Iako je dobro to što COVID-19 uzrokuje nižu stopu smrtnosti od pandemija iz prošlosti, ima mnogo neizvesnih momenata koji uzrokuju brigu. Jedan briga se odnosi na efekte na račun privrede.

Još nije baš najjasnije kakve će posledice biti, ali možemo sa sigurnošću da kažemo da su očekivanja sve samo ne dobra. Jednostavno rečeno: nalazimo se na ivici ogromne svetske recesije.

Pre nego što analiziramo sprege između virusa COVID-19 i eventualne ekonomske krize, moramo prvo da razumemo da su krize svojstvene kapitalizmu. One su se ranije, manje-više, dešavale periodično, dok ono što je prethodilo izbijanju pandemije nije izuzetak od tog pravila. Dakle, umesto da pretpostavimo da postoji neposredni uzročno-posledični odnos koji povezuje virus sa ekonomskom krizom, moramo prvo virus da posmatramo kao iskru koja je zapalila sistem.

Ove iskre nastaju i zbog prakse međuljudskog odstojanja kao mere protiv širenja virusa. Pored namere da se širenje virusa oslabi, cilj je da se izbegne eventualni kolaps zdravstvenih ustanova koje nemaju kapacitet da istovremeno leče celokupno stanovništvo, čak ni u najrazvijenijim državama.

Kao posledica toga, milioni ljudi širom sveta podvrgavaju se samoizolaciji. Ogromne oblasti Kine i čitave države, kao što je Italija, nalaze se u karantinu, letovi su otkazani, trgovi prazni, granice, škole i univerziteti zatvoreni, stvarajući tako predapokaliptičnu situaciju iz nekog naučno-fantastičnog filma.

Nepotrebno je reći da su ove mere neophodne i da nijedan ekonomski pokazatelj ne bi trebalo da ima prednost u odnosu na zdravlje. Ipak, iako je to nedovoljno da bi se predvidelo koliko će COVID-19 da našteti privredi, ovakva startna pozicija dovoljno je potkrepljena da nam pomogne da zamislimo kako bi domino-efekat mogao da izgleda.

Koliko god da je teška situacija koja se projektuje u analizama o ekonomiji, ona ne bi trebalo da nam pomuti vid. Moramo da napravimo korak unazad da bismo shvatili da se između aktuelne krize i buduće neizvesnosti nalaze šanse sa potencijalom da promene svet.

Neka očekivanja prkose neizvesnosti

Uprkos nesigurnoj situaciji, možemo da očekujemo da će COVID-19 imati neke efekte na svetsku privredu, a na osnovu ekonomskih teorija koje se odnose na pređašnje trendove i imajući u vidu rane slučajeve u Kini.

Neposredan efekat svih ovih ograničenja vidljiv je u smanjenju privredne aktivnosti, što rezultira manjom proizvodnjom i višim cenama. U zavisnosti od toga koliko će potrajati, ovakva situacija mogla bi da dovede do zatvaranja radnih mesta i biznisa. Gubitak bi bio neujednačen: manji biznisi i radnici čije se profesije smatraju manje bitnim biće pod najvećim udarom.

Problem dobija na značaju kada uzmemo u obzir da šteta nanesena Velikom recesijom iz 2008. i dalje nije prestala da proizvodi posledice po Evropsku uniju i na drugim mestima. Rast javnog duga, produbljavanje ekonomskih nejednakosti, nedovoljna ulaganja u otvaranje novih radnih mesta, povećanje rizika od siromaštva nezaposlenih te nezaposlenost mladih samo su neki od segmenata zaostavštine te krize u Evropi.

Kada je reč o Kosovu, evropskoj državi sa najvišim stepenom nezaposlenosti, efekat predstojeće krize poprimiće još opasnije razmere. Ipak, tu nije kraj problema.

Dakle, COVID-19 će se, kao slučajan i nepredvidiv događaj, negativno odraziti na snabdevanje. Kada se na to doda neizvesna budućnost, šok će dovesti do povlačenja investitora i smanjenja ulaganja.

Kada je reč o evrozoni, stepen investicija u aktivnosti koje doprinose otvaranju radnih mesta i koje utiču na privredni razvoj bio je nizak čak i pre širenja COVID-19. Štaviše, uprkos problematičnom smanjenju stranih investicija na Kosovu, očekuje se da će i unutrašnja ulaganja takođe da splasnu usled prisutne neizvesnosti.

COVID-19 će proizvesti i negativne efekte po potražnju. Iako aktuelna pomama u supermarketima, izazvana panikom, možda ne upućuje na to, ali će nastavak izolacije svakako ukazati na smanjenu potražnju. Čak i da se biznisi ne pozatvaraju, strah od virusa će sprečiti ljude da odlaze u restorane, bioskope, robne kuće, i tako dalje. I prihodi će se smanjiti usled manjeg broja zaposlenih. Prema tome, neizbežan je i negativan šok na potražnju.

Imajući sve ovo u vidu, vlade će preuzeti najveći teret stabilizacije — počev od odluka koje neposredno utiču na zdravstvene sisteme, pa sve do kreiranja bezbednosnih mera za pomoć ugroženima. Uprkos tome, suočiće se sa mnogim izazovima, jer će imati manje prihode od poreza i biće primorani da donose hitre odluke koje, možda, neće ispuniti sve zahteve koji im se upućuju.

Monetarna politika

Već su vidljivi prvi znaci koji ukazuju na to da se nalazimo na ivici velike svetske recesije. Strah izazvan mogućim efektima virusa COVID-19 na privredu i padajućom cenom nafte (usled cenovnog rata između Saudijske Arabije i Rusije) prouzrokovao je nezabeležen pad cena na svetskoj berzi. Panika uzrokovana neizvesnošću u odnosu na buduća vremena ubrzala je prodaju akcija i rast gubitaka, što je praksa koja i dalje traje.

Tim povodom bi i Kosovo trebalo da se zabrine, imajući u vidu da se oko 1,5 milijardi evra ili ¾ njegovog penzijskog fonda direktno ulaže u inostrana tržišta. Ukoliko investicije pretrpe štetu, to bi mogao da bude prvi neposredni efekat svetske recesije na Kosovo.

Ova kriza treba još više da nas zabrine ako imamo u vidu učinkovitost monetarnih politika koje centralne banke sprovode. Kao što vidite iz priloženog, krupan problem koji je usledio zbog negativnog šoka na snabdevanje i potražnju odnosi se na privrednu aktivnost, što se, sa druge strane, vezuje za manju cirkulaciju novca, posebno gotovine. Upravo je tu značaj centralnih banaka presudan.

Za vreme Velike recesije 2008, centralne banke su igrale ključnu ulogu u oživljavanju finansijskog tržišta i garantovanju njegove likvidnosti. Ubrizgavanje novca iz Federalnih rezervi (američke centralne banke) u druge centralne banke, kao što su one u Evropskoj uniji, Ujedinjenom Kraljevstvu, Japanu i tako dalje, bilo je od presudnog značaja za nastavak njihovog funkcionisanja.

Ipak, ovde nailazimo na dve komplikacije.

Prva je ta da su Federalne rezerve 15. marta snizile kamatne stope skoro na nulu, dok je Engleska banka slično postupila. U stvari, prošlo je nekoliko godina otkako su mnoge centralne banke u Evropi imale negativne kamate. Ove mere su uvedene s namerom da stimulišu trošenje, čime bi se povećali potrošnja i ulaganja. Kakav je rezultat toga? Takav da su investicije u Evropi dosegle pretkrizni nivo tek jednu deceniju nakon Velike recesije.

Vol strit (Wall Street) je u Sjedinjenim Državama zabeležio najveći pad u jednom danu još od 16. marta 1987. Londonska berza je takođe pretrpela gubitke. To se dešava zato što je stvoren utisak da centralnim bankama ponestaje municije, jer ni kamate blizu nuli, ni

Druga komplikacija se odnosi na to što je sastav američke administracije promenjen, što je uticalo na njenu spoljnu politiku. Izmeštanje fokusa na domaća pitanja i tendencija povlačenja iz oblasti međunarodne saradnje ne ulivaju nadu u to da postoji politička volja da Federalne rezerve pruže finansijsku pomoć drugim centralnim bankama.

Čak i da se to desi i da centralne banke svuda u svetu zadrže likvidnost, na primer, da imaju dovoljno novca i aktive koji se lako mogu pretočiti u novčana sredstva sa ciljem normalnog funkcionisanja, i dalje se ne zna koliko će novca biti upućeno aktivnostima za oživljavanje privrede i koliko će od toga biti iskorišćeno za isplatu javnog i privatnog duga koji se gomilao pre krize i za vreme njenog trajanja.

Centralna banka Kosova još nije napravila korake ka smanjenju kamatnih stopa. Iako će biti neophodno da tako postupi, to neće biti dovoljno. Pored toga, ona bi trebalo da obezbedi likvidnost, što bi moglo da postane ozbiljan problem dok kriza traje. Na Kosovu i u drugim mestima, panika bi mogla da natera ljude da povuku novac sa svojih tekućih i štednih računa, tako otvarajući Pandorinu kutiju.

Fiskalne politike

Neizvesnost koja je naštetila učinkovitosti monetarnih politika i činjenica da je potrebno da prođe dosta vremena dok rezultati ne postanu vidljivi usmeravaju nas da se osvrnemo na fiskalnu politiku. Iako će se vlade suočiti sa smanjenim prihodima usled usporavanja privrednih aktivnosti, u njihovim rukama se u ovim vremenima ipak nalazi i najefikasnije oružje — javne finansije.

Opredeljivanje posebnih sredstava za borbu protiv pandemije, pomeranje rokova za deklarisanje poreza i isplatu kredita (u saradnji sa centralnim bankama), kreiranje shema za kompenzaciju radnika, mogućnost za direktan prenos novca poreskih obveznika — ovo su tek neke od mera koje su preduzete ili koje vlade širom sveta trenutno razmatraju. Fiskalna politika je od suštinskog značaja — ona može da ublaži štetu koju je kriza nanela ili da je produbi.

Vlade koje su se usredsredile na ublažavanje štete lakše će prebroditi ovu krizu. One bi prvenstveno trebalo da kreiraju mreže socijalne sigurnosti (to jest, socijalne šeme) koje bi služile tome da zaštite građane koji su izgubili posao i one koji imaju smanjene prihode. Da bi se te šeme finansirale, neophodna je stimulacija fiskalnih paketa koji bi delimično mogli da budu isplaćeni iz fondova organizacija poput Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda.

Takođe, dok proces traje, one bi trebalo da se usmere ka stimulisanju potražnje, za šta će trebati mnogo vremena. Čini se da ova recesija više liči na putanju koja bi mogla da se izrazi slovom “U”, a ne “V”: brzi pad i postepeni oporavak.

Vlade koje budu spasavale putnike iz prve klase moraju da se pripreme za dugotrajne turbulencije. Stavljanje velikih korporacija i bogataša u prvi plan pospešiće okolnosti koje bi mogle da izazovu krize; dakle, jedno je sigurno: Krize će istrajati. Tome smo nedavno posvedočili u Velikoj recesiji, a sada ovde razgovaramo o novoj.

Problem je u sistemu, a ne u virusu

Koliko god bezumno da zvuči u ova teška, panična i neizvesna vremena, moramo sada da počnemo da razmišljamo o posledicama i efektima. Iako treba da preduzmemo neophodne mere za prevazilaženje pandemije da bi pričinjena šteta bila što manja, takođe moramo da shvatimo da imamo posla sa jednim vrlo manjkavim sistemom koji se neće popraviti nestankom pandemije. Prema tome, moramo da naučimo neke lekcije, bolje pre nego kasnije, i to:

Ograničenja kapitalizma sprečavaju odgovarajuću reakciju na katastrofe kao što je ova pandemija: Grabež za profitom dovodi do stvaranja mnogih praznina koje na površinu izbijaju u vreme krize, kao što je ova sa pandemijom COVID-19. Počev od nedovoljne proizvodnje  neophodnih testova, preko nezainteresovanosti farmaceutskih kompanija da ulažu u vakcine koje bi spasile živote, ali ne bi generisale zaradu, do izostanka mobilizacije u privatnim zdravstvenim ustanovama. Između ostalog, ovo dokazuje da sistem ne stimuliše izgradnju kapaciteta za reakciju na potrebe većinskog stanovništva.

Država je i dalje neophodna kao struktura: Ovo je antiteza dogmi o neregulisanoj privredi ili samoregulirajućem tržištu. Tržište nema tu sposobnost da reši brojne probleme koji se na njemu zbivaju, a kamoli na one koji su van njegovog domašaja. Ruka države je vidljiva u mobilizaciji javnih zdravstvenih ustanova s ciljem prevencije i lečenja, kao i u merama koje su nužne za pružanje postkrizne kompenzacije.

Iako neophodna, država je nedovoljna: Iluzija o tome da granice i zidovi štite države brzo nestaje, jer ih virus ne vidi. Iz tog razloga, regionalna i međunarodna saradnja neizbežna je i nužna. Dakle, sada nam je potrebna solidarnost, a ne takmičenje koje se smatra vrlinom globalizovane ekonomije. Između ostalog, domašaj međunarodne saradnje može se pospešiti razmenom informacija i podataka te nuđenjem pomoći ugroženima.

Kojoj klasi pripadate i dalje je od presudnog značaja: Ova pandemija nas podseća da se klasna podela može iskoristiti kao pokazatelj potencijala za preživljavanje. Iako se isprva ne čini da virus diskriminiše ljude na osnovu njihove društvene klase, stopa preživljavanja i pristupa lečenju ipak protivureči toj tvrdnji.

Gladni i neuhranjeni imaju slab imunitet, pa bi tako stopa smrtnosti kod njih mogla da bude povišena. Štaviše, bogataši imaju mnogo veći uticaj na vladine politike, pa tako mere preduzete za oporavak od krize možda neće biti jednake za sve ljude. Tako se produbljuje nejednakost, prolongira aktuelna situacija i stvara plodno tle za buduće krize.

Kuda posle kriza

Poslednja lekcija se odnosi na dva ozbiljna problema koja prate svaku pandemiju: Zloupotreba trgovaca i način na koji elite iskorišćavaju situaciju. Dok ovi prvi to čine radi zarade, ovi drugi to rade iz preventivnih razloga. Šok-doktrina, kako ju je iznela Naomi Klajn (Klein), koristi se kao polazna tačka za sprečavanje mogućnosti za promenu paradigme koje se pojavljuju kao rezultat kriza.

Slično tome, podstaknut Velikom recesijom i upućujući na ranije krize, Filip Milovski (Philip Milowski), govori o sposobnosti finansijskih i političkih elita da izvade korist iz efekata velikih kriza. Hoće li to biti slučaj i sa narednom krizom? Moglo bi da bude, ali to ne bi bio prvi put.

Na primer, kao odgovor na Veliku recesiju, najveću ekonomsku krizu u istoriji razvijenih zemalja, SAD su donele Nju dil (New Deal, doslovce Novi dogovor), koji je sadržao programe, projekte i reforme s ciljem smanjenja nezaposlenosti, poboljšanja proizvodnih uslova u poljoprivredi i industriji te regulisanja finansijskog sistema s namerom da se spreči nova kriza.

Isto to se desilo u mnogim evropskim zemljama koje su, reagujući na Veliku depresiju i dva svetska rata, kreirale socijalne šeme, primenile progresivno oporezivanje prihoda i poboljšale radne uslove i prava radnika. Prema tome, krize imaju i moć da otvore nove horizonte i stvore nove prilike.

Koliko god vam ovaj isečak Miltona Fridmana (Milton Friedman) zvuči, imajući u vidu da su njegova uverenja o ekonomiji fundamentalističke prirode, ovaj pasus najbolje objašnjava nove horizonte koji bi mogli da se otvore nakon završetka krize:

“Samo kriza — bila ona stvarna ili percipirana — može da proizvede prave promene. Kada se ta kriza desi, radnje koje se primenjuju zavise od ideja koje leže unaokolo. To je, po mome uverenju, naša osnovna funkcija: Da ustanovimo alternative postojećim politikama, da ih održavamo u životu i da ih učinimo dostupnim dok politički nemoguća situacija postane politički neizbežna.”

Tu se postavlja pitanje: Koje su alternative? Moramo da shvatimo da njihova izgradnja predstavlja neprestani izazov, ali je ona već proizvela određene rezultate. Podstaknuti postignućima Nju dila i svesni rizika oličenog u klimatskoj krizi, ekološki nju dilovi u SAD i Evropi već su uvršteni u političke platforme. Treba imati u vidu da ovo nisu jedina, ali ni konačna rešenja.

Promišljanje o alternativama stalno je u toku — počev od specifičnih predloga za borbu protiv finansijske neravnopravnosti do inkluzivnih manifesta o demokratizovanju i preobražaju Evrope. Ovi i mnogi drugi jesu samo neki od projekata koji upućuju na to da nije nužno održavati u životu uslove koji su stvorili krizu, a nakon što ona bude prebrođena.

Samo će vreme pokazati da li će oni pronaći neophodni prostor za primenu u praksi ili da li ćemo naići na slične alternative. Ono što je jasno jeste da svet posle ove krize neće biti isti kao pre. Ipak, postavlja se pitanje o tome da li ćemo iz ovoga nešto naučiti i promeniti pravac kretanja ili ćemo se i dalje nadati drugačijim rezultatima dok primenjujemo istu formulu.

Naslovna: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.