Moja sestra i ja smo odraslе u istom domaćinstvu, u isto vreme, ali se, ipak, nekih trenutaka iz detinjstva sećamo na drugačiji način. Ponekad se svađamo oko toga kako se ovo ili ono dogodilo, ili šta je neki član porodice rekao u određenom momentu.

Pojedinačno sećanje i sećanje u društvenoj svesti funkcionišu drugačije. Iako su činjenice zadate, percepcije i sećanja su nestalni i promenljivi, u zavisnosti od konteksta i ljudi.

Na Kosovu i u ostatku Zapadnog Balkana, ovo je daleko prevazišlo implikacije u potrazi za istinom (nešto što se ponekad naizmenično naziva pripovedanjem istine) — to jest, procesom dokumentovanja i priznavanja da su ljudska prava kršena, a kroz koji država i društvo pripovedaju priču o prošlosti traume, kako bi se ljudi obeštetili i kako bi se gradila mirna budućnost. Ova definicija i konceptualni pristupi korišćeni u ovom članku, nadahnuti su zahvaljujući Međunarodnom centru za tranzicionu pravdu (MCTP) i drugim platformama za pripovedanje istine u ovom regionu.

Potraga za istinom je takva da funkcioniše kada imate činjenice i kada imate percepcije činjenica. U stvari, potraga za istinom se, s jedne strane, tiče pronalaska činjenica: metodično ustanovljavanje činjenica kako bi se proizveo jedinstveni, kvazidokazni iskaz o događajima, tako doprinoseći istorijskoj liniji sprečavanja manipulacije ili menjanja istorije. Iako služi takozvanom pravu na saznanje, potraga za istinom prevazilazi ‘sudske istine’, prikazujući širu sliku o nasilju i traumi.

S druge strane, potraga za istinom služi drugom, manje faktičkom cilju: onom koji se tiče kreiranja platforme za sve protagoniste sukoba, gde bi oni razgovarali o svojim istinama. Veruje se da proces u kom se priča o onome što se desilo i u kom se o tome sluša sadrži snažne psiho-socijalne karakteristike; one koje se tiču obeštećenja i priznavanja žrtava, sećanja na njih kao na pojedince (a ne samo kao na sudske elemente). Ovaj fokus na pojedince često dovodi do ‘humanizovanja’ onih koji su se zadesili u sukobu, uključujući one sa ‘druge’ strane, tako ostvarujući napredak u pomirenju.

Drugim rečima, potraga za istinom se i tiče i ne tiče činjenica. Kako onda da makar i sanjamo da ćemo dostići zajedničku verziju istine?

Da se vratimo na trvenja između braće i sestara povodom dešavanja iz detinjstva. Upravo ovde treći element i cilj u potrazi za istinom ulazi u opticaj, gradeći svoje osnove na prva dva elementa: omogućavanje foruma na kom bi zajedničko sećanje — ili istina — isplivali na površinu.

Činjenice ustanovljene na Kosovu u sudskim postupcima pred raznim pravnim telima i drugim neformalnim metodama za pronalazak istine pružaju snažnu osnovu da se neka verzija zajedničke istine razvije. Ipak, krute činjenice same po sebi nisu dovoljne da bi se obuhvatila raznolikost, složenost i emocije različitih istina koje pokrivaju i sadrže činjenice, kao što je to slučaj sa slojevima luka. Ovi slojevi zavise od obrazovanja, pola, godišta, nacionalne pripadnosti, ličnosti i mnogih drugih varijabli svake osobe.

Svako bi, prirodno, pomislio da su kosovski Albanci i Srbi izloženi antagonističkim narativima, tako se držeći različitih istina njihove zajedničke prošlosti. I kod kosovskih Albanaca se održavaju neprekidne istine. Intervjui sa srednjoškolcima iz duboko pogođenih regiona pokazuju, na primer, viši stepen saosećanja prema svim žrtvama od onih regiona koje je rat više poštedeo, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Aškalije, Bošnjaci, Hrvati, Egipćani, Goranci, Makedonci, Crnogorci, Romi, Turci i druge etničke, nacionalne, verske i druge identitetske grupe na Kosovu takođe imaju tendenciju da čuvaju različita sećanja o onome što je, na kraju krajeva, zajednička prošlost.

Ova različitost istina sama po sebi nije problematična, ali na Kosovu, širom i unutar etničkih grupa, postojanje međusobno suprotstavljenih istina i dalje raspiruje vatru etničkih podela i antagonizama. Ovakve istine neće biti pomirene sve dok se ne postigne faktički iskaz koji će poštovati sve priče svih strana i koji će im odati priznanje, razdvajajući mitove i različite činjenice od fikcije i percepcija, kao i forum koji bi obuhvatio sve glasove iz prošlosti.

Regionalna inicijativa u potrazi za manama

Uprkos više pokušaja da se iznađe istina, Kosovo — zajedno sa drugim postjugoslovenskim zemljama — i dalje nema mesto na kom bi takva zajednička verzija istine mogla da se obrađuje, što bi poslužilo kao osnova za zajedničku budućnost.

I zaista, uprkos ubedljivoj dominaciji pristupa krivične pravde bavljenju prošlošću u ovom regionu, nekoliko državnih i regionalnih inicijativa se izdiglo… i sunovratilo, od kojih je većina propala pre kraja svog mandata.

Godine 2001, Vojislav Koštunica, predsednik Savezne Republike Jugoslavije (koja se tada sastojala iz i dalje ujedinjene Srbije i Crne Gore), najavio je kreiranje Komisije za istinu i pomirenje u Jugoslaviji radi istraživanja uzroka sukoba u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Manjak zastupljenosti manjina i percipirane pristrasnosti doveo je do odsustva podrške mandatu ove komisije kod civilnog društva i u javnosti: ova komisija je svoja vrata zatvorila godinu dana kasnije.

Dva pokušaja da se u Bosni ustanovi zvanična komisija za istinu (početkom i sredinom dvehiljaditih) nikada nisu dobila podršku parlamenta, kao ni podršku šire javnosti, a usled toga što ovi procesi nisu bili transparentni i konsultativni. Ove inicijative su bile i nepopularne zbog straha da su njihovi mandati, navodno, bili suviše inspirisani od strane južnoafričke komisije, umesto da imaju svoje korene u lokalnom kontekstu — manjkavost je bila u tome.

Paralelno sa time, formirana su tri lokalna tela za istraživanje, i to u Sarajevu (Komisija za istraživanje istine u vezi sa stradanjem Srba, Hrvata, Bošnjaka, Jevreja i drugih u Sarajevu u periodu između 1992. i 1995. godine), Bijeljini (Komisija za istinu i pomirenje Skupštine opštne Bijeljina) i u Srebrenici (Komisija za istraživanje događaja u Srebrenici i oko nje između 10. i 19. jula 1995).

Samo je poslednja gorenavedena komisija dovela do opipljivog rezultata: izveštaja objavljenog u junu 2004. Ovo je obznanjeno za javnost i predstavljalo je osnovu za priznavanje i javno izvinjenje tadašnje vlade Republike Srpske za ratne zločine počinjene u toj opštini… sve dok nedavno vrhuška ovog entiteta nije ovo formalno odbacila.

Nijedan mandat ovih tela nije omogućio žrtvama da javno progovore o onome što im se desilo. Prema svima je gajano nepoverenje ili su kritikovane zbog izostanka transparentnosti ili zato što njihov mandat nije bio jasan.

Ovi primeri su imali mnogo više posebnosti koje u ovom članku nisu obrađene. Svaki put, izbor lokalnih, nacionalnih i regionalnih inicijativa, različitih vremenskih okvira u kojima su zločini počinjeni, tajming i kontekst njihovog uspostavljanja, kao i podrška vlasti (odluka predsednika ili parlamenta, spoljni uticaj, itd) imali su uticaja na njihov pravac i na percepciju javnosti. Ovo je svaki put pokazalo koliko je transparentnost ključna, koliko je važan lokalni kontekst i javna podrška ovim procesima, kako bi oni odmakli od pukog uspostavljanja komisija. Analitički rad koji je sproveden u Bosni posle ustanovljavanja i sunovrata ovih inicijativa pokazuje i manjak dosega kada je reč o prednostima pronalaska istine, što je igralo određenu ulogu u ograničenoj podršci javnosti.

Od maja 2006. godine, usled ovih neuspeha, mreža organizacija civilnog društva iz bivših jugoslovenskih država okupila se oko zajedničke vizije: vizije o regionalnom pristupu pronalasku istine. Ovakav pristup je bio neophodan imajući u vidu istoriju, regionalnu dimenziju ratnih zločina i pokret žrtava i počinilaca širom postjugoslovenskih država. Ova koalicija je počela da zagovara uspostavljanje — svetski nazvane — Regionalne komisije zadužene za ustanovljavanje činjenica o svim žrtvama ratnih zločina i drugih ozbiljnih kršenja ljudskih prava počinjenih na teritoriji bivše Jugoslavije od 1. januara 1991. do 31. decembra 2001. (poznate po svom akronimu RECOM).

Ovu ideju je promovisala Koalicija za RECOM, koja je inicijalno imala podršku bez presedana i podršku od naroda u svih sedam država-naslednica Jugoslavije: 6.700 predstavnika civilnog društva bilo je uključeno, 128 lokalnih i regionalnih samita i osam međunarodnih foruma o tranzicionoj pravdi je održano, a na kraju je 555.000 građana iz svih postjugoslovenskih država izrazilo javnu podršku ovoj inicijativi.

Nažalost, samo jednu deceniju kasnije, Koalicija za RECOM nije uspela da održi momentum kreiran na samom početku i da poradi na pravednosti koji joj mandat nalaže, pa je tako vremenom izgubila potencijal da oblikuje smisleno i efikasno pronalaženje istine u regionu.

Ovo je primarno tako zbog činjenice da je RECOM-ov uspeh (i samo njegovo uspostavljanje) povezano sa nerealnom perspektivom posjugoslovenskih država — ili, preciznije govoreći, njihovih vlada i političara — koje bi trebalo da se saglase u podršci regionalnom poduhvatu da se zajedno suoče sa prošlošću. Ovo očekivanje precenjuje uticaj koji organizacije civilnog društva mogu da imaju u kontekstu Balkana, gde retorikom i angažmanom država i dalje umnogome dominira otpor odgovornosti i transparentnosti prema prošlosti.

Da je EU igrala ovu igru, ova perspektiva možda ne bi bila tako utopijska, ali je nedavno održani londonski samit u okviru Berlinskog procesa — što je međunarodni samit o Zapadnom Balkanu, gde je podrška EU RECOM-u bila predmet žestokog lobiranja od strane Koalicije — pokazao da EU nije voljna da beskompromisno izgura ovu inicijativu van okvira značajne finansijske podrške koju je ova unija obezbedila za Koaliciju. I zaista, pre samita, Koalicija je uspela da obaveže vlade Crne Gore, Makedonije, ali i Srbije i Kosova, da ustanove RECOM. Očekivanja su bila na visokom nivou (a možda i nerealna) da će dodatni ‘podsticaj’ od EU kreirati dovoljno snage da bi one i dalje pružale podršku i da bi se preostale balkanske države obavezale i učinile da se RECOM-u udahne život.

RECOM je na kraju skinut sa dnevnog reda sastanka, pa su se strane fokusirale na ‘hitnija’ pitanja, kao što su uloga ‘balkanske rute’ u migracionoj krizi i rast nasilnog ekstremizma u Evropi.

Ovo postavljanje agende je jasan znak da lideri EU nemaju dovoljno političke hrabrosti — što je reakcionarno i simptomatično. Agendi fali tačka koja bi se bavila uzrocima sukoba, kao što su antagonistički i revizionistički narativi o prošlosti, jedini je način da se izađe iz aktuelnog zamrznutog statusa kvo na Zapadnom Balkanu, kao i jedini način da se održi mir u regionu.

Pre ovakvog izostanka napretka, a kako ovo nije u protivurečnosti sa RECOM-ovim regionalnim mandatom, neki članovi koalicije su povukli svoju podršku, formalno ili neformalno, i pružile je nacionalnim inicijativama za pronalaženje istine, kao što je predsednikova inicijativa na Kosovu koja se zove Komisija za istinu i pomirenje, a koju je osnovao Pripremni tim u decembru 2017.

Ova nacionalna opcija ima institucionalnu podršku koja je falila RECOM-u, ali njoj fali transparentnost i nezavisnost. Iako primeri prošlih regionalnih inicijativa izazivaju sumnju u to da će ova inicijativa dospeti negde drugde sem na naslovnice i da će uspeti da uradi nešto drugo nego da skrene pažnju, ovaj izostanak transparentnosti je opasan po tome što sprečava kritičke opservacije prema onome što bi moglo da se razvije u kontraproduktivne napore u oblasti tranzicione pravde.

I zaista, primeri iz sveta (uključujući onaj iz Južne Afrike) i sačinjavanje literature o tranzicionoj pravdi pokazali su kako opasan može da bude proces za pronalaženje istine koji je sproveden na neadekvatan način: od retraumatizacije zajednica žrtava, preko ponovnog pisanja istorije od strane pobednika, a koja više ne sme da se preispituje, do bekstva od odgovornosti, marginalizacije nekih grupa, da navedemo samo neke probleme. Ovo su rizici koje Kosovo i region ne mogu da preuzmu.

Ova iskustva i istraživanja naglašavaju i koji su to začini za uspešno pronalaženje istine. Potraga za istinom mora da nastane iz napora svih zajednica koje bi govorile o različitim istinama — kao što smo ranije pomenuli slojeve luka. Potrebe lokalne zajednice i lokalni kontekst jesu od ključnog značaja za slagalicu potrage za istinom, a zajedno sa rasprostranjenim inkluzivnim konsultacijama, političkom i finansijskom nezavisnošću.

Dodala bih na spisak ovih stvari i smisleno angažovanje mladih ljudi u potrazi za istinom i tranzicionom pravdom, ne samo zato što će mladi ljudi biti oni koji će živeti sa zaostavštinom, već zato što njihov iskaz o iskustvu i posledicama rata mora da se uvrsti u poduhvate potrage za istinom. Ovo su drugi aspekti u kojima je kosovska državna Komisija za istinu i pravdu (a, u stvari, svi prethodni institucionalni napori u pronalaženju pravde) bila neuspešna kada je trebalo demonstrirati zadovoljavajuće standarde.

U stvari, ima mnogo naučenih lekcija koje su povučene iz inostranstva, a ponekad prikupljene u generalističkim programskim vodičima za pronalaženje istine, uključujući, između ostalog, i vodič MKSJ-a za potragu za istinom. Iskazi o ovim pristupima i metodama jesu korisni, ali oni moraju da imaju svoje polazište u kontekstu koji je specifičan za lokalne sredine i realnosti.

Kako Kosovo može da popuni svoju prazninu za istinu?

Pitanja u vezi sa tranzicionom pravdom na Kosovu prečesto su bila obrađivana u stilu magičnog štapića: Kako ovime da se bavimo? Hajde da to napravimo! Ja sam mišljenja da ne bi trebalo da tražimo druge opcije na Kosovu, gde generalni zamor ad hok — skoro čarobnim — međunarodnim mehanizmima koji se bave prošlošću treba da bude polazna tačka za buduće odluke u ovom smislu.

U stvari, na Kosovu, u odsustvu zvanične potrage za istinom, iznikle su brojne inicijative na čijem su čelu bile organizacije civilnog društva sličnih stavova, bez prevelike međusobne saradnje ili kohezije, ali je ipak reč o pravim, lokalnim i inkluzivnim organizacijama — pa one kao takve imaju veliki pojedinačni i društveni potencijal prilikom potrage za istinom.

Kosovska knjiga sećanja — nakon regionalnih primera u Bosni, Srbiji i Hrvatskoj koji su imali za cilj da posluže kao osnova za RECOM i pomirenje — proizvela je vrlo precizni spisak žrtava oružanog sukoba na Kosovu, dokumentujući 13.517 žrtava rata i 1.603 potencijalnih žrtava čiji status još nije sasvim razjašnjen.

Stroga metodologija korišćena za bazu podataka, predstavljajući prvobitne izvore svih podataka i povezujući, u proseku, osam izvora za svaku žrtvu ili događaj, posle striktnog protokola međusobne verifikacije i sistematskog ispitivanja nepristrasnosti izvora, nezavisno je procenjena kao platforma koja je dokumentovala sve ili skoro sve ljudske gubitke tokom sukoba na Kosovu, sem nekoliko desetina nedokumentovanih smrtnih slučajeva. Civilno društvo u drugim postkonfliktnim tranzicionim društvima, kao što su Irak i Južni Sudan, sada se podvrgavaju obuci da bi koristili sličnu metodologiju radi ustanovljavanja fakata o žrtvama.

Inicijativa Usmena istorija je, od 2012, pružila prostor ogromnom broju ljudi, fokusirajući se na njihovo iskustvo o kosovskoj prošlosti, dajući svakoj osobi jedinstveni i specijalni prostor za izražavanje svoje istine.

Ova dva primera koja sama po sebi pokazuju prve dve komponente potrage za istinom objašnjene ranije — one u vezi sa potragom za istinom i višestruko percipiranih istina — ne doprinose pripovedanju istine ili jačanju sećanja na Kosovu, kroz šta su, vremenom, organizacije civilnog društva prikupljale neprocenjivu (i neponovljivu) količinu primarnih podataka o pričama žrtava i drugih. Veći deo ovoga rada ima veliki potencijal, ali mu fale resursi, podrška i prostor. Zašto se ne bi iskoristilo ono što već imamo umesto što se razmišlja o nečemu novome?

Spakovane zajedno, ove priče oslikavaju složenu, raznobojnu, dinamičnu i ljudsku priču o kosovskoj nedavnoj prošlosti. Ova složenost je nešto najbliže što postoji trenutno kada je u pitanju zajednička istina. Kao što je gore navedeno, nov i formalni mehanizam za potragu za istinom, kako bi bio odgovarajuć i efikasan, morao bi da predvidi transparentne i inkluzivne konsultacije.

Nemam poverenje u to da je ovo moguće na savremenom Kosovu. Ja nisam za to da treba preuzeti ‘rizik’ ustanovljavanja sjedinjene institucionalne istine koja bi u kamen urezala jednostrane verzije istorije i koja bi zamrzla svaki konstruktivni dijalog o prošlosti. Pored toga, verujem da je dovoljno donatorskog novca i ljudskog polaganja nade u promene potrošeno na nerealne perspektive. Umesto toga, trebalo bi nadograđivati postojeće inicijative i njihove različite oblike i metodologije.

Ovo bi prvo moglo da se uradi kada bi organizacije civilnog društva koje se bave suočavanjem sa prošlošću na Kosovu, a posebno one koje imaju materijal o potrazi za istinom, zaista počele da rade zajedno, počev od mapiranja doprinosa koji su uloženi sa raznih strana do potrage za istinom i sećanjem, kao i da one predstave javnosti da postoji više istina. I, kao drugo, usred ovakvog zajedništva građanstva i uz uticaj donatora koji podržavaju ovakvo partnerstvo, vlada Kosova ne bi imala izbora nego da podrži postojeće napore za pronalazak istine i da obezbedi neophodne resurse.

Da li i ovoj zamisli nedostaje pragmatičnost? Da li je realno očekivati da će se organizacije civilnog društva na Kosovu udružiti i zahtevati podršku vlade za rad koji je izuzetan, ali je opet prečesto usmeravan od strane donatora? Ako mene pitate, to je realnije nego da tražite od Srbije, Hrvatske, BiH i Kosova, odnosno njihovih lidera — čiji bi politički kredibilitet bio pod znakom pitanja zbog otvorenog i inkluzivnog dijaloga o prošlosti — da se saglase sa RECOM-om. Realističnije je i to nego da očekujete da će predsednikova Komisija za istinu i pomirenje da bude nepristrasna, transparentna i inkluzivna.

‘Jedino’ rešenje zahteva od lidera civilnog društva na Kosovu da prevaziđu neke od svojih realnih i percipiranih rivalstava, u pokušaju da se izvuku iz nezdravog takmičenja koje je moguće izbeći radi finansiranja tranzicione pravde na Kosovu i radi izgradnje istinski zajedničke istine.

Beleška: Ovaj članak predstavlja lične stavove autorke, a ne mišljenja organizacija sa kojima se ona vezuje.

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0

Vrati se na monografiju