Na objavljivanju izveštaja UN Women-a 31. avgusta, na temu sveobuhvatnih reparacija preživelima od seksualnog nasilja povezanog za sukob (conflict-related sexual violence – CRSV) na Kosovu, ispred brojnih predstavnika iz vlade, civilnog društva, sektora za vladavinu prava, međunarodnih organizacija i akademske zajednice, šačica preživelih građana Kosova je govorila javno. To je bio prvi put da su, na tako otvorenom forumu na koji su pozvani i mediji, preživeli uzeli reč i predstavili se kao takvi. Sa očiglednim besom, a neki sa drhtećim glasom, oni su progovorili jasno i glasno, zahtevajući svoje pravo na reparacije, za koje smatraju da su preterano zakasnile.
“Želim kompenzaciju. Moja prava. Ne želim da više ostajem bez električne energije… Ova kategorija je najpovređenija u duši i krvi… Kuda će naše nade da se upute? Gde možemo da nađemo podršku? Kompenzacija nam je potrebna što je pre moguće”, citirali su jednu od preživelih osoba na objavljivanju izveštaja UN Women-a, pod nazivom “Konflik nam nije doneo cveće” (The Conflict Did Not Bring Us Flowers).
Preživeli često iskazuju svoju frustraciju zbog odlaganja u sprovođenju zakonskog okvira koji omogućuje više prednosti preživelima. Po slovu međunarodnog prava, žrtve CRSV-a imaju pravo na pravni lek. Seksualno nasilje je jedno od najtraumatičnijih iskustava koja mnogi prežive u ratu. Izveštaj UN Women-a naglašava posledice seksualnog nasilja, kao što je dugotrajna fizička, mentalna i emotivna trauma, gubitak mogućnosti i prilika, gubitak imovine, dodatna kršenja ljudskih prava i moralna šteta. Njihovo pravo na pravni lek obuhvata jednak i efikasan pristup pravosuđu; adekvatne, efikasne i brze reparacije za one koji su pretrpeli štetu, kao i pristup informacijama u vezi sa kršenjem prava i mehanizmima reparacije.
Ovo pravo na lek je na Kosovu bilo usporeno, premda su preduzeti koraci u pravom smeru i došlo je do napretka u poslednjih nekoliko meseci. Godinama posle sukoba na Kosovu, bilo je samo nekoliko organizacija civilnog društva koje su pružale usluge preživelima, uglavnom zdravstvene usluge koje su često spasavale život. Organizacije civilnog društva su bile te koje su vodile javne diskusije, tokom kojih se uvažavala patnja preživelih i gde se govorilo o zadovoljavanju njihovih potreba.
Ovi napori su dobili na momentumu 2012. Kako je pritisak javnosti rastao, kako je uspostavljen Nacionalni savet za preživele od seksualnog nasilja u ratu od strane četvrtog predsednika Kosova, Atifete Jahjage, u martu 2014. parlament je usvojio, tokom drugog čitanja, izmene i dopune Zakona o pravima civilnih žrtava. Ovaj amandman, posle prvog spornog čitanja, priznaje žrtve CRSV-a za civilne žrtve rata i pruža im mesečnu penziju (o sumi se u Zakonu ne govori), pristup zdravstvenim uslugama u inostranstvu, prioritet u zapošljavanju i poreske olakšice i prednosti u socijalnim kućama za one koji su u teškim ekonomskim uslovima.
Tokom dveju godina otada, napravljen je nacrt za nužnu regulativu za uspostavljanje nezavisne komisije koja bi verifikovala status preživelih od CRSV-a. Nacrt je usvojen i dopunjen i izmenjen. U tom procesu je bilo intervala od po nekoliko meseci kada se regulativa nalazila u fiokama kabineta premijera, gde je čekala na odobrenje, ili kasnije, na izmene i dopune.
Regulativa je stupila na snagu februara 2016, a dopune i izmene su uključene u avgustu, sa dvema glavnim promenama: srž odgovornosti za osnivanje komisije i pružanje podrške istoj je premeštena u Kabinet premijera i Ministarstvo rada i socijalne zaštite, dok je proces odabira za članove komisije promenjen. Dok je prvobitna regulativa utvrdila da će se svih devetoro članova komisije birati putem otvorenog poziva, izmenjena i dopunjena regulativa utvrđuje da će petoro članova komisije koji dolaze iz javnih institucija biti postavljeno od strane tih institucija, a da će ostalih četvoro biti odabrano putem javnog poziva. Profil članova komisije je predviđen dopunjenim i izmenjenim zakonom iz 2014.
Preduzeti su konkretni koraci u cilju uspostavljanja komisije. Vlada je imenovala predstavnike javnih institucija, dok je javni poziv za ostale članove istekao. Prema tome, u predstojećim nedeljama, svi članovi komisije bi trebalo da budu imenovani. Ali, realno govoreći, malo je verovatno da će komisija pregledati podnete zahteve u toku ove godine, jer prema zakonima na snazi, komisija zvanično počinje svoj petogodišnji mandat tek nakon obaveznih osnovnih treninga, a ne kasnije od tri meseca posle imenovanja svojih članova. Vlada, u saradnji sa svojim partnerima, već radi na planiranju ovih treninga.
Aktuelni zakonski okvir i koraci preduzeti radi uspostavljanja i funkcionisanja komisije jesu hvale vredni potezi u pravom smeru kako bi se ispunilo pravo preživelih na reparacije. Izbegavajući bilo kakva dodatna odlaganja, komisija bi poslala signal da je vlada ozbiljna u poštovanju svojih obaveza u pružanju reparacija preživelima i kako bi smanjila nepoverenje koje mnogi osećaju. U tom smislu, vlada bi trebalo da obezbedi značajne sume mesečnih isplata za preživele od CRSV-a, a što bi verifikovala pomenuta komisija, dok bi se po strani trebalo napraviti budžet za penzione šeme.
Ipak, dosta posla tek predstoji. Zakonodavstvo pruža ograničene reparacije preživelima od CRSV-a, koje su ograničenije od reparacija koje primaju druge kategorije civilnih žrtava, čime se šalje poruka da je patnja preživelih od CRSV-a manje uvažavana od patnje drugih civilnih žrtava. Reparacije bi trebalo da teže tome da budu transformativne, da pruže bolji pristup zdravstvenim uslugama na Kosovu i obrazovnim mogućnostima za preživele i decu.
Štaviše, zakon priznaje samo one koji su doživeli seksualno nasilje tokom relativno kratkog perioda, od 27. februara 1998. do 20. jula. 1999. Ovaj vremenski okvir isključuje one kojima je naneta šteta pre početka sukoba i odmah posle njega. Primetno je to da zakon isključuje preživele od seksualnog nasilja tokom osvetničkih napada sprovedenih nad pripadnicima drugih etniciteta, uglavnom Srba i drugih manjina. Ovaj vremenski okvir bi trebalo produžiti, kako bi barem bio u skladu sa onim koji se bavi nestalim civilima: od 1. januara 1998. do 31. decembra 2000.
Ipak, ovakav napredak i bilo koji drugi napredak u pogledu legislacije ne bi trebalo da uspore implementaciju. Upravo suprotno, dopune i izmene legislacije se mogu pripremiti i usvojiti u isto vreme kada komisija postane funkcionalna.
Zakonski okvir predviđa javne kampanje koje bi informisale ljude o procesu apliciranja. Komisija i vlada moraju da obezbede da dođe do senzitivizacije svih ljudi i ohrabrivanje svih preživelih — one koji već dobijaju usluge od nevladinih organizacija i drugih — kako bi se prijavili da im status bude verifikovan. Jedna preživela osoba, kao što se citira u izveštaju UN Women-a, rekla je sledeće: “Ne možemo da promenimo stavove ljudi. Da sam u prethodnih 16 godina sebe nazivala veteranom, onda bih bila ponosna — dok preživeli od seksualnog nasilja nisu osnaživani i žive u tišini”. Komisija i način na koji bude radila biće prilika za vladu i društvo da se iskupe za dosadašnju ćutnju.
Ono što je izuzetno važno, svi akteri uključeni u proces moraju da se usredsrede na to da se preživeli od CRSV-a uključe u konsultacije i proces donošenja odluka koje utiču na njih same. Izveštaj UN Women-a naglašava da su “nesporazumevanje i odlagana komunikacija rezultirali time da su preživeli nesvesni raznih etapa svakog procesa dok se oni dešavaju, čime se izazivaju anksioznost i nezadovoljstvo”.
Osiguravanje toga da postoji direktno i smisleno učešće preživelih u donošenje odluka ne bi samo poboljšalo programe reparacija, već bi osnažilo i same preživele. Kao što je jedan drugi preživeli, citiran u izveštaju, kazao: “Žene [preživele od CRSV-a] su iscrpljene svojom prošlošću i od toga da o njoj pričaju. Ne bi trebalo da se bave jedino prošlošću, već i budućnošću”.