Petnaestog avgusta 2021. godine, na putu ka kancelariji, zamolio sam vozača da požuri kako bismo brže stigli. Bilo je oko devet sati ujutru i Kabul nije bio isti grad kao dan ranije. Bura glasina obuzela je i uplašila ljude. Svuda su kružile priče o ulasku talibana u grad.

Kao direktor odseka za vesti u novinskoj agenciji TOLOnews, koja u Avganistanu pokriva celodnevna dešavanja, moje kolege iz studija i ja stalno smo dobijali informacije iz više izvora, ali su se dešavanja toliko brzo smenjivala da nije bilo moguće predvideti šta će se odigrati u narednim satima.

Dok sam prolazio glavnom ulicom pod nazivom Wazir Akbar Khan, gde su brojne diplomatske misije bile smeštene, primetio sam strah i strepnju na licima ljudi. Video sam kako prodavci ispred naše kancelarije užurbano zatvaraju radnje.

Te večeri smo izveštavali da je bivši predsednik, Ashraf Ghani, sa svojim bliskim saradnicima napustio zemlju i da su talibani marširali u pravcu Kabula. Posedovao sam pouzdane informacije iz svojih izvora da su talibani u grad ušli tek oko osam sati uveče, nekoliko časova po predsednikovom odlasku.

Cela zemlja je u tom kritičnom trenutku bila u neverici. Moje kolege i ja bili smo užasnuti i zabrinuti za svoje i živote članova porodica, ali smo ostali nepokolebljivi i nastavili da uživo izveštavamo o događajima iz raznih kvartova Kabula. To veče ću zauvek pamtiti, jer je bilo nešto nezamislivo.

Moja majka i ostatak moje porodice pratili su vesti i tražili od mene da napustim kancelariju i vratim se kući. Oko sedam sati uveče odlučio sam da odem kući, jer mi je majka bila preplašena.

Talibani su oko osam sati ušli u grad – praćeni užasavajućom puščanom vatrom.

Kabul – grad sa dvadesetogodišnjim istorijatom demokratije, razvoja i slobodnih medija, gde su se hiljade žena borile za građanska prava i slobode – iznenada se, preko noći, vratio u mrak. Za manje od 24 sata, izgubili smo Avganistan. Pred mojim očima je isparilo sve što smo gradili 20 godina.

Brojne televizijske stanice, koje su inače emitovale zabavni sadržaj i muziku, iste su večeri prešle na prikazivanje verskih programa. Ostali mediji su prosto nestali iz ponude. Upravni odbor agencije TOLOnews odlučio je da savetuje novinarke da narednog dana ne dođu na posao. U emitovanju našeg programa učestvovali su isključivo muškarci.

Znao sam da talibani neće biti prijateljski nastrojeni prema nama. U 2016. ubili su sedmoro mojih kolega i nastavili da neprekidno napadaju zaposlene u agenciji TOLOnews. Sve zaposlene u ograncima MOBY Media Group-e – koja je vlasnik TOLOnews-a i drugih medija – proglasili su vojnim ciljevima.

Zamenik direktora u TOLOnews-u je narednog dana razgovarao sa talibanima i obavestio nas da nam je dozvoljeno da se vratimo u kancelariju, pod uslovom da se suzdržimo od objavljivanja bilo kakvog sadržaja nepovoljnog po njih. Tog popodneva, grupa od 20 do zuba naoružanih talibana ušla je u naš studio.

Drugog dana od uspostavljanja talibanske vlasti u Kabulu, naše novinarke su iz svakog gradskog kvarta izveštavale o dešavanjima, radile kao voditeljke i intervjuisale goste u programu uživo. Talibani su krajem dana počeli da uvode ograničenja medijske pokrivenosti, što je suprotno njihovim obećanjima.

Nepoznati članovi talibanskog režima stupili su u kontakt sa našim kolegama i slali im preteće poruke. Zabiullah Mujahid, portparol talibana, izrazio je negodovanje zbog vrste hidžaba i marama za glavu koje su žene iz naše kancelarije nosile prilikom uključivanja u program.

Stalno su pristizale pretnje upućene našim novinarima, a isto je bilo i sa zlostavljanjem i nasiljem nad našim reporterima u Kabulu. Talibani su očekivali da će im mediji poslužiti kao oruđe za propagandu.

Naše kolege i naši novinari iz cele zemlje počeli su raznim putevima da beže iz Avganistana. Našao sam se na opasnom raskršću. Morao sam da donesem odluku između odlaska – što bi podrazumevalo skok u nepoznanicu – i ostanka, gde bih morao da se suočim sa nepoznanicom užasa i terora. Doneo sam odlukom da se spasim i odem odatle. Čak i da me talibani nisu ubili, ostanak bi bio isto što i postepena smrt.

Odlučio sam da postanem izbeglica, umesto da budem talac u vlastitoj zemlji.

Otišao sam iz kuće i rodne grude sa rancem na leđima, a nisam stigao ni da proverim koliko novca imam u džepu. Bilo bi lepo da sam mogao poslednji put da se pozdravim od svoje sobe, knjiga i fotografija. Bilo bi lepo da sam mogao na pravi način da se oprostim od majke, braće i sestara. Moja majka je plakala. U očima su bile suze, a u rancu snovi.

Kao i brojni drugi Avganistanci, moje kolege i ja smo užurbano krenuli na aerodrom. Dva dana smo proveli čekajući pred kapijama aerodroma, zajedno sa hiljadama drugih koji su očajnički pokušavali da odu odatle i spasu svoje živote. Dve noći sam prespavao na ulici ispred aerodroma, čekajući.

Pred kraj drugog dana primio sam poziv od direktora TOLOnews-a. Zamolio me je da stupim u kontakt sa kolegama i da što pre odemo u jedan hotel. Fondacija Yalda Hakim preuzela je odgovornost da nas evakuiše, a kada smo ušli u hotel, videli smo da vojska iz Katara obezbeđuje lokaciju.

U dva sata ujutru, obezbeđenje nas je prevezlo na aerodrom. Na putu ka aerodromu, srce mi je snažno lupalo u grudima. Mrak je pao, a ulice su bile prazne. Pokušao sam stresem ovaj košmar sa sebe. Po ulasku na aerodrom, ugledali smo američke vojnike. Osećali smo se bolje i ostali unutra, na terminalu, naredne tri noći.

Srećom, 24. avgusta probili smo se kroz haos i ukrcali na vojni avion koji se uputio ka Kataru. Svi naši poznanici koji su se ukrcali na avion plakali su u putovanju. Ponekad sam zamišljao kako uzlećem, a duša mi ostaje kod kuće. Niko ovako nešto ne bi učinio da ne strahuje za goli život.

Posle četiri dana provedena u Kataru, ukrcao sam se na komercijalni let za Albaniju. Mislio sam da je to moje konačno odredište. Slabo šta sam znao o Albaniji pre sletanja. Kada je avion sleteo, premijer Edi Rama bio je među onima koji su nam poželeli dobrodošlicu. Toplo su nas dočekali i bilo nam je jasno da sa nama imaju nešto zajedničko, ali nisam znao tačno šta. Kasnije sam saznao da su Albanci, baš kao i Avganistanci, bili žrtve sličnih traumatičnih dešavanja.

Albanija je prelepa zemlja, gde odmarališta na plaži već nekoliko meseci služe da udome 1.800 neočekivanih gostiju. Pronašli smo sigurnu luku – daleko od naše domovine. Bili smo zahvalni na velikodušnosti, toplini i gostoprimstvu koje nam je ukazao ljubazni albanski narod.

Posle dve sedmice, odlučio sam da se zaposlim tamo. Hteo sam da glas avganistanskih izbeglica dopre do svih u svetu. Počeo sam da radim kao koordinator u medijskoj organizaciji sa sedištem u Svetom Jovanu (alb. Shëngjin), koja ima lokalnu i međunarodnu pokrivenost. Tamo sam stekao dosta iskustva, uprkos brigama i neizvesnosti.

Veliki broj poznatih avganistanskih ličnosti – u koje spadaju novinari, narodni poslanici i aktivisti za prava žena – evakuisani su u Albaniju i većina je ostvarila pravo da živi u Americi i Kanadi. Američke i britanske humanitarne organizacije pokrile su naše troškove.

Posle pet meseci, 18. januara, avionom sam putovao više od 5.000 milja i stigao u Toronto, gde se vijorila zastava Kanade. Prekinuo sam svaki kontakt sa životom koji sam ostavio iza sebe, postavši beskućnik – daleko od zemlje i domovine. Glavno pitanje koje sebi sada postavljam glasi: Šta dalje? Teško je da se čovek spremi za početak novog života nakon što je već bio navikao da živi sasvim drugačiji život.

Mislim da će istorija presuditi talibanima. Talibani će jednog dana shvatiti da su izgubili blistavu generaciju. Siguran sam da će Avganistan i njegov narod ponovo biti slobodni. Pitanje je trenutka.

Naslovnica: privatna arhiva Saida Najiba Asila.

Ovaj članak je nastao uz finansijsku podršku “Balkanskog trusta za demokratiju” (Balkan Trust for Democracy), projekta Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država (German Marshall Fund of the United States) i norveškog Ministarstva spoljnih poslova. Stavovi izneseni u ovom članku nužno ne odražavaju stavove Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu, Balkanskog trusta za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država niti njihovih partnera.

Zašto je navedena ova klauzula?