Godinu 2020., koja polako odlazi, pamtićemo po pandemiji, kao i po bezbrojnim ličnim problemima i sukobima koje smo proživeli zbog toga što su nam silom nametnute mere uskratile neke slobode. 

Međutim, buntovnici/ce iz regiona ni u ovim teškim vremenima nisu stajali po strani.

Nisu odustali/e od protesta, od toga da javno govore o problemima, od pravnih bitaka, ali ni ostalih oblika praktikovanja demokratije i borbe za prava i slobode svih ljudi. Neustrašivo su preispitivali/e odluke vlastodržaca, zahtevajući polaganje računa i, pre svega, promene.

Da bismo saznali šta motiviše građane i građanke širom regiona da preuzmu kormilo u borbi protiv raznih nepravdi, K2.0 je stupilo u kontakt sa šestero buntovnika/ca koji žive oko nas, i nepokolebljivo se protive brojnim apsurdnim životnim situacijama na Balkanu. I još se bore, često uprkos svemu, suočavajući se sa pretnjama i zlostavljanjima. 

Svakako da nisu jedini buntovnici/e vredni/e pomena, jer razloga za pobunu ima napretek. 

Miran Pogačar — buntovnik iz Srbije — aktivista je i član grupe Združena akcija Krov nad glavom, koja se bori protiv iseljenja i poziva na solidarnost sa porodicama koje su u opasnosti od toga da budu isterane iz svojih stanova ili kuća. Aktivno učestvuje i u brojnim drugim građanskim inicijativama u Srbiji.

Celi region je za Pogačara čuo početkom 2020, kada je — neposredno nakon davanja izjave medijima — uhapšen za vreme četvorodnevnih antivladinih protesta u Novom Sadu.

Milan Pogačar u svakoj krizi vidi priliku za promjene. Foto: Dejan Kožul.

K2.0: Ovo je definitivno jedna od najturbulentnijih godina u “novijoj srpskoj istoriji”. Koji bi događaj ili događaje posebno izdvojio?

Miran Pogačar: Definitivno i ne samo za Srbiju, već i za ceo svet. Kovid 19, galopirajuća kriza, Black Lives Matter, Belorusija, julski protesti u Srbiji, samo su neki od događaja koji su obeležili ovu godinu. Nijedna zemlja nije ostala netaknuta nekom vrstom potresa, bilo to zbog pandemije, ekonomskog pada ili sveopštih protesta.

Ono što se izdvaja i nameće je više proces nego pojedinačni događaj — neizbežan krah aktuelnog svetskog poretka i državnih sistema u kojima živimo.

Zašto misliš da je krah?

Svaka kriza, trenutno kombinovana ekonomsko-zdravstvena, otkriva slabosti sistema koje su odavno tu, a sada su samo vidljivije. Kriza je šansa da se uvidi da je promena neophodna, prilika da se do nje brže dođe.

Kao što se u ratu činovi brzo dobijaju, a glava još brže gubi, tako sad od nas zavisi da li ćemo iskoristiti šansu i promeniti vlast dok je na kolenima, ili ćemo ostati zatečeni i nespremni.

Bio si uhapšen na demonstracijama ovog leta. Svedočili smo i brutalnosti policije, kao i nepostojanju odgovornosti. Da li te to iznenadilo i kakva je poruka poslata time?

Nisam bio iznenađen izlaskom ljudi na ulicu i pobunom protiv načina na koji je vlast sprovodila vanredne mere. Ta šizofrena igranka uvođenja, pa ukidanja mera, te manipulacije brojevima zaraženih i umrlih, bila je u isto vreme i smešna i tragična.

Donekle me jeste iznenadila brutalna reakcija policije, jer se u neku ruku policija držala po strani u odnosu na povremene političke okršaje i sukobe, a sada je svom silom udarila po ljudima bez ikakvog obzira i kontrole. To što niko nije odgovarao za tu brutalnost je pravilo i model delovanja ove vlasti i jedan od pokazatelja njene bahate prirode.

Takođe, uvek se ponovo iznenadim kad vidim da još uvek ima ljudi koji veruju u sudstvo, zakone, institucije i državu. Svakog dana Aleksandar Vučić dokazuje da su on i njegovi iznad zakona, a da zakonu podležu samo njihovi protivnici.

Za sve nas koji smo u julu osetili pendrek, nagutali se suzavca i gledali taj karneval policijskog nasilja i brutalnosti, poruka je jasna: još jedan nivo represije je dostignut, a sve sa ciljem odvraćanja ljudi od iskazivanja bunta i nezadovoljstva na ulici.

To je pokušaj policije i vlasti da trenutnu pasivnost i letargiju samo potvrde, da nikakav protest ili pobuna ne vrede jer svakome ko se usudi slede batine, novčane i zatvorske kazne. Primena sile razotkriva nesposobnost vlasti da se izbori sa problemima. Uprkos ovakvoj represiji, problema će tek biti i sve više će ljudi biti na ulicama, jer bez otvorenog sukoba skoro pa je i nemoguće očekivati da se ovde bilo šta promeni.

Misliš da bi ova godina mogla da bude i neka vrsta prelomnice u kojoj će se konačno iskazati nezadovoljstvo građana i građanki. Vidiš li mogućnost artikulacije tog nezadovoljstva?

Od 2017. mi svake godine izlazimo na ulice. To jasno govori da ne postoji drugačiji način da se naš bes i nezadovoljstvo iskažu.

Tokom krize izazvane pandemijom, aktivisti grupe krov nad glavom formirali su mrežu solidarnosti pružajući potršku onima kojima je potrebna. Foto: Zahvaljujemo ZA Krov nad glavom.

Često se govori o tome da su ovoj zemlji potrebni neki novi mladi ljudi, koji nisu bili deo vlasti i stranaka. To je sigurno potrebno, ali nije dovoljno. Ono što je neophodno uz nove snage je nova politika, njena jasna artikulacija i formacija, nešto čemu ljudi mogu da veruju i da se nadaju.

Takva politika je, pre svega, borbena i u sebi sadrži ideje pravde, solidarnosti i jednakosti. Mora se svima garantovati pristup kvalitetnom obrazovanju i zdravstvu, slobodno informisanje i pravo da se svačiji glas čuje, zaštita prirodne sredine kao centralni princip svake moderne politike, dom za svakog pojedinca i porodicu i da niko ne bude gladan.

Sve ove ideje bez bazične niti, bez anitkapitalizma, ostaju kratkih dometa i zaglavljene u već viđenim političkim rešenjima. Stoga je neophodna jasna alternativa kapitalizmu koja će da se bazira na prethodno navedenim idejama i principima.

Koliko vidiš potencijala među ponuđenim opcijama?

Protesti koji se godinama unazad dešavaju odraz su nedostatka alternative i izbora. Da postoji neka politička stranka ili pokret koji bi imali širu podršku građana, situacija u našoj zemlji bi bila dosta drugačija, a mi bismo se organizovano suprotstavili Vučiću i njegovom režimu.

Sledeća godina bi mogla da bude ključna, jer će korona još uvek biti tu, a broj onih koji će izgubiti posao će još drastičnije da poraste. Samim tim pritisak na ovu vlast će da raste.

Kriza će trajati godinama, to je izvesno, a na nama je da gradimo političke opcije (stranke, pokrete) i otvaramo različite frontove kako bi se na kraju izborili za smenu vlasti koja je odgovorna za produbljivanje ekonomske nejednakosti u našoj državi, gde je nejednakih sve više, a zadovoljnih gotovo da nema.

Ulični protesti su samo jedan od načina za Pogačara da se buni. Foto: Zahvaljujemo ZA “Krov nad glavom”.

Koliko u svemu vidiš i opasnost od jačanja desničarskih, pa i profašističkih organizacija koje su za sada relativno slabe, ali znamo kako krizne situacije mogu uticati na njihovo jačanje?

Porast broja desničarskih i otvoreno profašističkih organizacija nije ništa novo. To se u Evropi, pa i u svetu, dešava već duže od dve decenije. Skoro kao aksiom važi pravilo da u slučaju krize, kada raste ekonomska nejednakost, kada je budućnost neizvesna, raste i ksenfobija i potreba da se granice zatvaraju, da se drugi i drugačiji okrive za sve ono loše što nam se dešava.

Kod nas nije ništa drugačije, mada postoji jedna drugačija okolnost, a to je “uspeh” ove vlasti u razjedinjavanju desnice — jedan njen deo je pod kontrolom Srpske napredne stranke, dok drugi deo traži svog novog “vojvodu”.

Svako ko misli na bilo koji način da se suprotstavi jačanju desnice i njenoj otvorenoj ksenofobiji, trebalo bi da radi na organizovanju političkih snaga koje su spremne i na fizički obračun. Ukoliko do takvog narodnog fronta i dođe, onda će ujedno i vlast imati ozbiljnih problema da se suprotstavi zahtevima i politici takve organizovane političke snage.

Uporedo sa svim tim “velikim” dešavanjima i dalje se, bez obzira na epidemiju, dešavaju izbacivanja iz kuća i stanova zbog fingiranih dugova i prevara prilikom prodaja. Štaviše, kao da su beskrupulozniji nego što su bili. Zašto je to tako? Koliko je realna opcija da će produbljenjem krize i izvršitelji biti sve agresivniji?

To je jedan od najunosnijih, a ujedno najprljavijih i najnemoralnijih poslova u ovoj zemlji. Za izvršitelje je samo jedna stvar bitna — njihov lični profit. Onda kada im zarada bude ugrožena, kada bude bilo manje posla za njih, potpuno je izvesno da će se i njihove metode naplate i pritiska pooštriti.

To se već sada vidi, jer za vreme pandemije oni se ne obaziru na moguće širenje virusa usled okupljanja velikog broja ljudi na iseljenjima. Njihov lični interes postavljaju iznad interesa običnih ljudi koji nemaju kuda u ovim posebno teškim vremenima, kojima otimaju krov nad glavom usred zime.

Uz sve ovo sve su jači i ekološki pokreti, a kao da su i te inicijative dočekale zadnji čas kad se više ne može disati, kad ostaju bez reka zbog gradnji MHE. Ipak daju neke rezultate. Koliko tu vidiš dodatni potencijal za te promene?

Pored pokreta protiv MHE, koji su ostvarili i neke pobede, tu su svakako i drugi ekološki pokreti koji se zalažu za očuvanje Nacionalnog parka Fruška Gora, Košutnjaka, borbe protiv zagađenja vazduha u Smederevu i mnogih drugih.

Ekologija jeste jedno od najbitnijih pitanja 21. veka, jer ako nemamo vazduh koji dišemo i vodu koju pijemo, kako ćemo uopšte da preživimo? Ti pokreti se baziraju na očiglednim i konkretnim problemima i najčešće je oko njih okupljena zajednica sa motivom da se to javno dobro odbrani od investitora, pa i od same države.

Jedan od najvećih problema je što ti pokreti ili grupe odbijaju da stvari nazovu pravim imenom, da prihvate da je njihova borba u najširem i najtačnijem smislu politička, te da je odluka o njihovom problemu u osnovi potpuno politička. Apsolutno je razumljivo što niko ne želi, pa ni oni, da budu iskorišćeni od istrošenih političkih stranaka i ličnosti, što je i razlog za odaljavanje od politike.

No, za uspeh i sam opstanak ekoloških pokreta važno je prevazići uski lokalni okvir i preći u širi kontekst, što nužno vodi u politiku gde se njihovi problemi jedino mogu rešiti. Ekološko pitanje je uvek političko pitanje, hteli to neki da priznaju ili ne.

Koliko je realna opcija udruživanja svih tih pokreta kako bi se stvorio jedan zajednički front, ne samo protiv aktuelne vlasti, već i protiv te vrste izrabljivanja ljudi, prirodnih resursa?

Realno je, a mislim i neophodno. Svima nama treba jedna jedinstvena priča, slika, narativ o društvu u kojem bismo želeli da živimo.

Uz milion razlika kakve svako društvo ima, bez osnovne vizije oko koje se slažemo, naše delovanje makar bilo i zajedničko, biće uzalud. Nije dovoljno, kao što mnogi kažu, da si protiv Vučića. Potrebno je da znamo šta ćemo imati posle smene ove vlasti, a to mora biti ono što će garantovati život vredan življenja u našoj zemlji.

Da li je moguće sagledavati Srbiju i sve ove pokrete pobune, a ne gledati komšiluk i ne udruživati se po raznim osnovama, ali prvobitno po osnovi očuvanja života i osnovnih uslova za život?

Svaki pogled preko tarabe govori da situacija u drugim zemljama nije mnogo drugačija od naše. Vrhovni moćnik, lokalni šerif, kriminalac i političar… Uvek i svuda je to jedan čovek, bilo u Srbiji, BiH, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Makedoniji — u bilo kojoj drugoj okolnoj zemlji.

Vlast i kriminal iz svih ovih zemalja kao braća su složni i veoma dobro sarađuju, imaju svoj “sindikat”, svoje zajedničke interese i tačno znaju šta rade. Za njih je ovo borba — biti ili ne biti, kao i za sve nas, pitanje opstanka. 

Ostaje samo da svi to shvatimo kao borbu. Da od nje ne strahujemo, već da priznamo sebi i drugima da je ona jedini način da se suprotstavimo i izborimo.K

Naslovna fotografija: Dejan Kožul.