Pre neki dan, razmišljajući o letovanju koje dolazi, prvi put sam zaista ne samo promislila, nego i osetila, šta znači iskonska čežnja za povratkom vodi, jer se uz nju to letovanje najčešće i odvija.

To nije samo onaj osećaj kad se prepustiš struji, odeš toliko daleko da su ti i suncobrani i ljudi na plaži tačkice i mrljice, kao u pointilizmu, nije samo zen zurenja u talas koji udara o stenu, nego i ta stena i ta voda kao iskon, kao neki čudesni svedok vremena.

Letovanje se može posmatrati i kao povratak sebi, ali i povratak tom nečem drevnom. Povratak vodi iz koje smo i došli. 

Ma koliko da smo imali para, a bilo je tu oscilacija, u mojoj porodici se nije dovodio u pitanje odlazak na more. More se moralo desiti barem jednom godišnje, to je bio sveti gral i neprikosnovena vrednost.

S jedne strane, razlozi jesu bili jednostavni — zdravlje, jod, opuštanje. Ali čini mi se da je tu bilo i onih iracionalnih, pogotovo kod mog tate, to je bio neki povratak u izgubljeni raj, u neko prapostanje, u idilu, jer je na moru sve dobro.

I opet dvostruki odnos — ići na more na neki način roditelje je podsećalo na njihova pređašnja putovanja, na Pelješac i Brač, kada su bili mladi, a opet, u teškim vremenima to je bio beg od svakodnevice, deset dana neke fine umirujuće rutine. 

I sve se prelamalo na tom letovanju. Sve je na njemu moglo da se vidi. Geopolitička raspodela, globalni i mali rascepi, od toga gde se putuje, do toga šta se jede i koliko ostaje.

Uspomene na prvo letovanje

Iako ga se ne sećam, svoje prvo letovanje rekonstruišem sa slika i u tom smislu sam slobodna da mu dodam mnogo elemenata koji verovatno nisu stvarno bili tu.

Imala sam osam meseci, divljački sam plakala u avionu na relaciji Beograd — Tivat, učinila putnicima da ne zaborave tih četrdesetak minuta u kojima se stjuardesa borila da me animira i učini da ne primetim pritisak u ušima. Pritisak je tako često tu kad putuješ, jer uzlećeš ili menjaš nadmorsku visinu. A tu je i druga vrsta pritiska – anksioznost. Ma koliko bilo lepo mesto na koje idu, neki ljudi su uvek anksiozni pred put, pa bi najradije ostali kod kuće. Dobar savet je — samo krenuti, baciti se u vodu, kao dete koje uči da pliva.

Sećanje na moje prvo letovanje je porozno i fluidno, to je rekonstrukcija putem fotografija mladih i zgodnih roditelja sa new wave frizurama, fotografijama na kojima me tata drži u plićaku, a iza se ljudi dobacuju loptom i jedu sladolede, ljudi u pokretu, uhvaćeni u sekundi na mojoj fotografiji.

Pitam se gde su sada ti ljudi, gde je čovek koji je u drugom planu, ali koji takođe gleda pravo u kameru. Gde je čitav jedan svet koji svima izmiče, svet detinjstva, ali i svet u kome je postojala Inex Zlatna obala, kompleks bungalova, stepenica, jedan način letovanja, belo—plave šolje, tako jugoslovenski. Nešto skromno, pitomo i po sredini, letovanje za svakog. U vremenima koja su došla to je postalo resort.

Neki divni ljudi, umetnici, radili su izložbe i serije o tim mitskim mestima naših detinjstava i mladosti, o ikoničkim predstavama napuštenih objekata, hotela, holova, ali i o onim preinačenim u kapitalizmu u nešto drugo i novo. A novo je, navodno, uvek bolje.

Može da se promeni svašta, ali priroda se ne da, to je snaga tog mora i planine, priroda se opire, pa ću tako uvek na tom istom mestu prepoznati zakrivljenje obale, način na koji baš na tom koraku noga obavezno propada u pesak. To je nešto na šta će mi proraditi stomak i naježiti se koža. Moje prvo letovanje je u mojoj svesti neka astralna projekcija, beba u maminim rukama u hrastovoj šumi, u tehnici fotografija karakterističnih za rane osamdesete, u braon i roze valerima.

Baš u neko doba kad je Bajaga zvao u Montenegro, kada je ekološku državu promovisala i Klaudija Šifer, javila se moja želja da letovanje bude nešto drugačije, neko iskakanje iz zgloba, da ne bude samo poseta babi i dedi u Nikšiću, a onda produžavanje na primorje, beskrajno nošenje i zabadanje suncobrana, plažna monotonija i vrhunac uzbuđenja — šetalištem uz more svake večeri, iste prodavnice, školjke, ringišpili, pa u hotel. I sve to isključivo sa roditeljima, nikog drugog na vidiku, uvek isto društvo.

Veče bi postajalo zanimljivije, ako bih možda sela da me naslika lokalni šetališni umetnik ili ako bi me mama i tata odveli na ribu, ali da je izaberem dok je još živa, ili morske plodove — prvi put, ili samo na kolače. Neću u hotel, na šetalištu se nešto dešava u toj vrevi, pa neka je sto puta isto vašarište, bolje je tu, nego u sobi, gde se od mene očekuje da zaspim posle dve tri kriške dinje na terasi sa koje posmatram komešanje napolju. Neću ni lubenicu na terasi, hoću na kolače, i to u najluksuznijem hotelu u mestu.

Opraštam vam što nismo odseli tamo, ali ako ništa, hajde barem tu da sednemo, pa da odem da izvidim staklenu vitrinu, koja se čak i rotira, da osmotrim sve torte i voćne kupove, i teška srca izaberem jedan, najimpozantniji. Ti si dete iz Beograda, sve si videlo, svega ovog ima kod kuće, ali kad si na moru, pogotovo u nekom malom mestu, hvataš se za te bljeske urbaniteta i luksuza. Pa ti taj voćni kup, i u njemu suncobrančići i flamingosi, kandirana trešnja, ritual biranja kolača znače više od svega, to je tvoja spona sa gradom.

Apostolke, lokne i kamen

I kao što je slika mog prvog letovanja hologramska predstava mame i bebe u borovoj šumi, tako je ona koja je obeležila moje deseto letovanje u životu, ona sa srebrnim apostolkama, loknama i kamenom.

To su bili mamini i tatini prijatelji, nešto mlađi, bez dece, sreli smo ih u starom gradu. Njega se ne sećam dobro, ali ona je na nogama nosila srebrne apostolke, koje su klizale po gradu u kamenu, na sebi je imala svilu u vreloj avgustovskoj noći i lokne. Išla je sa svojim dečkom da do duboko u noć, pored stare crkve sa satom, uz masline pije vina. Ostaće celu noć u starom gradu, neće kao mi već sad u sobu. Oni neće spavati, živeće svoj uzbudljiv život u piceriji na trgu, uz talase i smeh, možda će se i ljubiti tako slobodni, za razliku od mene jadne koja moram u sobu, i mojih, iz tadašnje vizure dosadnih roditelja, koji mi ne daju da živim.

Noćni izlazak na moru postao je sveti gral mog života, neki budući cilj. Jedva čekam da porastem, da idem gde želim, pijem vino, imam dečka i nosim srebrne apostolke. Tada mi nije bio potreban samo pesak, talasi i mir u glavi, već sam žudela za nečim egzotičnim i mističnim što nisam mogla da dosegnem, jer se dešavalo posle ponoći u starom gradu, među zidinama, neka tajna.

Kao zamenu za to dobila sam sladolede na Evzoniju, sladolede kojih tada kod nas nije bilo. Čekalo se na granici satima, nervozni vozači su stalno izlazili da vide kreće li se kolona, a mi, maloletni, bezbrižni suvozači lizali smo sladolede kupljene na graničnom prelazu.

Na tim letovanjima volela sam zalaske sunca i divan osećaj vitalnosti tela posle dugog plivanja, sitan pesak koji se igra po sredini knjige koju čitam, kad slana, katkad i blago izgorela u suton, bezbedna od sunca, biram salate na terasi hotela. Ali najviše sam volela poslednji dan pred povratak i kupovinu u Solunu.

Ta kupovina označavala je kraj leta, početak škole, birala sam džempere, jakne, pernice i poneku igračku, a tada su bili aktuelni trolovi. Ono što me je radovalo, i tu se verovatno razlikujem od većine je to što sam se zaista radovala toj gradskoj, školskoj gužvi u koju se vraćam, kasnije na faksu kulturnoj jeseni, festivalima, predstavama, izložbama.

A to sam ja, ona koja je oduvek i na letovanju i mimo njega tražila nešto više, zapravo tražila sve, kombinaciju plaža, poznatih i skrivenih, ribljih pijaca, krstarenja, besanih noći uz vino na vidikovcima, posete starim crkvama u brdima, špiljama i virovima, miru i zenu sa jedne i ekstravaganci na drugoj strani. Još kao dete, pre interneta, uživala sam da u novinama zaokružujem reklame za karte i aranžmane, i to obavezno one nedostupne, Singapure i Kube za hiljade maraka i Diznilende.

Novoosvojeni zen

Ali kako je vreme prolazilo, sve se uravnotežilo, došla je neka fina zrelost tridesetih gde ti je lepo gde god da si, samo ako si zdrav i u dobrom elementu.

Izbegavam da idem u hotele koji podsećaju na tržne centre, ne volim da imam sve na jednom mestu, poenta svakog putovanja, pa i letovanja, za mene je istraživanje, pa zašto ne bismo slučajno nabasali na tavernu otvorenu sedamdesetih u doba vojne hunte ili zašto ne bismo otkrili restorančić u sokaku, u kome će nas turska baba uslužiti kao svoje unučiće, koji će takođe biti tu i igrati se sa tvojim detetom na podu neke divne orijentalne šare dok jedu voće, koje je, naravno za sve, i besplatno.

I u najmanjem ribarskom selu pronaći ću neko svoje mesto, otkriti, kao prošle godine na Krfu, da su u Benices, u kome smo bili, iz grada Krfa od paparaca šezdesetih bežali Bitlsi i drugi manje slavni bendovi britanske invazije, da je ovaj gradić imao svoju burnu klupsku istoriju, od koje su sada ostale samo ljušture. 

Ono što je najvažnije u tom mom novoosvojenom zenu leti, a što se podudarilo sa nekim veoma dobrim društvenim tendencijama, jeste prihvatanje svog plažnog tela, koje je i moje decembarsko telo, prihvatanje ograničenog vremena koje želim i trudim se da provedem dobro, da iskusim nešto što ću pamtiti, sa svakog putovanja. Neka nova i drugačija slika i kvalitet. 

Jedno ću pamtiti po pešačenju u brda, drugo po istinskom miru i sreći što smo tu nas troje, zajedno, zdravi. Ne možeš da vidiš sve, šta uhvatiš — dobro uhvatio, stvarno se odmori, pokušaj da se prikačiš na sebe i svoje osećaje istinski, da stvarno upiješ zemlju i more i tu neku mešavinu koju svaki put želim da konzerviram i donesem u beogradski smog. Tu mešavinu mirisa četinara, maslina, soli i paprati.

I zapravo, ponovo rekreiram ono što su radili moji roditelji sa mnom, dodajući neki svoj začin.

Nedavno sam pročitala negde slogan – putujmo kao nekad i malo me je ganuo, svet se promenio i sve se promenilo, ali kao da mi je ova rečenica donela neku nostalgičnu blagost, neki dobar osećaj kada su ljudi imali više poverenja u svet i kad im je on to uzvraćao.

Ono što se od tad promenilo je i to što sada, zbog prirode mreža na kojima je većina nas, imamo poriv da pokažemo i gde smo i kakvi smo, i da onda često sami pred sobom simuliramo radost iako nas ona istinski nije oprljila, kao kakva meduza. U stilu slavne meksičke telenovele I bogati plaču, sećam se kako sam na nekim slikama bila najlepša i na najskupljem mestu, a niko nije znao da sam malo pre toga plakala.

I zato je zdravo osloboditi se pritiska da svojim telom ili svojim izborom destinacije zadivite svoju okolinu, da vam ta situacija bude krešendo pokazivanja koliko ste zaradili te godine ili šta ste uradili sa svojim telom. Sasvim je u redu pokazati svoje tanke noge ili belo salo na plaži, jer taj ko bude podozrivo gledao u njih baš nema neka druga posla i za žaljenje je, kao i onaj ko se podsmeva ljudima, koji su u ovakvoj globalnoj ekonomiji odlučili da svoju decu odvedu na more, noseći hranu od kuće.

Svet je predivno i surovo mesto, ljudi treba da budu srećni jer su zdravi, zajedno i pored mora, pa makar to bilo i najbliže letovalište, puno sunarodnika, a ne neko udaljeno mondensko ostrvo. Treba i moguće je napraviti magiju od svega svuda, kao i filozofiju, što na letovanjima vrlo često činim, razvijajući teoriju o tome kako se na letovanju vraćamo vodi, a onda i svom prabitku, amebama, gušterima i žabama uz koje pliva i moje dete.

Njemu je možda dosadno, kao nekad meni, a možda mu baš prija da igramo zanimljive geografije, smišljamo gde ćemo sve to u budućnosti ići, dok ispod nas lelujaju i miluju nas travke. Ne znam da li ste, ja sam tek pre nekoliko dana shvatila da, iako reč odmarati zapravo može značiti ne mariti ili otrgnuti se od mora, kao od nečeg što nas mori, takođe u sebi u obliku odmor ima – more! Razmišljajte o tome!

Feature image: Lična arhiva autorke.

Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost K2.0. Stavovi izneseni u njemu lični su stavovi autora/ice te nužno ne odražavaju stavove K2.0.

Zanima vas kako se naš novinarski rad finansira? Saznajte više ovdje.