Noć 11. decembra je bila duga noć u Makedoniji, jer su izborne nade mnogih visile o koncu. Društvene mreže su bile prepune poruka o nadi i pobedi, kao i onih o frustraciji. Za vreme celog procesa brojanja glasova, nije se moglo znati ko će pobediti, iako je vladajuća VMRO-DPMNE bila u blagoj prednosti.

Veb-sajt Državne izborne komisije (DIK) bio je preplavljen i nije dobro funkcionisao. Kada je radio, prikazi koji su deljeni delovali su dubiozno zbog čudnih i netačnih procenata, što je greška koju DIK još nije objasnio.

Kao vrhunac zbunjenosti te večeri, mnoge političke partije su proglasile pobedu. VMRO i Socijaldemokratska unija (SDSM) pozvali su svoje podržavaoce na slavlje, dok su ovi drugi slavili ispred skupštine. BESA, nova stranka na izborima, takođe je proglasila pobedu i počela slavlje u nekoliko opština. U međuvremenu, lider albanske vladajuće partije, Demokratska unija za integraciju (DUI), dala je tmurnu izjavu, ipak proglasivši pobedu, ali izrazivši i žaljenje zato što su albanske partije izgubile mnogo mesta u parlamentu u poređenju sa 2014, što je smanjenje od sedam poslanika.

Uprkos ovom gubitku, albanske partije se smatraju najvećim pobednicima, i označene su kao “činioci koji će biti presudni” na društvenim mrežama i u kolumnama. Njihovo novonadenuto ime je rezultat uske pobede vladajuće partije; samo 17,696 glasova, što je daleko od njihove apsolutne većine na prethodnih pet izbora.

Od partija koje imaju dovoljno glasova da obezbede zastupljenost u skupštini, VMRO je osvojila 51 mesto, gubeći tako 10 mesta u odnosu na prethodne izbore, dok je SDSM dobila 49 mesta, osvojivši 15 novih. Ravnoteža je promenjena i u “albanskom taboru”, jer je DUI dobila samo 10 mesta; BESA pet; Savez za Albance – tri; Demokratska partija Albanaca (DPA) – dva. Možda je gubitak DPA najveći u smislu moći i statusa, jer su oni, od najveće albanske partije u skupštini, postali najmanja.

Tradicionalno gledano, makedonska vlada je formirana od koalicije makedonskih i albanskih partija koja su dobile većinu glasova od svojih zajednica. Ove godine, VMRO i DUI su ponovo dobili većinu glasova, ali nijedna alokacija mesta bilo koje od ovih partija ne garantuje vlast. VMRO nije uspela da osvoji potpunu većinu i trebao bi joj koalicioni partner da bi bila na vlasti, dok to što je DUI dobila isti broj mesta kao i druge albanske partije zajedno znači da ne bi morali da budu prvi u redu za koalicionog partnera.

VMRO-u ovo pitanje postaje još osetljivije. Posle izbora 2014, ova stranka je imala 61 mesto koje je potrebno da bi sama vladala, pa je tako pozivanje DUI u koaliciju bilo stvar procedure. DUI nije mogla da izgura ništa značajnije što je htela, jer bi VMRO lako mogla da zapreti da će vladati bez njih. Sada bi VMRO-u, prvi put, trebala poslanička mesta koalicionog partnera, pa će morati da sluša njihove zahteve.

Šanse da VMRO obrazuje koaliciju sa ostalim trima albanskim partijama, koje zajedno imaju isti broj mesta kao DUI, gotovo su nepostojeće, s obzirom na to da oni ne vole lidera VMRO, Nikolu Gruevskog, kao što ne vole ni jedni druge. Ako VMRO ne uspe da formira koaliciju sa DUI, lopta će se naći na terenu SDSM-a, a da bi imali većinu, moraće da formiraju koaliciju sa DUI i barem sa još jednom manjom albanskom strankom kako bi obezbedili većinu u parlamentu.

Važni činioci

Dok su poslednji glasovi brojani, postali je očigledno da je razlika između VMRO i SDSM blaga, te da će veća koalicija morati da se formira da bi jedna od dveju strana obrazovala vladu. Jedino moguće rešenje, pored vrlo neverovatnog savezništva između njih, bili bi pregovori sa albanskim partijama.

Nikada ranije nije postojalo ovoliko interesovanje za albanske partije u Makedoniji nego u ovim izborima. To je dobrodošla promena, iako ne nužno i promena koja će potrajati. Uprkos euforiji da bi albanske stranke mogle biti veliki igrači, što bi omogućilo VMRO-u da bude lišen vlasti prvi put od 2006, ništa nije tako jednostavno.

Kao prvo, ne postoji presedan za to da albanske partije stanu uz makedonsku partiju koja nema većinu glasova. Sve do ovih izbora je bilo jasno ko je pobednička makedonska stranka, i oni bi onda pozvali albansku stranku da im se pridruži. Iako nedostatak presedana po sebi nije problem, ovo pitanje postaje još uvrnutije.

Godine 2006, VMRO je odabrao DPA da bude njen koalicioni partner, iako nisu dobili većinu albanskih glasova, rekavši da je njihov izbor zasnovan na ideološkim osnovama. DUI, koja je dobila većinu glasova albanskih stranaka, tvrdila je da su oni morali da budu koalicioni partner, jer su oni stranka za koju je većina Albanaca glasala, pa bi vladajuća stranka morala da odabere njih da bi poštovala želju albanske zajednice. Ova užarena diskusija je dovela do prevremenih izbora 2008, posle čega je VMRO odabrala DUI da bude njen koalicioni partner, nakon čega su ponovo osvojili većinu albanskih glasova.

Ova argumentacija je važna, jer bi VMRO mogao da je prizove, preokrenuvši ovaj argument naopačke. Štaviše, ako VMRO ne bude deo vlade, moglo bi da dođe do naglog vraćanja, uz argumente da glasovi etničkih Makedonaca nisu ispoštovani. Deo glasača VMRO-a ova partija privlači baš zbog njene nacionalističke retorike koja ne dozvoljava nikakve poluge vlasti Albancima. Oni bi mogli da tvrde, kao što su to učinili na društvenim mrežama, da ne mogu da dozvole da “Albanci odluče umesto njih”, dok se ovo ‘njih’ odnosi isključivo na Makedonce.

Postoje načini na koje je moguće otresti se ove argumentacije. Kao prvo, VMRO nema komparativnu većinu koju je DUI imala 2006. Kao drugo, moglo bi se reći da je argument DUI-ja bio u duhu Ohridskog okvirnog sporazuma — dogovora koji je potpisan da bi se okončao sukob od 2001. — dok neulazak u koaliciju sa VMRO nema takve implikacije. DUI bi mogla da tvrdi da ulazak u koalicionu vladu sa VMRO ne bi bilo od interesa za dobrobit zemlje, evropske integracije, što je stalni prioritetni cilj te stranke.

Međutim, čak i uz ove i druge argumente, retorika bi mogla da dobije vrlo ružno lice. Mnogi Makedonci su hvalili Albance koji su glasali za SDSM, zanemarujući nacionalnu pripadnost. Bilo bi od koristi držati se ovog hvaljenja ako i kada etnički Albanci postanu centar nacionalističkog vitriola.

Drugi problem je nedostatak konsenzusa kod albanskih stranaka. Nove partije nisu uspele da kreiraju predizbornu koaliciju, čak i nakon nekoliko (neodlučnih) pokušaja. BESA je posebno kapitalizovala (ili manipulisala) nedostatkom koalicije, dok je stalno flertovala s tom idejom. Protest 9. maja je jasan primer. Reč je o, navodno, nestranačkom događaju, gde je lider Bese ipak održao govor, na negodovanje drugih partijskih lidera koji su bili prisutni. BESA liči na najnepredvidljiviju partiju i ne zna se kako će pregovarati. Kako je reč o proerdoganskoj stranci, da li bi bilo lakše da su progruevski, uprkos tvrdnjama koje upućuju na suprotno?

U utorak su cirkulisale vesti o tome da je premijer Albanije, Edi Rama, pozvao lidere četiriju partija na sastanak, ali da su se do sada samo predstavnici Pokreta za reforme iz Demokratske partije Albanaca (kao deo koalicije Savez za Albance) sastali s njim. Bilo bi mudro da se albanske partije sastanu, iako možda bez Raminog “pokroviteljstva”, ako su ozbiljni u tome da žele da unaprede položaj albanske zajednici u Makedoniji, ali i celu državu. Međutim, postoje kombinacije vladajućih koalicija koje bi ozbiljno naškodile nekim strankama.

Ako DUI uđe u koaliciju sa DPA, onda će tako ozbiljno da naruši svog ugled, jer bi dala kredibilitet teorijama nastalim posle afere prisluškivanja da su DUI i DPA, uprkos svom javnom rivalstvu, bili ortaci sve vreme.

Isto tako, koalicija DPA i Saveza za Albance deluje nemoguće, jer lider ove koalicije, Ziadin Selja, jeste i šef Pokreta za reforme u DPA, što je frakcija koja je napustila DPA zbog snažnog protivljenja lideru Menduhu Tačiju i njegovoj politici.

Što je važnije, svaka stranka koja odluči da uđe u koaliciju sa VMRO bi sa sigurnošću izgubila još podržavalaca i verovatno bi postala partija prošlosti na lokalnim izborima 2017. Mnogi Albanci koji su glasali za SDSM, kao što je Besa Arifi primetila u svom nedavno objavljenom članku, uradili su to jer su smatrali da je to najpouzdaniji način da okončaju politiku Gruevskog. Ako bi albanske partije na kraju ušle u koaliciju sa VMRO, posebno sa Gruevskim kao premijerom (što su rekli da neće dozvoliti), izgubili bi i legitimitet u očima svojih glasača.

Mora se primetiti da SDSM, koja je prvi put imala albanski element koji je omogućio rast glasova datih ovoj stranci, mora da razmišlja o tim glasovima ako bude pozvana da formira vladajuću koaliciju. Ako bude prekršila obećanje građanske vizije Makedonije, nikada neće ponovo dobiti te glasove.

O nadama i očekivanjima

Postavila sam premisu, pre izbora, da će prava borba u Makedoniji nastati posle izbora 11. decembra. I dalje stojim pri tom argumentu. Rezultati izbora pokazuju da je ova borba vrlo blizu i pokazuju nužnost da pobednička strana donese budućnost koja je bolja od prošlosti.

Ova zemlja se suočava sa podelama ne samo po nacionalnim linijama, već i po partijskim, za koje se ispostavilo da su podjednako duboke i sposobne za katastrofalnu retoriku. Partije i njihovi podržavaoci bi trebalo da se suzdrže od neprijateljstava prema glasačima i da svoje kritike upute samim partijama.

Na kraju, sve stranke moraju biti svesne da će ishod ovih izbora i toga ko će biti vladajuće partije na kraju, pokazati koje će stranke rizikovati da postanu zastarele pre sledećih izbora.

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.