Otkako sam gledala remek-delo Blerte Bašoli “Košnica”, željno sam pokušavala da pronađem više medijskih sadržaja čiji prikazi žena bude u meni isti osećaj bliskosti kao i ovaj film. U “Košnici”, Ilka Gaši igra Fahriju, udovicu koja kreće da prodaje ajvar i med kako bi mogla da izdržava svoju porodicu pošto je njen muž nestao tokom rata na Kosovu 1999. godine.

Osim što film odlično portretizuje Kosovarke koje pokušavaju da ponovo izgrade svoju zajednicu nakon rata, Gašijin nastup me je ganuo jer sam u njemu videla svoj odraz. Fahrije sam bila ja, a njen karakter je obuhvatao sve žene koje sam u životu upoznala. Prepoznala sam sebe u njenom strogom izrazu lica, znoju na čelu i grubim vrhovima prstiju. Njeno beznadežno prihvatanje mračne realnosti je ono zbog čega sam osetila bliskost s njom, kao da je već odavno poznajem. Bila je lepa, otporna i, što je najvažnije, stvarna.

Tragajući za sličnim medijskim sadržajima, naišla sam na kompilaciju “65 osnovnih feminističkih filmova”. Nije iznenađujuće da se lista sastoji od filmova kao što su “Žena koja obećava”, “Čudesna žena”, “Od devet do pet”, “Otkačena plavuša”, “Erin Brokovič” i “Pravna plavuša”. Ova kolekcija je objavljena 2022. godine, tako da nije uključivala film “Barbi”, koji je po objavljivanju 2023. godine prozvan kao “šašavi feministički klasik”.

Dok se radnje ovih filmova bave temama osnaživanja žena i u žižu zbivanja stavljaju žene protagonistkinje, njihovo feminističko brendiranje je šupalj marketinški trik koji koriste nekritički mediji. Njihovi narativi, koji na vrlo nejasan način osnažuju žene, mogu izgledati uverljivi, ali njihovi nerealni prikazi savršene feminističke heroine samo pogoršavaju problem površnih ženskih likova u filmovima.

Plitki i jednodimenzionalni ženski likovi

Tipično za holivudske filmove, protagonistkinje su mršave i konvencionalno privlačne žene koje su besprekorne u svakom smislu. One su jake, zaposlene žene koje su uspešne uprkos svim okolnostima; dovoljno su feministkinje da se dopadnu liberalnoj publici, ali ne osporavaju mizoginističke sisteme na radikalan način. Zapravo, u potpunosti se pridržavaju standarda lepote i heteronormativnih konvencija, jačajući time internalizovana patrijarhalna uverenja gledateljki i gledalaca o tome kako žena treba da izgleda i da se ponaša. Ako bi ovi ženski likovi zapravo odstupili od mizoginističkih normi, čak bi ih i publika koja je otvorenijeg uma smatrala nedopadljivim i nepoželjnim.

Iako prikazi ovih žena možda nisu sami po sebi štetni, način na koji ih feministički mediji smatraju “esencijalnim” je zabrinjavajuć. Članci časopisa s velikom čitalačkom publikom kao što su Seventeen, Cosmopolitan i Time Out svrstavaju filmove poput “Đavo nosi Pradu” pa čak i “Ratovi zvezda: Poslednji džedaji” među “najbolje feminističke filmove”. Prvi je o ženi koja prihvata standarde lepote kako bi osvojila društvenu hijerarhiju na svom radnom mestu, a drugi prikazuje plitki ženski lik čija je jedina uloga da bude pomoćna ljubavna zanimacija za muške heroje.

Uticajni američki produkcijski studiji ne mogu stvoriti istinski feministički film ako se boje da prikažu ženu s manama u fizičkom izgledu, a kamoli višestruku, kompleksnu ženu koja se ne ustručava da bude neprijatna – dakle stvarnu ženu, poput onih u našim životima, koje se najverovatnije ne bore za slobodu s lakiranim noktima i šminkom na licu.

Kada su u pitanju ženski likovi, pitanje realizma je i pitanje humanizacije. Sada imamo progresivne protagonistkinje koje su nezavisne i otvoreno se deklarišu kao feministkinje, ali im nedostaje prepoznatljiva humanost. Gore opisana lista uključuje i izmišljene priče i adaptacije istinitih priča, ali čak ni protagonistkinje čiji su likovi zasnovani na stvarnim životima žena još uvek ne deluju stvarno.

Metaforički prikaz feminističke heroine je još jedna stvar koja je doživela neuspeh, opisujući ženu uvek kao hrabru, junačku i moćnu, bez obzira na okolnosti koje su protiv nje. Ona je uvek spremna da se bori protiv patrijarhata mačem i štitom, bilo metaforički ili doslovno. U svojoj srži, feministička heroina je idealna žena stvorena da ispuni sve zahteve i potrebe.

Lista zahteva je duga: Da li si lepa? Da li si snažna? Jesi li dovoljno nezavisna da nikada nemaš potrebu da zatražiš pomoć od bilo koga? Održavaš li savršenu fizičku liniju i izgled dok istovremeno radiš kao korporativna šefica? Izgleda da ovakvi prikazi samo podižu očekivanja drugih od nas kao žena kakve bismo trebale biti, dok nas slabo predstavljaju onakvima kakve zapravo jesmo. Produkcijske kuće se još uvek boje da prikažu priče o ženama koje nisu dovoljno privlačne ili simpatične da napune bioskopske sale, što otkriva našu kolektivnu averziju prema humanizovanim ženama.

Balkanske pripovedačice

Za razliku od holivudskog prikaza feminističke heroine, balkanske pripovedačice pokazuju publici mukotrpno i teško iskustvo žena. Slično filmu “Košnica”, i kosovski film “Vera sanja more” i bosanski film “Quo Vadis, Aida?” prikazuju protagonistkinje koje često prihvataju svoju sumornu realnost i donose upitne moralne odluke.

Makedonski dokumentarac “Medena zemlja” prikazuje život pčelarice Hatidže, kakva ona zaista jeste, sa svim svojim delovanjem i sposobnim, radnim rukama. Rumena Bužarovska, autorka zbirke kratkih priča “Moj muž”, priča kako je često bila kritikovana zbog defetizma njenih ženskih likova. Njena odluka da predstavi prave žene koje žive u patrijarhalnim društvima i njihova stvarna reagovanja na uslove u kojima žive je osvežavajuća i hrabra: “Volim da realistično prikažem te uslove, jer je to jedan od načina da se oni kritikuju”, kaže Bužarovska. 

Holivudski reditelji su shvatili da su svi junaci muškarci i pretpostavili da je problem nedostatak ženskih junakinja. To ih je podstaklo da kreiraju osnažujuće priče, koje pogrešno pretpostavljaju da postoji potreba za snažnim i moćnim ženskim likovima analognim nadaleko proslavljenim muškim likovima u filmovima o superherojima. Međutim, problem kod medija u kojima dominiraju muškarci uvek je bio nedostatak realistične predstave žena, a ne nedostatak superjunakinja.

Nasuprot tome, balkanske pripovedačice prate i otkrivaju stvarne ženske živote umesto da mitologiziraju ženska iskustva i pretvaraju ih u epove. U regionu u kojem su priče žena istorijski okarakterisane kao nebitne i neprestano ignorisane, balkanske pripovedačice saopštavaju impresivne ženske narative koji su se često odvijali u mračnoj pozadini zabeleženih istorijskih događaja.

Ove pripovedačice nam govore o vrednosti tihe i svetovne privatne sfere u kojoj su balkanske žene prisiljene da žive. Ono što je najvažnije, one dokazuju da nejunačke priče i dalje mogu biti moćne, jer autentično predstavljaju žene koje prepoznajemo i borbe sa kojima se suočavaju na ovim prostorima, a koje su nam vrlo poznate. Prikaz običnih žena i njihovih svakodnevnih izazova može mnogo brže dovesti do toga da široke mase kolektivno prepoznaju teške uslove u kojima živimo. Samo nakon potpunog prepoznavanja naše trenutne stvarnosti možemo početi da zamišljamo alternativnu budućnost.

Problem sa individualističkim feminizmom

Lik feminističke heroine koji slavi individualizam i ličnu snagu volje kao borbena sredstva protiv patrijarhalnih sistema ukazuje na zabrinjavajući trend u modernom feminizmu. Ovaj neoliberalni fenomen tzv. girlboss feminizma potiče model osnaživanja koji se koristi u holivudskim filmovima, gde poruka “ako ja to mogu, možete i vi” idealizuje protagonistkinju koja je izuzetak u društvu i s kojom se niko ne može poistovetiti.

Logičan zaključak takvih narativa je da je krajnji cilj feminizma uspinjanje na kapitalističkoj hijerarhijskoj lestvici i strukture moći. On predviđa osnaživanje žena u istim institucijama koje trenutno postoje, umesto da predloži radikalno odbacivanje svih patrijarhalnih institucija. Priča o ženama koje pobeđuju muškarce u njihovoj sopstvenoj igri nije revolucionarna ili feministička, jer je sama igra inherentno manjkava i štetna.

Čak i pored finansijske nezavisnosti, žene na Balkanu pate od sistemskog nasilja koje onemogućava integraciju u maskulinizovano društvo. Spoljašnjim svetovima Fahrije, Vere, Aide, Hatidže i ostalih žena u pričama Bužarovske vladaju muškarci: muškarci na gradskim ulicama, muškarci u čajdžinicama, muškarci u profesionalnim okruženjima, muškarci u ratu. Jednom kada ove protagonistkinje izađu iz svog ženskog domaćinstva i uđu u živahne muške arene, kao da njihovi svetovi postaju preplavljeni rojem pčela, upozoravajući ih svakim ubodom da se ne mešaju u ono što se smatra domenom muškaraca. Time se stiče utisak da ženama tu uopšte nije mesto i da su tu potpuno nepoželjne.

U filmu “Nektar”, Bužarovska piše iz ugla žene čiji je muž ginekolog: “Svi njegovi prijatelji su i doktori koje je upoznao na fakultetu, a čije su žene sada postale njegove pacijentkinje. Zajedno, oni formiraju ‘mušku družinu’… Imam strašnu, tonuću sumnju, koju se plašim da iskažem rečima, a to je da njegovi prijatelji namerno vode svoje žene da ih pregleda moj muž, jer na taj način imaju kontrolu nad njima.” Ovakav prikaz balkanskog društva kroz oči žena ističe upotrebu nasilja i straha kako bi opstala ta “muška družina”, gde kontrola muškaraca nad ženama narušava ličnost i autonomiju tih žena.

Suprotno narativima girlboss feminizma, borba balkanskih žena ne leži samo u činjenici da su potcenjene u profesionalnom okruženju. Od balkanskih žena se generacijama očekivalo da rade, pa čak i da se bave fizičkim poslovima. Umesto toga, njihova osnovna borba leži u činjenici da, iako se od njih očekuje da rade, one trpe i fizičko i seksualno nasilje, ponižavanja i javno sramoćenje. Istovremeno, od njih se zahteva da odgajaju decu, pripremaju obroke, obavljaju neplaćene kućne poslove i brinu o starijim osobama. Ove borbe nisu jedinstvene za Balkan, ali predstavljaju potpuno drugačiju stvarnost od one zapadnjačkih žena prikazanih u holivudskim filmovima.

U poslednje tri godine, 162 žene su bile žrtve femicida na Zapadnom Balkanu. Slabe su šanse da bi Čudesna žena ili Barbi mogle popraviti društvo u kojem se žene još uvek boje za svoje živote samo zato što su žene. Samo sirovi i ranjivi prikazi običnih žena, sa svim njihovim manama, mogu oslikati složenu sliku naše stvarnosti. Jedino razotkrivanjem tragedije i bola se promena i rast konačno mogu dogoditi. Balkanska verzija feminističke heroine zapravo uopšte nije nikakva heroina. Ona je samo obična žena i to je čini dovoljno hrabrom.

Naslovna slika: K2.0.