U oblasti feminizma u svetu, godina 2017. biće upamćena po pokretu #MeToo.
Inicijativa ustanovljena u SAD, u vreme skandala sa Harvijem Vajnštajnom (Harvey Weinstein) — kada je ovaj poznati filmadžija optužen za seksualni napad i zlostavljanje desetina žena — proširila se i na druge zemlje, rezultirajući time da stotine hiljada žena javno izjavi “i ja” (me too, i ja sam žrtva zlostavljanja), sve kako bi se istaklo da je seksualno nasilje rasprostranjen i ozbiljan problem. Časopis Tajm (Time) je proglasio pokret “me too” ili one koji su “prekinuli tišinu”, osobom godine.
Iako je “me too” stigao na Balkan, ovdašnje države se i dalje suočavaju sa ozbiljnim problemima. Pravo na abortus, zastupljenost žena na pozicijama donošenja odluka, prisustvo žena u politici i nasilje nad ženama jesu neke od tema koje su naglasili feministički aktivisti/kinje širom Balkana.
U serijalu Jedan na jedan, K2.0 je razgovaralo sa nekim od najistaknutijih feministkinja širom regiona, a o pitanjima razvoja i aktuelnog stanja feminizma u njihovim zemljama i najvećim problemima s kojima se suočava feminizam.
U našem najnovijem intervjuu, K2.0 je razgovaralo sa Ermirom Danaj, istaknutom feministkinjom koja daje doprinos rodnim pitanjima u Albaniji još od 2002, uglavnom preko stručnih i istraživačkih radova.
K2.0: U članku “Ja nisam feministkinja, ali…”, koji je objavljen pre nekoliko meseci u akademskom žurnalu “Rod, mesto i kultura”, vi pažnju usmeravate na činjenicu da su se, u Albaniji, posle pada diktature Envera Hodže (Hoxha), žene povukle iz javnog života. One su se vratile u privatnu sferu, dok su pokušaji za uvođenjem demokratije u ovu zemlju bili koncentrisani oko muške dominacije u svim sferama javnih politika. Ulf Brunbauer (Brunnbauer) — istraživač koji ima specijalizaciju iz oblasti dešavanja u Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi — na koga upućujete u ovom članku – govori o ovim “muškim demokratijama” koje su oživele u regionu odmah posle pada režima. Kako biste objasnili ovaj fenomen u slučaju Albanije? Da li smo se zaista pozabavili povlačenjem žena iz javnog života ili one nikada nisu ni imale ulogu u javnosti?
Ermira Danaj: Uz promenu sistema, žene su se povukle iz javne sfere. Štaviše, mislim da su, za vreme komunizma u Albaniji, ali i u drugim bivšim komunističkim zemljama, žene bile prisutne u javnoj sferi, bilo da je reč o politici ili različitim sektorima ekonomije, umetnosti i književnosti; ili čak u svojstvu disidenata, itd…
Ne bi trebalo da potcenimo ulogu svih ovih žena koje su inženjerke, električarke, doktorke, lekarke, itd; profesije koje se i dalje smatraju muškim jer, nažalost, to je njihov društveni konstrukt.
Promena koja se desila padom sistema, koja je prouzrokovala povlačenje žena iz javne sfere, povezana je sa mnogim činiocima. Kao prvo — a ovo je vrlo slično sa situacijom u drugim eks-komunističkim zemljama — javna uloga zahteva izvanredne žrtve od žena, za razliku od muškaraca, od kojih se tako nešto ne zahteva. Žena nije bila samo inženjerka ili samo doktorka. Ona je bila i domaćica. Vodila je računa o domaćinstvu, o suprugu, deci, svemu što je bilo deo privatne sfere, dok su muškarci bili sasvim oslobođeni ovih dužnosti.
Foto: Berthet Samuel.
Neophodna je rasprostranjenija diskusija da bi se obradila ova tema, jer se žene suočavaju sa istim problemom i u aktuelnom sistemu, ne samo u Albaniji, već i svuda u svetu. Različite studije sprovođene do dan-danas pokazuju da većina žena danas delegira uloga one koja vodi računa o drugima (što je još jedan društveni konstrukt) upravo drugim ženama — članicama porodice ili uposlenim [negovateljkama]. Zadatak zbrinjavanja porodice i domaćinstva je duboko političko i rodno pitanje. Svaka vrsta podele zadatka i dužnosti u porodici utiče na ulogu žena i muškaraca u javnoj sferi.
U svojoj knjizi o rodnim odnosima i politici u socijalizmu, Šana Pen (Shanna Penn) i Džil Masino (Jill Massino) naglašavaju da su se žene u mnogim socijalističkim državama osećale preopterećeno dužnostima koje je trebalo da izvršavaju, a to se pogoršalo kasnijim padom u kvalitetu socijalnih usluga, na nekim mestima više nego na drugim, a što je bilo nešto što je umnogome pomoglo ženama. Ovo je jedan od glavnih razloga zbog kojih su žene bile primorane da se vrate u privatnu sferu da bi se brinule o svojoj deci, dok obdaništa nije bilo. Drugi razlog je bio taj da su mnoga radna mesta izgubljena u sektorima koji su propali i bili uništeni zajedno sa komunizmom.
Ipak, Pen i Masino naglašavaju i da je pad komunizma uklonio sva nametanja emancipatorskih politika, te da je ranokomunistički period bio označen kao jedna vrsta osvete muškaraca nad ovim emancipatorskim politikama. U stvari, ovo je primetno iz straha koje same žene imaju od toga da ih neko povezuje sa feminizmom ili terminima kao što su emancipacija i ravnopravnost, zbog ‘komunističke’ konotacije ovih termina.
Međutim, kada govorimo o javnoj sferi, mislimo više na ekonomski i politički sektor. Žene su se najviše povukle iz ova dva sektora. U međuvremenu, one su se više angažovale u novom sektoru u kontekstu Albanije, sektoru organizacija civilnog društva i nevladinih/neprofitnih organizacija.
"Dozvoljavanje ove vrste patrijarhata predstavlja neku vrstu kompromisa od strane ljudi na vlasti, kako se ne bi sve okrenulo naglavačke."
Suzan (Susan) Gal i Gejl (Gail) Kligman, analizirajući rodne odnose u postkomunističko doba, izjavile su da ovaj sektor nema ni novca ni vlasti. Zbog toga muškarci nisu bili zainteresovani za to, već su se više vrteli oko politike i preduzetništva.
Mislim da bi na situaciju u kojoj se nalaze žene u komunizmu, u poređenju sa ranijim periodom, trebalo posmatrati iz više uglova. Svakako da su žene bile preopterećene i morale su da žrtvuju mnogo više kako bi bile prisutne u javnoj sferi. Svakako su žene patile od moralne strogosti, ali je to bio slučaj i sa muškarcima, a u skladu sa homogenizacijom i izgradnjom ‘novog socijalističkog čoveka’. Ne zaboravimo da patrijarhalne norme i očekivanja ne možete srušiti preko noći, te da dozvoljavanje ove vrste patrijarhata predstavlja neku vrstu kompromisa od strane ljudi na vlasti, kako se ne bi sve okrenulo naglavačke.
S druge strane, ne smemo da zaboravimo obrazovne politike za žene i devojčice, kao ni njihovo prisustvo u mnogim profesijama, sferama i pozicijama koje su dosad smatrane ‘muškim’, a i dalje to jesu.
Diskurs emancipovanja žena u vreme diktature bio je potpun i heteronormativan. Homoseksualnost je kriminalizovana i drugi rodni identiteti nisu nastali pre nego što je bilo kasno. Ogromna većina civilnih aktera danas pada u istu heteronormativnu zamku kada govori o rodnoj ravnopravnosti. Oni ne govore o svim ženama, već samo o nekolicini, obično o mladim heteroseksualnim ženama koje su, najčešće, udate i ostvarene kao majke koje, uglavnom, žive i rade u najvećim gradovima. Zašto se to dešava?
Ovo je povezano sa nekoliko ključnih koraka. Ono što smo zvali ‘mladom socijalističkom porodicom’ u bivšim komunističkim državama, u nekomunističkim zemljama i danas u Albaniji to je danas tradicionalna porodica, koja se sastoji od muža, žene, dece, kućnih ljubimaca… verovatno ne po ovom redosledu, ali je muškarac uvek na prvome mestu.
Ne zaboravimo da, ne samo u današnjoj Albaniji, već u mnogim drugim zemljama, čak u državama koje se u našoj rodnoj mašti smatraju ‘razvijenijim’, govorimo o emancipaciji, ravnopravnosti i oslobođenju žena u heteronormativnim terminima i često homogenizujemo žene, ne samo kao one koje su udate i/ili majke, već i žene iz srednje klase.
"I, u stvari, postsocijalistička Albanija je -- nadam se ne zadugo -- vrlo produktivno područje za procvat neoliberalizma u rodnoj perspektivi."
Prema tome, mislim da je jedan od ključnih elemenata feminizma upravo intersekcionalnost: inkluzija žena koje nisu belkinje, crnkinje, siromašne, bogate, muslimanke, ateistkinje, transseksualke, lezbijke, razvedene, starije, bez dece, sa severa, sa juga, itd… Ako ne gledamo rod kao druge kategorije, sasvim ćemo ostati na površnim nivoima analize i delovanja.
Kako se to neoliberalni uticaj prevodi na rodnu perspektivu političkog i društvenog života u današnjoj Albaniji?
Neoliberalni uticaj na rodnu perspektivu je primetan od njegovog fokusa na pojedinca, na lični uspeh žena, na njihova lična postignuća, na njihove karijere… eliminišući solidarnost i zajedničku dimenziju oslobođenja, ne samo od svih žena, već od rata protiv seksizma i same dominacije muškaraca.
I, u stvari, postsocijalistička Albanija je — nadam se ne zadugo — vrlo produktivno područje za procvat neoliberalizma u rodnoj perspektivi. Žena u neoliberalizmu, prema mišljenju Silvije Federiki (Silvia Federici), mogla bi da bude opisana ovako: “uspešna žena sa karijerom koja beži od represije, ne kroz moć solidarnosti i zajedničkih bitaka sa drugim ženama, već kroz moć onoga ko dominira, moć vršenja represije nad drugim ženama”.
Foto: Berthet Samuel.
Ovo nije potpuno oslobođenje, već kretanje od jedne vrste represije ka drugoj. Uokviravanje pojedinca koji ne uzima u obzir represiju i diskriminaciju zasnovanu na polu, društvenoj klasi, religiji, regionu iz kog neko potiče… Mislim da je reč o izraženosti neoliberalnog duha, ne samo u Albaniji.
Ovaj fenomen primećujemo na širem području. Inicijalno ga primećujemo u fetišima koji su u vezi sa procedurama i tehničkim uslovima povezanim sa rodnom ravnopravnošću, preko ispunjavanja procenata, do ciljeva; od ostavljanja korena problema po strani, do toga da se patrijarhalna dimenzija društva ne denuncira. Na primer, širenje fleksibilnih politika zapošljavanja za žene jeste nešto o čemu se često diskutuje, a kako bi one mogle da rade plaćene poslove, ali istovremeno kako bi mogle da se bave domaćinstvom i kućnim poslovima.
Tako se samo legitimizuje represija nad ženama i diskriminacija žena, legitimizuje se uloga koja je data ženama kao negovateljkama porodice i na taj način se nikako ne preispituje ili ne denuncira ova uloga. Jednostavno rečeno, time se ništa ne rešava kada je reč o ravnopravnoj podeli posla u porodici.
Postoji strah, ako ne i fobija, od korišćenja termina ‘feminista’ u Albaniji. Prisećam se intervjua sa ministarkom kulture, Mirelom Kumbaro, pre oko godinu dana, gde ona izgleda kao da joj je neugodno i da je nervozna kada treba da se identifikuje kao ‘feministkinja’. Štaviše, aktivisti civilnog društva osećaju se lagodnije i bezbednije kada sebe predstavljaju kao ‘aktiviste za ženska prava’ umesto kao feministe. Zašto se ljudi boje i imaju tendenciju da se distanciraju od feminizma ili od toga da budu feministi?
Tačno je da se članovi civilnog društva ili čak političari često utrkuju da objasne da nisu feministi, iako rade na pravima žena. U stvari, ovakva situacija je u Albaniji pomalo paradoksalna, ali i u nekim drugim bivšim komunističkim zemljama jer, iako u poslednje vreme postoji ‘feminističko tržište’ koje cveta, gde svaki političar, levičar ili desničar, deklariše svoju povezanost sa feminizmom, dok ‘feminizam’ istovremeno izaziva strah.
Na veliku žalost, postoji manjak znanja o tome šta je feminizam. ‘Mrzioci muškaraca’, ‘spaljivači brushaltera’, ‘lezbijke’, ‘ubice dece’ — ovo su neki od naziva, koji su sada stari više vekova, a koji se nadevaju feministima, kao što to kaže En Snito (Ann Snitow) u svom sažetku o predrasudama protiv feminista. U novinama u Albaniji često pronalazimo opise kao što su “agresivni feministi koji su protiv muških povlastica”.
Foto: Berthet Samuel.
Kao prvo, šta znači biti agresivan? Kao drugo, zar je loše boriti se protiv muških povlastica? Ovo ide zajedno sa površnošću u znanju i analizi. Većina ljudi, oni prosto čuju nešto i onda preobraze taj termin na jedan sasvim pogrešan način. Neki od njih nisu pravi feministi, dok oni koji se boje samoidentifikacije sa feminizmom, uglavnom to čine jer im je draže da upotrebljavaju umerenije termine, da se ne protive nikome — da ne prekidaju status kvo.
Postoji tendencija da se prave standardne kampanje i protesti; da se ne provocira, da se staje uz stereotip da ‘žene nemaju razlog da provociraju’; ‘dovoljno je da traže svoja prava’; ‘ne bi trebalo da koriste prljave reči na svojim transparentima’; ‘da ne izvode provokativne feminističke predstave na bini’. Dakle, žene mogu da budu sistematski tlačene, silovane ili diskriminisane, ubijane, ali moraju da brane svoja prava i da na miran način protestuju, poštujući etičke kodekse, na jedan ‘uzvišen način’, kako ne bi nekoga uznemirile.
Sva ova opsesija pravljenjem kompromisa i manjak uznemiravanja na račun postojećih odnosa i statusa kvo unosi površinska poboljšanja situacije u kojoj se nalaze žene. I vrlo često, na ovim prostorima kompromisa, posebno nalazimo političare i druge javne ličnosti; na neutralnim prostorima. Ova situacija je slična u drugim bivšim socijalističkim zemljama.
"Kada političar kaže da je feminista, to je prednost za njegov 'šarm' kao političara. To se ne dešava kada se žena identifikuje na isti način."
Međutim, trenutno postoje političarke i/ili aktivistkinje koje se javno i glasno identifikuju kao feministkinje, sukobljavajući se sa svima. Ne spominjem političare jer, ako ste primetili, lakše je muškom političaru da se deklariše kao feminista, jer njemu fali stigma koja se obično vezuje za ženu po ovom pitanju. Kada političar kaže da je feminista, to je prednost za njegov ‘šarm’ kao političara. To se ne dešava kada se žena identifikuje na isti način.
Sećam se da su, septembra 2017, nakon što je sutkinja Fildeze Hafizi ubijena u Tirani od strane svog bivšeg supruga, mnoge žene aktivno uzele učešće u civilnom društvu u ovoj zemlji, zajedno sa nekoliko političara organizujući protest protiv rodno zasnovanog nasilja. Ovaj diskurs je daleko od toga da je feministički, a krivica za taj zločin — koji nije bio prvi te vrste — stalno je svaljivana na tradiciju. Bilo je vrlo jasno ko se nalazi u centru ove diskusije: neke žene koje su privilegovanije od ostalih žena u Albaniji. Mobilizacija je bilo vrlo vidljiva, ali takva se stvar nikada nije dešavala kada su žene koje pripadaju siromašnom socio-ekonomskom sloju bile predmet nasilja ili ubistva; kada su nezaposlene, radnice fabrike; neobrazovane ili dolaze sa sela; kada imaju drugačije rodne identitete; homoseksualke; ili pripadaju drugim nacionalnostima. Zašto se to dešava? Ali, iznad svega, zašto su uvek žene, bilo političarke ili aktivistkinje, te koje reaguju na femicid ili rodnu diskriminaciju, čineći da feminizam deluje kao ‘problem žena’, a ne društveni problem — gurajući ovo pitanje na nivo mizoginije?
Pitanje femicida i ono koje je povezano sa nasiljem nad ženama je vrlo komplikovani fenomen da bi mogao da se ograniči na ekonomske, klasne i regionalne termine. Statistički podaci i svedočanstva pokazuju da su žene svih slojeva bile žrtve silovanja i ubistva, te da muškarci koji počine takve zločine ne potpadaju pod stereotipične oznake ‘pijanice’, ‘ludaka’ ili ‘ludo zaljubljenog’ muškarca.
Upotreba takvih oznaka za ovaj fenomen umanjuje diskusiju i služi samo da bi se opravdalo nasilje nad ženama. Mislim da način na koji se ovaj problem rešava u Albaniji — i drugim zemljama — posebno u medijima, jeste sasvim pogrešan. On apsolutno ne služi ratu protiv nasilja nad ženama ili femicidu. U zagradi: Mislim da kampanja ‘Ko god vas tuče — ne voli vas’, koju je vodila grupa mladih feministkinja na Dan zaljubljenih u Tirani, jeste jedna od najvrednijih i najneophodnijih epizoda u poslednje vreme u Albaniji.
Foto: Berthet Samuel.
Od onoga što se trenutno dešava u Albaniji, najviše zabrinjava normalizacija nasilja nad ženama, tretiranje ubistva žena kao samo još jednog slučaja u nizu. ‘To je samo još jedna žena koja je ubijena.’ Dakle, mislim da bi protesti protiv femicida trebalo da budu sistematski i, kao što kažete, za svaku ženu, ko god ona bila; ali istovremeno, takođe je vrlo bitno da se pozabavimo ovim slučajevima i fenomenom generalno.
Nećemo videti nikakve promene ako nastavimo da etiketiramo ova ubistva kao ‘zločine iz strasti’ — mediji na taj način obično romantizuju ubistvo žena — ili ako pokušamo da opravdamo zločin i okrivimo žrtvu. Štaviše, videćemo tek neznatne promene ako pitanje kao što je nasilje nad ženama, seksizam, rodna ravnopravnost, bude uvršteno u udžbenike, počev od obdaništa. Moramo da naučimo decu o jednakim pravima, kako devojčice ne bi izrasle u one koje misle da je trpljenje batina od muškarca nešto normalno ili nešto što one zaslužuju.
S druge strane, vrlo je naivno ako se kampanje koje podižu svest o nasilju nad ženama stavljaju u sledeći kontekst: ‘Šta da je žrtva X ili Y bila tvoja sestra ili majka?’ Da li to znači da je, ako je žena majka, sestra ili ćerka nekoga drugog, onda u redu da neku ženu siluje muškarac?! Kompromisi ništa ne rešavaju. Moramo jasno i direktno da iskažemo sledeće: Nijedna žena ne sme da bude silovana ili ubijena, a ako ti to uradiš, moraš da budeš kažnjen — teško. Toliko je prosto!
"U okruženju kojim dominiraju muškarci, gde političke intrige intervenišu u svakom prostoru za raspravu, apsolutno ne postoji nijedno mesto za krupna pitanja kao što su diskriminacija i nasilje nad više od polovine članova društva."
Jedan od najštetnijih elemenata za prava žena jeste kompromis u okviru koga se ‘žensko pitanje’ stavlja na dno piramide represije. Nasilje nad ženama se stavlja na dno, jer pokušaji da se izbore sa drugim represivnim i diskriminatorskim praksama ne postoje u javnoj debati. Niko ne govori o seksualnom zlostavljanju na radnome mestu, posebno o zlostavljanju devojčica i mladih žena koje žive same.
Vrlo malo se priča o izrabljivanju žena na radnome mestu; kako rade bez ugovora i kako imaju iscrpljujuće, nehumane radne obaveze, između ostalog. U okruženju kojim dominiraju muškarci, gde političke intrige intervenišu u svakom prostoru za raspravu, apsolutno ne postoji nijedno mesto za krupna pitanja kao što su diskriminacija i nasilje nad više od polovine članova društva. Ova važna pitanja ne mogu da se reše putem tračarenja i kreiranja kontroverzi. Njima je potrebna temeljna analiza, ali, nažalost, usred postojećeg političkog nasilja — ništa nije predmet analize.
Kada je reč o ovom pitanju [ubistvu Fildeze Hafizi], nisam bila iznenađena samim [vrlo malim] brojem muškaraca koji su učestvovali u protestu. Svesna sramno niskog stepena diskusije među poslanicima u Skupštini Albanije, kada se raspravljalo o nacrtu zakona protiv rodno zasnovanog nasilja i onom o rodnoj ravnopravnosti; ili u nedavnim homofobičnim diskusijama o strahu od ‘homoseksualne invazije’ u zemlji.
Štaviše, ne zaboravimo da aktivizam za ženska pitanja u Albaniji i drugim bivšim socijalističkim zemljama jeste, na neki način, elitan, u smislu da uglavnom pripada određenoj kategoriji žena — vrlo mali deo aktivizma je potekao od samih žena. Mislim da su Albaniji neophodni alternativni oblici i prostori feminističkog aktivizma, posebno da bi se ojačao međusektorski aspekt feminizma.
U Albaniji se govori o ženama, ali se razgovori često ne sprovode sa ženama. Da ponovimo, žene su marginalni deo u ovim diskusijama, njima se popuje, umesto da budu ključni subjekti koji se artikulišu. Koliko sigurni možemo da budemo u društveni razvoj kada koraci koji se prave prema njemu nisu ravnopravni? Da li je ravnopravnost uslov za razvoj ili je razvoj uslov za ravnopravnost?
To me podseća na fotografiju Donalda Trampa koju sam nedavno video, sa gomilom muškaraca koji stoje iza njega, potpisujući izvršnu naredbu koja je uticala na reproduktivna prava žena. To je bila slika koja je savršeno ilustrovala situaciju u kojoj se nalaze žene, politike i odluke koje se donose radi njih.
"Ne nadam se društvenom razvoju sve dok se 'ženska pitanja' smatraju dodatnim radom."
U Albaniji, u skladu sa neoliberalnim uticajem na rodnu perspektivu, vidimo jedno kanalisanje u proceduralnim i tehničkim aspektima; suština neravnopravnosti i muške dominacije ne uzima se u obzir. Žene su viktimizovane i tretirane kao objekat, ne kao ključni subjekat. Moramo i da primetimo prioritetizaciju pitanja u javnoj debati — ako iskoristimo ovaj termin — gde se prioriteti menjaju u zavisnosti od različitih interesa, ali ‘ženska pitanja’ uvek ostaju na dnu.
Ne nadam se društvenom razvoju sve dok se ‘ženska pitanja’ smatraju dodatnim radom i sve dok se ne shvata ili ne razjasni od strane različitih društvenih pokreta da ne možemo da govorimo o društvenom aspektu, o bilo kom aspektu, dok isključujemo članove društva, bilo da su oni žene, LGBT+ osobe, crnci, itd…
Međutim, mislim da rodna ravnopravnost ili oslobađanje žena neće doći odozgo, od politika ili političkih odluka institucija. Ovo se može postići jedino uz pomoć stalne mobilizacije žena.
Možemo li da govorimo o feminizmu a da ne pričamo o levici?
S moje lične tačke gledišta, vrlo mi je teško da razdvojim feminizam od levice. Uprkos poteškoćama u pogledu saglasnosti sa definicijom feminizma, sebe pronalazim među feministima poput kuka za zvonce, En Snito i Nensi Frejzer (Nancy Fraser), koje vide feminizam kao rat protiv seksističke represije i svake vrste dominacije, koji obuhvata sve žene, bez obzira na klasu, etničku pripadnost, godište, itd…
"Nije svaki levičar i feminista. U stvari, bilo je slučajeva gde su levičarske organizacije ili partije bile prepoznate po raznim oblicima mizoginije i seksizma."
Međutim, kao istraživačica, moram da kažem da postoje mnogi ogranci feminizma, a jedan od njih je neoliberalni feminizam, čije sam elemente iznad spomenula. S druge strane, nije svaki levičar i feminista. U stvari, bilo je slučajeva gde su levičarske organizacije ili partije bile prepoznate po raznim oblicima mizoginije i seksizma. Naglašavam ovo zato što ima dosta seksističkih i mizoginih levičarskih političara koji prosto pokušavaju da steknu korist od dela političke sfere u kojoj se nalaze, a kako bi nepravedno sebi pripisali neke feminističke atribute.
Drugi ključni činilac koji, u siromašnim i vrlo podeljenim društvima poput onih na Balkanu, uspeva da sačuva i reprodukuje isti status kvo moći jeste nacionalizam. ‘Oci države’ ili ‘državnici’ zahtevaju rast nacije i u uskom shvatanju koncepta ‘rasta’, možemo da kažemo da rast nacije podrazumeva i rast njene ‘etničke’ populacije. Zadatak žene u ovoj patrijarhalnoj nacionalističkoj imaginaciji jeste da se stvore i u život uvedu što brojniji muški naslednici kako bi mogli da štite i čuvaju autentične nacionalne linije, sa svojim mitovima, legendama, tradicijama, i tako dalje. Homoseksualnost kreira prazninu u zidu patrijarhalnog nacionalizma, jer se nalazi u sukobu sa svim gorenavedenim. Pokret LGBT+ u Albaniji čini se jedinim društvenim pokretom koji je uspeo da ujedini Albance, Srbe, Hrvate, Bošnjake, Kosovare, Grke i Makedonce. Na poslednjoj paradi ponosa LGBT+ u Albaniji maja 2018. našli su se predstavnici civilnog društva svake od pomenutih država. Da li verujete da stalna potraga za nacionalizmom na ovaj način može da utiče na kreiranje snažnog feminističkog pokreta na Balkanu u bliskoj budućnosti? Istovremeno, može li takav društveni pokret da bude čuvar prosperitetnije, prijateljskije i interaktivnije budućnosti, gde današnje granice koje nas razdvajaju postaju mostovi koji nas povezuju?
Kao [stručnjakinja za feminizam, En] MekKlintok (McClintock) je kazala da su svi oblici nacionalizma povezani sa jednim polom. Pre samo nekoliko dana, u Mađarskoj, baletska predstava Bilija Eliota (Billy Elliot) prekinuta je posle snažne homofobične kampanje koja naglašava da ova priča [u kojoj jedan dečak prati svoje snove kako bi postao baletan] pruža pogrešno obrazovanje deci, jer ih “pretvara u homoseksualce” — u stvari, ova priča se pojavljuje u najgorem trenutku kada se, prema mišljenju ovih ljudi, veruje da mađarsko društvo treba da se razmnožava i da žene moraju da što više rađaju, jer su suočeni sa ‘opasnostima’ imigracije. Dakle, svi užasi se prepliću međusobno!
Pre nekoliko godina u Francuskoj, kada se raspravljalo o nacrtu zakona za istopolne brakove, pokret La Manif’ Pour Tous, koji se protivio ovom zakonu, uspeo je da mobiliše milione ljudi za proteste protiv zakona. Kao što je ranije bivalo, glavni elementi ovog pokreta navode da je “homoseksualnost uvoz iz inostranstva”, anglosaksonski uvoz u francuskom slučaju, što ugrožava njihovu ‘francusku orijentisanost’ — tradicionalnu porodicu, sastavljenu od muškarca i žene. Što više napadamo homofobiju, to više napadamo tradicionalnu porodicu i neravnopravne hijerarhijske odnose koji su sadržani tu.
Kada je reč o saradnji između feminističkih pokreta na Balkanu, mislim da je teško govoriti o feminizmu unutar državnih granica. Tačnije, feministički aktivizam je prisutniji u nekim zemljama nego u drugim. Možda se osećam pomalo pesimistično, ali uprkos mojim željama, mislim da je vrlo teško da ćemo imati organizovani društveni pokret na Balkanu u bliskoj budućnosti. Glavni razlog je slabost ili izostanak kritičke misli, te nestalan duh pobune.
Međutim, saradnja između feminističkih grupa je prisutna i plodonosna, te nam svima uliva veliku nadu. Ovde mogu da pomenem primer “Feminističkih razgovora” [projekta koji okuplja feminističke aktiviste sa Kosova, iz Srbije i Hrvatske koji su bili aktivni devedesetih godina], što je objavio Program za rodne studije Univerziteta u Prištini i Institut AlterHabitus u Prištini. Ova saradnja mora da bude snažnija i važno je da se dalje razvija, ali je makar pokazala da je feminizam zajednički jezik koji prevazilazi balkanske granice.
U istoriji Albanije nikada nije postojao feministički pokret, a kao rezultat toga, nije bilo ni seksualne revolucije, kao što su one koje su se desile na Zapadu šezdesetih godina. Tokom diktature, sistematski uslovi su sprečavali rast slobodnog pokreta koji bi se na kraju našao u sukobu sa partijskom linijom. Danas pripadamo drugačijem društvenom kontekstu. U proteklih nekoliko godina, pokret LGBT+ je bio svedok nepredvidivog rasta. Male društvene grupe, sastojeći se najviše iz mladih aktivistkinja (od kojih je najviše studentkinja), u saradnji sa LGBT+ aktivistima, prigrlile su feministički diskurs u Albaniji prvi put u istoriji. Da li su uslovi u Albaniji danas zreli za pokretanje ogromnog feminističkog pokreta? Da li možemo da govorimo i o seksualnoj revoluciji te vrste?
Čak i po padu komunističkog režima u Albaniji, nikada nije postojao feministički pokret, dok je u drugim zemljama feministički aktivizam postojao čak i za vreme komunističkog režima. Prosto želim da vidim prisustvo feminističkog pokreta, ili nepostojanje istog, van okvira binarnih odnosa komunističkog režima / nekomunističkog režima, jer je paradoksalno da se izostanak postkomunističke feminističke identifikacije u Albaniji i drugim zemljama danas često vezuje za strah od identifikovanja sa radikalnom diktatorskom levicom.
Ako uzmemo u obzir situaciju u kojoj se danas nalaze žene, postoje uslovi za oživljavanje feminističkog pokreta. Međutim, teško mi je da zamislim da se ovaj pokret proširi po celoj naciji i vrlo sam tužna što ne verujem da će se tako nešto dogoditi.
Jedina nada koju imam potiče od malih društvenih grupa koje pominjete i alternativnih prostora aktivizma i kritike. Ovaj kritički duh u današnjici jeste upravo ono što nam treba u aktivizmu i na akademskom nivou, jer njime možemo da protresemo status kvo koji postoji u situaciji u kojoj se žene nalaze. LGBT+ pokret je poslužio da se protresu neutralne situacije, kompromisne situacije, dok su efekti očigledni.
Danas nam je potreban i albanski #MeToo — devojčice i žene ne treba samo da denunciraju zločine, moraju da budu i svesne diskriminacije, zlostavljanja, represije i nasilja koje se vrši nad njima, a kako ne bi takvu situaciju uzimale zdravo za gotovo. Ovo je pitanje koje sam sebi nedavno postavila: Zašto nikada nismo videle nastajanje pokreta #MeToo u Albaniji ili drugim balkanskim zemljama?
Ovo je drugi intervju Jedan na jedan u našem serijalu ‘Priča o balkanskom feminizmu’ na temu statusa feminizma u regionu. Vratite se sledeće nedelje da biste pročitali još jedan intervju sa vodećom feministkinjom na Zapadnom Balkanu.
Ovaj razgovor je uređivan radi dužine i jasnoće. Intervju je urađen na albanskom jeziku.
Naslovna fotografija: Bertet Semjuel (Berthet Samuel).
