Arash Azizi je duboko svestan koliko je važno za protestni pokret da javno nezadovoljstvo kanališe u konkretne i strateške korake. Azizi, pisac i istoričar sa sedištem u SAD-u, temelji svoje političke komentare i aktivizam na nadi za budućnost svog rodnog Irana, ali ostaje prizemljen u realnosti organizacionih i institucionalnih struktura.

U septembru 2022. godine, smrt 22-godišnje Mahse Amini nakon nasilnog hapšenja od strane iranske verske policije zbog nepoštovanja strogih pravila nošenja hidžaba pokrenula je masovne proteste širom Irana. Ti protesti postali su najveći ustanak u istoriji Islamske Republike Iran i predstavljali su najznačajniji izazov režimu od dolaska na vlast posle revolucije 1979. godine.

Demonstracije, kasnije nazvane “Žena, život, sloboda” — slogan koji su prvobitno koristile kurdske žene tokom sukoba između turske vlade i kurdskih militanata 1980-ih — evoluirale su u širi poziv za duboke društvene i političke promene protiv sistemske represije i autoritarnog režima, sa ženama u prvom planu.

Sada, više od dve godine nakon što su protesti izbili, pokret je izgubio zamah. Naslovi o protestima u Iranu uglavnom su nestali iz međunarodnih medija. Iran se sada češće pominje u kontekstu rata u Gazi i Hezbolaha, iranski podržane političke i paravojne organizacije sa sedištem u Libanu. Nedavno su se tenzije između Irana i Izraela oštro pojačale nakon atentata na političkog vođu Hamasa Ismaila Haniyeha u Teheranu, koji se pripisuje Izraelu, i izraelske invazije na Liban usmerene na snage Hezbolaha. U poslednjim nedeljama Iran i Izrael su direktno razmenili vojne napade.

Azizi, saradnik časopisa Atlantic i plodan politički komentator u zapadnim medijima, opsežno je pokrivao različite aspekte revolucije i njenog nasleđa. Njegova knjiga, “Šta Iranci žele: žene, život, slobodu”, objavljena u januaru 2024, prva je sveobuhvatna studija najnovijeg ustanka. Knjiga, koju je Guardian opisao kao “dokument istinskog optimizma,” istražuje međupovezanost izazova s kojima se Iranci suočavaju.

U maju 2024. godine, helikopter u kojem su se nalazili iranski predsednik Ebrahim Raisi, njegov ministar spoljnih poslova i još šest visokih zvaničnika, srušio se na severu Irana i svi su poginuli. Vlada je u završnoj istrazi kao uzrok nesreće navela loše vreme. To je dovelo do vanrednih predsedničkih izbora održanih u dva kruga — 28. juna i 5. jula 2024. godine — na kojima je neočekivano pobedio Masoud Pezeshkian, koji se smatra reformskim kandidatom u okviru iranskog političkog sistema.

K2.0 je putem video poziva razgovarao sa Azizijem, koji živi u Njujorku, o situaciji u Iranu nakon predsedničkih izbora, njegovoj pronicljivoj knjizi o revoluciji i potrebnim uslovima za prelazak uličnih protesta na političku platformu sa stvarnim potencijalom.

K2.0: Krenimo od trenutne situacije u Iranu. Šta se trenutno dešava? Sudeći po izveštajima u međunarodnim medijima, čini se da su protesti utihnuli.

Arash Azizi: Protesti su očigledno splasnuli. Nema više svakodnevnih masovnih protesta kao što je bilo na vrhuncu pokreta. Ipak, borba se nastavlja. Iranski zatvori su puni, a u njima je mnogo ljudi koji su nedavno uhapšeni: feminističke aktivistkinje i aktivisti, sindikalisti/kinje, aktivisti/kinje civilnog društva, novinari/ke.

Mnogo je borbe na različitim nivoima. Žene i dalje masovno iskazuju neposlušnost odbijajući da nose hidžab — toga i dalje ima dosta. Ali, naravno, protesti su se stišali. Istina je da nijedan od uslova koji su doveli do protesta nije zaista rešen. Nijedan problem koji je doveo do protesta nije rešen.

Iran se i dalje nalazi u veoma lošem stanju — ekonomski je u kolapsu, politički represivan i međunarodno izolovan. Ako pogledate predsedničke kandidate, čak iako su svi prorežimski, svi obećavaju promene — niko ne tvrdi da je “sve sjajno”.

Čak i najlojalniji režimski kandidati moraju priznati da je ekonomija u veoma lošem stanju. Svi moraju obećati da će nešto popraviti, da će doneti poboljšanja. To sumira trenutnu situaciju u Iranu. Stanje je zaista ozbiljno.

Spomenuli ste uslove koji se nisu promenili nakon revolucije, odnosno poslednjeg ustanka. Koji su to uslovi bili? Koji su ključni faktori koji su pripremili teren za ustanak?

Iran je u svojevrsnoj političkoj blokadi. Iranci se veoma dugo bore protiv određenih stvari.

Tu postoji nekoliko faktora. Prvo, situacija socijalne represije. Kada kažem socijalna represija, ne mislim na političku represiju. To znači da se Iranci suočavaju sa gomilom pravila koja ograničavaju čak i najobičnije stvari, posebno ako ste žena.

Sve je zabranjeno u Iranu: ne možete se obući kako želite, morate pokriti kosu, ne možete piti šta želite; ne možete jesti šta želite, ne možete imati “pogrešnu frizuru,” čak ni kao muškarac.

Tu je i borba protiv zapadne kulture. Ne možete konzumirati zapadne proizvode. Karte za igranje mogu biti zabranjene jer se smatraju alatima za kockanje. U Iranu možete biti uhapšeni ako ste mladić i devojka koji samo šetaju zajedno, čak i bez držanja za ruke. Ljude zaustavljaju i ispituju o njihovom odnosu, a ako šetate sa osobom koja vam nije rodbina, možete biti uhapšeni.

Ovo je veoma složen sistem socijalne represije, kakav teško da igde postoji; možda jedino u Avganistanu pod Talibanima može se uporediti sa ovim. Ljudi se bune protiv toga jer su Iranci/ke vrlo raznoliki/e — imaju različite navike, ali žele da žive normalan život.

Naravno, postoji i politička represija, koja je tipična i za druge zemlje Bliskog istoka. Očigledno, ako na bilo koji način kritikujete vrhovnog vođu Khameneija, ili druge zvaničnike režima, možete biti uhapšeni.

Ali treći faktor, možda i najvažniji, jeste užasna ekonomija. Iranska ekonomija je u slobodnom padu. Nije, recimo, loša kao u Venecueli; ljudi ne oskudevaju u osnovnim stvarima, ali nema nikakve perspektive. Iranci/ke su se nadali/e da će Iran postati poput Južne Koreje, a ne da će ličiti na Severnu Koreju. To nije ono što su ljudi očekivali. Postoji jaz između očekivanja i trenutnih ekonomskih uslova.

Ovi faktori — socijalna i politička represija, međunarodna izolacija koja vodi ka ekonomskoj destrukciji — učinili su mnoge Irance/ke duboko nezadovoljnima, te su se iznova angažovali da promene ove uslove. To su pokušavali kroz masovne proteste 2009, 2018, 2019, 2020, kao i 2022. i 2023. godine. Ovo su problemi koji vode Irance/ke ka nezadovoljstvu i potrebi za političkom akcijom kako bi poboljšali svoj život.

Zanimljivo je da ste knjigu počeli da pišete otprilike kada su protesti izbili ili nedugo nakon toga. Obično istoričari i istraživači vole da prođe određeno vreme kako bi stekli veću jasnoću i vremensku distancu, koja omogućava sveobuhvatniji pristup. Zašto ste odlučili da knjigu napišete tako brzo, i kako je izgledao proces?

Sviđa mi se ovo pitanje. Ovo je veoma aktuelna tema s različitim reakcijama, tako da bih verovatno, da ste mi ovo pitanje postavili za dva meseca ili godinu dana, dao drugačije objašnjenje.

Prvenstveno, želeo sam politički manifest. Hteo sam da ga napišem usred jednog pokreta, u trenutku kada se sve dešava, kako bi Iranci mogli svojim glasom da se obrate svetu, jer ovo jeste politički dokument, a ne istorijska knjiga. Iako sam istoričar, takođe sam i politički aktivista. Ovo je zapravo politički manifest; nije to neka hladna analiza pokreta završena godinama posle, iako ni u mojim istorijskim radovima nema potpune objektivnosti. Smatram da smo na prekretnici naše istorije i želeo sam da pišem iz ugla ovog trenutka.

Kritičari su Vašu knjigu opisali kao “istinski optimističnu.” Iako je pokret sada u neizvesnosti, koliko ste Vi optimistični u pogledu budućnosti?

Italijanski marksista Antonio Gramsci voleo je da kaže da treba da gajimo optimizam volje i pesimizam analize, i ja primenjujem isti pristup. Oni od nas koji žele bolji Iran i bolji svet treba uvek da veruju da je to moguće i da daju sve od sebe. Ne preostaje nam ništa drugo.

Ali, ako želimo da budemo realni i bez samozavaravanja, istina je da su iranski građanski, progresivni i demokratski pokreti podbacili u izgradnji političke organizacije i liderstva koje bi moglo doneti demokratske promene. Jesam li optimističan da smo barem naučili nešto iz tog neuspeha? Nažalost, nisam.

Kako napredovati od pokreta do političke platforme?

Potrebna nam je demokratska organizacija s političkim liderima koji grade političke strukture, političke organizacije, i nažalost nemamo to. U tom smislu smo lošiji nego pre petnaest godina.

Na primer, postojao je pokušaj da se izgradi politička opoziciona koalicija, ali je taj pokušaj brzo i neslavno propao. Nedavno sam pričao o knjizi koju sam pročitao, “If We Burn” autora Vincenta Bevinsa. Knjiga govori o protestima širom sveta tokom 2010-ih, većina kojih nije donela rezultate. U nekim slučajevima stvari su postale čak i gore.

Pouke iz te knjige su jasne — neuspeh dolazi zato što protesti nisu uspeli da izgrade reprezentativne organizacije koje mogu ostvariti ciljeve. Ovo posebno važi za demokratski pokret. Ako želite da se borite protiv diktature poput Islamske Republike, morate imati organizaciju, jasne ideje i jedinstvo oko određenih principa. Nažalost, trenutno nemamo te stvari. U tom smislu nisam baš optimista.

Ali ono što jeste optimistično u mojoj analizi jeste da su Islamska Republika i njena ideologija propali i da pripadaju prošlosti. Ovo nije samo puka želja, mislim da je zaista tako. [Vrhovni vođa] Ayatollah Khamenei jeste odani revolucionar, ali nije uspeo da stvori sledeću generaciju vernih pristaša režima. Ako pogledate predsedničke kandidate [iz najnovijih izbora], neko poput [Mohammad Bagher] Ghalibafa, koji je bio favorit, nema nijednu ideološku notu u svom karakteru. On je tehnokrata.

Koliko je režim bio uplašen ili ugrožen tokom ovog ustanka?

Mislim da je bio veoma uplašen i veoma ranjiv. Ranjivost dolazi od spoznaje da ga narod ne voli. Ogromna većina naroda ne voli režim, i to je veoma važno. Mnogi nemaju dobar razlog da ga podržavaju i žele da ga se oslobode.

Takođe, većina suseda Irana i međunarodna zajednica nisu zadovoljni s njim. To je vlada koja je omražena na mnogim nivoima. Dakle, mislim da su zaista bili u panici.

Iskreno, Khamenei je naučio jednu stvar vrlo dobro, a to je da ne popušta u trenucima krize. Mogao je otpustiti par ljudi, možda čak i promeniti predsednika, ali ne čini takve stvari jer se boji da bi to samo ohrabrilo narod. Izgleda da je to tačna procena, jer nije popustio ni malo i uspeo je da zadrži kontrolu.

On uspeva zahvaljujući dvema stvarima. Prva je brutalnost bezbednosnih snaga koje su organizovane i nije ih lako slomiti. Druga je apsolutna nesposobnost i neefikasnost opozicije. I pored veoma povoljnih okolnosti, opozicija nije uspela da izgradi ni najmanji znak alternative režimu niti da ponudi ikakvu strategiju.

Zbog ovih faktora, iako je bio u velikoj pretnji, Khamenei je uspeo da zadrži svoju vlast.

Jedna od stvari koja me impresionirala u Vašoj knjizi je korišćenje primera o izazovima s kojima se Iranci/ke suočavaju u svakodnevnom životu. Ti izazovi se često previđaju u knjigama o revolucijama, koje se obično fokusiraju na političke borbe i sukobe vlasti i opozicije. Vaša knjiga je živopisnija; ističete štrajkove sindikata, napore u očuvanju životne sredine i slično. Šta Vas je navelo na ovaj pristup?

Želeo sam da knjiga bude manifest koji odgovara na pitanje: šta je to što Iranci žele? Zašto izlaze na ulice? Obično analize imaju negativan ton. Čak i sada, dajem vam svojevrsan negativan odgovor, fokusirajući se na ono što ne volimo kod vlade. U knjizi sam pokušao da to izvedem na pozitivniji način. Trudim se da prikažem vizije Iranaca koji se već dugo bore za drugačiji Iran. Na neki način, knjiga je istorija poslednje četvrtine veka borbe Iranaca za drugačiju budućnost.

Feministkinje i feministi žele zemlju s rodnom ravnopravnošću. Sindikati traže bolja radnička prava i radničku kontrolu nad industrijama; više javnog vlasništva i javne kontrole koje su ugrožene privatizacijom. Takođe se vodi borba protiv onoga što se naziva komercijalizacijom obrazovanja. Ekolozi su zabrinuti zbog uništavanja iranske prirode, što je usko povezano s korupcijom režima. Dakle, kao što ste rekli, da, pokušao sam da prenesem šarenolik prikaz kako bi ljudi razumeli da ovo nije borba samo za sirovu vlast.

Nije reč samo o tome da “hoćemo gospodina A umesto gospodina B,” već želimo da oni imaju obuhvatan društveni, politički i rodno ravnopravan program za slobodu i jednakost.

Primetio sam da ste takođe aktivista i da se ne ograničavate samo na istraživanje i pisanje. Koliko je teško balansirati aktivizam i potrebu za objektivnošću u Vašim radovima i publikacijama?

Mislim da uopšte nije teško; smatram da svako ima svoju perspektivu. Radi se o specifičnom načinu i pozicioniranju koje je važno. Kao istoričar, oduvek sam se video u okviru velike tradicije istoričara čiji rad uvek nosi politiku u sebi. Verujem da je svaki rad politički. Nije svako politički aktivista, ali svaki rad ima političku dimenziju. Nekada je priznata, a nekada nije.

Ne smatram to posebnim problemom. Dolazim iz marksističke tradicije — Marx je snažno verovao da treba proučavati svet onakvim kakav jeste, što je ključno za materijalizam. Na neki način, sve se svodi na to da ne lažeš sebe. Marx, Engels, Lenjin ili Rosa Luxembourg često citiraju različite autore. Ne citiraju samo levičare u svojim radovima, već i desničare ili kapitaliste, jer ih zanima stvarnost.

Nažalost, danas na levici postoji tendencija da ljudi lažu sebe ili, kada se pojavi nezgodno pitanje, da ga jednostavno izbegavaju.

Na primer, kada sam pisao prvu knjigu o [generalu Qasemu] Soleimaniju, napisao sam je kao neko ko nije njegov obožavalac. Ali znam da postoje ljudi koji ga poštuju i koji su pročitali knjigu. Možda im tokom čitanja sve manje prija, ali mislim da će, ako su malo otvoreni, priznati da nisam nameravao da namećem svoje stavove, već da iskreno ispričam priču o tome ko je bio Soleimani i koji su to faktori uticali na njega.

Moja politika određuje ili pomaže da odredim pitanja koja postavljam i način na koji gledam na svet. Kao što rekoh, mislim da je to slučaj kod svakoga, samo što smo neki od nas otvoreniji po tom pitanju.

Kakva je Vaša trenutna veza s Iranom? Kada ste poslednji put bili tamo?

Kao i većina kritičara vlasti, ne mogu da odem u Iran. Nisam bio u Iranu od 2008.

Masoud Pezeshkian je, donekle iznenađujuće, pobedio na poslednjim predsedničkim izborima. Koje su bile Vaše prve misli?

Prvo, činjenica je da mu je establišment, predvođen Ayatollahom Khameneijem, dozvolio da se kandiduje, što ukazuje na tendenciju među njima da vrate malo moći centrima režima, reformistima. Shvatili su da je dominacija tvrdolinijaša u svim granama vlasti previše suzila bazu režima i stavila ga na put prema većoj konfrontaciji sa Zapadom.

Većina Iranaca nije glasala na izborima. Kao što znate, 60% je bojkotovalo prvi krug, a 50% drugi. Ta razlika od 10% pokazuje da su ljudi u Iranu razočarani sistemom, ali su istovremeno želeli da spreče pobedu [Saida] Jalilija i odbiju tvrdolinijaše, zalažući se za put pomirenja sa Zapadom, što je od ključne važnosti za iransku ekonomiju. Čak je i sam Khamenei priznao da je ekonomija prioritet.

Pezeshkian predstavlja one u Iranu koji žele manje sukoba sa Zapadom, više pomirenja i razvoj ekonomije, priznajući da je iranska ekonomija ozbiljno oštećena.

Koja su Vaša očekivanja od nove predsedničke funkcije?

Pezeshkian želi pomirenje sa Zapadom i dogovor, nešto poput onoga što je Iran imao 2015. sa zapadnim zemljama oko svog nuklearnog programa [Zajednički sveobuhvatni plan akcije (JCPOA), potpisan između Irana i Kine, Francuske, Rusije, Velike Britanije, SAD i EU 2015. godine. SAD su se povukle iz sporazuma 2018. pod predsednikom Donaldom Trampom].

Arhitekte tog sporazuma su ponovo na vlasti uz Pezeshkiana. Javad Zarif, tadašnji ministar spoljnih poslova, zapravo je bio Pezeshkianov kandidat za potpredsednika, sada je potpredsednik za strateška pitanja. Njegovi glavni zamenici iz tih pregovora pod [bivšim predsednikom Hassanom] Rouhanijem 2013. i 2015. takođe su ponovo u vladi.

Protivrečnost Islamske Republike je u tome što želi dogovor sa Zapadom kako bi se sankcije ukinule i omogućio ekonomski napredak, ali su njene osnovne politike zasnovane na konfrontaciji sa Zapadom kroz podršku milicijama i novim sukobima sa Izraelom.

Koliko je poslednji ustanak uticao na rezultate poslednjih predsedničkih izbora?

Dobro pitanje. Nisam siguran da je imao mnogo uticaja. Teško pitanje. Postoji nekoliko načina da se o tome razmišlja.

Predsednički izbori u Iranu nisu slobodni ni pošteni, vrlo su ograničeni na određene programe. Ima mnogo kandidata, a postoji telo sastavljeno od sveštenika i pravnika, Savet čuvara, koji odlučuje ko može da se kandiduje.

Liderstvo opozicije u inostranstvu nije uspelo da donese promene niti da vodi pokret, i to bi moglo da pruži novi podsticaj reformistima unutar zemlje, jer reformisti su delovali beskorisno ranije, a takvima deluju i danas. Može se reći da postoji neka vrsta konkurencije između reformista unutar Irana i opozicije u inostranstvu.

Reformisti poručuju: “Gledajte, opozicija u inostranstvu nije uspela ništa da postigne, nisu čak uspeli ni petoro ljudi da okupe, nisu uspeli da formiraju koaliciju, pa možda bi trebalo sada da izađete i glasate za nas kada imate priliku da izaberete nekoga poput Pezeshkiana.”

Ovo je argument koji će verovatno koristiti u bliskoj budućnosti. Neuspeh opozicionog pokreta, kao i neuspeh pokreta “Žena, život, sloboda” da donese promene, sigurno je imao uticaja. Mislim da je ovo jedan od načina na koji je pokret uticao na iransku politiku i izbore.

Ovo me najviše zanima. Šta predstavlja opozicija u inostranstvu i kako su oni propustili da vode pokret?

Postoje različite grupe i ličnosti koje čine iransku opoziciju u inostranstvu. Tokom pokreta “Žena, život, sloboda”, postojao je trenutak kada su mogli da pokušaju da stvore političku alternativu i pruže neku vrstu vođstva narodu, ali nisu uspeli u tome.

Većina ljudi u Iranu se protivi režimu. Oni ne žele rat s Izraelom niti konfrontaciju sa SAD. Ne žele te politike, ali nisu organizovani. U politici, javno mnjenje nije ono što je najvažnije. Javna podrška ne znači ništa ako nisi organizovan. To je jednostavno činjenica.

Protivnici iranskog režima nisu organizovani. I zadatak opozicije trebalo bi da bude da im pruži vođstvo, da ih organizuje — ali ona nije uspela da to postigne.

Još jedan aspekt je mogućnost rata između Irana i Izraela, koji će na nove načine testirati iranske opozicione lidere. Što se sukob između Irana i Izraela intenzivira, različiti delovi iranske opozicije će biti stavljeni u teške situacije. Ovo je stalni problem — ako ste u opoziciji prema vladi, a vaša zemlja ulazi u rat, navigacija postaje izazovna. Šta radite? Da li podržavate stranu invaziju na vašu zemlju? Da li pokušavate da zauzmete neutralan stav? Ili podržavate režim?

Kada govorimo o organizovanoj političkoj snazi, iranska opozicija gotovo da ne postoji. Nema kapacitet da utiče na događaje na smislen način; ona funkcioniše uglavnom kao skup političkih ličnosti, poput mene, ili kao neki ljudi koji govore i imaju platformu, ali znate, to nije isto što i organizovana politička snaga.

Koja su očekivanja u Iranu u vezi sa izborima u SAD?

Mnogi u Iranu su zabrinuti zbog mogućnosti Trumpovog povratka. Trump je postao tema u debatama kampanje u Iranu. Zabrinuti su jer bi njegov povratak značio da će [izraelski premijer Benjamin] Netanyahu imati čvršćeg saveznika u Beloj kući.

Ako pogledate desničarske grupe u SAD koje favorizuju “snažniji” pristup prema Iranu, sve su one za Trumpa. Dakle, jasno je da se Iranci, kao i režim, boje povratka nekoga poput njega na vlast.

Verujem da će, bez obzira na to ko bude na vlasti u januaru 2025. u SAD, Iran pokušati da postigne neki dogovor; naravno, pre toga se može dogoditi mnogo toga, a događaji koji slede dodatno će zakomplikovati i oblikovati sledeću fazu u donošenju odluka u Iranu.

Naslovna slika: Ljubaznošću Arasha Azizija