“Naravno da mi je teško. Godinu dana nisam izašla iz doma”, u telefonskom razgovoru sa K2.0 kaže Divna (87), štićenica staračkog doma jednog gerontološkog centra na jugu Srbije. 

“Decu sam viđala sa prozora, koliko mogu da vidim i kad bi mogli da dođu, jer ni oni nisu mogli van svojih stanova zbog policijskog časa. Imaju više od 65 godina. A sada, dobila sam i praunuče koje nisam videla”, ogorčeno nastavlja priču o više od godinu dana iza zatvorenih vrata. 

Njen sin Milan (66), koga smo sreli izvan doma, klima glavom dok sluša naš razgovor.

“Mi nju nismo stavili u zatvor, već u dom, jer joj je potrebna posebna nega”, sa tugom u glasu govori Milan. “Ne ide napolje, ne viđa porodicu, to nije život. A ako ode, nećemo moći da je ispratimo kako dolikuje. Ni život ni smrt dostojni čoveka.”

Milan traži da sakrijemo i njegov i identitet majke, ali su vrlo voljni da pričaju o onome kroz šta prolaze. “Malo je mesto, vlast je takva kakva je, a majka je zaključana u domu. Bolje da ne znaju ko smo”, pojašnjava nam Milan.

Sada se bliži tačno godinu dana otkako su osuđeni na kaznu, a sve u cilju “njihove dobrobiti”, kako kažu nadležni. 

Oko 15.000 starih osoba u Srbiji već više od godinu dana zatvoreni su u domovima, uz minimalan kontakt sa vanjskim svijetom. Fotografija: Aleksandar Pavlović.

Divna je samo jedna od oko 15.000 ljudi koji već godinu dana ne izlaze iz državnih gerontoloških centara. K2.0 je poslalo upit Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja o tome koliko ukupno osoba boravi u tim domovima, kako privatnim, tako i državnim, ali odgovor nismo dobili. 

Nedostupne informacije

Kada je 15. marta uvedeno vanredno stanje u Srbiji, svim starima je prvo zabranjeno, a potom ograničeno kretanje, dok su štićenici gerontoloških centara stavljeni pod ključ. Mere su otada ublažene, mladi odlaze u kafiće, otvaraju se tržni centri, održavaju čak i fudbalske utakmice, ali hiljade starih osoba ostaje zaključano u centrima, ispred kojih je u jednom periodu bila postavljena i vojska, dok im je dostavljen poneki paket pomoći od vladajuće partije i od porodica. 

U prvoj fazi plana vakcinacije prednost je data osobama u domovima, onima starijim od 75 godina ili onima preko 65 sa hroničnim bolestima. Ukupno 635.200 ljudi u Srbiji. Međutim, broj vakcinisanih starih građana se u praksi razlikuje ne samo od grada do grada, već i između gradskih opština. 

Ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Darija Kisić Tepavčević izjavila je za RTS 30. januara da će posete domovima za stare biti omogućene, ali pod uslovom da u domovima nije bilo zaraze i da su posetioci vakcinisani. Ona je navela da će biti potrebno ispuniti još nekoliko uslova kako bi posete bile moguće. 

“U našoj zemlji, korisnici usluga gerontoloških centara nisu bili u mogućnosti da im dolaze u posete…Sada su se najzad stekli uslovi. Naravno, pod određenim uslovima. Pre svega da nije bilo ni jednog slučaja zaražavanja kovidom 19 u gerontološkom centru, ni kod zaposlenih ni kod korisnika u periodu od 14 dana. Ukoliko je bila prijavljena epidemija u centru, onda treba da se odjavi a preduslov za to je dvostruki inkubacioni period nakon poslednje prijave zaražavanja, da su posetitelji vakcinisani sa dve doze vakcine i da je od re vakcine prošlo najmanje nedelju dana i naravno da se poštuju opšte preventivne mere.”, rekla je doktorka Kisić.

Tako je u šest beogradskih opština imunizovano više od 50 posto osoba starijih od 75 godina, kao i u Preševu, dok je u rubnim beogradskim opštinama vakcinisano tek 10 posto ove populacije. 

Krajem januara, Krizni štab je doneo jednoglasnu odluku da će poseta starima u gerontološkim centrima biti dozvoljena uz posebne mere, i to samo osobama koje su vakcinisane. Uprkos tome, oni koji žele videti svoje voljene pri poseti moraju držati rastojanje, dok štićenicima i dalje nema izlaženja iz centara. 

Nije poznat ukupan broj korisnika staračkih domova koji su vakcinisani. K2.0 je takođe pitalo nadležno ministarstvo o tome da li je poznata brojka štićenika gerontoloških centara u Srbiji koji su preminuli od koronavirusa, ali ni na to pitanje nije bilo odgovora, tako da nije poznat rezultat mera zaključavanja starih.

Starije osobe koje žive u domovima u Srbiji u toba covida imaju malo, ako uopće, prilika da vide svoje najmilije. Ostaje im uspomene i fotografije koje čuvaju kao blago. Fotografija: Aleksandar Pavlović.

Bez obzira na to što je vojska čuvala gerontološke centre (i građane na ulicama) i uprkos teškoj izolaciji i vatrenim govorima predsednika Aleksandra Vučića da se ta generacija mora sačuvati, koronavirus je u više navrata “probijao” u domove, odnoseći žrtve. Tako je samo u gerontološkom centru u Nišu, u aprilu prošle godine, 50 štićenika preminulo od koronavirusa. Direktor centra, Milan Stevanović, uhapšen je, jer istog meseca nije preduzeo sve mere da zaštiti stare. Iz pritvora je pušten krajem decembra. 

Danilo Ćurčić, programski koordinator Inicijative A11, organizacije koja se bavi pravima ranjivih grupa, a u koje zasigurno spadaju štićenici gerontoloških centara, kaže za K2.0 da se pokušavaju izboriti za prava starih osoba u Srbiji. Tvrdi da je postojao zakonski osnov koji ograničava kretanje štićenicima gerontoloških centara na početku pandemije, upućujući na Naredbu o zabrani poseta i ograničenju kretanja u objektima ustanova za smeštaj starih lica, ali dodaje da je zakonska regulativa na osnovu koje je to učinjeno duboko diskriminatorska. 

“Naš Ustavni sud ne vidi problem u tome šta i kako je urađeno”, tvrdi Ćurčić te najavljuje nove poteze Inicijative A11. “Ostaje da se vidi da li će Evropski sud za ljudska prava ili Komitet za ljudska prava Ujedinjenih nacija biti na istom stanovištu kao i naš Ustavni sud. Zaista bi bilo veliko iznenađenje da ova tela za zaštitu ljudskih prava odluče da je sve ovo u skladu sa standardima ljudskih prava koji obavezuju Republiku Srbiju”, kaže.

“O vlasti nam govori isto što smo i znali, da je nesposobna da sagleda probleme kada se tiču posebno ugroženih kategorija građana, da je neosetljiva na njihove probleme, ali da joj ništa od toga ne smeta da se prikaže kako je brižna i kako je solidarna upravo sa ‘bakama i dekama’, kako ih zove dok ih drži pod ključem.”

Naime, studije su pokazale da tokom takozvanog lokdauna (eng. lockdown), odnosno policijskog časa/ograničenja kretanja i komunikacije, upravo izolacija vodi ka povećanju depresije kod građana, kao i do drugih duševnih oboljenja. 

“Takvoj vrsti neprirodnog načina života ljudi se teško prilagođavaju i imaju velike emotivne stresove. Rađeno je nekoliko istraživanja, doduše na starijima od 65 koji su takođe bili zatvoreni, ali u kućama, i njima je najveći stres bila nemogućnost kretanja i društvenog komuniciranja”, navodi Milica Lazić. 

“Ono što je posebno značajno napomenuti je to da se ove mere nisu ni pokazale kao efikasne”, kaže Ćurčić. “Dakle, osim što su diskriminatorne i nerazumne, one su i neefikasne. To ne kažem ja, nego zvanična statistika Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja koje objavljuje statistike o broju korisnika ustanova socijalne zaštite (domova i ustanova zatvorenog tipa) koji su zaraženi kovidom.”

“Neophodna je sistemska psihološka podrška stanovništvu. Posebno ranjivim grupama u koje spadaju osobe u domovima za stare”, navodi Lazić i dodaje da rešenja koja su sporadično predstavljena javnosti nikako nisu dovoljna.

“Kada pandemija bude prošla ili stavljena pod kontrolu, moraće se ozbiljno krenuti u procenu mentalnog zdravlja stanovništva i doneti mere i mehanizme kako bi se pomoglo ugroženim”, rekla je Lazić.

Oboje ukazuju na to da je potreban plan za sistematsku pomoć, naročito starijim licima. Lazić ne vidi kao rešenje uvođenje telefonskih linija putem kojih se pruža besplatna psihološka pomoć. 

Ono što predviđaju stručnjaci jeste da će, u trenutku kada koronavirus bude stavljen pod kontrolu, biti nephodno da se krene u sistemsku psihološku podršku stanovništvu, posebno ranjivim grupama, u koje spadaju i stare osobe u domovima. Za sada nema planova za tako nešto. K2.0 je poslalo upit ministarstvu, pitajući za plan psihološke podrške izolovanim licima, ali odgovor nije stigao. 

“Niko ne može da prognozira koliko vremena će biti potrebno za vraćanje u psihološku ‘normalu’, posebno ranjivim grupama. Ali rešenje, tj. plan će morati da se napravi kako bi se sanirala šteta”, zaključila je Lazić.

U međuvremenu, Milan i ko zna koliko još ljudi čeka da njihovi članovi porodica budu ponovo slobodni. 

“Želim da vidim majku. Rodila me je i odgajila. Majka mi je”, kaže Milan. “Ja sam proveo nekoliko meseci u izolaciji, kada je uveden policijski čas. Živeo sam nekoliko stotina metara od nje (doma), a nisam mogao da izađem, niti da je vidim. Čekam vakcinu, pa ćemo videti. Mene su pustili iz ‘zatvora’ (izolacije), čekam da i nju puste.”K

Napomena: Imena sagovornika u domovima i članova porodica izmenjena su na njihov zahtev. 

Naslovna fotografija: Aleksandar Pavlović.