U razgovoru sa K2.0, umetnica objašnjava kako je pre osam godina počela da govori o ratu objavivši grafički roman zasnovan na razgovorima sa svojom majkom, Jagodom (kako ju je nazvala u svom radu), a koja je tada živela u svojoj kući u istočnoj Ukrajini pod okupacijom Rusije. Osam godina kasnije, Kahidze iz prve ruke doživljava neke stvari o kojima joj je pričala majka: granatiranja, strah i hrabrost, zlokobno iščekivanje onoga što bi moglo da usledi.

K2.0: Godine 2014. učestvovali ste u Manifesti 10 održanoj u ruskom gradu Sankt Peterburgu, gde ste nastupili sa svojim radom Where the Wild Things Are. Od tada se mnogo toga promenilo. Šta se promenilo u vama kao umetnici?

Alevtina Kahidze: Godine 2014. počela sam da pričam o ratu, a danas sam i dalje tu zaglavljena. Nisam donela svesnu odluku o tome da govorim o ovom ratu, ali je nemoguće da ga zaobiđete. To je kao da pokušate da zaobiđete realnost. U Sankt Peterburgu je sve počelo. Zapanjena sam time što su me pozvali. Sastala sam se sa Kasperom Königom [kustosom Manifeste 10] i on mi je rekao: ‘Šta misliš, kada će se rat završiti?’ Rekla sam: ‘Poslaću ti razglednicu kad se završi.’

Niko ne zna. Ko bi mogao znati? Šta će se desiti? A kada je održana Manifesta 10, tada je sve počelo u Ukrajini. Imali smo hibridni rat. Tada je Ukrajina bila u problemima i nije uspela da dokaže svetu da se dešava ruska invazija. Tada nam niko nije verovao. Ja sam o tome pričala jer, vidite, moja majka je tamo živela, na okupiranoj teritoriji, i zvala sam je svaki dan, a ona mi je pričala sve što je videla, pa sam tako kreirala grafički roman. Zatim je preminula na punktu, 2019. godine. Početak filma od 360° [projektovanog na Manifesti] prikazuje mesto nadomak groba moje majke. Nisam otišla na mesto gde je preminula. Telo mi je doneseno i ja sam je sahranila u selu u kom sada živim. I videli ste grob, a grob je, u stvari, kuća koju nije htela da napusti jer je u njoj bio skoncentrisan njen celi život.

Kada vas je neko upitao zašto niste izvukli majku odatle, vi ste odgovorili: “Šta je ona, neki komad nameštaja?”

Bilo je to pitanje s kojim su se rvali mnogi Ukrajinci. Ljudi su odlučili da ostanu na teritoriji pod okupacijom i bilo je to nezahvalno stanje za Ukrajince koje je trajalo osam godina. Pojedini zaista nisu mogli da razumeju kako da prežive, ali su neki imali članove porodice tamo. Ja sam imala majku koja je tamo živela. Često smo pričali o tome i ona je donela odluku da ostane tamo.

Upravo zato, kada me prijatelji pitaju o tome zašto je nisam povela… Očigledno je — kako da odem i da je odvedem? Ona nije komad nameštaja, već osoba i ima pravo da odluči o tome gde će živeti. Svakako je bilo jasno da se celi njen život bio tamo. Kuća ju je održavala u životu, bašta i zemlja — sve to joj je bilo vrlo važno. A onda, pošto nisam mogla tamo da je sahranim, u blizini njene kuće, odlučila sam da kuću dovedem do groblja na kom sam odlučila da je sahranim, i simbolično sam izmestila kuću na mesto na kom je ona sada.

Na filmu sedite pored groba svoje majke i kažete: “Ovo je moja soba, ovo mi je spavaća soba.” Šta to znači?

Ja sam napravila ovaj grob, ovaj spomenik, i ljudima se on dopao, jer su mnogi Ukrajinci znali da njihovi roditelji ne mogu da žive u području pod okupacijom i tamo su skončali, pod okupacijom, usamljeni, bez ikakve pomoći, kao što se desilo sa mojom majkom… Hitna pomoć nije mogla da ode tamo… sve zbog rata. Dakle, to je priča koju sam načela na Manifesti 10, kada je rat tek bio počeo, a sada sam osam godina starija. Doživela sam sve ono o čemu mi je majka pričala.

Kakav je bio osećaj da u umetnost pretočite sve ono što je vaša majka proživljavala?

Na početku je bilo lako i to mi je pomoglo jer, kada podelite nešto s drugima, dobijate snagu. Međutim, to se onda pretvara u nešto poput obaveze i ponekad je veoma teško da se naviknete na stanje u kom pozovete majku — a ona se ne javlja. Ja sam to i dalje radila i u izvesnoj meri sam, svakako, svojoj majci pokazivala svoj rad.

Mnogi su pitali da li instrumentalizujem sopstvenu majku kako bih pripovedala svoju priču kroz umetnost. Ja sam je pitala: “Vidi ovako, evo ti knjiga, evo ti animacije, evo ti crtež i tekst, tako da te molim da pogledaš, a ja idem da prošetam psa i vratiću se za tri sata.” A onda je ona rekla: “Htela bih da ovo ponesem sa sobom, da pokažem prijateljima na okupiranoj teritoriji.” Bila je vrlo hrabra žena.

Samo sam je slušala, jer je imala potrebu da mi ispriča ove stvari, a ja sam morala da znam šta se sa njom dešava. Pet godina sam izveštavala. Iskrenost je bila izuzetno važna. Sve sam to objavljivala na Facebook. Zatim sam sve uklonila sa Facebooka zato što sam te fajlove čuvala pet godina i bojala sam se da će Facebook prestati da radi ili da će mi neko ukinuti nalog. Fajlovi postoje u formi dokumenta koji govori o tome šta mi se dešavalo svakoga dana. Čak i sada, dok ovo čitam, zaprepašćena sam kako su stvari tekle paralelno — između onoga što je majka slušala u prodavnici i svojevrsne propagande koja je tamo vladala.

Dokumentovala sam sve o čemu su ljudi pričali, i svakako, možda greše, možda govore gluposti, ali je bilo bitno prikazati kako sve to izgleda sa tačke gledišta jedne starice.

Alevtina Kahidze: U Ukrajini umetnici otišli na prvu liniju fronta

Ukrajinska umetnica i učesnica Manifeste 14 govori o umetnosti i ratu.

Aulonë Kadriu

Alevtina Kahidze: U Ukrajini umetnici otišli na prvu liniju fronta

Ukrajinska umetnica i učesnica Manifeste 14 govori o umetnosti i ratu.

Aulonë Kadriu