Duga forma | Ratni zločini

‘Nisam mogao ni da zamislim da to može da se uradi i muškarcima’

Piše - 27.10.2022

Muškarci koji su preživeli ratno seksualno nasilje u potrazi za podrškom posle dvodecenijskog muka.

Jednog dana, pre oko pet godina, Arben je zastao pred stambenom zgradom preko puta Gradskog parka u Prištini i pogledao nagore, prema balkonu prvoga sprata, gde se nalaze prostorije Kosovskog rehabilitacionog centra za žrtve mučenja (KRCT).

Pomislio je da treba par puta duboko da udahne, napravi nekoliko koraka, pokuca na vrata i da se tu završava sve — da će doći kraj dvodecenijskoj izolaciji.

Sa svojih trideset i nešto godina, Arben je prišao vratima dok je pokušavao da sastavi smislenu rečenicu od reči koje su mu kolale po glavi. Nije još bio odlučio da li će se predstaviti pravim imenom ili pseudonimom.

Razgledao je unaokolo, posmatrajući nepoznati kvart i nepoznata lica koja nisu obraćala pažnju na njega dok su koračala ulicama. Našao se na velikoj udaljenosti od svoga sela, ali je bio prestravljen da bi neko mogao da ga prepozna, da će neko otkriti njegovu tajnu (Arben je pseudonim koji koristimo da bismo zaštitili njegovu privatnost).

Tada se uspaničio. Istrčao je u park, seo na prvu klupu na koju je nabasao, sačekao da mu otkucaji srca uspore i zatim se vratio kući.

Ponovo je pokušao posle nekoliko meseci. Ista scena se desila: hladan znoj mu obliva čelo, trese se i drhti, srce mu brzo pumpa krv, beži na istu klupu i vraća se u selo.

U trećem pokušaju je konačno uspeo da prođe kroz vrata pomenutog centra.

Čim je ušao, ispričao je osoblju priču o tome kako ga je pripadnik srpske paravojne formacije silovao za vreme rata na Kosovu 1999, kada je imao tek 17 godina. To je prvi put da nekome o ovome priča, izuzev svojih roditelja i užega kruga porodice.

Arbenova kuća se nalazi nadomak glavne ulice u selu — na poprištu nekih od najgorih nepočinstava i zločina počinjenih u ratu. Bio je svedok ubistava komšija i rođaka, gledao je kako se kuće ruše do temelja, kao i svakodnevne eksplozije i granatiranje.

Kuće u blizini glavnih ulica često su bile prve na udaru napada, pa je Arbenova porodica privremeno utočište našla u kući na kilometar odatle, gde se desetak ljudi sakrilo i delilo malu količinu kaše koju je Arbenova majka pripremila od žita samlevenog u mlinu za kafu. Opkoljeni trupama sa svih strana, uskoro im je ponestalo hrane.

“Bili smo u toj meri premoreni i uplašeni, čekajući da umremo, bilo u režiji srpskih snaga ili od gladi”, kaže Arben. “Tada nam je ponestalo žita.”

Naposletku se muk jednoga dana proširio selom. Arben je iskoristio ovu priliku da ode do porodične kuće, pokupi džakove žita i donese ih u grupu. Čim je ušao, čuo je zvuk nečega što pada. Dvojica pripadnika paravojnih formacija nasilno su uletela u kuću i srušila Arbena na pod, gde se stropoštao na džakove žita. Zatim ga je jedan muškarac silovao.

Arben je znao da silovanje koriste kao metodu zlostavljanja žena i devojčica. Kaže da je viđao kako pripadnici srpskih snaga dolaze noću i vode ih iz domova da bi ih sutradan ujutru vraćali gole i prekrivene modricama.

Ipak, rekao je: “Nisam mogao ni da zamislim da to može da se uradi i muškarcima.”

Arben je dugo živeo u uverenju da je bio jedina muška žrtva seksualnog nasilja. Pre nego što je počeo da učestvuje na KRCT-ovim terapijama, falile su mu reči da opiše šta mu se desilo ili kako da to sve shvati.

Prema najnovijim podacima vladinog Odbora za priznanje i verifikaciju statusa žrtvama seksualnog nasilja, Arben spada u grupu od 67 muškaraca kojima je država zakonski priznala pravo da su bili žrtve seksualnog nasilja u ratu. Država je dosad ovo pravo priznala i ženama (njima 1.305).

Seksualno nasilje u doba rata

Seksualno nasilje u vreme rata nije nikakva novina, ali jeste svest o primeni ove metode kao oruđa u ratu. Poimanje tematike na ovaj način proizašlo je iz feminističkih pokreta sedamdesetih godina prošlog veka, gde se tvrdilo da silovanje nije zločin koji proističe iz seksualne želje, već oruđe koje muškarci koriste da bi ispoljili moć i dominaciju. Premda su žene i devojčice u najvećem broju slučajeva žrtve seksualnog nasilja u doba rata i mira, kada silovanje posmatramo kao čin dominacije, onda možemo bolje da objasnimo učestalost i motive koji se kriju iza silovanja muškaraca i dečaka u doba rata.

Silovanje u doba rata i drugi vidovi seksualnog nasilja predstavljaju oruđe za obesnaživanje i ponižavanje žrtve (oba pola), kao i njihovih porodica i njihove okoline, a posebno u kulturološkim uslovima u kojima se praktikuju norme o patrijarhalnoj čistoći i maskulinitetu. Kada se sprovode sistematično ili nesputano, onda nastaje dodatni strah i izražena je ranjivost među potencijalnim žrtvama.

Od samog starta rata na Kosovu počela su da se pojavljuju svedočenja kosovskih žena u izbegličkim kampovima o grupnom silovanju u režiji pripadnika srpskih snaga. Procena glasi da je na Kosovu, između 1998. i 1999. godine, čak 20.000 osoba silovano. Odmah nakon završetka rata, organizacije poput Human Rights Watch-a povezale su sistematski karakter zločina sa opštom strategijom Miloševićevog režima da etnički očisti Kosovo od Albanaca.

Čim je ocu ispričao o silovanju, Arben kaže da mu je otac odgovorio na sledeći način: “Drago mi je da si živ, sine. Mogli su da te ubiju. To su i drugima uradili i onda ih ubili.”

Nikada mu nije bilo jasno da li su očeve reči potekle iz saznanja o sličnim pričama ili su izrečene od oca slomljenog srca koji je pokušavao da uteši traumatizovanog sina. Pošto Arben nikada nije bio uhapšen ili odveden u pritvor, a silovanje se desilo u njegovoj kući bez svedoka, on nikada nije ni čuo ni video da su drugi muškarci bili žrtve seksualnog zlostavljanja.

Arben je svoje traumatično iskustvo dugo prikrivao od svoje majke i svoje uže porodice. On se postarao za to da oni nikada ne pronađu njegove lekove za lečenje anksioznosti ili antidepresive; uvek bi se iskrao iz kuće da popije tablete.

“Svaki put kada bih izašao, pomislio bih, ‘Bolje bi bilo da se ubijem’”, rekao je. “Zatim sam svake noći imao jedan te isti košmar. Video sam njih… kako mi to rade. Svakog jutra sam se budio u neviđenom znoju, kao da me je neko polio vodom. Odlazio sam na počinak sa željom da umrem i svakoga se jutra budio sa istom željom.”

Priče poput Arbenove zauzimaju centralno mesto u istraživačkom projektu koji će KRTC i belgijski Univerzitet u Levenu uskoro da predstave javnosti.

“U istraživanju se sugeriše da je seksualno nasilje oruđe rata i da je ono usmereno prema svakome, iako su oduvek samo žene smatrane metom”, kaže Feride Rushiti, izvršna direktorka KRCT-a. “Ipak, izveštaji iz celoga sveta ukazuju na to da i muškarci i deca mogu postati žrtve.”

Rushiti je 1998. i 1999. sarađivala sa međunarodnim misijama u Albaniji, gde je, u izbegličkim kampovima, intervjuisala žene koje su preživele seksualno nasilje na Kosovu. Iz raznih izvora je saznala za rasprostranjenost seksualnog nasilja u pritvorskim centrima i zatvorima u kojima su albanski zatvorenici, od kojih mnogi muškarci, nezakonito držani, premlaćivani i mučeni.

Tada je bila upućena u to da je seksualno nasilje nad muškarcima i dečacima bilo vršeno u diktatorskim sistemima u Čileu, El Salvadoru, Grčkoj i širom bivše Jugoslavije. Ipak, nije bilo poznato u kojoj su meri ti zločini bili rasprostranjeni.

Pojedina istraživanja ukazuju na to da seksualno nasilje nad muškarcima može da bude izuzetno učestalo u doba rata i sukoba. Na primeru El Salvadora, 76% muških političkih zatvorenika sa kojima su istraživači razgovarali izjasnilo se da su pretrpeli neki vid seksualnog mučenja. Što se tiče muškaraca zatvorenih u konc-logorima nadomak Sarajeva tokom rata u Bosni, 80% je priznalo da je preživelo neki vid seksualnog zlostavljanja.

To što je direktorka Rushiti bila upoznata sa situacijom u Bosni i seksualnim nasiljem koje se tamo zbivalo u ratu učvrstilo ju je u uverenju da se, manje-više, isto to dešavalo albanskim muškarcima i dečacima sa Kosova — to jest, da su oni postali žrtve seksualnog nasilja. Godinama pre nego što su prva svedočenja muškaraca koji su preživeli ovo nasilje dospela u ruke osoblja KRCT-a, ona i njen tim su sa oprezom u javnosti i u privatnim razgovorima koristili neutralne jezičke konstrukcije za rod/pol kako ne bi implicitno naveli ljude na to da su samo žene žrtve.

Zatim su 2018. do KRCT-a i ostalih organizacija koje sarađuju sa ratnim žrtvama seksualnog nasilja počele da dopiru priče o seksualnom nasilju nad muškarcima.

Počev od te godine, oni koji su preživeli seksualno nasilje usled rata stekli su pravo da se prijave za status žrtve posredstvom Odbora za verifikaciju, čime se žrtvama daje mesečna penzija u iznosu od 230 evra. Ovo zvanično, zakonom određeno priznanje i finansijska podrška ohrabrili su desetine muškaraca da ispričaju svoje priče i zatraže pomoć od organizacija koje pomažu žrtvama. Pored toga, povećan je i broj ženskih žrtava koje su se javljale organizacijama za pomoć.

Vladin Odbor za verifikaciju osnovan je 2017, a počeo da radi naredne godine. Sastavljen od devetoro predstavnika vlade i civilnog društva, odbor ocenjuje zahteve za dobijanje zvaničnog statusa ratne žrtve seksualnog nasilja. Ovaj odbor će raditi do februara 2023.

“Činjenicom da država odaje priznanje vašem bolu i uvažava vašu prošlost, time se na izvestan način odupirete vrtlogu traume i otvaraju vam se nove perspektive”, kaže Rushiti.

Veprore Shehu, izvršna direktorka Medica Kosova, organizacije sa sedištem u Đakovici koja pomaže preživelima, primećuje konkretne rezultate proistekle iz državne podrške.

“Sa emocionalne i psihološke tačke gledišta, država vas podstiče da razumete da se to nije desilo vašom krivicom i da država priznaje da nasilje predstavlja ratno oruđe i ratnu strategiju”, podvlači ona.

Dosad je KRCT-u prišlo oko 50 muškaraca, žrtava seksualnog nasilja. Više od 10 je stupilo u kontakt sa organizacijom Medica Kosova i oko 20 sa Medica Gjakova, što je još jedna đakovička ustanova koja radi sa preživelima.

“Prvo se odaje priznanje i zatim se potvrđuje da postoji potreba za psihološkom podrškom”, kaže Selvi Izeti, psihološkinja angažovana u KRCT-u.

Pružanje podrške preživelima

Međunarodni krivični sud priznaje silovanje, seksualno ropstvo, prisilnu prostituciju, prisilnu trudnoću, prisilnu sterilizaciju i abortus, seksualno sakaćenje i seksualno mučenje kao vidove seksualnog nasilja.

Seksualno nasilje nad muškarcima u ratnim zonama može da se ispolji u brojnim oblicima. Postoje oralno i analno silovanje, ponekad počinjeno predmetom, kao i prisilna sterilizacija poput kastracije i drugih oblika seksualnog sakaćenja. Zna se i za prisilnu nagost (često praćenu pretnjama i porugom), prisilnu masturbaciju ili genitalno nasilje, u šta spadaju i električni šokovi ili udarci tupim predmetima po testisima ili penisu.

Shehu iz organizacije Medica Kosova kaže da je većina muškaraca u potrazi za psihološkom ili društvenom podrškom njene organizacije pretrpela makar dva vida zlostavljanja — često zlostavljanje i batine po genitalijama.

Najmlađi muškarac koji je preživeo ratno seksualno nasilje, a s kojim je psihološkinja iz KRCT-a Izeti sarađivala, jeste muškarac koji je silovan kao jedanaestogodišnjak. Odveden je sa svojom majkom u kuću u kojoj su držani i oboje silovani. Kasnije su pripadnici srpskih snaga osakatili dečakove genitalije. Medica Gjakova je upoznata sa odvojenim incidentom u kom su majka i sin oboje držani kao zatvorenici i silovani.

“Najstariji [preživeli] sa kojim trenutno radim ima oko 70 godina”, kaže Shpresa Frrokaj, psihološkinja u organizaciji Medica Gjakova. “Zamislite starijeg muškarca koji je u penziji i koji sada o tome priča prvi put u životu. Ja sam jedina sa kojom je o tome razgovarao. Nikada to nije nikome drugom spomenuo.”

Psiholozi i istraživači sa kojima je K2.0 razgovaralo saglasni su da je jedan od razloga zbog kojih se o seksualnom nasilju nad muškarcima i dečacima toliko dugo ne izveštava jeste to što su brojne organizacije — koje rade sa preživelima od seksualnog nasilja — osnovane eksplicitno kao ženskopravaške organizacije sa fokusom na žene. Od ukupnog broja organizacija na Kosovu, samo je KRCT posedovao neophodnu ekspertizu za rad sa muškarcima i njihovim traumatičnim iskustvima kao posledice mučenja.

“Svi smo morali da pohađamo dodatne treninge nakon što je Odbor za verifikaciju počeo da radi i imali smo prve preživele od seksualnog nasilja koji su došli da traže pomoć kod nas”, kaže Frrokaj.

Dodatni problem koji omogućuje seksualnom nasilju nad muškarcima da ostane nezapaženo jeste taj da su humanitarni radnici na terenu, odmah po završetku rata, bili obučavani da rade sa ženskim žrtvama seksualnog nasilja. 

“Na početku se javila prilika da se o tome progovori. A ako se to ne desi, onda vremenom postaje sve teže i teže”, kaže Heleen Touquet, gostujuća profesorka na Univerzitetu u Antverpu i viša istraživačica na Univerzitetu u Levenu; ona istražuje seksualno nasilje nad muškarcima i dečacima u zonama sukoba.

Ona kaže da humanitarni radnici možda ne mogu da prepoznaju određene vrste traume kod muškaraca ili možda ne znaju da muškarcima postave odgovarajuća pitanja, a koja bi podstakla žrtvu da ispriča o seksualnom nasilju kojem je bila podvrgnuta. U drugim primerima, preživeli muškarci — koji su stupili u kontakt sa psihijatrom — često osećaju stigmu zbog toga što nisu svi stručnjaci u ovoj oblasti pohađali odgovarajuću obuku za rad sa preživelima.

Brojnim muškarcima koji su preživeli ratno seksualno nasilje na Kosovu genitalije su oštećene, a kasnije nisu mogli da se ostvare kao roditelji.

Sem toga, seksualno nasilje se često kategoriše kao mučenje. Na primer, iako genitalno sakaćenje jeste najzastupljeniji oblik seksualnog nasilja kojem su mnogi dečaci i muškarci izloženi u ratnim zonama, aktivisti i stručnjaci koji su s preživelima radili primećuju da humanitarne organizacije i sami preživeli često previđaju da postoji i seksualni element u ovoj vrsti nasilja. Touquet kaže da su mnogi Hrvati, koji su preživeli seksualno nasilje u ratu devedesetih godina, trpeli udarce u genitalije, ali da su o tome ipak govorili samo kao o mučenju.

“U pitanju je seksualno nasilje i ono ostavlja teške posledice po reproduktivno zdravlje”, kaže ona.

Prema rečima predstavnika organizacija sa kojima je K2.0 razgovaralo na ovu temu, brojni muškarci koji su preživeli ratno seksualno nasilje na Kosovu, a čije su genitalije oštećene zbog udaraca teškim predmetima ili električnim šokovima, kasnije nisu mogli da se ostvare kao roditelji.

Touquet kaže da se nasilje koje vodi do namernog smanjivanja reproduktivnog kapaciteta ciljne grupe ili ciljne etničke grupacije može smatrati jednom “vrstom genocidnog nasilja”.

Još jedan učestali vid seksualnog nasilja koje su srpske snage koristile na Kosovu jeste primoravanje ljudi da se skinu goli u javnosti — to je oblik poniženja koje se često ne smatra vrstom seksualnog nasilja.

“Zna se za jedan slučaj u kom su suprug i supruga primorani da se skinu do gole kože i tako stoje, dok su ih pripadnici srpskih snaga posmatrali”, kaže Izeti. “A zna se i za slučaj kada je ogroman broj zatvorenika skinut do gole kože u zatvorskom dvorištu.”

Anna Di Lellio, profesorka međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Njujorku — koja je bila i koautorka jedne od najznačajnijih studija u kojoj se dokazuje šablon po kome su srpske snage sistematski koristile seksualno nasilje pored masovnih ubistava, spaljivanja i krađe imovine — čula je brojne priče u svom terenskom radu o tome da su muškarci skidani do gole kože.

“Intervjuisala sam žene iz Drenice za potrebe još jednog projekta. One su izjavile da su srpske snage, pre postrojavanja terale muškarace da igraju gole”, rekla je. “To je seksualno nasilje. To je ponižavajuće. Zatim su muškarce trpali u kamione i oni su nestali i kasnije ubijeni.”

Ona naglašava da ovakve priče služe kao primer onoga kako je zločin zvan seksualno nasilje marginalizovan u hijerarhiji najtežeg ratnog zločina — gubitka ljudskih života.

“Muškarci su ranjiviji u ratu jer mogu biti ubijeni. Pamtimo ih kao stradale, ali ne kao one koji su pretrpeli seksualno nasilje. Ne sećamo se poniženja koje narušava čovekovo dostojanstvo”, kaže Di Lellio.

Seksualno zlostavljanje u pritvoru

Rat u Bosni predstavlja prekretnicu u međunarodnoj pravdi jer je zbog njega silovanje zvanično prepoznato kao zločin protiv čovečnosti. Ne samo da je seksualno nasilje nad ženama i muškarcima kao tematika našlo put do sudova i međunarodnih organizacija (što je rezultiralo prvom istragom Ujedinjenih nacija o seksualnom nasilju nad muškarcima i dečacima u doba rata), već je i stavljen naglasak na to da se seksualno nasilje često dešava u pritvorskim centrima i zatvorima.

U međuvremenu na Kosovu, pun opseg i domet ratnog seksualnog nasilja nad muškarcima i dečacima još nije istražen do kraja. Zainteresovani akteri čekaju do kraja petogodišnjeg mandata Odbora za verifikaciju pre nego što donesu zaključak o rasprostranjenosti ove pojave. Ipak, zasad je jasno, kao u slučaju Bosne, da su se seksualni napadi često dešavali u pritvorskim centrima, bilo da su u pitanju zatvori, policijske stanice ili improvizovani objekti. Stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja s kojima je K2.0 razgovaralo primećuju da je ova sudbina zadesila više od polovine preživelih muškaraca sa kojima rade.

“Očigledno je da su mnogi muškarci seksualno zlostavljani prilikom proizvoljnih hapšenja i u pritvoru”, kaže Selvi Izeti.

Ona je dala primer jednog preživelog s kojim radi; njega su izvukli iz kolone izbeglica i držali ga u improvizovanom pritvorskom centru u prodavnici. Uguran među desetine drugih muškaraca (rekao joj je da je izbrojao 99 pritvorenika), naposletku su ga odveli na ispitivanje, kada su ga i seksualno zlostavljali.

Nikada nikome nije ispričao o ovom zlostavljanju, niti je video ili čuo da su drugi bili žrtve seksualnog zlostavljanja, ali Izeti i pomenuti muškarac smatraju da on nije bio jedini iz grupe koji je bio podvrgnut ovom maltretiranju.

Pojedini dokazi upućuju na to da je seksualno nasilje nad muškarcima i dečacima (to jest, kosovskim Albancima) u pritvorskim centrima i zatvorima, u stvari, prethodilo ratnim zbivanjima. Na osnovu intervjua i istraživanja, Touquet je pronašla dokaze o tome da je jugoslovenska policija na Kosovu koristila seksualno nasilje nad ljudima u policijskim stanicama osamdesetih i ranih devedesetih godina, u razdobljima političkih nemira.

“Vidi se ova dinamika i želja da se uguši nacionalizam na Kosovu i zatim se targetiraju mladići, mladi studenti i to ih i te kako demobiliše, demotiviše”, kaže Touquet.

Ona nas upućuje na izveštaj međunarodne organizacije Amnesty International iz 1993, gde se navodi lekarsko uverenje iz Prizrena u kom se naznačuje da je muškarac, nakon što ga je policija pritvorila, primljen u bolnicu “zbog povreda (rupture) njegovog levog testisa nanetih gumenom palicom”. Kasnije su morali da mu hirurški uklone testis.

“Jasno je da to pripada njihovom repertoaru nasilja na Kosovu — nasilja koje su koristili pre rata i nasilja koje su koristili u ratu”, podvlači Touquet.

"Seksualno nasilje nad političkim zatvorenicima bilo je sistematičnog karaktera."

Behxhet Shala

K2.0 je razgovaralo sa trima osobama, koje su držane kao politički zatvorenici u poznom periodu jugoslovenske države, o seksualnom zlostavljanju zatvorenika kosovskih Albanaca. Svi su rekli da poznaju nekoliko muškaraca koji su bili žrtve seksualnog zlostavljanja u jugoslovenskim zatvorima.

“Slično onome kako je seksualno nasilje sistematski vršeno nad ženama u poslednjem ratu, seksualno nasilje nad političkim zatvorenicima takođe je bilo sistematičnog karaktera”, kaže Behxhet Shala, bivši politički zatvorenik i izvršni direktor Saveta za odbranu ljudskih prava i slobodâ (CDHRF), najstarije ljudskopravaške organizacije osnovane na Kosovu, i to 1989. godine.

Shala kaže da su politički zatvorenici često skidani do gole kože pre višednevnih saslušavanja. “To je postalo nešto sasvim normalno za političke aktiviste”, kaže on. 

U svojstvu izvršnog direktora CDHRF-a, Shala je čuo razne priče muškaraca primoranih da se stave u ponižavajuće položaje dok su nagi, muškaraca čije su genitalije prebijane ili šokirane strujom i muškaraca koje su, po naređenju zatvorskih čuvara, silovali drugi zatvorenici.

CDHRF je prikupila nekoliko svedočenja muškaraca seksualno zlostavljanih u doba rata u zloglasnim zatvorima u Smrekovnici, Lipljanu i Dubravi, a pored manjih pritvorskih centara i policijskih stanica.

“Od kraja rata, imali smo nekoliko primera o kojima smo razgovarali ovde, ali ih nismo registrovali jer [žrtve] nisu htele da ostane pisani trag”, Shala navodi.

‘Jedino se tada osećam onako kako sam se osećao pre rata’

Bekim je tek posle 2018. ispričao svoju priču o seksualnom zlostavljanju u ratno vreme. Poput većine drugih muškaraca koji sada istupaju, on je pristao na razgovor tek kada je odlučio da potraži pomoć i ostvari pravo kao žrtva rata. Poput Arbena, on je u više navrata posetio kancelariju KRCT-a pre nego što je skupio hrabrost da konačno u nju uđe; seća se makar šest pokušaja pre nego što je čvrsto odlučio da to uradi.

Na proleće 1999. Bekim (pseudonim) je uhapšen u svom rodnom gradu pod optužbom da sarađuje sa Oslobodilačkom vojskom Kosova (OVK) i određen mu je pritvor u policijskoj stanici. Dok je stojao u dugom redu pritvorenika čekajući na saslušanje, dva policajca su ga zgrabila i ugurala u kupatilo, gde ga je jedan policajac silovao.

Istoga dana je zatvoren zbog optužbe za terorizam. Krajem rata je prebačen u Srbiju, nakon čega ga je jugoslovenska vlada oslobodila onda kada je u Beogradu usvojen Zakon o amnestiji kojim je obuhvaćeno više stotina zatvorenih Albanaca.

“Svi ti zatvori i sva ta tortura, ali sam se tek toga dana u policijskoj stanici setio toga”, kaže on. “Nije ništa kad biju.”

Prvi put za dve decenije, terapijske sesije u KRCT-u uvele su u Bekimov i Arbenov život malo vedrine.

“Javlja se neko olakšanje kada razgovarate s nekim ko je prošao kroz ono isto kroz šta ste i vi prošli — a znate pritom da ta osoba neće nikome ispričati [o tome]”, kaže Bekim.

“Ponekada, dok o tome pričam ovde, osećam da me neko razume”, navodi Arben, “osećam da sam slobodan, pa čak i utehu. Jedino se tada osećam onako kako sam se osećao pre rata.”

Ipak, svaki vid olakšanja je privremen, jer ih poniženje i anksioznost proganjaju u svakodnevici. Taj osećaj je bio u toj meri snažan da se Bekim, uprkos finansijskim ograničenjima, preselio u drugi grad posle rata iz straha da bi ljudi u njegovom okruženju mogli da saznaju šta mu se desilo.

Obojica se suočavaju sa samoprezirom i nametljivim mislima koje ih muče u javnom prostoru i na radnome mestu. Zbog toga ni jedan ni drugi ne uspevaju da zadrže posao.

“Kada vidim dve osobe kako pričaju, odmah pomislim da razgovaraju o meni. Da mi se rugaju. Da znaju”, kaže Bekim. U toj meri trpi anksioznost da je često sa radnog mesta odlazio iznenada i bez objašnjenja, zatim se ne vrativši na posao danima. Zbog toga je dobio više otkaza.

Bekimova zabrinutost da bi drugi mogli da razviju prezir prema njemu nije samo reakcija na njegovu traumu; on je bio upoznat sa time da su brojne žene koje su preživele seksualno nasilje na Kosovu bile predmet izbegavanja, pa su ih supruzi i porodice napuštali zbog toga, dok su ih komšije i okolina omalovažavali i izopštili iz društva.

“Često sam slušao kako muškarci o silovanim ženama pričaju vrlo rđavo”, kaže Bekim. “‘Verovatno su i one to želele’, govorili bi.”

Iako i muške i ženske osobe koje su preživele seksualno nasilje mogu da osete stid, strah, depresiju i da imaju suicidalne misli, rad Selvije Izeti sa preživelima ukazuje na to da su muškarci (koji su preživeli ratno seksualno nasilje) postali žrtve rodnih stereotipa i društvenih pritisaka. Možda oni nisu, kao što su to žene, spremni da progovore o svojoj viktimizaciji jer bi tako mogli da se podriju njihova očekivanja i njihov maskulinitet.

Premda ženama s kojima sarađuje treba malo vremena da počnu da pričaju o svojim traumatičnim iskustvima, muškarci obično celu prvu sesiju posvete fizičkom nasilju, izbegavajući da pomenu seksualno.

“Muškarci počnu da pričaju o seksualnom nasilju tek na kraju prve sesije. Vrlo im je teško da to verbalizuju”, rekla je. “Žene vas gledaju direktno i pričaju. Muškarcima je teže da vas pogledaju u oči — oni skreću pogled u stranu ili gledaju u pod. Njihov muški identitet je ugrožen zbog toga što se osećaju kastrirano i feminizovano.”

"Muškarcima je teže da vas pogledaju u oči. Njihov muški identitet je ugrožen zbog toga što se osećaju kastrirano i feminizovano."

Selvi Izeti

Izeti kaže da se razlika vidi u tome ko koga krivi. Žene s kojima radi često ne krive sebe i razumeju da je nasilje kojem su bile izložene bilo van njihove kontrole. Upravo su društvo, porodica, suprug ili otac ti koji svaljuju krivicu na žene, smatrajući da je sramno to što je žena postala žrtva. Međutim, muškarci internalizuju svoju sramotu i smatraju da su oni krivi jer su silovani ili zlostavljani, ili zato što nisu bili “dovoljno snažni muškarci” da se zaštite.

Prema rečima profesorke Touquet, počinioci “koriste tabu koji postoji u društvu i tako primoravaju ljude da do kraja života nose stid sa sobom”.

Bekim i Arben kažu da ne samo da osećaju da su “manji muškarci” i da su “lišeni svoje muškosti” dok razmišljaju o napadu na sebe, već se tako osećaju i zbog toga što je prateća trauma poremetila njihovu sposobnost da funkcionišu normalno u svakodnevici — kada im nije pošlo za rukom da obezbede parče hleba za porodicu, da se povežu na dubljem nivou sa suprugom ili da se nađu svojim sve starijim roditeljima i svojoj deci. Bekim krivi sebe jer njegov sin nije položio prijemni ispit na fakultetu.

Uprkos ovim izazovima, Bekim smatra da je ženama koje su preživele ratno seksualno nasilje još teže.

“Smatram da društvo češće osuđuje muškarce. Ali ipak, ovde [u KRCT] dođem, a da me niko ne pita kuda idem, jer muškarci obično izlaze i ne moraju da kažu kuda će”, navodi Bekim. “Zamislite ženu koja dođe ovde i koja onda mora svima u porodici da kaže šta joj se desilo kada odatle izađe. Zamislite samo koliko je teško onima koji ne mogu čak nigde ni da se kreću. Oni ne mogu ni da zatraže pomoć.”

Di Lellio kaže da narativ o borbi za oslobođenje od maskuliniteta ne ostavlja prostora za priče koje bi mogle da feminizuju muškarce.

Touquet je intervjuisala civile i borce (to jest, muškarce koji su preživeli seksualno nasilje) iz celoga sveta i primetila da je veteranima lakše da govore o svom iskustvu jer ih njihov angažman u ratu snabdeva muškim narativom o patriotizmu i samopožrtvovanju, zbog čega pretrpljeno seksualno nasilje predstavlja manju opasnost po njihov maskulinitet.

Međutim, ona je rekla da je narativ namenjen civilima naizgled bio takav da, ukoliko “pobegnete i neko vas siluje, onda ste slabić i sledstvena sramota je nepregledna”.

U slučaju Kosova, Di Lellio kaže da narativ o borbi za oslobođenje od maskuliniteta ne ostavlja “prostora za ranjivost” ili za priče koje bi mogle da feminizuju muškarce.

Di Lellio primećuje da je Spomenik u Račku, podignut u znak sećanja na masakr 45 Albanaca u režiji srpskih snaga, tek nedavno izgrađen i da je oduvek bio u senci priče iz Prekaza, gde su se vođa OVK Adem Jashari i njegova porodica do smrti borili protiv srpskih snaga. Preovlađujući narativ glasi “otpor do smrti”, kaže ona, “epika i heroizam; a ne priča o tome da su muškarci uhvaćeni i ubijeni. A tek ne priča u kojoj muškarce uhvate i onda ih seksualno zlostavljaju”.

Politički i kulturni kontekst može usloviti način na koji se preživeli ophode prema svojim iskustvima i kako ih obrađuju, tvrde Touquet i koautorka u nedavno objavljenom radu. Što se njih tiče, Arben i Bekim kažu da ne bi živeli u tišini i izolaciji kada bi znali da će neko saslušati njihove priče bez osude i poruge.

Oni traže, po Bekimovim rečima, samo “da nam se ljudi ne podsmevaju, da nas ne posmatraju sa predrasudama. Posebno muškarci, jer kada bi [muškarci] imali više razumevanja kao što to imaju žene, kunem vam se da bih izašao na televiziju i pričao o onome što se desilo”.

 

Naslovnica: Dina Hajrullahu / K2.0.