Sebe shvatam kao deo generacije koja svoje osnove vuče iz devedesetih i koju su devedesete stvarale i oblikovale. Pre početka te decenije sam bila premlada da bih se sećala pada Berlinskog zida, kada se smatralo da je demokratija trijumfovala širom ostatka Evrope, a mnogi su naivno verovali da će time biti otvoreno novo poglavlje evropskog političkog projekta koji je bio „pod izgradnjom“. Takođe sam bila premlada da bih se sećala dolaska na vlast Slobodana Miloševića u Srbiji i njegovog govora na Gazimestanu 1989. On je tamo potvrdio svoj nacionalistički politički projekat koji nije samo osigurao raspad Jugoslavije, već je taj projekat i postao premisa na kojoj je gradio svoje kampanje etničkog čišćenja.

Međutim, sećam se jedne večeri devedesetih, kada sam imala 6 godina, uzela sam tiganj i kašiku i pridružila se svojim dvema starijim sestrama na balkonu našeg porodičnog doma, udarala sam u tiganj i zveckala ključevima. To je bio jedan od načina iskazivanja neslaganja u ono vreme. Zvuk udaranja u metal odjekivao je našim komšilukom u Prištini i verovatno je bio dodatak kakofoniji nezadovoljstva širom grada; slični komadići sećanja se verovatno nalaze u memoriji ljudi o tome kako je ta decenija počela.

U retrospektivi, nisam mogla da razumem smisao takvog protesta. Ali početkom decenije sam imala taman dovoljno godina da iskusim etničku segregaciju u školi, da pohađam časove u pretrpanim razredima po kućama – uključujući moju kuću – i da imam osećaj nesigurnosti i straha dok su moja majka i hiljade drugih roditelja ostali bez posla nakon što su im srpske vlasti podelile otkaze.

Na Kosovu su devedesete počele godinama protesta i završile su se godinama rata. Godine između ta dva perioda se pamte kao vreme otpora – period kada su kosovski Albanci proglasili vlastitu republiku i organizovali paralelni politički, privredni, kulturni i socijalni paralelni sistem, jer su bili lišeni građanskih prava.

Takva istorijska obeležja su važna, jer upućuju na kosovsku najskoriju prošlost. Ali se danas kolektivno sećanje na devedesete uglavnom svodi na datume, događaje i heroje. Time se ignorišu višeslojni narativi koji bi mogli da pomognu u tome da se upotpuni, uobliči razumevanje identita u današnje vreme, kao i da se doprinese tome.

Ta decenija nudi čitav spektar iskustava, shvatanja i značenja – priče koje su često zaboravljane, neispričane, zanemarene ili „samo“ marginalizovane. To su priče svakodnevnog donošenja odluka, borbi, aktivizma i solidarnosti koji govore o činjenici da je otpor takođe bio lične prirode i da se manifestovao ili događao na drukčiji način kod različitih ljudi. Ovaj časopis vam nudi upravo to, dok se neprestano takve priče stavljaju u kontekst koji mapira i rekontekstualizuje glavni politički okvir decenije.

Naša glavna priča, „Kosovo devedesetih: preživljavanje i improvizacija“ (pogledajte stranu 34), obuhvata celu deceniju i nudi uvid u to kako je srpska vlada instrumentalizovala i sprovodila u delo represivni režim i to kako su Albanci na Kosovu odgovorili na takav potez. Ova priča takođe kritikuje i preispituje liderstvo kosovskih Albanaca, što je važno s tačke gledišta današnje konstelacije političkih struktura koje stalno pokušavaju da se drže glorifikovanih verzija „istine“ i „istorije“ i da ih perpetuiraju.

U tom pogledu, 1. oktobra 1997, studentski protest i aktivizam žena koji su trajali čitavu deceniju bi trebalo taman onoliko da budu deo savremenog kolektiva kao i politika devedesetih. Prvi deo („Vreme za akciju“ – pogledajte stranicu 110) govori o protestima koje vode studenti koji su pozvali na aktivni otpor zasnovan na jednostavnom zahtevu da se ponovo otvore prostorije univerziteta i svima vrati javna sfera; drugi („Borba za dvostruko potlačene“ – pogledajte stranicu 116) pokazuje kako je današnja borba za rušenje rodnih prepreka deo duže tradicije aktivizma koja ima svoje korene u devedesetim godinama.

Dakle, ovaj časopis se takođe zasniva na uverenju da devedesete godine otelovljuju niz vrednosti koje danas uveliko više nisu preovlađujuće. Takve vrednosti se prikazuju u našim profilnim pričama – kao što je Fatime Bošnjaku, humanitarna aktivistkinja iz Đakovice, koja je preko Društva Majke Tereze preuzela ogromni lični rizik da organizuje namirnice za sela u svojoj opštini („Svedok rata“, pogledajte stranu 100). Naša kolekcija fotografija, sakupljena iz ličnih arhiva, o tome kako su održavani časovi u privatnim kućama govori o ogromnoj solidarnosti i volonterizmu – van svih granica lične dobiti – koji su osigurali da se obrazovanje nastavi kada je onemogućen pristup školama („Čas o solidarnosti“ – pogledajte stranu 71). Nekoliko usprotivljenih stavova u Srbiji devedesetih godina takođe ne bi trebalo zanemariti, a naša priča o „Ženama u crnom“ baca novo svetlo na one koji su se usudili na neposlušnost („Boja otpora“ – pogledajte stranu 122).

Dve druge priče vraćaju sećanje na efekte vazdušne kampanje NATO protiv Savezne Republike Jugoslavije, što je intervencija koja je označila početak kraja rata na Kosovu koja je koštala oko 13.000 života i rezultirala stotinama hiljada ljudi proteranih iz svojih domova. Obe priče se dešavaju u gradu Uroševcu; prva je sećanje na malog albanskog dečaka koji napušta svoj dom sa svojom porodicom početkom eskalirajućeg rata („Trči za svoj život“ – pogledajte stranu 139); dok je druga sećanje na malog srpskog dečaka koji u neverici gleda u proterivanje, a kasnije kako napušta svoj dom („Kad rat stigne u tvoj kraj“ – pogledajte stranu 142).

Dok se sve ove priče dešavaju u pozadini represivnog režima, one se sastaju na zajedničkoj crti: borba i otpor za socijalnu pravdu, politički integritet i građansku ravnopravnost. Upravo se zato priče u ovom broju retko kad proširuju van 1999; one se završavaju u tom trenutku. Održavajući fokus na tome, nadamo se da će čitaoci moći da se smeste u događaje o kojima čitaju, prateći pojedince dok se prisećaju svoje borbe i postaju deo sećanja koje ljudi danas nose kada se osvrću na tu deceniju. Takođe se nadamo da ćemo dodatno pokrenuti debatu koja će konačno dovesti do toga da se taj period vremena dokumentuje.

Nazad u devedesete godine, znak sa dva prsta je postao simbol poziva na demokratiju i slobodu. Štaviše, on je predstavljao oblik solidarnosti, jer su ljudi koji putuju od grada do grada razmenjivali znak slobode sa drugima s kojima su se susretali na putu.

Ne osećam nostalgiju prema devedesetima kada se prisećam da je svakodnevni život bio podređen nekoj vrsti tlačenja. Međutim, bitnost koju je ta decenija imala u oblikovanju onoga gde se danas nalazimo ne bi trebalo da bude potcenjena. U poslednje vreme je počela diskusija o ponovnom pojavljivanju onoga što su devedesete simbolizovale u smislu političkog organizovanja, kulturnog prkosa i socijalne kohezije. Verujem da su takve diskusije, koje imaju cilj da naglase potrebu za socijalnom pravdom, ravnopravnošću i individualnom slobodom, pokrenute osećanjem da ono što je demokratska republika tražila devedesetih godina nije materijalizovano posle 1999.

S jedne strane, individua je devedesetih bila vrlo ograničena u smislu političkog delovanja i narativa učešća s ciljem sticanja nezavisnosti, dok je identitet uglavnom bio skučen na definicije nacionalnog identiteta. Ali s druge strane, individualne slobode su bile tražene u stalnim pregovorima između ideja i praksi tradicije i savremenosti, zajednice, porodice i civilnog društva.

Takvi pregovori moraju biti prepoznati a ne izbrisani, jer oni predstavljaju postvarenu viziju prošlosti. Štaviše, oni mogu voditi shvatanju da postoji „ugovor“ između republike i njenih građana koji zahteva stalno preispitivanje kako bi se obezbedila raznolikost – bilo da je reč o stavu, iskustvu ili razumevanju.

Upravo smo to pokušali da stvorimo kroz ovu kolekciju tematskih štampanih brojeva časopisa. Naš debitantski broj o imidžu je naglasio činjenicu da su veća debata i kritika iznutra ključni u formiranju republike formalno priznatog nezavisnoga Kosova. Međutim, time se takođe kritikuje ideja Kosova kao „novorođene“ zemlje, čime se na neki način pokušava obrisati bilo kakva veza sa prethodnim sećanjima i iskustvima. Ovo deseto izdanje obeležava kraj ove kolekcije; ovo izdanje zatvara temu koja nam omogućava da ponovo posetimo nedavna iskustva i smestimo ih unutar savremene javne sfere sa ciljem nastavljanja debate o budućnosti republike.

Kao medij, časopis Kosova 2.0 ima svoje osnove u društvenoj odgovornosti, uvek imajući u vidu da bi građani, i pojedinačne priče, trebalo da budu u središtu svakog medijskog poduhvata. Naš rad se zasniva na odlučnosti da se dokumentuje priča o Kosovu, ali smo takođe težili da diskutujemo o onome što nije ograničeno samo na Kosovo. Mi smo istraživali znanja sadašnjih i prošlih događaja u društvenim, ekonomskim i političkim oblicima na globalnom i lokalnom nivou, kao i njhove međusobne sveze.

U sklopu ove kolekcije, priče o Kosovu i sa Kosova ne postoje u vakuumu i ne služe kao definicija posleratne zemlje ili tranzicionog društva. Reč je o pričama svakodnevnih političkih i socijalnih borbi koje vodi sve veći broj društava širom sveta, a dok se istovremeno bore za individualna prava u svetu koji je polarizovaniji nego ikada pre.

Kolekcija Kosova 2.0 ima svoje korene u tvrdnji da su mediji deo javne sfere, te da narativi kao takvi nisu ni singularni ni linearni, već se sastoje iz brojnih identiteta i iskustava. Ovaj broj časopisa nudi upravo to, kao što to sa sobom nosi čitava kolekcija štampanih izdanja. Kosovo 2.0, kao onlajn časopis, nastaviće da se drži toga i ubuduće.