U detalje | Albanija

Albanija gubi ljude

Piše - 24.06.2019

Više od trećine građana Albanije živi u inostranstvu.

Pre dve i po godine, Aurel Istrefi se našao među hiljadama ljudi koji su se kretali migrantskom rutom preko Balkan ka severnoj Evropi. Uspeo je doći do Francuske, nadajući se da će naći put do Ujedinjenog Kraljevstva.

Baš kao i brojni drugi migranti, Aurel se zaistavio u francuskom gradu Kale, nadajući se da će uskočiti u voz koji prelazi Kanal ka Engleskoj. Tada je imao 21 godinu.

“Bilo je opasno”, priseća se Aurel, dok u svom domu u Tirani govori o tom iskustvu. “Mnogi su dovodili život u opasnost. Mnogi su polomili udove pokušavajući da urade isto što i ja, da upadnu u voz koji ubrzava. Neki su uspeli, ali ja nisam. Policija me je uhapsila i vratila u Albaniju.”

Za Aurela, ovo je bio samo još jedan u nizu očajničkih pokušaja da dosegne svoj san o životu u EU.

Prvi put je pokušao sa 18 godina, kada je otišao u Grčku. Tamo je ostao tri meseca, radeći ilegalno na građevini. Ipak, vratio se u Albaniju samo da bi uskoro ponovo očajnički pokušao da ode.

Aurel Istrefi je već dvaput pokušao da napusti Albaniju, a sada sprema sledeći pokušaj. Fotografija: Denis Tahiri / K2.0.

Njegov drugi pokušaj bio je sa francuskom Legijom stranaca, ogranak Vojske Francuske kojeg čine samo stranci. Prijatelj mu je pomogao da se prijavi, kada je ponovo napustio Albaniju, nadajući se da će konačno ovaj put uspeti da dobije državljanstvo u EU. Međutim, nije uspeo.

Kaže da će uskoro ponovo pokušati.

“U Albaniji ne vidim nadu za budućnost”, kaže Aurel. “Sada sam počeo da učim nemački na kursu. Otići ću u Nemačku.”

Zašto otići

Aurelova priča je slična pričama mnogih drugih u Albaniji koji, razočarani situacijom u ovoj zemlji, pokušavaju da uđu u zapadnoevropske zemlje i započnu novi život. Mnogi se odlučuju za nezakonite načine usled nametnutog viznog režima i uredbi za one koji nisu građani EU.

Oni koji ostaju posmatraju ljude kako odlaze, dok se gradovi i sela prazne. Posledice su vidljive i u bolnicama, školama, na univerzitetima i u svakom drugom segmentu svakodnevice.

Albanci se nalaze na samom vrhu Evropljana koji su aplicirali za azil u državama EU u 2018, dok su 7. na svetskom nivou.

Usled nepouzdanih zvaničnih statistika, niko ne zna koliko je ljudi zaista otišlo. Međutim, prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova, 4.503.781 ima albanski pasoš, dok samo 2.862.427 od te brojke zaista živi u zemlji.

Odgovor na pitanje “Gde su ostali?” može delimično da se pronađe u podacima Eurostata, prema kojima su Albanci bili na samom vrhu liste Evropljana koji apliciraju za azil u državama EU u 2018, dok su 7. na svetskom nivou.

Možda iznenađuje da se Albanci nalaze na spisku odmah posle građana iz država razorenih ratom, kao što su Sirija, Afganistan, Irak i druge države u dubokim krizama, poput Irana, Pakistana i Turske, a kada je reč o aplikacijama za azil u EU. Mnogi od njih su se uputili ka Francuskoj, Grčkoj i Ujedinjenom Kraljevstvu.

Albanska vlada malo šta radi kako bi zaustavila ovaj trend koji ozbiljno nanosi štetu njenim građanima, a koji ne veruju da postojeće političke strukture mogu da naprave neke promene.

Prema rezultatima ankete koja će uskoro biti dostupna javnosti, a koju je sprovela organizacija CRCA Albanija, sa 1.210 mladih ljudi u aprilu ove godine, 50 odsto je izjavilo da ne glasa na izborima, dok 84 procenta kaže da ne veruje da političke partije mogu da reše njihove probleme.

To je jedan od razloga zbog kojih mnogi sociolozi i ekonomisti u zemlji izražavaju zabrinutost i pozivaju na reakciju zvaničnika. Istovremeno, pokušavaju da identifikuju razloge zbog kojih ljudi napuštaju zemlju.

Profesor ekonomije dr Arijan Kadare smatra da je jedan od glavnih razloga siromašna ekonomska situacija u kojoj ljudi ne mogu da zarade dovoljno novca da bi priuštili pristojan život i da se ponekad bore da obezbede i osnovne stvari. Ističe da, prema Statističkom institutu Albanije, prosečna bruto plata u zemlji iznosi 52.312 leka (420 evra), što je šest do 12 puta niže od prosečnih zarada u EU.

Istovremeno, nezaposlenost u Albaniji je vrlo visoka. Prema podacima iz aprila ove godine, 58 odsto žena i 39 odsto muškaraca jesu deo armije nezaposlenih.

Planovi i realnost

Sposobni radnici i ljudi sa visokim obrazovanjem često su među ljudima koji odlaze iz zemlje. Teško je pronaći tačne podatke o tome koje su profesije pod najvećim udarom, ali u svakodnevnom životu Albanci imaju problem sa manjkom doktora i medicinskog osoblja. Kao posledica toga, oni moraju dugo da čekaju da bi im se pružile i osnovne usluge ili su pak primorani da potraže pomoć van zemlje.

Ako odu, postoji velika mogućnost da ćemo u bolnicama u EU naići na doktore i medicinske sestre upravo iz Albanije.

Student medicine Aleksander Gerveni se priprema da uskoro ode iz Albanije. Kaže da ima podršku porodice, iako zna da duboko u sebi oni ne žele da on ode. Fotografija: Denis Tahiri / K2.0.

Jedan među njima mogao bi da bude i Aleksander Gerveni (24) iz Valone koji se nalazi na završnoj godini studija medicine u Tirani. Sanja o tome da postane doktor u EU i već ima plan da ode u Nemačku čim završi studije.

“Ne znam kakva će biti situacija u Nemačkoj”, kaže Aleksander. “Ali ono što mi znamo — i ovde govorim o sebi i mojim prijateljima — jeste kakva je ovdašnja situacija, i to je jedini problem. Želimo da iskoračimo iz ove realnosti.”

Najveća podrška njegovom planu da napusti zemlju i započne život daleko potiče od njegove porodice. Oni su mu pružili finansijsku podršku za studije i kažu da će isto to učiniti da bi mu pomogli da ode.

“Oni žele da imam bolji život, da dobijem šansu da se profesionalno razvijam”, objašnjava, dodajući da je svestan da “duboko u sebi” njegovi roditelji žele da ostane sa njima.

Aleksanderovoj porodici nije bilo lako da ga odškoluju na univerzitetu. Svake godine su morali plaćati oko pet miliona leka (oko 3.300 evra) za univerzitetske troškove, knjige i stanovanje u Tirani. Tokom šestogodišnjih studija, Aleksander kaže da je potrošio skoro 20.000 evra.

Ako ostane i pronađe posao u Albaniji, proći će mnogo vremena dok ne zaradi ovu sumu novca. Prema zvaničnoj statistici, prosečna mesečna plata u Albaniji iznosi 420 evra. Međutim, Aleksander kaže da mladi doktori koji su završili specijalizaciju zarađuju tek oko 320 evra mesečno.

Nema više zakrpa za rane

Almida Ćose (Qose, 22), studentkinja medicine iz Fjerija, ima slične planove. Nalazi se na četvrtoj godini studija na Univerzitetu u Tirani i planira da uskoro nađe način da ode iz zemlje. “Nalazimo se u stanju u kom više ne možemo da nađemo zakrpu za saniranje rana”, rekla je, nezadovoljna izborom koji mora da napravi.

Dok pokušava da razume i objasni drugima razloge zbog kojih mnogi ljudi odlaze, Arbi Agaliju (Agalliu), profesor ekonomije na Evropskom univerzitetu u Tirani, povezuje fenomen migracija sa nemogućnošću da se obezbedi sigurno i dobro radno mesto.

Istovremeno, on ističe i drugi razlog: “Izostanak nade i perspektive usled napete političke atmosfere u kojoj se ne radi ništa drugo nego stvara neizvesnost i uništava nade mladih ljudi.”

Profesor Arjan Kadare ističe da će, na duže staze, produktivni potencijal države biti negativno pogođen smanjenjem radne snage.

On tvrdi da odlazak mladih, ili ljudi uopšteno, nesumnjivo negativno utiče na ekonomiju u celini.

Njegov kolega, profesor Arjan Kadare, ističe da će, na duže staze, produktivni potencijal države biti negativno pogođen smanjenjem radne snage.

“Imajući u vidu da omladina i aktivno stanovništvo odlaze, posredno utičući na starenje opšte populacije, što stvara velike probleme pri finansiranju penzija”, objašnjava Kadare. “Ima manje zaposlenih ljudi u odnosu na povećani broj penzionera.”

Način na koji penzijski sistem funkcioniše u Albaniji blisko je povezan sa brojem zaposlenih koji plaćaju socijalno i zdravstveno osiguranje. Ako broj zaposlenih bude u nesrazmeri u odnosu na broj ljudi koji primaju penzije, onda ovaj sistem više neće funkcionisati.

Zadržavanje ravnoteže je teško ukoliko radna snaga odlazi iz zemlje, dok broj penzionisanih osoba raste.

Potencijalne posledice za društvo

Sociolozi ističu posledice koje će trpeti celo društvo.

Entela Binjaku smatra da će se teško vratiti većina od onih koji sada odlaze.

“Slabljenje aktivnog društvenog i kulturnog života, pad nataliteta, starenje populacije i pad broja stanovnika” neki su od mogućih posledice na koje Binjaku ukazuje.

Posledice su vidljive u statističkim podacima, kao što je broj novorođenih. U prva tri meseca ove godine, broj novorođenih bio je 10,1 odsto niži nego u prva tri meseca 2018. U Tirani, glavnom gradu, stopa nataliteta je, takođe, umanjena za 9,4 odsto u odnosu na prošlu godinu. Izraženo u brojkama, 1.985 beba je rođeno u Tirani u prva tri meseca ove godine, dok je u gradu Đirokastra rođeno samo 97 beba.

Prošle godine, nemačka Fondacija Fridrih Ebert (Friedrich Ebert Foundation) sprovela je istraživanje o odlivu mozgova iz Albanije i zaključila da bi institucije trebale razmotriti “bezbrižni pristup” koji imaju prema ovom pitanju. Autori preporučuju da bi vlada trebalo “sasvim da se pomiri sa verovatnim dugoročnim posledicama ovog problema, kao što su efekat na penzijski sistem, manjak kvalifikovanog medicinskog osoblja i odliv mozgova”.

Međutim, vlada u Tirani je malo šta uradila da odgovori na ove kritike. U međuvremenu, svakim danom odlazi sve više ljudi.K

Naslovna fotografija: Denis Tahiri / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.