Poznavaoci književnih publikacija na Kosovu verovatno su se već susreli sa imenom Alexandre Channer. Pošto je prevela brojne predstave, pesme, pripovetke, romane, memoare i scenarije za film, Channer se trenutno ubraja u najistaknutije prevodioce savremenih kosovskih književnih tekstova na engleski jezik.

Na njeno ime ćete često naići pored imena kosovskog dramaturga Jetona Neziraja. “U pitanju je saradnja koja traje duže od decenije”, rekla mi je Channer, misleći na 17 njegovih predstava koje je ona prevela. Jedna od njih, “Balkan Bordello” – adaptacija drevne grčke orestejske trilogije – prošle je nedelje debitovala u njujorškom Eksperimentalnom pozorištu LaMaMa, a nakon što je premijerno igrana na engleskom jeziku u Prištini krajem 2021.

Sa obrazovanjem politikološkinje, odiseja Alexandre Channer kroz albanski jezik počinje 2005, kada je na Kosovo došla da sprovede istraživanje o nenasilnom otporu. Naposletku se pridružila Pokretu za samoopredeljenje (Lëvizja Vetëvendosje – VV) i prevela njegova glavna politička dokumenta. Nakon demonstracija od 10. februara 2007. godine, kada je dvoje aktivista VV-a ubijeno i još troje ostalo teško povređeno zbog postupanja rumunske policije pod okriljem UN-a, ona je koordinisala vođenje sudskog postupka u ime porodica žrtava.

Pošto iza sebe ima pozamašno iskustvo političkog angažmana, Channer smatra da i u njenim prevodima ima nečeg izrazito političkog. Ona na to gleda kao na “prenos ideja i pitanja kosovskih autora na širu publiku do koje pokušavaju da dopru”. Nedavno je prevela memoar Envera Dugollija, u čijem je središtu period Miloševićevog režima u kom je bio politički zatvorenik. Knjiga je publikovana na engleskom u maju 2021.

K2.0 se sastalo sa Alexandrom Channer preko Zoom-a, da sa njom porazgovaramo o prevodilaštvu i kreativnom pisanju, o tekstovima koje je prevela i kako se sa Kosovom povezala zahvaljujući albanskom jeziku.

K2.0: Kada ste prvi put došli na Kosovo, pretpostavljam da sebe niste smatrali prevoditeljkom, a kamoli osobom koja prevodi albanske književne tekstove. Kako ste stigli dotle?

Alexandra Channer: Na Kosovo sam dolazila da obavim istraživanje za potrebe doktorske disertacije u oblasti političkih nauka. Morala sam da čitam dokumenta i udžbenike, da intervjuišem ljude, pa mi je stoga od ključnog značaja bilo da sa ljudima razgovaram i da razumem albanski. Tako sam počela kao učenica da učim albanski, a u učenje jezika spada i prevođenje, što je očigledno, zar ne? Kada sam na Kosovo stigla da radim intervjue, zanimao me je nenasilni otpor i strategije pružanja otpora. Mislim da sam stigla avgusta 2005.

Neko je spomenuo da je u nastajanju novi pokret i da treba da pričam sa mladićem pod imenom Albin Kurti, koji je učestvovao u uspostavljanju i vođenju pokreta. Tako sam i uradila. On mi je rekao otprilike nešto ovako: “Pa vidite, pred vašim očima nastaje novi pokret. Zašto onda ne biste došli da vidite šta radimo? Tako ćete moći da promatrate savremeno nenasilno delovanje na Kosovu.” Tako sam i postupila.

Prateći njihov rad i pokušavajući da razumem Pokret za samoopredeljenje [Vetëvendosje], postepeno sam počela da se uplićem u njihovo delovanje. Počela sam da prevodim neke dokumente od presudnog značaja za pokret jer se tada – van okvira zajednice koja govori albanski – slabo šta znalo o njemu. Između ostalog, postojao je i nedeljni bilten na engleskom. Ja sam se dobrovoljno prijavila da pomognem i bolje prenesem ovu poruku ljudima van Kosova.

Trebalo je da na Kosovu provedem samo dve godine, ali sam na kraju provela osam godina. Kao što sam očekivala, posle izvesnog vremena ponestalo mi je novca iz univerzitetskoga granta, pa sam počela da prevodim da bih platila račune. U toj sam fazi radila na uobičajenim stvarima, kao što se očekuje – na izveštajima i tako tim stvarima.

Zatim sam bila srećne ruke da mi je Jeton Neziraj prišao. Isprva je od mene tražio da uredim nekoliko njegovih predstava. U pitanju je početak saradnje koja traje duže od decenije i u koju spadaju zaista značajne predstave. Ta saradnja mi je omogućila da radim na filmskim scenarijima i predstavama ostalih dramaturga sa Kosova. Zatim su usledile neke knjige i neki memoari, i to često sa istorijskim ili političkim elementima.

Počeli ste da prevodite uglavnom političke i administrativne tekstove. Kako ste prešli na književne tekstove?

Na ličnom i praktičnom nivou, čovek uvek pomisli: “Ne mogu ja to. Nisam dovoljno dobra.” Zar nije tako? Uvek je prisutan taj crv sumnje u čoveku, izazov da čovek sebe pogura preko svojih granica i da prigrli novine. Jetonov rad je prožet politikom i obrađuje izuzetno zanimljive i teške društvene teme. Tako je i prevod njegovih dela, po mome mišljenju, suštinski politički čin.

Na primer, “Jedan prelete preko kosovskog pozorišta” bila je jedna od njegovih najznačajnijih prvih predstava koje sam prevela. Činila mi se fascinantnom jer je bila prva politička satira na koju sam naišla na Kosovu. Cela predstava je prožeta kombinacijom komedije, ismejavanja i apsurda, ali ispod svega toga se krije snažna politička pouka i kritika koja nas podstiče na postavljanje važnih pitanja, onih koja su svakako relevantna za Kosovo, ali i za sve nas pojedinačno. Izuzetno mi je fascinantno izgledao taj prelazak na književno prevođenje – vrlo je privlačno i potentno jer nas uvek podstiče na postavljanje novih pitanja, onih koja su relevantna za sve nas.

Između ostalog, prevodili ste predstave, pesme, pripovetke, romane i memoare. Razlikuje li se vaš stil prevođenja kada prelazite sa jedne književne forme na drugu formu ili sa jednog žanra na drugi žanr?

Pojedina Jetonova dela sadrže ovu vrstu savremenog dijaloga, a zatim i delove sa prozom i izrazito lirske, pevljive – gotovo drevne po svom stilu – pesme. Njegov rad je posebno raznovrstan u pogledu izraza koji se koriste, ali i stila. Bojim se da je rad na poeziji vrlo naporan, zaista težak, ali mi pričinjava veliko zadovoljstvo. Vrlo je teško jer ne znate koji je kontekst pesme dok ne porazgovarate sa autorom i dok ne razumete kako je hteo da iskoristi svaku reč. Iz tog razloga uvek osećam blago oklevanje kada god prevodim poeziju.

Kada radite na knjizi, na memoaru poput onom koji je napisao Enver Dugolli, onda zamišljate njegov glas kako pripoveda priču i to se jasno vidi u izražavanju. Kada je u pitanju predstava, postoji niz likova za koje niste sigurni kakav glas da im nadenete. Razmišljate kako će se predstava iznova preobraziti kada je preuzmu režiser i glumci ili kada se prevede na drugi jezik. U predstavi su na snazi stalne transformacije. Ja sam tek malecni deo krupnijeg procesa koji se odvija na relaciji autor-režiser-svi ostali.

Sa lične tačke gledišta, mislim da se prilikom prevođenja javlja jedan zanimljiv proces otkrivanja i saznavanja. Dok razobličavate svaku reč u rečenici, ujedno otkrivate šta se dešava. A poznati su različiti stepeni otkrića. Kada je u pitanju predstava, očigledno je da se preplićete sa tim likovima, živite sa njima, osećate empatiju prema njima ili ih mrzite, ili šta god, ali oni su izmišljeni. Međutim, Enverova priča je poprilično istinita, zar ne? To se desilo nekome i uklapa se u istraživanje koje sam obavila prilikom boravka na Kosovu. Tako je život udahnut mnogim pričama koje sam čula iz usta drugih političkih zatvorenika. Sedite sami sa tim tekstom i ponekad otkrivate grozne priče.

Zanimljivo je kako pravite razliku između glasova koji saobraćaju međusobno u tekstu. Šta mislite, gde se uklapa vaš prevodilački glas u sve ovo?

Mislim da je situacija neopisivo složena. Nisam i dalje sasvim sigurna kako glasi odgovor na to pitanje, ali znam da prevodilac ima ulogu da premosti, da nekako prenese i dočara ono što je napisano, ali da istovremeno preoblikuje sadržinu u dovoljnoj meri kako bi zadržala istu lepotu ili upečatljivost u novom jeziku u koji se pretače. Trudim se da tekst predstavim na precizan način kako bi moj rad bio očaravajući, ali da ne dominira nad piščevim glasom.

Teško je zamisliti praktični primer da opiše kako se to dešava, ali pretpostavljam da bi jedno pravilo moglo da se odnosi na jednostavnost izražavanja. Trudim se da se postaram za to da engleska verzija bude što jasnija, da iskomuniciram izvorne reči autora. Mislim da je vrlo teško ustanoviti koja je uloga prevodioca. Ja se nalazim negde po sredini, u procesu, učestvujem u procesu.

Da li je prevodilaštvo na izvestan način promenilo vaš odnos prema engleskom jeziku i načinu čitanja?

Svakako da me je više osvestilo o strukturi teksta i kako se poruka može preneti na moćan, upečatljiv način. Jedan od razloga zbog kojih obožavam književne prevode jeste taj što moja ličnost sadrži u sebi i kreativni element. Oduvek sam volela da pišem, obožavam pisanje, pa se tako taj deo mojih interesovanja zadovoljava. Obožavam proces u kome razmišljam na sledeći način: “Čoveče, kako su strukturisali ovaj narativ i ove razne likove.” To se posebno odnosi na Jetonov rad – kako vrlo domišljato koristi ove raznolike mehanizme komedije ili tragedije da prenese poprilično zanimljive poruke. Taj proces smatram vrednim divljenja.

Prevod je poput slagalice. Uvek nešto otkrivate, razotkrivate i onda iznova gradite, sastavljate delove iz različitih uglova. Dok čitam knjige – jer svakako obožavam da pročitam kvalitetnu priču, kao i svi ostali – ipak osetim kada mi se izražavanje izuzetno dopadne. To mi je postalo još važnije sada.

Šta mislite, kako prevođenje utiče na proces kreativnog pisanja?

Jedan od razloga zbog kojih osećam toliku satisfakciju prilikom prevođenja jeste taj što mislim da učestvujem u pravljenju nečeg divnog i prelepog. Posvećena sam kreiranju prelepog, upečatljivog umetničkog dela. Odatle crpem mnogo zadovoljstva i drago mi je da učestvujem u procesu. Slično tome, smatram da je otvaranje vrata za saradnju od presudnog značaja za stvaralaštvo i kreativnost. Posebno kada govorimo o predstavama – vi ne stvarate samo neko nepomično, mrtvo slovo na papiru koje će sedeti na polici, već stvarate nešto što će ljudi koristiti, menjati i o čemu će voditi rasprave. Učestvujete u nečemu poprilično dinamičnom.

Kada se osvrnem na prošla vremena, pomislim i na to kakvu je ulogu prevođenje imalo u održavanju moje sprege sa Kosovom, jer je prošlo oko 10 godina otkako sam otišla odatle – septembra 2013. Zanima me uloga koju jezik i izražavanje igraju u održavanju ove veze. Kao odgovor se nameće kreativnost u upotrebi jezika, ali i izvesna duhovna veza sa tim jezikom i iskustvima koje stičete u mestu povezanom sa tim jezikom – sve emotivne sprege sa ljudima i prijateljima na Kosovu. Pored toga što spada u kreativni postupak, zaista smatram da se prevodilaštvo odnosi na sponu koju jezik uspostavlja između država i naroda.

Preveli ste brojne predstave kosovskih dramaturga. Pratite li aktivno kosovsku pozorišnu scenu?

Gledala sam “Jedan prelete preko kosovskog pozorišta” u Narodnom pozorištu. Tada sam prvi put pogledala predstavu na kosovskoj sceni, a koju sam ujedno i prevela, pa je to bilo dosta uzbudljivo. Bila sam te sreće da odgledam jedan nastup Bekima Lumija, “Krvava majica”, adaptaciju Šekspirovih triju tragedija – Magbet, Ričard Treći i Hamlet – i tradicionalni albanski Kanun Leke Dukagjinija, u Etnografskom muzeju u Prištini. Tamo sam otišla sa grupom prijatelja na predstavu i bilo je neverovatno. To su bile dve predstave koje sam gledala. Trudim se da pratim koliko mogu, ali čini mi se da se veći deo mog kontakta sa teatrom svodi na odnos sa ljudima koji me pitaju da prevedem njihova dela.

Bilo bi sjajno kada bismo doveli kosovske dramaturge u Ujedinjeno Kraljevstvo i organizovali svojevrstan mini-festival.

Kada govorite, vaš izgovor albanskog blago vuče na gegijski dijalekat. Da li se to na neki način odražava i na vaše prevode?

Kao svaki učenik, učila sam standardni albanski dok sam izučavala jezik, dok sam govorni jezik učila na Kosovu. Slušala sam ljude i sa njima pričala na jeziku koji koriste kod kuće, sa prijateljima. Govorila sam i slušala ga, pa mi tako deluje kao prirodno rešenje u prevođenju. Mislim da je to prednost.

Da li vaš akademski portfolio – posebno onaj koji se odnosi na vaše istraživanje sprovedeno na Kosovu – ima upliv u vaš prevodilački rad?

Ako razmišljamo na osnovnom nivou, ukoliko prevodilac razume kontekst o kome piše, onda to znači da, verovatno, tumači jezik na efikasniji način. Dakle, mislim da mi je to omogućilo da razumem brojne književne tekstove, ali i političke memoare, da im, između ostalog, priđem sa akademske tačke gledišta, da ih promatram kroz pitanja, kritiku i promišljanje.  

Mislim da tako stičem sposobnost da preispitam razne tačke gledišta. Međutim, najvažnije je razumeti istorijski i kulturni kontekst na kome počiva određeni tekst. Ponekad mi se ukaže prilika da nešto prevedem zato što su ljudi čuli da sam radila sa ovim temama u doktorskoj disertaciji i da zato dobro razumem ove teme i koristim akademski pristup u obradi tekstova. Na primer, nedavno sam radila na zanimljivoj knjizi sastavljenoj od serijala intervjua o doživljajima političkih zatvorenika na Golom otoku – od Drugog svetskog rata naovamo. Za potrebe moga rada, intervjuisala sam jednu od osoba intervjuisanih u tekstu, a radim i na nekim arhivama sa građom o masakrima koji su se desili u ratu.

Spomenuli ste da u poslednje vreme dosta razmišljate o razlozima za bavljenje prevodilaštvom. Da li ste došli do nekakvog zaključka?

Što se mene lično tiče, delimično je stvar u tome što sam uključena u kreativni postupak prevođenja, ali i zato što sam članica zajednice koja stvara predstave, scenarije i knjige. Zatim, stvar je i u toj sponi sa jezikom o kojoj sam do malopre pričala, održavanje odnosa sa Kosovom i mojim prisustvom na tome mestu. Nije sve tako jednostavno kao kada bismo rekli da sam nekada bila tamo i radila nešto, već sam i dalje uključena u mnoga tamošnja zbivanja i Kosovo još smatram delom sebe. Tako to lično doživljavam.

Sem toga, ovo što radim smatram vrstom političkog delovanja – pomažem kosovskim autorima da njihove ideje i pitanja dopru do šire publike. Sa nekima od njih – na primer, sa Jetonom – trudim se da postignem određeni cilj: pomirenje o kome govori, emancipacija koju želi da ostvari u svojim tekstovima, a posebno je važno to što se trudi da svoje predstave izvede pred publikom u Beogradu i drugim mestima.

Kako funkcioniše vaš proces prevođenja? Kako se ophodite prema prvim nacrtima prevoda i čitanjima prevoda?

Prvo radim osnovni nacrt da ustanovim osnovno značenje teksta i narativa. Zatim ceo tekst pažljivo pročešljam. U toj fazi, dok vodim računa o engleskoj gramatici i strukturi, razmišljam o tome kako da tu rečenicu sastavim da bude najefikasnija, najupečatljivija ili najlepša moguća. Takođe, razmišljam o tome kako da ostvarim tu ravnotežu o kojoj smo pričali malopre, između premošćavanja piščevih reči i prenosa ili preobražaja reči za potrebe publike do koje pisac pokušava da dopre. U pitanju je izrazito detaljan i intenzivan proces izrade. Posle toga, obično ostavim rad da odsedi na neko vreme, pa mu se onda vratim i ponovo kroz njega prođem poprilično podrobno.

Tako prevodilac stekne osećaj o tome kako stvari stoje – izađe iz stanja zbunjenosti nastalog zbog jedne reči i okreće se tekstu kao celini. Morate da napravite korak unazad i razmislite o čitavom narativu jer ima više slojeva kroz koje se prevod i tekst prepliću, od pojedinačnih reči, preko rečenice, do celokupnog narativa. Pravljenje pauze između čitanja uvek je od koristi. Praktično govoreći, kada radite na velikoj građi, lako možete nešto da propustite ili da ne primetite. Kada isto to pročitate po drugi put, onda iznenada postaje jasno. Rekla bih da je za dobar prevod potrebno dosta vremena.

Uvek će biti onih pitanja na koja nisam sigurna da mogu zadovoljavajuće da odgovorim. Zato, ako postoji prilika, volim da ostvarim saradnju sa autorima čije tekstove prevodim. To je najbolji metod rada. Uvek podvučem sve ono za šta nisam sigurna kako da razumem ili kada ne znam koje su im reči draže, jer uvek ima raznovrsnih izraza na raspolaganju, posebno kada je u pitanju engleski, a koje mogu da iskoristim radi prenošenja smisla. Mislim da nikada ne može da se postavi kao direktna transakcija. Književni prevod nije transakcioni proces. Tu je na snazi saradnja jer čin prevođenja predstavlja i element u kreativnom procesu, pa tako pisac mora do tančina da u njemu učestvuje.

Na čemu trenutno radite?

Nedavno sam završila predstavu i uskoro počinjem rad na scenariju za film. Radim i na svojevrsnom porodičnom memoaru. Tako da, trenutno imam tri aktuelnosti.

Tekst je uređivan radi optimalne dužine i jasnoće. Razgovor je vođen na engleskom. 

Naslovnica: Matt Curtis.

Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku “Balkanskog fonda za demokratiju”, projekta Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država i norveškog Ministarstva spoljnih poslova. Stavovi izneti u ovom tekstu ne odražavaju nužno statove norveškog Ministarstva spoljnih poslova, Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država ili njihovih partnera.

Zašto je navedena ova klauzula?