Kosovska Narodna galerija biće stodnevni domaćin “Invazija”, rada ukrajinske vizuelne umetnice Alevtine Kakhidze, jedne od onih umetnika koji učestvuju na 14. izdanju Manifeste, Evropskog nomadskog bijenala — koje se ove godine održava u Prištini.

Kahidze je poslednji put učestvovala na Manifesti pre osam godina, 2014, kada je predstavila svoj rad pod nazivom “Where the Wild Things Are” — na izdanju održanom u Rusiji. Na oba izdanja bijenala na kojima je uzela učešće, umetnički doprinos umetnice Kahidze vrti se oko rata, proizvodnje oružja i mira.

Poreklom iz Muziča, mesta udaljenog svega 26 kilometara od Kijeva, Ukrajina, neizbežno je da Kahidze govori o ratu. Poput njene pokojne majke, koja je glavna ličnost u Kahidzinom radu, a koja je godinama živela u istočnoj Ukrajini pod okupacijom Rusije, Kahidze je odlučila da ostane u Ukrajini nakon početka ruske invazije u februaru 2022. Kada su joj uručene višestruke ponude da se skloni na drugo mesto, pomislila je: “Šta će biti sa mojim komšijama koji nemaju ovu priliku da odu?”

Njen najnoviji rad se vrti oko biljaka, koje umetnica smatra primerom koji svi treba da prate, primerom pacifizma na Zemlji. U kosovskoj Narodnoj galeriji trenutno su izloženi herbarijumi sa biljkama koje je Kahidze donela iz mesta Lorens u Kanzasu i iz Ukrajine te se prikazuje film snimljen sfernom kamerom koji sadrži razgovore između autorke i njenih prijatelja, a na temu biljaka, rata, doma i gubitaka. Njen rad vuče paralelu između invazije na zemlju, koja je u toku u Ukrajini, i opasnosti koju invazivne biljne vrste predstavljaju po autohtone biljke.

U razgovoru sa K2.0, umetnica objašnjava kako je pre osam godina počela da govori o ratu objavivši grafički roman zasnovan na razgovorima sa svojom majkom, Jagodom (kako ju je nazvala u svom radu), a koja je tada živela u svojoj kući u istočnoj Ukrajini pod okupacijom Rusije. Osam godina kasnije, Kahidze iz prve ruke doživljava neke stvari o kojima joj je pričala majka: granatiranja, strah i hrabrost, zlokobno iščekivanje onoga što bi moglo da usledi.

K2.0: Godine 2014. učestvovali ste u Manifesti 10 održanoj u ruskom gradu Sankt Peterburgu, gde ste nastupili sa svojim radom Where the Wild Things Are. Od tada se mnogo toga promenilo. Šta se promenilo u vama kao umetnici?

Alevtina Kahidze: Godine 2014. počela sam da pričam o ratu, a danas sam i dalje tu zaglavljena. Nisam donela svesnu odluku o tome da govorim o ovom ratu, ali je nemoguće da ga zaobiđete. To je kao da pokušate da zaobiđete realnost. U Sankt Peterburgu je sve počelo. Zapanjena sam time što su me pozvali. Sastala sam se sa Kasperom Königom [kustosom Manifeste 10] i on mi je rekao: ‘Šta misliš, kada će se rat završiti?’ Rekla sam: ‘Poslaću ti razglednicu kad se završi.’

Niko ne zna. Ko bi mogao znati? Šta će se desiti? A kada je održana Manifesta 10, tada je sve počelo u Ukrajini. Imali smo hibridni rat. Tada je Ukrajina bila u problemima i nije uspela da dokaže svetu da se dešava ruska invazija. Tada nam niko nije verovao. Ja sam o tome pričala jer, vidite, moja majka je tamo živela, na okupiranoj teritoriji, i zvala sam je svaki dan, a ona mi je pričala sve što je videla, pa sam tako kreirala grafički roman. Zatim je preminula na punktu, 2019. godine. Početak filma od 360° [projektovanog na Manifesti] prikazuje mesto nadomak groba moje majke. Nisam otišla na mesto gde je preminula. Telo mi je doneseno i ja sam je sahranila u selu u kom sada živim. I videli ste grob, a grob je, u stvari, kuća koju nije htela da napusti jer je u njoj bio skoncentrisan njen celi život. 

Kada vas je neko upitao zašto niste izvukli majku odatle, vi ste odgovorili: “Šta je ona, neki komad nameštaja?”

Bilo je to pitanje s kojim su se rvali mnogi Ukrajinci. Ljudi su odlučili da ostanu na teritoriji pod okupacijom i bilo je to nezahvalno stanje za Ukrajince koje je trajalo osam godina. Pojedini zaista nisu mogli da razumeju kako da prežive, ali su neki imali članove porodice tamo. Ja sam imala majku koja je tamo živela. Često smo pričali o tome i ona je donela odluku da ostane tamo.

Upravo zato, kada me prijatelji pitaju o tome zašto je nisam povela… Očigledno je — kako da odem i da je odvedem? Ona nije komad nameštaja, već osoba i ima pravo da odluči o tome gde će živeti. Svakako je bilo jasno da se celi njen život bio tamo. Kuća ju je održavala u životu, bašta i zemlja — sve to joj je bilo vrlo važno. A onda, pošto nisam mogla tamo da je sahranim, u blizini njene kuće, odlučila sam da kuću dovedem do groblja na kom sam odlučila da je sahranim, i simbolično sam izmestila kuću na mesto na kom je ona sada.

Na filmu sedite pored groba svoje majke i kažete: “Ovo je moja soba, ovo mi je spavaća soba.” Šta to znači?

Ja sam napravila ovaj grob, ovaj spomenik, i ljudima se on dopao, jer su mnogi Ukrajinci znali da njihovi roditelji ne mogu da žive u području pod okupacijom i tamo su skončali, pod okupacijom, usamljeni, bez ikakve pomoći, kao što se desilo sa mojom majkom… Hitna pomoć nije mogla da ode tamo… sve zbog rata. Dakle, to je priča koju sam načela na Manifesti 10, kada je rat tek bio počeo, a sada sam osam godina starija. Doživela sam sve ono o čemu mi je majka pričala.

Kakav je bio osećaj da u umetnost pretočite sve ono što je vaša majka proživljavala?

Na početku je bilo lako i to mi je pomoglo jer, kada podelite nešto s drugima, dobijate snagu. Međutim, to se onda pretvara u nešto poput obaveze i ponekad je veoma teško da se naviknete na stanje u kom pozovete majku — a ona se ne javlja. Ja sam to i dalje radila i u izvesnoj meri sam, svakako, svojoj majci pokazivala svoj rad.

Mnogi su pitali da li instrumentalizujem sopstvenu majku kako bih pripovedala svoju priču kroz umetnost. Ja sam je pitala: “Vidi ovako, evo ti knjiga, evo ti animacije, evo ti crtež i tekst, tako da te molim da pogledaš, a ja idem da prošetam psa i vratiću se za tri sata.” A onda je ona rekla: “Htela bih da ovo ponesem sa sobom, da pokažem prijateljima na okupiranoj teritoriji.” Bila je vrlo hrabra žena.

Samo sam je slušala, jer je imala potrebu da mi ispriča ove stvari, a ja sam morala da znam šta se sa njom dešava. Pet godina sam izveštavala. Iskrenost je bila izuzetno važna. Sve sam to objavljivala na Facebook. Zatim sam sve uklonila sa Facebooka zato što sam te fajlove čuvala pet godina i bojala sam se da će Facebook prestati da radi ili da će mi neko ukinuti nalog. Fajlovi postoje u formi dokumenta koji govori o tome šta mi se dešavalo svakoga dana. Čak i sada, dok ovo čitam, zaprepašćena sam kako su stvari tekle paralelno — između onoga što je majka slušala u prodavnici i svojevrsne propagande koja je tamo vladala.

Dokumentovala sam sve o čemu su ljudi pričali, i svakako, možda greše, možda govore gluposti, ali je bilo bitno prikazati kako sve to izgleda sa tačke gledišta jedne starice.

Jedno je kada sam pisala kako su se krili u podrumu kada je granatiranje otpočelo, a zatim sam imala isto iskustvo, kao neki deža vi, jer, ono, rekla mi je da ne želi da ide u podrum zato što je tamo vlaga i mrak, a ja sam je zapitkivala zašto nije otišla u podrum pošto je opasno spavati u sopstvenom krevetu.

Kasnije sam shvatila da, kada vam je u toj meri neprijatan boravak u podrumu, prosto kažete: “Dobro, neka me ubiju, neka bude šta bude, ali volim da budem u svom krevetu, volim da se okupam.” Sećam se, dve nedelje se nisam presvukla i primetila sam da je koža počela da me svrbi. Zatim se sećam — dok sam se kupala, počelo je granatiranje i samo sam rekla sebi: “Ko vas jebe, ostaću da se kupam.” Imam i crtež sebe u kadi dok traje granatiranje.

Sećam se da je jednom bila jaka grmljavina. Sećam se da je moja majka pomenula da grmi i odmah su sišli u podrum — mislili su da počinje granatiranje, a onda je samo počela kiša. Isto to se desilo i meni. Isto sam pomislila: “Dragi Bože, baš je strašno granatiranje”, a bila je tek kiša. Zatim sam objavila ovaj crtež i svi moji prijatelji su ga podelili, ali 2014, kada je nastao, niko ga nije ni razumeo. Ljudi su mislili da je Alevtina izmišljala.

Vaš narativ o Jagodi, tj. o vašoj majci, vrlo je iscrpan i prisan.

Novinar time ne bi mogao da se bavi. Novinari nikada ne bi mogli da postignu toliku prisnost. Nikada ustvari ne bi mogli da dobiju ovakve istinite odgovore. Ne bi imali ni toliko vremena za to. A moja majka s njima nikada nije razgovarala. To je čista snaga duše.

Kada je invazija počela, nisam pobegla. Samo sam uradila ono što je uradila moja majka. Rekla bih da je zastrašujuće. Sećam se jednog žestokog granatiranja i tada su mi se ruke mnogo tresle. Naravno da sam bila uplašena. Imam crtež. Čega se bojim? Da budem okupirana? Tada nisam znala da Rusi mogu da budu toliko okrutni. Rekla sam “ne”. Zatim, druga stvar, da me neko ubije? U svakom slučaju ćemo umreti. Misao koja je i dalje bila škakljiva odnosila se na to da budem povređena, teško ranjena.

Hteli smo da ostanemo u Ukrajini. Naši muškarci ne mogu da napuste zemlju. Mnoge institucije su htele da me sklone, samo zato što sam, prema njihovim rečima, poznata umetnica. Međutim, šta da radim sa svojim komšijama u selu? Oni nemaju tu priliku, ne govore engleski. Dok su mi mnogi govorili: “Alevtina, beži. Ponudićemo ti smeštaj u zemljama gde je mir”, ja sam odvraćala: “Šta je sa ostalima?” To je problem; a to je da zapadnjaci uvek misle da je prihvatanje izbeglica nekakva strategija. To nije strategija. Strategija je da se zaustavi rat. Onda neće biti izbeglica. Niko u Ukrajini ne želi da bude izbeglica.

Rekli ste da ne možemo govoriti o pacifizmu, ali se vaša umetnost na njega neprestano poziva. Izabrali ste da radite sa biljkama jer ste ih nazvali pacifistima.

I biljke umeju da dominiraju. Mogu da budu brže od ostalih biljaka. Neke biljke mogu da ubijaju insekte, ali one ne ubijaju jedne druge tek onako. Prema tome, sasvim su drugačije od nas. Pošto su sasvim drugačije građene, nemaju organe, nemaju srce, mozak, a kada iščupate neki deo biljke, ona ne beži, ona ne može da postane izbeglica. One nekako mogu da žrtvuju jedan deo svog tela i da ga nekako iznova izgrade. Građene su na način da mogu da prežive kada im neko uzme jedan deo — upravo zato ne mogu da se bore protiv ljudi koji, recimo, dolaze sa makazama da ih iseku.

One nisu anđeli. One mogu da zauzmu sve veće područje te da imaju veće lišće i duže korenje.

Kao umetnica, politički ste vrlo angažovani. Da li je to stvar svesne namere ili predstavlja nusproizvod vašeg procesa rada i vaših interesovanja?

Ne sećam se kada sam sebi poslednji put postavila to pitanje. Nikada nisam pravila razliku između politike i života. Meni je to sasvim bespredmetno. Čak i da pokušam, ne bih mogla. Volela bih da radim nešto što nije političke prirode, ali to je nemoguće. Sve se vrti oko politike.

Napravili ste spoj između pisanja i crtanja. Da li sebe smatrate spisateljicom?

Ja nisam prava spisateljica. Nemam mnogo čitalaca. Ponekad ljudi dođu na nastup, ali ne troše vreme na čitanje. Stvarno bih volela da ljudi čitaju ono što pišem. Ponekad za to nemaju vremena. Što se pisaca tiče, tu se ne postavlja pitanje — oni pišu. Ali kada ja napišem tekst, ponekad pomislim da ga ljudi baš i ne čitaju.

Šta danas znači biti ukrajinski umetnik?

U Ukrajini se umetnici uglavnom bave političkim temama. Međutim, ponekad morate da budete hrabri i da govorite o politici. S vremena na vreme je to teško, znate, jer preuzimate odgovornost na sebe. Kad napišete da pacifizam više ne postoji… tako možete izgubiti prijatelje.

Ponekad pomislite da je vaš glas gotovo beznačajan. Osećate stid zbog toga što stvarate umetnička dela. Mogu li ona da pomognu? Ne, nisam ja toliko… čak i stvarajući umetnost — pomalo osećam sramotu jer su neki ukrajinski umetnici otišli na prvu liniju fronta.

Ovaj tekst je uređen radi optimalne dužine i jasnoće. Razgovor je vođen na engleskom.

Naslovna fotografija: Atdhe Mulla / K2.0.