Časopis | Migracija

Drugi dom

Piše - 26.09.2014

Pedesetogodišnji evropski egzodus ostavlja Kosovo zemljom izvan granica.

Narod koji sebe smatra superiornijom rasom oseća se ugroženim: pozvana je radna snaga i ljudi dolaze. Oni ne proždiru dobrostanje, naprotiv, oni su neizbežni za dobrostanje. – Maks Friš (Max Frisch), švajcarski pisac.

Ove reči je Maks Friš napisao šezdesetih godina, kada je u Švajcarsku dolazilo sve više Italijana. Oni su dolazili jer su bili potrebni ekonomiji ove alpske države. Dolazili su i radili devet meseci, onda su morali da se vrate na tri meseca. U proleće bi opet došli. Dolazili su bez porodica, jer švajcarska država nije dozvoljavala da ih povedu. Bili su im potrebni njihovi mišići, njihove porodice bile su nepoželjne.

Ovo je oštri kontrast u odnosu na situaciju od pre gotovo 150 godina. U aprilu 1815. godine u Indoneziji je eruptirao vulkan Tambora i napunio je planetu tolikom količinom pepela da dve godine za redom leto uopšte nije došlo, a usevi su bili užasni. Tokom 1816. i 1817. godine je, u samo jednom od švajcarskih kantona, pet hiljada ljudi umrlo od gladi. Zbog velike bede majke su se bacale sa stena ili davile u vodi zajedno sa svojom decom, dok su muškarci učestvovali u ratovima kao najamnici – prema dugovečnoj švajcarskoj tradiciji iz Srednjeg veka, koju dele sa Albancima, koji takođe nisu oklevali da se uključe u strane ratove ako bi za to bili dobro plaćeni ili dobijali povlastice.

U septembru 1964. godine, otprilike u vreme kada je Maks Friš pisao o Italijanima koji su dolazili u Švajcarsku, zvaničnici u susednoj Nemačkoj kalkulisali su ko bi mogao da bude milioniti radnik koji će stići iz inostranstva. Do tada anoniman, Armando Rodrigez de Sa (Armando Rodrigues de Sá) sišao je na železničkoj stanici u Kelnu, gde ga je dočekala zvanična delegacija, koja mu je poklonila motocikl. U to vreme list “Kelniše Rundšau” (“Kölnische Rundschau”) je pisao: “Ovaj čovek iz Portugala tokom velikog dočeka promenio je izraz lica pred masom ljudi kao da se kaje što je iz domovine došao u inostranstvo (…) Portugalac, dočekan poput zvezde, nakon zvaničnog pozdrava je rekao: “Srdačni doček i motocikl olakšavaju mi odvajanje od porodice”. Ovakava počast za pridošlicu može delovati neuobičajeno, ipak zvaničnici su sa razumevanjem hvalili i zahtevali radnike iz drugih zemalja. Jedan predstavnik nemačke vlade je 1969. godine rekao da je rad stranaca “dobitak koji se ne može meriti”. I pošto se Italija kao izvor tog dobitka povlačila,  Jugoslavija i Turska su smatrane zemljama sa najvećim potencijalom za snabdevanje nemačkog radnog tržišta radnom snagom. U ovoj atmosferi cvetanja ekonomije i Albanci su počeli dolaziti u Nemačku, Švajcarsku i Austriju.

Vlade u Bonu, Bernu i Beogradu napravile su sporazume za regrutovanje radnika i interesovanje je bilo veliko. Interesovanje za migraciju bilo je veće u siromašnijim zonama tadašnje Jugoslavije i tu su spadala posebno područja naseljena Albancima (Kosovo, zapadna Makedonija i Preševska dolina u južnoj Srbiji). Građevinski sektor i grane industrije u severnim zemljama tražile su fizičku radnu snagu i Jugoslavija je bila spremna da tu snagu izvozi da bi smirila društvene tenzije i siromaštvo. Oko 15 godina nakon završetka Drugog svetskog rata, na hiljade Albanaca krenulo je autobusima i vozom prema zapadnom delu starog kontinenta, uglavnom prema nemačkom svetu. Do 1970. godine u Švajcarskoj je živelo i radilo otprilike 25 hiljada Albanaca.

Kako je došlo do toga da ima 200 hiljada Albanaca u Švajcarskoj? Kako je došlo do toga da ima 150 hiljada Albanaca u Nemačkoj a verovatno toliko i s nemačkim državljanstvom? (Veruje se da u Nemačkoj živi ukupno 300 hiljada Albanaca). Kao i Italijane, pravila su ih primorala da za sobom ostave porodice. Ali i kada su pravila promenjena, dosta Albanaca je oklevalo da dovede porodicu u stranu zemlju. Dolazili su sa ubeđenjem da neće ostati dugo u zemlji domaćina. Želeli su da zarade što više novca i da se vrate kući. Jugoslovenska komunistička propaganda nije ih slučajno zvala “radnici privremeno zaposleni u inostranstvu”. Privremenost je pretvorena u stalni boravak. Sredinom ‘70-ih, privremenim radnicima, kao i svima ostalima, bilo je jasno da je budućnost Jugoslavije veoma neizvesna zbog duboke ekonomske i političke krize. Veliki broj Albanaca nije želeo da dovede porodice u zapadnu Evropu. Možda zbog nade u budućnost Kosova nisu hteli da utiču na smanjenje broja Albanaca u domovini. Istovremeno, španski, italijanski i potrugalski radnici iskoristili su novu priliku i doveli svoje porodice u Švajcarsku.

Albanci su se držali ovog principa do kraja ‘80-ih godina. Redovno su se vraćali u domovinu sa novcem i artiklima koji su simbolizovali zapadni luksuz (televizori u boji, kasetofoni i kućni aparati). Stanje se promenilo eskalacijom sukoba u Jugoslaviji: većina gastarbajtera odlučilo je da dovede porodice u Švajcarsku brže bolje. Moderni autobusi “Turist Kosova” i vozovi iz Kosova Polja i Bujanovca prevozili su na hiljade porodica prema zemljama nemačkog govornog područja. U toku samo nekoliko godina, krajem ‘80-ih i početkom ‘90-ih, oko 60 hiljada albanskih emigranata – uglavnom žena i dece, uputilo se u Švajcarsku kako bi se opet spojili sa svojim porodicama.

Integracija pridošlica nije bila laka. Za to su postojala dva razloga: švajcarske vlasti smatrale su da će se novi emigranti ubrzo vratiti nakon smirivanja situacije u Jugoslaviji i, prema tome, nisu preduzimali konkretne korake za integraciju novih emigranata. Takođe, većina Albanaca nastavila je da veruje da je boravak u Švajcarskoj privremen. Prema tome, radije su živeli u malim i izolovanim Kosovima unutar Švajcarske – bez kontakata sa lokalnim stanovništvom.

Umesto stabilizacije, situacija u domovini se pogoršala. Ukidanje autonomije Kosova, uvođenje represivnog sistema Beograda od Gnjilana do Peći i od Mitrovice do Prizrena, ekonomski kolaps, strah mladih da će biti prinuđeni da služe u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, koja je već pretvorena u organ koja služi interesima režima Slobodana Miloševića, izbacivanje sa posla hiljada albanskih radnika, zatvaranje javnih škola za Albance, prouzrokovali su veliki talas emigracije prema zapadnoj Evropi. Bilo je jasno da će azilanti pokušati da nađu utočište u mestima gde su njihovi bliži ili dalji rođaci – u Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji. Neko je imao ujaka u Ženevi, neko strica u Bazelu, neko rođaka u Bernu, neko roditelje u Cirihu ili u Berlinu, Minhenu, Štutgardu, Dizeldorfu, Beču, Vilahu, Gracu itd.

Većina azilanata nije imala radnu dozvolu i živeli su izolovani, na perfieriji gradova ili sela. U ovim okolnostima su posebno mladi postajali deo kriminalnih mreža ili – još gore – deo banda za prodaju droge. Početkom ‘90-ih, na primer, jedan veliki deo tržišta droge u Cirihu bio je kontrolisan od strane Albanaca. Ueli Leuenberger, sindikalni aktivista, zaštitnik prava azilanata i političar Zelene partije, jedan je od najboljih poznavaoca albanske zajednice u Švajcarskoj. On kaže da su švajcarske vlasti napravile ogromnu grešku kada su mlade Albance koji su došli u ovu zemlju stavili u azilantske barake a ne blizu njihovih porodica, koje bi ih mogli držati pod kontrolom. Razdvojenost od porodice i nedostatka socijalne brige otvorili su vrata kriminalu, smatra on.

Nakon završetka rata na Kosovu, većina od tih 50 hiljada Albanaca, primljenih kao privremene izbeglice, vratila se na Kosovo. U ovom poduhvatu švajcarska vlada ih je finansijski podržala. Između ostalog, kosovskim poljoprivrednicima je nakon rata donela oko 2 hiljada krava – posebnim avionima.

Uprkos unutrašnjim trvenjima, veza između Kosova i Švajcarske je toliko ojačala tokom ‘90-ih, da su u ovoj alpskoj zemlji delovala albanska udruženja i klubovi kao i predstavništva političkih partija Kosova. Njihova aktivnost nije bila orijentisana ka integraciji Albanaca u švajcarsko društvu, nego ka podršci aktivnosti na Kosovu.

Izbijanjem rata na Kosovu došlo je do dramatičnih promena u albanskoj zajednici. Značajan broj onih koji su tek došli u Švajcarsku, vratio se da bi se uključio u rat. Švajcarska je istovremeno primila preko 50 hiljada izbeglica sa Kosova u periodu između 1998. i 1999. godine. Švajcarski narod pokazao je veliku solidarnost sa patnjama kosovskog naroda, pružajući pomoć ne samo finansijskog karaktera. Ipak, imidž kosovskih Albanca u Švajcarskoj ostao je negativan – sa jedne strane zbog neprihvatljivog ponašanja jednog malog broja Albanaca, i sa druge strane zbog rasteće ksenofobije. Nakon završetka rata na Kosovu, većina od tih 50 hiljada Albanaca, primljenih kao privremene izbeglice, vratila se na Kosovo. U ovom poduhvatu švajcarska vlada ih je finansijski podržala. Između ostalog, kosovskim poljoprivrednicima je nakon rata donela oko 2 hiljada krava – posebnim avionima.

Nove generacije

Danas, oko 200,000 ljudi iz svih krajeva bivše Jugoslavije koji su bili naseljeni Albancima, živi na prostoru Helvetske konfederacije. U Nemačkoj je oko 150, 000 ovih ljudi, i možda isit broj onih koji imaju nemačko državljanstvo.

Od završetka rata, druga i treća generacija Albanaca u Švajcarskoj ali i u Nemačkoj i Austriji, je održala i čak ojačala bliske veze sa Kosovom. Ali ne tako emotivne kao generacija njihovih roditelja. Poslednjih godina je znatno povećan broj Albanaca koji uzimaju švajcarsko i nemačko državljanstvo. To se primećuje i u rastu broja pripadnika švajcarske vojske koji su albanskog porekla. Najveći deo albanske zajednice sa Kosova živi u nemačkom delu Švajcarske i posebno u velikim ekonomskim i industrijskim centarima i oko njih poput Ciriha, Bazela, Lucerna, Berna, Lozane i Ženeve. Obično kada se govori o Albancima u Švajcarskoj, spominju se fudbaleri koji igraju za reprezentaciju ove zemlje. Međutim, značajniji znak integracije je veliki broj albanskih lekara, pravnika, arhitekta, inženjera i kvalifikovanih radnika koji rade u različitim grana švajcarke ekonomije. Ova obučena i kvalifikovana radna snaga je u porastu, ali ih javnost ne zapaža u onoj meri u kojoj zapaža prekaljene kriminalce, koji još uvek kaljaju imidž albanske zajednice.

Albanska zajednica u Švedskoj od Kosova ne može očekivati neku pravu podršku zbog velikih poteškoća s kojima se još uvek suočava nova i nefukcionalna država u dosta polja. Uprkos činjenici da je Švajcarska pre nekoliko godina blokirala ilegalanu imigraciju, priliv imigranta se nastavlja. Albanci ili Albanke iz dijaspore se venčavaju sa devojkama ili momcima u otadžbini. Na stotine kosovskih Albanaca, u nadi da će se izvući iz siromaštva, se prijavljuju za azil, iako Zakon o azilu predviđa pružanje utočišta samo politički prognanim licima. U poslednje vreme je znatno opao broj azilanata s Kosova zbog zaoštravanja postupaka za azil: zahtevi za azil razmatraju se uokviru 48 časova po dolasku. Ukoliko im je azil odbijen, primorani su da se vrate kući ili se odlučuju da okušaju sreću u nekoj drugoj zemlji.

Ovo dovodi do toga da se neki odlučuju na očajničke pokušaje. U oktobru 2009. godine grupa trafikanata pokušala je da prevede desetine albanskih izbeglica iz Srbije u Mađarsku preko reke Tise. Nakon prevrtanja čamca život je izgubilo 15 mladih roditelja i dece. U međuvremenu je sud Misije Evropske unije za vladavinu zakona (Euleks) osudio trafikante na ukupno 66 godina zatvora. Međutim, talas napuštanja Kosova još uvek ne prestaje. Prošlog leta stotine Albanaca je navodno držano u pritvornim centrima u Mađarskoj, nakon što su bili uhapšeni u pokušaju da pobegnu u zapadne zemlje. Poslednjih godina, jedan broj Kosovara bira Francusku kao zemlju za traženje azila, gde žive u veoma teškim uslovima. Prizori albanskih porodica koje preživljavaju u šatorima ili ispod mostova alarmirali su kosovsku javnost, ali je ovaj slučaj brzo zaboravljen.

Od dolaska prvih gastarbajtera sa Kosova u Švajcarsku, Nemačku i Austriju prošlo je preko pola veka. Prva generacija je starija od 60 godina, veliki broj je penzionisan i nalazi se pred dilemom: da li da se vrati na Kosovo ili da ostane u Švajcarskoj? Većina njih je do sada prihvatila ove zemlje kao svoju drugu otadžbinu. Bivši migranti uglavnom donose pragmatične odluke: nastavljaju da čuvaju dozvolu za boravak u zapadnim zemljama i da plaćaju zdravstveno osiguranje i istovremeno tokom godine nekoliko puta posećuju Kosovo. Ali i onima koji ređe posećuju Kosovo otadžbina je dosta bliža zahvaljajući televizijskim kanalima i internetu. Omogućena im je stalna komunikacija sa članovima rodbine i prijateljima na Kosovu.

Razmišljanje o kući

Dijaspora je prisutan i značajan faktor za Kosovo, posebno u ekonomskom aspektu. Svake godine se iz dijaspore na Kosovo pošalje preko pola milijarde evra. Ovo je veoma značajan iznos za preživljavanje mnogih kosovskih porodica. Svaka treća porodica na Kosovu dobija finansijsku pomoć od dijaspore. Ovaj novac koristi se za podmirivanje osnovnih potreba: hrana, kućni aparati, poljoprivredna oprema, pokrivanje troškova za lekarske tretmane, lekove, itd.

Zbog bliskih veza sa otadžbinom političko učešće dijaspore je još uvek veliko. Prate se zbivanja na Kosovu, u Preševskoj dolini, Makedoniji i Albaniji. U Švajcarskoj, Nemačkoj i Austriji još uvek funkcionišu ogranci političkih partija Kosova – što predstavlja anahronizam. Osim podsticanja polarizacije između zajednica i često apsurnih ambicija vođenja politike na Kosovu, ovi ogranci političkih partija nisu dali nikakav koristan doprinos.

Organizovanje monotonih političkih skupova i promocija knjiga sa pesmama neobjavljivog nivoa spadaju u aktivnosti velikog dela albanskih političkih grupa od severa Nemačke do juga Švajcarske. U isto vreme, skroman broj pripadnika druge generacije je prekinuo veze sa Kosovom i uključio se u politički život Švajcarske. Neki sada čak i podržavaju

Narodnu stranku Švajcarske (SVP), koja je nekoliko godina vodila agresivnu anti-albansku kampanju. Politički analitičari objašnjavaju ovu pojavu činjenicom da ogromni deo Albanaca u Švajcarskoj potiče iz konzervativnih krugova na Kosovu i stoga i u njihovoj drugoj otadžbini podržavaju konzervativne političke opcije. Liberalne opcije zalažu se za bolji tretman i integraciju stranaca. Ali Albanci se izgleda pre svrstavaju na osnovu tradicionalnih političkih stavova nego na osnovu njihovih interesa kao imigranata.

Ova anomalija će verovatno biti otklonjena smenom generacija. Italijanska zajednica u Švajcarskoj može poslužiti kao model. Na primer, ‘70-ih godina dosta Italijana radilo je u fabrikama nakon što su posle nekoliko godina prešli iz građevine, gde su se onda angažovali uglavnom Albanci, Turci, Srbi, itd. Do ‘80-ih Italijani su se od teškog fizičkog rada prebacili na otvaranje restorana. A u međuvremenu, deca ovih vlasnika restorana integrisali su se i gotovo asimilirali u Švajcarskoj. Kao eho ovog procesa danas, u velikim gradovima Švajcarske, značajan broj restorana italijanske kuhinje vode Albanci. Njihova deca, integrišu se korak po korak – mada ne bez poteškoća.To deluje razumljivo, ako se uzme u obzir da je albanska zajednica pretrpela aktivno i pasivno ugnjetavanje i političku represiju, i na kraju rat. Njihovi etnički prethodnici nisu imali tolike poteškoće koje datiraju od skoro.

Ovih 50 proteklih godina za Albance rasute u dijaspori bile su godine borbe za opstanak. Buduća polovina veka može doneti nove izazove ali neće doneti puno čuda. Možemo se nadati malim čudima, dostignućima na nivou pojedninačnih života. Videćemo više Albanaca kojima će aplaudirati za njihova dostignuća u profesionalnom i javnom životu.K

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha).

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.