Dijaspora je i dalje jedan od najvažnijih političkih i finansijskih elemenata, a primetno istaknutu ulogu igra u proteklih nekoliko godina, kada se umnogome aktivirala u političko-ekonomskoj sferi svoje rodne grude i države u kojoj ima prebivalište.

Kosovo je u novijoj istoriji preživelo tri migraciona talasa. Prvi je počeo šezdesetih godina, drugi devedesetih i treći nakon proglašenja Deklaracije o nezavisnosti—ponajviše između 2014. i 2015. godine, kada su se stotine hiljada građana iselile u države-članice EU. Poslednji talas je, uglavnom, bio sastavljen od kvalifikovanih radnika i kadrova koji su u poslednjih nekoliko godina postali vrlo traženi na evropskom tržištu rada.

Koliko ljudi sa Kosova živi u dijaspori nije poznato; pokušana je njihova registracija na dobrovoljnoj osnovi, ali je propala. Međutim, procenjuje se da oko 800.000 kosovskih Albanaca živi u rasejanju, od kojih se većina naselila u Nemačkoj i Švajcarskoj.

Dijaspora je devedesetih godina igrala presudnu ulogu u oslobođenju Kosova od srpskog režima, pa je tako ostala jedan od glavnih izvora prihoda države kroz doznake. Ovaj vid finansiranja znatno doprinosi povećanju prihoda i potrošnji, održava minimalan nivo blagostanja (posebno u porodicama sa niskim prihodima) i puni državnu kasu kroz poreze.

Doznake iz dijaspore su u 2018. iznosile oko 750 miliona evra ili oko 15 odsto kosovskog BDP-a. Ovi iznosi se odnose samo na zvanične bankovne transakcije i ne obuhvataju protok gotovine, nemonetarnih doprinosa i poklona.

U teška vremena pandemije, dijaspora je slala još više novca svojim porodicama i tako predstavlja najvažniji izvor prihoda koji pomaže državnu ekonomiju.

Spremnost građana iz dijaspore — kojih ima skoro koliko i polovina kosovskog stanovništva — da postanu aktivni u političkom, društvenom i ekonomskom domenu u svojoj zemlji porekla iznedrila je potrebu da se kreiraju javne politike za regulisanje njihovog učešća i angažmana. Svakako da je u kreiranje politika ove vrste neophodno uključiti i njih same.

Politička zastupljenost dijaspore

Skupština Kosova je u novembru 2020. raspravljala o potencijalnim oblicima političke zastupljenosti dijaspore na Kosovu. Razgovaralo se o uvođenju rezervnih poslaničkih mesta za predstavnike rasejanja.

Uvođenje rezervnih mesta za dijasporu u Skupštini vrlo je složeno pitanje iz nekoliko razloga, među kojima i činjenica da bi takav proces podrazumevao ustavne promene. Kada uzmemo u obzir da su neophodni glasovi dve trećine poslanika, kao i glasovi dve trećine poslanika iz manjinskih zajednica, onda postaje jasno da su ustavne promene, dok je takvo stanje stvari, gotovo pa nemoguće.

Činilo se da je politička rasprava bila, uglavnom, površna i zacrtana tako da izdejstvuje političku korist te da nije proizvod iskrene želje da se dijaspora u većoj meri uključi u procese donošenja odluka u državi.

Bilo kako bilo, pre nego što prodiskutujemo o uvođenju mesta za dijasporu, bilo bi bolje da razmotrimo kreativnija, izvodljivija rešenja koja će ostvariti i veći uticaj na svakodnevicu građana iz dijaspore. Možda bi moglo da se počne od toga da im se olakša glasanje na Kosovu?

Ustav Republike Kosovo i kosovski Zakon o državljanstvu garantuju pravo glasa građanima iz dijaspore. Međutim, uzastopne vlade nisu omogućile njihovo učešće u procesu glasanja, pa su ih čak i sprečavale da glasaju u ambasadama i konzulatima.

Uprošćavanje procedure za glasanje dijaspore dobilo je vetar u leđa zahvaljujući Evropskoj komisiji za demokratiju, a posredstvom Zakona o parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, kojim se države-članice ohrabruju da svojim građanima u najvećoj mogućoj meri omoguće učešće na izborima.

Procenjuje se da između 380.000 i 400.000 članova dijaspore ima pravo glasa. Na prevremenim parlamentarnim izborima 2019, CIK je primio ukupno 40.313 prijava za registrovanje birača, od kojih je 35.087 prihvaćeno. Od tog broja, samo je 20.200 osoba uspešno poštom poslalo svoj glas, dok su ostali odbačeni zato što nisu ispunili kriterijume ili nisu uspeli na pravovremeno pošalju svoje glasačke listiće.

Na izborima 2017. bilo je 28.354 prijava za registraciju birača, od kojih je 15.118 prihvaćeno, a 9.157 je broj osoba koje su na kraju glasale. Tokom izbora 2014. podnet je sličan broj zahteva, što znači da je u proteklih nekoliko godina primetan porast interesovanja.

Stvara se utisak da je politička klasa na Kosovu intencionalno zanemarila proces glasanja građana iz dijaspore, a zbog toga što su članovi rasejanja sasvim razočarani političkim partijama koje skoro 20 godina upravljaju državom. Pored toga, u establišmentu postoji strah da bi dijaspora mogla da izdejstvuje značajnije promene u izbornom procesu, jer je rasejanje i dalje najbrojnija društvena grupa na Kosovu (sa više od 400.000 birača).

Uprkos niskom stepenu učešća na poslednjim parlamentarnim izborima 2019, glasovi dijaspore bili su presudni. Razlika između pobednika izbora, to jest Samoopredeljenja, i drugoplasiranog Demokratskog saveza Kosova (DSK), izražena je u 14.485 glasova, dok je najveći broj glasova iz dijaspore na ovim izborima osvojilo Samoopredeljenje.

Lider DSK-a Isa Mustafa izjavio je prošle godine da nije fer da glasovi iz dijaspore određuju pobednika na izborima, već da bi to trebalo da budu glasovi građana koji žive na Kosovu. Ovakva izjava je sasvim razočaravajuća i uvredljiva za naše prilike, imajući u vidu da imamo aktivnu i dinamičnu dijasporu koja i dalje održava bliske odnose sa svojom maticom.

Zašto je neophodno da učestvuju?

Učešće dijaspore u spoljnoj političkoj sferi Kosova važno je zbog poboljšanja kosovskog imidža u inostranstvu, koji je trenutno u nezavidnom položaju i nije onoliko povoljan kod bitnih međunarodnih partnera kao što je to nekada bio.

Većina zvaničnika koji su bili aktivni devedesetih godina i inostrani kosovski prijatelji sada su u penziji, jer su ih zamenili drugi, koji možda nisu upoznati sa kosovskim kontekstom. Čak je i albanski lobi Kosova, koji je bio aktivniji u SAD nego u Evropi tokom oslobođenja Kosova, sada gotovo sasvim neaktivan.

Svi ovi činioci su doveli do toga da država izgubi brojne uticajne prijatelje u SAD i EU. Problem je u tome što ovdašnji političari posle rata na Kosovu nisu imali želju i volju da sarađuju sa albanskim lobistima na kreiranju politika na korist Kosova. Ovakav nemar prema albanskom lobiju u dijaspori i nepostojanje zajedničkog državnog cilja predstavljaju glavne razloge zbog kojih je koordinisano učešće oslabljeno.

Kosovske stručnjake i profesionalce, koji su odgajani ili školovani u rasejanju, treba angažovati u svojstvu diplomatskog osoblja u ambasadama i konzulatima, gde bi se bavili spoljnom politikom. To se može postići potpisivanjem bilateralnih sporazuma sa određenim državama.

Učešćem dijaspore u kosovskoj diplomatiji ojačao bi se kosovski međunarodni položaj, Kosovu bi se pomoglo da izgradi mostove sa drugim državama i pospeši prisustvo Kosova u inostranstvu. Istovremeno, ovakav pristup je i najpovoljniji za kosovski državni budžet. Učešćem dijaspore u kosovskoj diplomatiji poboljšao bi se krhki imidž službe za spoljne poslove koja je i dalje sastavljena od partijskih vojnika i članova porodica političara, biznismena i moćnih oligarha na Kosovu.

Neposredno učešće stručnjaka iz dijaspore u javnim poslovima države (iznutra i spolja) mnogo bi pomoglo i doprinelo jačanju sprega sa Kosovom. Znamo da ima sposobnih članova rasejanja koji su spremni da se upuste u upravljanje državom; kada bi državna služba bila kredibilnija, onda bi stvorila i veće mogućnosti, pospešila integritet i borbu protiv nepotizma i korupcije.

Kosovska vlada treba da kreira poseban program finansiranja za učešće stručnjaka iz dijaspore u sferi javne uprave i donošenja odluka. Ovakva inicijativa je već započeta pod kapom kratkotrajne vlade bivšeg premijera Aljbina Kurtija (Albin Kurti), koji je u svom kabinetu angažovao nekoliko stručnjaka iz dijaspore — ponajviše u sferi pravosuđa, ekonomije i spoljne politike.

Poslednja prilika za jačanje odnosa

Iako je Kosovo već imalo strategiju za dijasporu, u kojoj su izneseni konkretni ciljevi za povećanje saradnje, malo šta je učinjeno da se ona sprovede u delo. Najveće aktivnosti organizovane za potrebe dijaspore uglavnom su koncerti narodne muzike i oskudne kulturne aktivnosti bez ikakvog smisla. Na konferencijama održanim na Kosovu i u rasejanju, o istim problemima se priča već godinama, ali bez konkretnih poteza.

Uprkos tome što nema mnogo napretka u rešavanju problema s kojima se dijaspora suočava, ljudi na Kosovu su, u poslednjih nekoliko godina, postali svesniji važnosti dijaspore na Kosovu. Sprovode se zakonske inicijative za olakšanje procesa glasanja, dok političke stranke uvrštavaju dijasporske teme u svoje programe. Međutim, ovi programi tek treba da se sprovedu u delo. Situacija je još gora ako imamo u vidu da je mali broj članova dijaspore prijavljen na Kosovu; posebno je mali broj onih koji se smatraju kvalifikovanom radnom snagom i koje bismo mogli da pozovemo da pomognu Kosovu.

Naposletku, došlo je vreme da dijaspora postane tema od prioritetnog značaja za Kosovo. U tom smislu, mnogo bi pomoglo osnivanje fonda kosovske vlade za rasejanje. Fond bi mogao da se koristi u razne svrhe, kao što je povećanje broja izdanja kvalitetnih knjiga za učenje čitanja i pisanja na albanskom jeziku, a koje bi se podelile dijaspori. Ovakav konkretan potez zbližio bi decu iz albanskog rasejanja sa kulturom, istorijom i jezikom svoje zemlje porekla, pa bi se tako pospešilo očuvanje nacionalnog identiteta naših građana u dijaspori.

Poznavanje albanskog jezika, kosovske istorije i kulture kod albanske dece u inostranstvu ublažilo bi identitetsku krizu koja je sve zastupljenija u dijaspori. Ona bi se tako zaštitila od ideologije nasilnog ekstremizma, što je jedna od najvećih pretnji evropskom poretku. Ovakav fond bi se vrlo lako mogao osnovati pomoću preraspodele malog procenta novca koji ulazi na Kosovo preko doznaka ili čak na alternativne načine.

Fond za potrebe dijaspore mogao bi da pomogne oporavak oko 700 albanskih udruženja (formalnih i neformalnih) koja su ranije funkcionisala u rasejanju, ali su sada ugašena usled nedostatka finansija. U ovaj fond bi mogao da se ugradi i mehanizam za koordinaciju svih albanskih kulturnih udruženja u dijaspori.

Sem doznaka, dijaspora ima veliki potencijal da pomogne Kosovu. Došlo je vreme da dijaspora ponudi više od finansijske pomoći, da upotrebi ekspertizu stečenu ponajviše u zapadnim zemljama i pruži podršku u sferi izgradnje države. Sada je trenutak da kosovske institucije preduzmu konkretne korake za pospešivanje dijasporinog učešća u političkom životu naše zemlje.

Naslovnica: Arita (Arrita) Katona / K2.0.