavnom, radi protestovanja protiv nečega, ne da bismo se okupljali i družili jedni s drugima.

Nije da javni prostor nije postojao za Albance jer, pored toga što su koristili kuće kao nadoknadu za grad, za sve ono što se grad ranije koristio, postojala je proizvodnja novih javnih prostora u gradu: susedstava poput Kurizija, Santea, Ćafe (Qafa). Na ovim mestima je bilo dosta kafića i tamo smo imali dosta aktivnosti, uključujući one obrazovne, ponekad čak i ispite.

Mnogo aktivnosti, poput umetnosti, počelo je da se seli van [svog uobičajenog] prostora, umetnost se odvojila od puko akademske umetnosti, od koncepta da ste umetnik jedino ako ste fakultetski obrazovani. Dakle, u stvari, bilo je dosta alternativnih i podzemnih pokreta koji su nastali iz potrebe [postojanja], ali i iz revolta i protesta, te korišćenja umetnosti kao platforme za demonstracije.

Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Kuću donosite u Veneciju, ali ona nema završenu fasadu spolja, a tavanica ima satelite i zidove sa ogledalima… ovo je sećanje na ono što je kuća postala devedesetih godina, kada je kuća bila bezbedan prostor — slobodan prostor, u tehničkom pogledu. Šta vas je navelo na ovu ideju?

Prvo je to bio koncept slobodnog prostora i šta je slobodni prostor na Kosovu, a ja sam imala i ideju o devedesetima. Društvena dimenzija [ovog perioda] vrlo je snažna i žalosno je da se ona ne pretače u fizički prostor. Psihološki gledano, bilo je nekih slobodnih prostora jer ste se osećali slobodno i bezbedno kada ste se nalazili u ovim malim kućama.

Drugi [ugao] posmatranja je bilo poređenje između kreiranja slobodnog prostora tokom okupacije i slobode dok se i dalje osećate okupirano u nekom drugom smislu — poput situacije na Kosovu danas, slobodni ste na mnogo načina, ali ne možete da se krećete. Dakle, kakav je osećaj kada slavite svu ovu slobodu, a zatvoreni ste, ili kada ste slobodni i stvarate slobodne prostore dok ste okupirani?

Čini se da se sve više govori o devedesetima i postoje mnoge inicijative koje pokreću javnu diskusiju na temu onoga što se devedesetih desilo. Zašto mislite da se ovo sada dešava? Zašto sada o tome govorite?  

Razgovor o devedesetima je trebalo ranije da se odigra, i ne samo o devedesetima kao vremenu otpora i društvene mobilizacije, već i ratu na koncu. To se nije desilo. Verovatno nam je trebalo još vremena.

[U međuvremenu] se nismo bavili problemima i oni sada narastaju. Platforma koja nam je pomogla da preživimo nekako je ostavila za sobom crne rupe, a mi nekako nismo hteli da ih vidimo.  

Dvadeset godina kasnije, mislim da je vreme da se osvrnemo na te godine i ljude koji su pomogli svim Albancima da prežive na različite načine — sve koji su učestvovali u tom procesu, koji su dali sve što su imali i podržali sistem na različite načine, nastavnike koji su radili na samom početku bez ikakve nadoknade i sve ostale.

Njima bi trebalo odati priznanje, jer su doprineli stvaranju današnje države Kosovo. To nije samo rat. Nije samo stvar u herojima i ljudima koji više nisu ovde. Upravo su ovi ljudi bili ti koji su pomogli ovom sloju društva da preživi — jer, u suprotnom, ne samo ja, već generacije mladih bile bi neobrazovane.

Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Spomenuli ste crne rupe. U vezi sa porodicama koje su ponudile da njihovi domovi postanu odeljenja i tako dalje, ogromni sistem solidarnosti u kom su svi svima pomagali… da li mislite da je ova zamisao o pretakanju života u kuću devedesetih uticala na to kako danas doživljavamo grad? U smislu da je to imalo uticaja na izgradnju društva koje je individualističnije…

Imam jednu reč za to. Znam da se to ljudima neće svideti, ali me baš briga. Mrzim zamisao o tome da se Albanci okupe samo onda kada treba da igraju ulogu žrtve.

To je ono što se desilo u prošlosti. U redu je da pomažemo jedni druge onda kada nam nešto fali i kada se nalazimo u vrlo lošem položaju. To je ljudsko ponašanje. Ali smo zaboravili da treba da imamo tu sposobnost okupljanja za javno dobro i za naše sopstveno dobro, čak i danas.

[Danas] se nalazimo u drugačijoj poziciji, ali država Kosovo nije [sama sebe] napravila. Da bismo bili funkcionalni kao država, moramo da radimo nešto svakodnevno, a ne samo da čekamo da neko nešto uradi za nas, pa da onda dva dana kasnije uništimo ono što je neko drugi napravio.

Mislim da ono što je oslabljeno ili uništeno devedesetih upravo ona veza sa “vanjskim svetom”. “Vanjski svet” nije pripadao nama — ono što je bilo javno pripadalo je “njima”, nije bilo “naše”. Tada smo se okrenuli unutrašnjosti, što može da bude kuća ili kafić, šta god.

Dosta smo radili sa onim što je unutra, mnogo smo se brinuli o svemu što smo imali unutra, sve do praga. Čim zakoračimo preko praga — a ovakvo shvatanje postoji i dan-danas — to je nešto što nije “naše” i ne pripada nama. Ovo je nešto što je smrvljeno, uništeno u to vreme i nikada nismo uspeli to da preoblikujemo, promislimo i obnovimo.

Dakle, svi mi volimo Kosovo i volimo Prištinu, ali niko ne želi da povede računa o onome što je van njegove privatne sfere. Ima dosta aktivnih građana i ljudi koji pokušavaju da podignu svoj glas, ali je to i dalje vrlo mali broj. Osećaj zajedništva koji smo ranije imali i ideja solidarnosti je izgubljena. Imate probleme u komunikaciji čak i u najmanjim stambenim naseljima. Ljudi ne poznaju jedni druge. To se dešava zbog mnogih razloga i zato što je mnogim ljudima teško da prežive.

Kosovu je ostalo dosta posla u preoblikovanju urbanog mentaliteta generalno gledano i građenju osećaja zajedništva, osećaju pripadnosti. Ako radite na tome, to stvara momentum prema kreiranju kolektivnog ponosa. Ali da bi se kreirao kolektivni ponos, moramo mnogo da radimo na kolektivnom sećanju — ne samo na zvaničnoj kulturi sećanja i istorije onih na vlasti, već na različitim pričama i sećanjima ljudi i aktera koji su nekada bili deo tog procesa ili je on uticao na njih, bilo u vreme rata ili mira. Oni moraju da budu priznati kao učesnici istorije Kosova.

Ako budemo više radili na različitim perspektivama, kao što smo to počeli u prethodnim godinama, onda stvaramo ovu platformu sa različitim pričama i pravimo istorijski mozaik. Ne dopada mi se zamisao o tome da živimo u prošlosti, ali je bitno da naučimo istoriju i da razumemo sve njene slojeve, sa tačke gledišta svake zajednice.

‘Uništi staro, izgradi novo’ jeste slogan o kom ste pisali u svom akademskom i javnom radu. Ovaj jugoslovenski slogan govori o ideji uništavanja arhitektonskog nasleđa iz ranijeg doba, u ovom slučaju je to osmansko nasleđe, te uvođenje savremenije arhitekture. Kako se ovaj slogan primenjuje na grad devedesetih godina?

Devedesetih više nije bila stvar u uništavanju starog i izgradnji novog, već u tome da se pronađu praznine za izgradnju novih objekata. Bilo je nekih stambenih područja za nove Srbe koji su dolazili u Prištinu, da bi oni ispunili prazne institucije kada su Albanci uklonjeni, dok su spratove u prizemlju sa prodavnicima vodili Albanci. Ironično je, ali je bilo tako.

Jedina stvar koja može da bude glavni označitelj kao otisak toga vremena, kao izjava onoga ko je bio na vlasti, jeste crkva na univerzitetskom kampusu. Plan za univerzitetski kampus nije sadržao crkvu. Crkva je bila proglas onoga ko je bio na vlasti.

Ništa drugo nije građeno, uglavnom su građene neformalne stvari: poneki kafić, pretvaranje garaže u prodavnicu ili možda dodavanje prostora jer je on bio potreban za školski razred. Tako je neformalnost počela i postala način života.

[Ova neformalnost] je procvetala posle rata i bila je nešto što je [Unmikov direktor za planiranje, obnovu i razvoj] Redžep (Rexhep) Luci pokušavao da spreči. Posle njegove [nerasvetljene] smrti, grad je zaista krenuo da ponire, dok se neformalni sektor i nezakonita gradnja nastavljaju do dana današnjeg. Svi koji su gradili po gradu radili su to za svoje lične interese.  

Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Imamo i taj problem što mnogi prostori koji su bili bitni u ovom periodu za kolektivno sećanje sada bivaju zamenjeni ili prosto prepušteni zaboravu, uništeni na neki način…

Ovaj stav iz vremena socijalista da “ovo ne pripada nama” nije samo bio stav građana, već i arhitekata pri renoviranju grada. Ne znam da li je ovo bilo zbog nedostatka znanja ili načina na koji smo obrazovani.

U našem obrazovanju po privatnim stanovima nismo radili u predviđenim oblastima, okrenuli smo novu stranicu, imali novi početak i tada smo radili šta god smo hteli. Svoj ego smo stavili na taj papirić — dakle, ne ljude, ne obrazac, ne druge slojeve grada. Kao arhitektkinja morate da poznajete vrednost različitih slojeva grada i relevantnih zgrada grada koje su značajan označitelj jednog važnog perioda.

Svaki grad je živi organizam i dešavaju se promene, ali ipak postoje ove važne tačke kolektivnog sećanja koje gradovi štite jer one ilustruju njihovu prošlost. Mi to nismo uspeli da uradimo i iznova ne uspevamo, delimično zbog toga što glas arhitekata nije glasan.

Možda postoje i drugi razlozi — svako želi da dobije projekat sa opštinom ili negde drugde jer od toga živi, ali ne možemo da zaboravimo da smo i građani ovoga grada pored toga što smo arhitekte.

Na poslednjem učešću Kosova na Arhitektonskom bijenalu 2014, Gzim Paćarizi (Gëzim Paçarizi) je predstavio rad koji je, takođe, povezan, na neki način, sa kolektivnim nasleđem i sećanjem. Vi uvodite projekat koji predstavlja kolektivno sećanje kao relevantnu i neophodnu temu — a ima i drugih. Ima nekih arhitekata koji imaju volju da porazgovaraju o urbanoj regeneraciji i zaštiti grada i njegovog sećanja. Da li mislite da je ovo samo nekoliko izolovanih pojedinaca ili postoji grupa gradskih i urbanističkih planera koji pokušavaju da zaista nešto urade?

Stvarno zavisi od toga da li će pojedinci imati dobru volju da diskutuju o javnom interesu, a da zatim urade nešto da doprinesu ovome. Ili, ako ništa drugo, onda da ne pričine neku štetu.

Mnogi ljudi ne govore javno o tome jer žive od toga što ih opštine ili ministarstva finansiraju. Drugi smatraju da su arhitektura i grad neka platforma na kojoj mogu da realizuju svoje snove i da od toga imaju koristi, da izgrade novu zgradu i da kažu da je to njihovo dete. Ovakvo ponašanje arhitekata imate svuda po svetu, ne samo ovde.

Onda imate ove planere za zagovaranje, koji su više povezani sa društvenom komponentom grada i idejom o zajednici, a koji koriste potrebe zajednice kao polaznu tačku za početak realizacije ideje ili rada u nekoj oblasti, ili naglašavanje nečega što već postoji tamo. Na Kosovu se i dalje sve svodi na pojedince koji veruju u ideju o tome da rade nešto za javnost.

Takođe, postoji pitanje toga da arhitekte nemaju licencu, pa tako niko ne preuzima odgovornost za ono što naprave ako nešto krene po zlu. Ovo je povezano sa [nepostojanjem] etike, ali i sa idejom o [nepostojanju] tela [koje reguliše ovu profesiju i zahteva odgovornost od stručnjaka].

Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Da se vratimo na koncept okupacije. Devedesetih godina je poprilično bilo jasno ko je ‘okupator’ i postojao je sistem nasilja i represije. Međutim, danas okupator ima više oblika. Šta je ono što okupira grad danas?

Kada kažem okupacija, devedesetih je postojala politička okupacija. Tema ‘slobodnog prostora’ se ne vrti samo oko okupiranja, već oko pravljenja ovih prostora u privatnoj sferi. Ovo danas je potpuni preokret. Postoje različite faze okupiranja prostora, i u dobrom i lošem smislu. Bilo u komercijalne ili svrhe radi protestovanja.

Svaka grupa koja demonstrira protiv nečega ili svaka grupa koja želi nešto da da gradu, prvo misli na mali interes grupe, a onda interes grada. Stvari moraju da se okrenu u drugom smeru.

Svi žele nešto da grade, da zauzmu nešto za svoju korist. Čak su se danas moji šabloni šetnje gradom drastično promenili zbog ovih novih kafića koji izlaze u javni prostor, a koji su veći od kafića na zatvorenom. Zašto? Zato što je opština dala odobrenje za to, a to nije nezakonito, već legalno. To je ‘za dobrobit opštine’ samo zato što ona iznajmljuje neki prostor. Ima dosta ljudi koji su ranije koristili taj prostor, to je nekada bio zeleni prostor.

Ja nisam protiv privatnog sektora, ali opština mora da obezbedi da je prvo javni interes sačuvan, iako treba da se brine i o privatnom sektoru. U ovom slučaju je reč samo o razmeni, o kiriji. Zatim opština može da kaže da je povećala budžet. Ali odakle? Od [davanja] javnih prostora! Vrlo sam besna kada o ovome govorim. Okupacija nije politička kao takva, ali je ovo politika koja upravlja gradom i mi smo ponovo u njenom središtu.

Ima dosta činilaca koji bi mogli da objasne zašto su građani izgubili svoje pravo na grad. Šta vi mislite? Da li je to osećaj gubitka pristupa ili ovaj individualistički životni stil koji je prisutniji na globalnom planu?

Ima dosta razloga. Prvo, ono što Prištini fali oduvek je osećaj pripadnosti. I dalje imam prijatelje koji ovde žive 40 godina, a kažu da su iz Đakovice. Niko ne oseća Prištinu svojim gradom.

Drugo je to što svako ko je došao na vlast hteo je da ostavi neko zaostavštinu. Ovo nasleđe nema neku novu vrednost, već se više svodi na to da izbrišu ono što je bilo pre i rade šta god žele.

Treća stvar je pravo na grad. Mislim da ono što nam fali jeste ideja o ljudima koji znaju da imaju pravo da kažu šta misle i šta žele od grada. Oni to ne pokazuju, ne manifestuju, samo čekaju da opština nešto uradi.

S ove tačke gledišta mogu da govorim kao građanka i neko ko je učestvovao u procesu planiranja, kada ova institucija poziva ljude. Oni ne dolaze. Ako nemaju neki privatni problem ili parcelu u toj oblasti, nešto lično što ih veže za dato pitanje… oni ne dođu. Obe strane, zajednice — građani, arhitekte, ko god da je pogođena strana — i vladina tela moraju da odigraju svoju ulogu u razvoju grada i u donošenju odluka.

Zakon o prostornom planiranju zahteva da proces planiranja bude participativan, ali se to ne dešava. U mnogim slučajevima, reč je o jednostranom projektu. Morate da uvedete ljude u početnu fazu procesa, ali [institucije] to ne čine. Ako želite da imate srećniji, zdraviji grad i aktivno građanstvo, morate da radite sa ljudima.

Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Pored prava na grad i gubitka pristupa gradu, “Grad je svuda” spominje i pitanje virtuelnih i psiholoških prepreka…

Satelit je vrlo vidljivi element u pejzažu grada. On je oblikovao nas i način na koji razmišljamo, uticao je na način na koji vidimo stvari oko sebe. Satelit je naša glava, u figurativnom smislu. Mi smo fizički bili na Kosovu, ali je naša glava bila sasvim vani, dok su nam sateliti gurali informacije o tome šta se dešava na Kosovu.

On je imao i obrazovnu kariku, pored paralelnog sistema, satelit je bio i simbol. Kada vidite satelit na kući, znali ste da Albanci tamo žive. Ako nisu imali satelite, susedi su dolazili kod vas, posebno tokom dvočasovnih vesti na albanskom, gde pijete čaj ili kafu i gledate vesti zajedno. Posle 1994-95. svi su morali da imaju satelite, možda nisu imali da jedu kako treba, ali su imali satelit. To je bio prioritet!

Ogledalo [drugi element u paviljonu] se ponovo ogleda u ovoj ideji otvorenosti uma, kada ste zatvoreni po kućama, ali razmišljate o krupnijim stvarima i stvarate ovu optičku iluziju o većem prostoru ili većem cilju. Ipak, istovremeno je to i dalje prepreka, zaglavljeni ste.

To je i neka vrsta jukstapozicije — u sukobu sa onim što ste zaista vi. Moramo da se suočimo sa devedesetima i da zaista vidimo koje su to bile prednosti solidarnosti i mobilizacije onoga vremena, ali moramo i da vidimo one male crne rupe i devijacije koje su danas prisutne u našem društvu.

Čak i u ovoj godini značajnih godišnjica, nema mnogo vladinih inicijativa koje se osvrću na devedesete i zaista priznaju rad građana, nastavnika, zdravstvenih radnika, itd, koji su pomogli da društvo nastavi da živi. Paviljon u Veneciji je postavila Jehona Šiti (Shyti) koju je imenovalo Ministarstvo kulture i koja je dobila podršku drugih ministarstava. Da li ovo smatrate prilikom da se oda javni omaž svim ovim ljudima?

Ministarstvo je ovu ulogu delegiralo meni i ja sam predstavila ideju. Oni su je shvatili kao takvu. Lično, ja to vidim kao stvaranje momentuma da se uradi nešto na temu ovog perioda i da se kreira otvoreni izvor sa informacijama koje smo uspeli da prikupimo i da uradimo više posle bijenala.

Naš plan je da kreiramo komemorativnu ukrasnu ploču za svaku kuću u kojoj se u Prištini nalazila neka škola. Hoćemo da ih stavimo na svaku kuću. Hoćemo da objavimo javni poziv za svaku kuću koja možda nije uključena u istraživanje. Želimo da odamo priznanje ovim ljudima i ovim kućama.

Od ministarstva dobijamo pozitivan odgovor, ali čak i ako ministarstvo ne bude moglo to da izvede posle bijenala, ja ću to izgurati sa timom sa kojim sam radila. Ovo je jedinstvena priča i moramo da je pokažemo svetu.

Kosovski paviljon na Venecijanskom bijenalu arhitekture se otvara sutra (24. maja) u 14.15č.

Ovaj razgovor je uređivan radi dužine i jasnoće. Intervju je sproveden na engleskom.

Fotografije: Ade Mula / K2.0.