Sedmi oktobar 2023. meni je počeo kao dobar dan. U početku mi je jedina briga bila kako da uhvatim odgovarajući autobus u zemlji u koju sam se upravo preselila, a koja se zove Kosovo.

Na Kosovo sam došla u septembru kao međunarodna volonterka iz Nemačke, u sklopu jedne nevladine organizacije. Prvih nekoliko nedelja sam na Kosovu provela baveći se nekim osnovnim stvarima poput otkrivanja kako funkcioniše sistem gradskog prevoza i stvaranja novih poznanstava.

Zatim sam ušla u Instagram i ugledala prve slike tog dana. Stomak mi se istog trenutka prevrnuo.

Posmatrati izdaleka

Rođena sam u Nemačkoj od oca Palestinca i majke Jordanke. Sećam se kako sam bezbroj puta tokom svog detinjstva viđala svog tatu kako stresno prati vesti. Govorio bi mi da je naša porodica tamo. Istovremeno sam samo želela da se igram sa svojim igračkama. Sve mi je tada izgledalo veoma nadrealno.

Svojim očima sam iz daleka videla kako je moja porodica preživela četiri rata tokom mog života. Ali ovaj put je bilo drugačije. Od prve sekunde sam znala da će se sada brutalno završiti. Ipak, nisam mogla ni zamisliti da će se stanje ovoliko izmaći kontroli. Iako sam pre mnogo godina izgubila veru u zapadne standarde koji se odnose na samo čovečanstvo, nisam htela da verujem da ljudi, ljudska bića mogu biti sposobna počiniti onakve monstruoznosti. Osećala sam se kao da tonem u ludilo.

Otkako je počeo brutalni masakr u Gazi, sledio je dug niz beskrajnih dana, gde sam se budila svakog jutra pitajući se da li su članovi moje porodice još živi. Tih dana sam se plašila da pošaljem poruku bilo kom od članova porodice, u strahu da ću ponovo morati reći ocu da je neko poginuo. Nikada ranije nisam bio u takvoj situaciji niti sam ikada u životu poželela da budem.

U početku nisam znala da li bi bila ispravna odluka da prekinem s volonterstvom i vratim se kako bih pružila podršku svom ocu ili je bolje da ostanem i nastavim sa onim što sam želela da radim na Kosovu. Vratila sam se u Nemačku 25. oktobra kako bih dve nedelje bila uz moje roditelje. Nakon toga sam, možda jednostavno iz želje da napustim zemlju koja tako otvoreno podržava Izrael, osetila potrebu da se vratim na Kosovo.

Dok sam odrastala, slabo sam održavala kontakt sa svojom porodicom. Nikada nisam imala taj osećaj bliskosti sa ljudima koje nikada nisam srela u stvarnom životu. Nisam baš osoba koja voli da se čuje s nekim preko telefona, a možda nikada nisam ni želela da se povežem s njima iz straha da ću zaista postati vezana za njih, znajući da bih ih jednog dana mogla izgubiti. Sada se kajem za svaku propuštenu priliku da razgovaram s njima. Sa nekima više nikada neću imati tu priliku.

Otkad je još kao dete prebegao u Egipat, moj otac se nikada više nije vratio u Gazu iz straha od vojnih napada ili neke druge intifade. Gledajući kako se situacija tokom godina u Gazi pogoršava, shvatila sam zašto je otac odlučio da se ne vrati. Znala sam šta se dogodilo mojim stričevima i tetkama kada su otišli da posete svoju domovinu, da bi im bila uskraćena dozvola da iz Gaze izađu te su u njoj ostali zaglavljeni.

Otac je imao pet godina kada je njegova porodica napustila Gazu. Njegov najstariji brat, moj stric, nije pošao s njima. Još uvek je tamo. Tetka je otišla da živi u Saudijsku Arabiju, ali se u penziji pod stare dane vratila u Gazu, ne želeći više da živi u stranoj zemlji. Još uvek je tamo. Moja druga tetka je živela u Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE) kada je pre više od 20 godina otišla u Gazu da poseti svoju braću. Međutim, izraelske vlasti su joj oduzele putnu dozvolu tokom njenog boravka i nije joj bilo dozvoljeno da napusti Gazu. Još uvek je tamo. Svoju decu od tada nije više videla, pošto su ostala u UAE.

Nakon što je počela Druga intifada 2000. godine, Izrael je ukinuo mnoge putne dozvole, koristeći birokratske metode kako bi i meni ograničio mogućnosti da ikada posetim svoju porodicu.

Uvek sam se plašila da će mi izraelske bombe zauvek uskratiti takvu mogućnost, i to daleko nasilnijim metodama. Da upoznam svoje korene. Da sopstvenim očima vidim tu prekrasnu plažu o kojoj tata još uvek sanja. A sada se sve to dešava.

Prošlo je pet meseci i skoro sve je izgubljeno.

Čovečanstvo je omanulo

Dana 6. novembra, saznala sam da je ubijeno 15 članova moje porodice. Bio je to prvi put da sam videla slike tatinog rođaka. Sve do najmlađih pokolenja, na toj strani porodice svi su pobijeni. Jedan od njih je bio i Youssef, moj šestogodišnji rođak koji je, prema rečima bliskih ljudi, bio pun života. U prvoj najavi videla sam njegovu sliku i slike još nekoliko ubijene dece.

Dana 20. novembra, zapratila sam stranicu na Instagramu na kojoj su bili objavljene žrtve iz Gaze, kada mi se odjednom pred očima pojavila slika šestogodišnjeg Youssefa.

Nikada nisam pomislila da ću videti svoju porodicu na toj stranici. Gajila sam nadu samo u tu alternativnu stvarnost. Nadu da će Youssefa, Abdulaha, Hanana, Isru i bezbroj drugih zadesiti drugačija sudbina.

U decembru je umrla i moja strina, ali joj život nije oduzela raketa. Uzrok je bio nedostatak insulina. Izrael je ograničio svaku vrstu pomoći koja pristiže u Gazu: hranu, lekove, vodu, pa čak i pelene. Ograničena količina pomoći koja je uspela biti uneta u Gazu uglavnom nije stigla do severa, gde se strina nalazila. Nezamisliva je činjenica da su neke od kamiona koji su prenosili pomoć raketama pogodile Izraelske odbrambene snage (IDF).

Strina nije jedina u mojoj porodici koja je bila pogođena nedostatkom lekova. Jedan od rođakak ima Kronovu bolest, hroničnu upalu probavnog trakta. On je 12. oktobra trebao otputovati iz Gaze na lečenje u Ramallah na Zapadnoj obali, ali to se nije dogodilo. Njegovo zdravlje sada naglo pogoršava, a nedostatak hrane samo otežava njegovo stanje.

Nažalost, Zapadu nije bilo dovoljno videti prizore palestinskih žrtava. Nije bilo dovoljno videti ljude kako nose raznete ostatke svoje dece u brojnim plastičnim kesama. Nije dovoljno bilo ni beživotno telo deteta čiji trup visi sa zgrade. Čak ni mrtvi nisu bili ostavljeni na miru, pošto su ih IDF iskopale, a njihova tela potom ostavile razbacane u komadima.

Praćenje situacije sa Kosova

Na Kosovu sam naišla na različita reagovanja. Većina ljudi je imala razumevanja i govorila mi je o svojoj još uvek neisceljenoj boli koju nose iz rata na Kosovu 1998-99. Ipak, bilo je i onih koji su se protivili palestinskoj borbi iz razloga što Palestina nije priznala nezavisnost Kosova i zato što Sjedinjene Države pružaju snažnu podrška Izraelu.

Mnogi zaboravljaju da Palestincima/kama ostavlja vrlo gorak ukus činjenica da zemlje koje tako snažno podržavaju Kosovo kao nezavisnu državu pravo Palestinaca/ki na samoopredeljenje tako dugo zanemaruju. Razumem zašto su Kosovari/vke zahvalni/e SAD-u s obzirom na ključnu ulogu koju je SAD imao u okončanju rata na Kosovu 1998-99. Međutim, ne razumem kako nekima ta odanost vredi više od naše kolektivne ljudskosti.

Čovečanstvo je i ranije omanulo, u Srebrenici, Ruandi, Drenici, Sinđanu i beskrajnim drugim tragedijama. Sada omanuje u Gazi.

Kada države i institucije kažu “nikada više”, na šta tačno misle? Šta podrazumevaju pod “nikada više”? Koliko je još takvih “nikada više” potrebno da se to nikada više ne ponovi?

Slika na naslovnoj strani: Atdhe Mulla / K2.0