Na obodima Prištine postoji veliko gradilište sa ravnim područjem koje ne sadrži ništa osim trave. Taj prostor delimično pripada Opštini Priština, a delimično kompaniji zaduženoj za grejanje Termokos, mada je prazan već godinama.

Ovo mesto bi, ukoliko se privatizuje, imalo brojne komercijalne mogućnosti. Prvo što čoveku padne na pamet je velika robna kuća sa prigodnim parkiralištem; možda i kavez sa dva mrka medveda kao atrakcija za posetioce.

Ipak, nešto se čudno desilo. Nešto što bi po standardima mentaliteta aktuelne vlade — nešto što bi po uobičajenim standardima Prištine — bilo nezamislivo: taj prostor nije privatizovan. Nema robne kuće! Nema tužnih apatičnih medveda! Trava koja i dalje tamo raste je zelena!

Zašto u ovom slučaju nije primenjen standard produbljivanja džepova? Gde je napravljena greška?

Umesto da se to desi, neki mladi ljudi su preuzeli ovo mesto i oni tamo žele da naprave prostor za društvena i kulturna okupljanja. Oni kažu da današnjim tinejdžerima žele da ponude nešto što oni sami u mladosti nisu imali: mesto na kom ljudi pomažu jedni drugima bez finansijske koristi i sve što se traži od korisnika tog prostora jeste da se izgrađuju kao ljudska bića.

Oni taj prostor nazivaju Termokisom (Termokiss, kiss – poljubac, prim. prev.) — koji je prvobitno poznat kao “Termokos” (Termo-termalno, Kos-Kosovo), ali se sada razvilo u termalni (a odskora i platonski) poljubac.

K2.0 je obišlo ovo mesto i istražilo ovu novu ideju o tome da su omladina i kultura važniji od zarade.

Neka ideje lete

“Iskreno, umorni smo od kulturnog uticaja koji ostvaruju kafići”, kaže Niki Murselji, arhitektkinja po zvanju i članica zajednice Termokisa.

“Celodnevni izlasci i boravak u kafićima, to je nešto što smo svi radili, a i dalje se to radi. To je neproduktivno korišćenje vremena, sedenje po četiri sata na jednom mestu, dangubljenje i pušenja cigara”, nastavlja ona, vidno iznervirana.

“Ono što mi želimo je nešto drugačije, ne drugačije u smislu da je to nešto što svet još nije video, već drugačije za Kosovo — jer je svet to već uradio; mi smo ti koji kaskaju.”

Termokis je prostor za socijalizaciju, ali je, pored takvog opisa, teško dati konkretnu definiciju jer je reč o koncepciji koja se stalno razvija, koju oblikuju ideje ljudi koji dolaze na ovo mesto. Tu se održavaju izložbe slika i umetničke izložbe, prikazuju se filmovi, postoji mala biblioteka, održavaju se kulturni događaji, svirke, humanitarni događaji, predavanja, dele se iskustva, održavaju se takmičenja u šahu i stonom tenisu — samo recite šta biste hteli da organizujete i to bi se moglo ostvariti.

Kako su neki elementi već na svom mestu, umetničko obašnjenje Termokisa kada bude potpuno funkcionalan je sledeće: tinejdžerka kojoj, nakon što iščačka nos, proveri šta ima novo na “Fejsbuku”, pređe preko televizijskih kanala, bude dosadno i ona odsutno počne da bulji u zid. Odjednom joj ideja padne na pamet, ona otrči do zgrade Termokisa i uzvikuje “EUREKA!” Ona objašnjava svoju ideju drugima i, ukoliko dobije podršku, svi ostali koji bi bili uključeni u projekat bi imali svoju ulogu u ostvarivanju te ideje.

Njomza Draguša, studentkinja inženjeringa životne sredine, koja je bila aktivna u projektu od njegovog početka, kaže da glavni razlog zbog kog žele da razviju ovaj novi duh u Prištini jeste da se uključe i pronađu novi talenti sa Kosova, posebno oni koji se do dana današnjeg bore da dobiju podršku institucija ili drugih tela.

“Ovaj društveni prostor, ili društveni centar, otvoren je za svakojake ideje”, objašnjava ona. “Sada ova zajednica stalno pokušava da se proširi a ne samo da radi. Ako neko dođe s nekom idejom, i ako nema uslove da razvije svoju ideju, onda te ideje mogu da predstave ovde, pa će potom cela zajednica iz ovog prostora volonterski da se uključi u rad na ideji te osobe.”

Za ljude koji se osećaju drugačije, za one koji samo traže neko mesto na kom bi se družili ili pomagali drugima, Termokis se trudi da bude taj društveni prostor koji ispunjava te ljudske potrebe za socijalizacijom i pomaže da ideje cvetaju. “Čak iako nemate ništa konkretno, dovoljno je da se tu izrazite slobodno i da pronađete sebe, kao i da sebe uključite u novu zajednicu koja je spremna da vas prihvati na sve načine na koje želite da postojite”, uverava nas Draguša.

Kao i na svim drugim mestima na kojima se dešava dinamična socijalizacija, Murselji smatra da se čovek koji dolazi u Termokis može izgraditi kao ljudsko biće i naučiti veštine i vrednosti koje su potrebne u životu: pouzdanost, tolerancija, suočavanje sa izazovima i problemima, društvena osvešćenost date osobe i okoline, kao i svih kvaliteta i ograničenja jednog čoveka. Ona dodaje da je sve besplatno!

“Mi pokušamo da uvedemo tu ideju, osećaj integriteta, osećaj zajedništva”, kaže ona. “Ne samo kao pojedinci koji izlaze na kafu ili sede na nekom mestu. Kada ovde dođete, nećete samo upoznati onu osobu s kojom je trebalo da popijete kafu. Kada god ja dođem ovde, ja upoznam nekog novog, svaki put kad dođem ovde, naučim nešto novo. I ne samo na osnovu razgovora, već i na osnovu dela.”

Da se nalazite u kafiću, bilo bi čudno da iz vedra neba odete do nekoga i upoznate se sa njim; u Termokisu bi bilo čudno ako se ne biste mešali s drugima i družili s njima.

Razvoj koncepcije

Prvobitna ideja o Termokisu je potekla iz sličnog projekta sprovedenog u Briselu, pod nazivom “Allee Du Kaai”; privremeno preuzimanje prostora, koji je bio otvoren šest dana u nedelji, sprovodila je međunarodna organizacija Toestand, belgijska nevladina organizacija koja je stručna za revitalizovanje napuštenih objekata.

U “Allee Du Kaai” se uvek neka aktivnost odigrava, kao što su radionice, izložbe i koncerti, objašnjava honorarni grafički umetnik Žiži Luži (Gigi Lougy) koji radi sa Toestandom — ljudi čak dolaze i donose stvari koje se onda doniraju izbeglicama u gradu. “To je kao mesto susreta koje se nalazi u sredini”, objašnjava. “Ljudi donose ono što im ne treba, a i novac, ali morate prvo pronaći te dobre ljude i pokazati im čime se bavite.”

Nakon uspeha “Allee Du Kaai”, Toestand je tražio lokaciju za svoj sledeći projekat. Nakon što su ljudi iz te NVO čuli za Prištinu od ljudi sa Kosova koji žive u Briselu, oni su doneli odluku. “Hoćemo da vam pokažemo kako možete svašta da ostvarite bez novca, bez budžeta”, kaže on. “Jer ovo možete postići za materijalom za obnovu, ako imate dovoljno vremena, dobre kontakte, ako možete da pronađete drvo i dosta materijala. I ljudi moraju jedni drugima da pomažu da bi se nešto postiglo.”

Kako bi se započeo projekat, oni su kontaktirali sa švajcarskom organizacijom Info Quartier Mache, pa su se zajedno obratili ljudima koji vode Nedelju arhitekture u Prištini — iz vedra neba je rođen novi projekat: Toestand Mache Priština.

Lokalna studentkinja inženjeringa životne sredine, Njomza Draguša, zajedno sa studentima arhitekture, Krenare Juniku i Donaldom Aljimijem, uključila se u pronalaženje prostora i pripremu zemljanih radova za revitalizaciju ove strukture. “Ideja projekta je bila ta da bi prostor, koji bi bio revitalizovan, ostao građanima na korišćenje u svojoj celosti”, kaže Draguša. “Najlakši način na koji smo hteli to da sprovedemo u delo je bilo da ne plaćamo zakupninu. Veći deo zgrada u javnom vlasništvu ili prostora jeste okupiran, tako da je bilo zaista teško da se taj problem reši.”

Juniku je napisala knjigu o napuštenim javnim prostorima u Prištini kada je pisala diplomski rad na osnovnim studijama. Tom knjigom su obuhvaćene informacije o zgradi Termokosa. Draguša kaže da su oni sanjali o velikim projektima za taj prostor, pa su isti odabrali kao najprikladniju opciju na osnovu saznanja o njegovom statusu i potencijalu.

“Ova zemlja, kao parcela, pripada Opštini Priština, dok je građevinu izgradio Termokos, pa je najlogičnije bilo razgovarati sa obema stranama”, kaže Draguša. Zvaničnicima Termokosa se dopala ova ideja, priseća se ona, ali su tražili odobrenje od Opštine Priština koja je zauzvrat htela da dobije odobrenje od Termokosa.

“Procedura je tekla sporo, jer direktor odeljenja za kulturu u Opštini Priština nije ozbiljno shvatio projekat”, kaže Draguša. “Ali posle nekoliko intervencija i dosta pritiska, uspeli smo da dobijemo privremenu dozvolu.”

Članovi ove zajednice su rekli Kosovu 2.0 da su, tokom posete Termokisu, zvaničnici Opštine Priština obećali da će podržati ovu inicijativu, iako još nisu izdali overenu stalnu dozvolu za korišćenje ovog prostora. Sve što zajednica Termokisa sada može da uradi jeste da se nada da nešto unosnije ili da neka “organska potreba” za privatizacijom neće da razbije njihov cilj.

Učenje kroz rad

Kako je lokacija određena, bio je potreban mali budžet da bi se otpočelo sa radom. S druge strane Evrope, tokom ranoletnjeg fudbalskog prvenstva Euro 2016, Toestand je organizovao postavljanje velikog ekrana za praćenje utakmica u centru Brisela i ova organizacija je prodavala pivo — skupili su 8.000 evra, što je dovoljno da bi se počelo sa revitalizacijom ove strukture.

Oko 40 volontera iz Belgije i Švajcarske je autobusom doputovalo u Prištinu u julu i počeli su da rade na “hipsterski” način, a u pomoć su im pritekli ljudi sa Kosova. “Pronašli smo praznu zgradu bez krova koju koriste narkomani”, kaže Luži. “Uneli smo pod, stavili prozore, postavili krov i sve osnove za upotrebu ovog prostora. A sada građani Prištine mogu da nastave ono što smo mi počeli i da iz toga naprave nešto dobro, kismet.”

Kao i što je to slučaj sa drugim društvenim idejama, nije ni s ovom sve išlo kao po loju. Od otvaranja, 16. jula, ovaj prostor je triput vandalizovan, što je nateralo Lužija da se nedavno vrati u Prištinu, a u pratnji svoje supruge Luke Loko i metalskog radnika Loika Veldera, da bi se popravile šalukatre i da bi se obezbedio ovaj prostor.

“Sada moram da budem iskren, bilo je ljudi koji su prema nama uživo bili vrlo fini”, kaže Luži, misleći na lokalnu omladinu za koju smatra da je vandalizovala ove prostorije. “Dan nakon što smo otišli, oni su upali i svuda iscrtali nacističke znake. Mi smo im dali priliku, poželeli im dobrodošlicu, rekli smo im da svoje vreme mogu da provode ovde: ‘Nema problema, vidimo da ste nacisti, ali ćemo vam dati šansu’. Ali su nas oni uboli u leđa.”

Prvi put kada su upali, ukrali su mnoge stvari i zidovi su bili ispisani (netačnim) nacističkim simbolima. Drugi i treći put je to bila puka vandalizacija. Prema rečima članova zajednice Termokis, vandalizovanje nema nikakve veze sa nacističkom ideologijom, već s time da se ta deca prosto ne ponašaju lepo.

Oni koji stoje iza prvobitne ideje su prvi koji priznaju da uvek ima prostora za boljitak i oni uvek s radošću primaju kritike kako bi više naučili. Govoreći o kratkom vremenskom periodu provedenom u Prištini, Luži kaže da je naišao na tendenciju da se “mnogo priča, a manje radi”. “Ima dosta dobrih ideja, dosta dobrih predloga, ali čovek mora da uradi ono što sam kaže da želi”, kaže on. “Ovo je prava umetnost… ako to uradite, onda možete da budete najbolji.”

On kaže i da je u nekim slučajevima bilo potrebno da se promeni mentalitet, da se ljudi prilagode drugačijem načinu razmišljanja. “Morate naučiti da radite besplatno, jer nije sve u novcu; ako radite, bićete zadovoljni i bićete srećni. Novac vas neće usrećiti, već zadovoljstvo zbog toga što pomažete u nekom projektu, da postanete deo nečega gde svi mogu da učestvuju a vi ste deo toga. Nadam se da ljudi odavde to mogu da osete.”

Luži smatra da jedna stvar na kojoj treba raditi jeste proaktivnija zajednica. “Komšije su prolazile pored i htele su da saznaju šta se dešava”, objašnjava on. “Mi smo hteli da sa njima organizujemo informativni sastanak, ali se on nikada nije održao.”

Termokis trenutno radi bez tekuće vode, električne energije i kanalizacije, čime projekat postaje naporan za održavanje i time postaje nemoguće da se organizuju svi događaji koje bi zajednica htela da pohađa; postoje planovi na kojima radimo da se organizuju događaji prikupljanja sredstava, na kojima bi se donatori okupili i upoznali se sa vizijom i koncepcijom ovoga prostora, pa bi, nadaju se, donirali sredstva za kreiranje osnovnih uslova za održavanje mnogih događaja.

Luži smatra da su svi ovi problemi najalarmantniji, a od kojih će zajednica da uči. “Svaki projekat s kojim radite ovako predstavlja nešto kao nerođeno dete”, kaže on. “U početku, kada idete negde ili radite nešto, onda pravite greške, ali iz njih učite, onda ustajete i postajete jači i bolji uvek. Sa ovim projektom čovek prosto ne zna kuda će, ali će sve ići kako valja, ako je tema dobra, ako nađete prave ljude, onda se sve može dobro svršiti. I mislim da ima mnogo ljudi koji su motivisani da se pridruže timu.”

Jedan od tih osoba je student psihologije, Endrit Jašanica, koji je počeo da se bavi ovime kada ga je jedan prijatelj pozvao i pitao ga da od njega pozajmi testeru za seču drveta kada se pomagalo oko toga da zgrada bude bezbednija. “Ja sam došao ovde i doneo testeru, i video sam troje ljudi kako radi. Bili su to Luži, Luke i Loik”, priseća se on. “Uključio sam se u to i počeo da radim sa njima svakoga dana po 3 ili 4 sata.”

Iako nije imao prethodno znanje o ručnom radu, on je bio odlučan da nastavi linijom pozitivnih misli koje je dobio iz tog prostora. “Ovo mesto mi je dalo pozitivnu energiju, jer znam da će postati nešto vrlo korisno za zajednicu, mesto kulture, umetnosti i druženja”, kaže on. Pozvao je druge da se uključe, čak i ako misle da nemaju neke posebne veštine.

Drugi član tima je arhitektkinja Murselji, koja pored toga što ima svoje obaveze u Termokisu, ima i posao koji radi preko dana. Ona kaže da učestvuje u ovoj inicijativi jer oseća odgovornost da treba da ostavi nasleđe mlađim generacijama, nešto što njenoj generaciji nije omogućeno.

Ona je dodala da je sve više i više ljudi koji učestvuju u Termokisovim sastancima i događajima. “Ovo je prostor za tinejdžere”, kaže Murselji koja je i sama u kasnim dvadesetim. “Oni imaju višak energije koji treba da potroše na nekom mestu, jer mi već imamo posao preko dana i svašta nešto što se dešava. Ali ja i dalje osećam odgovornost da treba da pomognem, tako da jednog dana moja sestra ili moj brat, ili moj rođak, mogu da imaju prostor u koji će doći i raditi nešto što mi nismo mogli.”

Ipak, Termokis je tek u svom začeću, to je nova koncepcija, a ljudi u Prištini nisu baš skloni da učestvuju u novim stvarima i društvenim krugovima. Dakle, Murselji, koja živi i studira u Italiji već pet godina, zna da će trebati dosta truda da bi se prenela poruka ovog projekta. “Mi vrištimo na gluvonemom mestu”, kaže onа. “Prema tome, ideju treba malo forsirati da bi se odjek osetio.”

Put u nepoznato

Na mestu gde su nekada stojala četiri hlanda zida, mesto igala, nepokošene trave i prožimajućeg mirisa urina, sada je ovo jedno udobno mesto za druženje. Ako bi neko iznebuha, ili iz ličnog interesa, hteo da donira sav novac koji bi bio potreban da se dovrši ovaj prostor do poslednjeg eksera, Termokis bi izgubio ključni deo svoje filozofije i svog šarma.

Ovo mesto nije namenjeno da se završi u jednom danu; ono treba da raste. I sve dok se Termokis oblikuje i sve dok ima sebe i svoju jedinstvenost, njegova zajednica prolazi kroz paralelni univerzum. Pojedinci uče o vrednostima prijateljstva, rada, iskrenosti, dobrote i odanosti kao deo zajednice koja nije ekskluzivna, već otvorena, strpljiva, koja želi dobrodošlicu svima i prosto predstavlja društveni prostor koji prihvata sve i svakoga.

Ali, hajde da budemo iskreni, ovaj prostor је otvoren za sve koji žele da učestvuju, stavovi ove zajednice su liberalni. Ali, ako su vas celog života bombardovali predrasudama o svemu što je drugačije, onda će vam biti teško da prihvatite i shvatite koncepciju po kojoj je važniji razvoj ljudi od sticanja profita.

Hoćete to ili robnu kuću?K

Fotografije: Fikret Ahmeti.