Između tri druga konstruisana sveta iz Indonezije, Libana i Irske, paviljon Republike Kosovo otvorio je svoja vrata juče, na 16. Međunarodnoj izložbi arhitekture (ili Biennale Architettura 2018), a nakon neodržavanja izdanja za 2016. Okružena velikim brojem kosovskih zvaničnika, Eliza Hodža (Hoxha), kustoskinja kosovskog paviljona “Grad je svuda”, upoznala je svetsku zajednicu arhitekata sa paralelnom kosovskom istorijom devedesetih godina.

Kao i svaka priča o paralelizmima, mnoge dimenzije su kreirane unutar određenog okvira, predodrešene da preispitaju koncept ovogodišnjeg bijenala: slobodni prostor. Spolja kosovski paviljon deluje razgraničen velikim narandžastim ciglanim zidom do ivice plafona prostora Arsenale, što je podsećanje koje namerava da ponovo kreira spoljnu fasadu mnogih kosovskih nedovršenih kuća.

Fotografija: Kristina Mari / K2.0.

Devedesetih godina privatne kuće su često dobijale neplanirane funkcije usled pokušaja Slobodana Miloševića da isključi etničke Albance iz javnog života ili da ih isključi iz javnih institucija poput škola i bolnica, uspostavljajući atmosferu represije. Ovo je nateralo većinu Albanaca da napuste javni prostor, grad i da se usmere na bezbednost svog doma.

Unutar paviljona počinje priča o psihološkoj slobodi i fizičkim granicama. Unutrašnji zidovi kosovskog paviljona se igraju sa umom svojih posetilaca — slika jednog posetioca se replicira više desetina puta u ogledalima postavljenim kao zidovi od temelja do plafona. Tako se stvara utisak punoće prostora, s jedne strane, gužve koja je karakteristična za jedan grad, a s druge strane, senzacija da je prostor neograničen i da nema kraja.

Fotografija: Kristina Mari / K2.0.

Iznad glave se nalaze 72 satelitske antene koje predstavljaju plafon. Kao simbol života na Kosovu devedesetih, satelitske antene podsećaju one koji su živeli u ovom periodu na Kosovu na dvočasovne albanske vesti koje su okupljale komšije i rođake ispred televizora, na važnost MTV-ja više nego na drugim mestima i vrednost informacija. Mesto na kom su ljudi shvatali šta se dešava izvan njihovih domova i gde su se povezivali sa onim što se dešavalo u ostatku sveta.

Tim paviljona je imao za cilj da sve satelitske antene doniraju sami građani, ali ovo nije bilo moguće, jer je nedovoljno satelita u privatnom vlasništvu zaista i ustupljeno za ovaj poduhvat. Umesto toga, instalirane su sasvim nove satelitske antene, gde svaka nosi ime onoga ko je donirao satelit i imena ljudi koji su bili gosti u njegovom domu. Kako objašnjava jedan član ekipe, dosad sakupljene antene ostaće sačuvane za budući projekat koji bi mogao da se bavi kolektivnim sećanjem.

Fotografija: Kristina Mari / K2.0.

Na svom postolju, paviljon sadrži samo jedan centralni element, tradicionalni tepih “Paralelne Prištine” koji su sačinile žene iz regiona Has. Tepih, koji oslikava kartu Prištine, predstavlja crnom bojom puteve i javne institucije iz kojih su Albanci isterani. Crvenom bojom su označene tačke na kojim su univerzitetska predavanja držana u privatnim kućama. Kontrast u bojama prikazuje razdvajanje grada u to vreme, gde se u centru nalazi crno more, dok je crvena boja išarana po predgrađima poput Ulpijane i Arberije.

Mesta kolektivnog sećanja

Za prvog kosovskog predstavnika na Biennale Architettura 2012. godine, nagrađivanog arhitektu Perparima Ramu, ovaj paviljon se povezuje sa njegovim podsvesnim i ostavlja snažan utisak. “Ovaj večni i stalni prostor i satelitske antene koje lebde nada mnom povezuju me sa devedesetima, sa mojim detinjstvom”, kaže Rama koji je proveo dve godine na Kosovu u toj deceniji. “Ovo iskustvo je bilo vrlo slično onome što čovek doživi u kosovskom paviljonu.”

Za ovog londonskog arhitektu, tema paviljona sadrži značenje. “Reč je o nedavnoj istoriji u kojoj su Albanci na Kosovu doslovce bili pozatvarani”, kaže on, “ili su bili slobodni u privatnom životu, pa je postojala neka vrsta obrnutog stanja.” U ovom inverznom stanju, kaže Rama, “u trenutku kada zakorače napolje, više nisu bili bezbedni, pa je tako javni prostor bio zatvor”.

Postrani smicalice za um, paviljon u sadašnjost donosi delić istorije o kom se do dana današnjeg slabo diskutuje, slabo dokumentuje i to je nešto što institucije i društvo zanemaruju. Kosovski paviljon se fokusira na sveukupne paralelne dimenzije kreirane u gradu, gde se kuća koristi kao metafora, sa posebnim naglaskom na paralelni sistem obrazovanja.

Septembra 1991, kako je već uklonio mnoge nastavnike kosovske Albance sa njihovih pozicija i uveo nametnuti srpski nastavni plan i program, prosvetni sistem na Kosovu je sasvim zatvoren za kosovske Albance. Kako je K2.0 izveštavalo u svom časopisu “Devedesete”, oko 21.000 nastavnika je ostalo bez svojih radnih mesta i oko 400.000 učenika i studenata iz osnovnih škola, srednjih škola i univerziteta izgubilo svoje pravo na obrazovanje u javnim prosvetnim institucijama.

Fotografija: Kristina Mari / K2.0.

Izvan fizičkog projekta u Veneciji, “Grad je svuda” obuhvata i niz komplementarnih radova koji imaju cilj da povećaju uticaj paviljona van okvira njegovog prisustva na ovom prestižnom događaju. Biće objavljena knjiga sa komplementarnim tekstovima zasnovanim na doživljajima brojnih građana na Kosovu. Knjiga će obuhvatiti i rezultate istraživanja koje je mapiralo privatne domove i prostore u kojima su se nalazile univerzitetske učionice širom Prištine.

Među istraživačima je i Ardita Bici (Byci), urbanistička planerka i profesorka Fakulteta građevinarstva i arhitekture. I ona je pohađala tri godine fakulteta u paralelnom sistemu obrazovanja.

Bici se priseća dobro kako su profesori bili izuzetno posvećeni tome da nastave da kreiraju normalnost, uprkos održavanju časova u privatnim domovima. “Jednom je jedna moja prijateljica zakasnila sa podnošenjem svog projekta, jer ju je policija zaustavila na ulici, ali profesor nije prihvatio njen rad, čak i u tim okolnostima”, rekla je sa malo nostalgične ozlojeđenosti. “To je samo primer toga koliko su bili posvećeni tome da ne menjaju pravila koja bi inače imali u normalnoj učionici — da bi održali isti stepen obrazovanja koji se stiče u školi.”

Za Bici, koja je doprinela istraživanju za paviljon i obezbedila tekst za prateću knjigu, univerzitet pravi vezu koju nijedan drugi prostor nije mogao da napravi. “Sedamdesetih godina, nakon što je univerzitet osnovan, on je smatran velikim postignućem i postao je snažan most i motor dinamičnog života između stambenih prostora i javnog prostora”, objašnjava ona.

Fotografija: Kristina Mari / K2.0.

Ona tu posebno misli na kampus Univerziteta u Prištini, koji se, za razliku od mnogih drugih kampusa u svetu, nalazi u samom centru grada. “Kada je rad univerziteta zaustavljen devedesetih godina, zaustavljen je i motor kulture, obrazovanja i društvenog života.”

Uprkos prestanku rada, Bici smatra da je svetlo koje je ovaj jedan motor uveo bilo pretočeno u više motora širom grada. Ona spominje teoriju istaknutog savremenog teoretičara dizajna, Kristofera Aleksandra (Christopher Alexander), koji tvrdi da univerziteti po gradovima jesu mnogo bogatiji od izolovanih kampusa. “Mi smo to radili sve vreme…” kaže Bici, pomalo u šali, a pomalo i ne.

Psihološki fenomen, zamena za vizu

Kustoskinja paviljona, Eliza Hodža, održala je govor namenjen zvaničnicima Kosova koji su bili prisutni, a među kojima su ministar spoljnih poslova Bedžet Pacoli (Behgjet Pacolli), ministarka prostornog planiranja i životne sredine Aljbena Rešitaj (Albena Reshitaj), ministar kulture Kujtim Gaši (Gashi), predsedavajući Skupštini Kosova Kadri Veselji (Veseli) i drugi predstavnici, poput kosovskog ambasadora u Italiji Alme Lama i poverenica zadužena za paviljon, Jehona Šiti, koja je bila i voditeljka programa.

Veselji je iskoristio ovu priliku da bi izjavio sledeće: “[Kosovo] neće ostati izolovano, Kosovu više ne trebaju satelitske antene i očekujemo da ćemo od decembra dobiti viznu liberalizaciju.” Međutim, zeleno svetlo od Evropskog parlamenta još nije dato i Evropska unija nije postavila nikakve datume za to da kosovski građani dobiju viznu liberalizaciju.

Fotografija: Kristina Mari / K2.0.

Izolacija kreirana od nepostojanja vizne liberalizacije je, takođe, problem kojim se kustoskinja u svom radu pozabavila. U opširnom intervjuu za K2.0, pre nego što je otišla u Veneciju, Hodža je rekla: “Na Kosovu danas ste umnogome slobodni, ali ne možete da se krećete.”

U svojoj prezentaciji u Veneciji, Hodža je stavila naglasak na mnoge nepriznate uloge koje su građani Kosova igrali devedesetih godina i potrebi za javnom diskusijom. “Da nije ovih škola, ja ne bih bila ovde”, Hodža je rekla obraćajući se okupljenim zvaničnicima, saradnicima na projektu paviljona, zajednici arhitekata sa Kosova prisutnih na događaju i znatiželjnim posetiocima. “Bilo je teško prikupiti ove stare neispričane priče i ovo je ključno vreme da govorimo o ovoj temi. Vreme je da progovorimo o ovoj priči, 20 godina kasnije i da se suočimo s njome.”

U potonjem razgovoru sa K2.0, Hodža je istakla da je sada vreme da vlada deluje. “Mi smo to uradili devedesetih, nismo imali vladu. Sada je vreme da država oda priznanje devedesetima i da podrži da se ova priča pripoveda drugima.”

Fotografija: Kristina Mari / K2.0.

Prema mišljenju Hodže, bijenale, kao i druge platforme za kulturu, poput Kana, jesu bitne za kosovsko društvo, ali naglašava činjenicu da je ona prva građanka Kosova koja je zaista sa Kosova, a koja predstavlja državu na tako priznatoj platformi.

“Svi koji su [predstavili svoj rad] na bijenalu jesu građani Kosova koji žive u inostranstvu i to je zaista u redu, jer ste tako sigurni da će biti uspešni, jer oni inače jesu uspešni — Petrit [Halilaj], Fljaka (Flaka) [Haliti], Perparim [Rama], Gzim (Gezim) [Paćarizi (Pacarizi)], Sislej [Džafa (Xhafa)]”, rekla je. “[Ovo je] prvi put da je nekome iznutra data prilika. Oni su svi građani Kosova i doprinose priči o Kosovu, ali moramo da damo priliku ljudima koji su odlučili da žive na Kosovu i nemaju šanse u inostranstvu. Ovo su otvorena vrata za druge.”

Fotografije i video-sadržaj: Kristina Mari / K2.0.

Nebo satelita ponovo povezuje Kosovo sa svetom

Kosovski paviljon na Međunarodnoj izložbi arhitekture otvara se u Veneciji.

Cristina Marí