Jedan na jedan | Javni Prostor

Ares Športa: “Niko vam neće dati nešto — morate da uzmete i zahtevate”

Piše - 09.04.2017

Izvršni direktor Fondacije Lumbardi priča o borbi za stvaranje kulturnog haba na Kosovu.

Kosovo je u poslednje vreme doživelo rast pokreta za okupiranje javnih prostora. Ne poput onih u Njujorku ili Seulu, već više sa lokalnim identitetom. Na Kosovu je, posle rata, bilo mnogo napuštenih zgrada. Država je većinu pretvorila u parkirališta, ili kada su zvaničnici kao malo promislili, pretvarali su ih u supermarkete ili druge komercijalne objekte.

Međutim, neki kulturnjaci sa Kosova su odlučili da bi bilo bolje intervenisato kako bi barem neke od zgrada bile bolje iskorišćene. U nekim slučajevima nisu uspeli, kao kada je reč o zgradi sindikata pored Narodnog pozorišta koja je spaljena, prodata i onda pretvorena u trgovački centar. U drugim slučajevima, kao što je recimo bioskop “Jusuf Gervala” u Peći i Kino Lumbardi u Prizrenu, borba se nastavlja, dok je Termokiss u Prištini nedavno stupio u “birokratski ples” sa državnim službenicima.

Lumbardi je izgrađen pedesetih godina, ali je zvanično bio prazan tokom posljednjih 16, od 1999. do 2015. U tom periodu, ponekad je korišćen kao klub za bivše radnike i starije osobe, te kao nelegalni kafić. DokuFest je počeo koristi taj prostor kao bioskop 2002. Godine. U julu 2014. godne, Kosovska agencija za privatizaciju (KAP) je odlučila napraviti likvidaciju prostora i pretvoriti ga u državno vlasništvo. Iako se o tome nije govorilo, poučeni ranijim iskustvima, činilo se jasnim koje su im namere — da mesto pretvore u parkiralište.

Kulturna i umetnička zajednica Prizrena je stala u odbranu, dok su mnogi dali sve što su imali kako bi se zaustavilo preuzimanje tih prostorija. Dobar deo tog tereta je danas preuzeo Ares Športa koji je, nakon osnivanja Fondacije Lumbardi u aprilu 2015, imenovan za izvršnog direktora.

Prizrenski Kino Lumbardi je bio domaćin kulturnim događajima od pedesetih godina. Ovaj bioskop je središte DokuFesta. Fotografije: Zasluga Lumbardijeve arhive (levo), Majljinda Hodža / K2.0 (desno).

Iako je studirao na Odseku za poslovni menadžment na istanbulskom Univerzitetu Bilgi, Športa je oduvek okružen, kako kaže, “umetnicima koji su ili radili na DokuFestu ili bili muzičari”. Poslovni čovek sa dušom umetnika, tek je 2011. godine postao zaista uključen u kulturna događanja. Na Letnjem urbanom festivalu, kojeg u Prištini organizuje Erzen Školjoli, direktor Narodne umetničke galerije od 2011. do 2015., Športa je bio angažovan kao asistent na projektu.

Športi je to iskustvo bilo nadahnuće da organizuje niz događaja u Istanbulu, uključujući i izložbu 10 umetnika na kojoj su nastupili kosovski muzičari, poput Špata Dede, Genca Saljihua, Džipsi gruva i grupe Trio of Love, a kasnije je organizovan i koncert Petrita Čekua.

On je otada nastavio da se usavršava. Nakon što su ga imenovali za izvršnog direktora, Fondacija Lumbardi je pokrenula aktivnosti kako bi oživila ovaj stari bioskop te su napravili program kulturnih aktivnosti (iako su one trenutno na čekanju dok se ne završe građevinski radovi na krovu). Plan je da program nastavi sledećeg meseca. “Važno je da ne izgubimo zajednicu i krug ljudi koji dolaze ovde”, kaže Športa.

Ima dosta toga što treba da se uradi kada je reč o rekonstruisanju ovog mesta, prevazilaženju dosadne birokratije propisa i naporne kreativnosti sačinjavanja programa. Športa veruje da je Lumbardijevom imidžu potreban prodor u javnost, posebno kada je reč o konzervativnijim elementima prizrenske populacije. Ipak je samouveren, voljan da nastavi i željan da isprati čitav proces.

Još je dosta ostalo da se radi na isticanju istorijski važne zgradi Lumbardija, ali kao izvršni direktor Fondacije Lumbardi, Ares Športa je odlučan u tome da ovaj proces bude uspešan. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

K2.0 se sastao sa Športom i pitali smo ga o njegovom interesovanju za kulturu na Kosovu i pasiji za oživljavanje Kina Lumbardi i pretvaranje u kulturni hab za prizrensku omladinu.

K2.0: Kada ste prvi put došli u kontakt sa Lumbardijem?

Ares Športa: Moja generacija je stvorila neku vrstu odnosa sa Lumbardijem najviše preko SHKA [Shoqëria Kulturoro Artistike — Kulturno-umetničko društvo] koje je bilo nezakoniti kafić koji je radio u Lumbardiju. Lumbardi je na neki način bio pod okupacijom od ‘99. Jedan naš prijatelj je taj prostor 2012. učinio funkcionalnim pretvarajući ga u kafić. To je bio pravi underground; neke prave starinske boje su postojale unutra. Bila je to zona potpune slobode. Odnosio bi vas negde daleko, iz centra Prizrena, iz vaše kuće.

SHKA nam je omogućila da pobegnemo od svega na neverovatno lep način, sa raznobojnim stolicama, prelepim dvorištem i sa muzikom koju sam voleo, jeftina pića i dvoje ljudi koji su se osećali udobno, sa svirkama koje su se organizovale tamo. Tako smo se povezivali s mestom.

Zbog DokuFesta, često smo imali priliku gledati filmove tamo. Pitali smo se šta bismo mogli uraditi sa tim mestom jer je bilo žalosno što je bilo zatvoreno. Ovo se dešavalo mnogo pre nego što je Kosovska agencija za privatizaciju najavila likvidaciju. Počeli smo razmišljati o tome odavno. To je bilo puštanje mašti na volju, na neki način, a na osnovu ranijih razgovora koje smo imali.

Iz izveštaja i reakcija znamo da su problemi sa Lumbardijem počeli odavno. Ipak, koje godine su bile najkritičnije i kada ste odlučili da se pridružite inicijativi?

Predsednik opštine je 2007. hteo da sruši Lumbardi. Onda su ponovo DokuFest i [NVO aktivnoga građanstva] Ec ma ndriše i mnogi drugi aktivisti pokrenuli kampanju, na kojoj je prikupljeno 8.000 potpisa i gde su ljudi protestovali gradom, pa su time zaustavili sprovođenje u delo namere predsednika opštine. U stvari, nekoliko meseci kasnije, on je izgubio na izborima. Ništa se nije događalo posle toga. A prostor je spasen, ipak i dalje se koristio samo sporadično, nekoliko puta letos, i to je bilo to.

Istorijski važan bioskop na otvorenom, Lumbardi, tradicionalno je bio domaćin ceremonije otvaranja DokuFesta. Fotografije: Zasluga Lumbardijeve arhive (levo), Majljinda Hodža / K2.0 (desno).

Preko inicijative [protiv privatizacije bioskopa] iz 2014., što je samo po sebi krupno pitanje, u julu smo sebi rekli da moramo nešto učiniti. Nije bilo bitno da li ćemo pobediti ili izgubiti; bilo je potrebno reagovati nekako — ja sam bio deo grupe prijatelja sa DokuFesta, Hajrulah [Čeku] iz Ec ma ndriše i mnogi drugi prijatelji. Rekli smo, “Dobro, DokuFest se otvara za tri nedelje — moraćemo ovde nešto da uradimo. Onda treba da vidimo kako ćemo nastaviti inicijativu”. Onda, na otvaranju DokuFesta [ove godine] smo napisali pravi pesnički tekst, a onda je direktor [Veton Nurkolari] ispred 700-800 ljudi izašao na binu.

S druge strane se mogao videti baner DokuFesta sa natpisom “Promeni, ne krij se”, a u publici su bili prisutni predsednik i ministri kulture dveju zemalja [Kosova i Albanije — Memlji Krasnići i Mirelja Kumbaro], predsednik opštine i KAP, kao i sve zainteresovane strane. Veton, sa oko 60-70 volontera, počeo je da recituje protiv namera da nam se ovaj bioskop oduzme. DokuFest je ovde napravljen, naši snovi su ovde stvarani, ovde smo svi odrastali, a oni su hteli da nam to oduzmu. E pa, nismo nameravali da im damo. Borili smo se do kraja, okupljali smo se i učinili da to postane stvarnost.

Poslednjeg dana festivala se desila iznenadna poseta Edija Rame koji je hteo da se popne na binu.

Onda je počeo film “Svakodnevna pobuna”, film o pokretima “Okupiraj” širom sveta, i u tom filmu se dešavala ista stvar. Oni su i tamo protestovali, a to je na neki način bio odjek protesta održanog na otvaranju festivala, u vreme kada se obično organizatori zahvaljuju sponzorima, kada se svi fino ponašaju, mi smo se okrenuli protiv vlasti.

Poslednjeg dana festivala se desila iznenadna poseta Edija Rame koji je hteo da se popne na binu. On je, umesto [kosovskog] ministra kulture, izašao i uručio nagradu u međunarodnoj kategoriji, i rekao: “Predsednici opština dolaze i odlaze, ali ako DokuFest ode, on se neće vratiti. Umesto da postane parkiralište, on mora ostati bioskop i nadam se da će vlasti učiniti sve što je u njihovoj moći”.

Kako su na ovaj oblik protesta, uključujući izjavu Edija Rame, reagovale institucije? Da li je bilo reakcija od društva i udruženja građana?

Bilo je zaista zabavno jer su sledećeg dana svi reagovali — QKK [Kinematografski centar Kosova], KAP — i to je bila sjajna šansa, jer smo morali da povratimo ovo mesto. Opština Prizren je u tom trenutku bila lukava. Oni su Kino Lumbardi proglasili zonom javnog interesa, pa su istovremeno u tu odluku uvrstili klauzulu da se proširi put pored kog se nalazi bioskop, što je značilo da će, po automatizmu, srušiti bioskop.

Mi smo se, naravno, usprotivili tome. Hajrulah je u tom trenutku preuzeo veću ulogu u smislu da je analizirao pravnu situaciju i šta bismo mogli da uradimo. Kino Lumbardi, kao i sve drugo, bilo je zaštićena imovina, jer se nalazilo u istorijski važnoj zoni koja ima zakon koji je štiti, ali se ova zona nije nalazila na spisku zaštićenih dobara. Bioskop “Jusuf Gervala” [u Peći] je bio kulturni spomenik, pa smo rekli: “Dobro, može i Lumbardi to da postane”.

Kino Lumbardi je kulturni hab za mnoge prizrenske generacije. Fotografije: Zasluga Lumbardijeve arhive.

Pomoglo nam je nekoliko kolega koji su radili u institucijama sa kojima smo blisko sarađivali, ali i drugi prijatelji. Ta grupa je onda nominovala Kino Lumbardi za listu kulturnog nasleđa, podnela je dokumentaciju i okupila grupu od 58 organizacija koje su učestvovale u kampanji.

Ova inicijativa je dala sedam preporuka, izjasnivši se — “dosta sa likvidacijom”, “napravite grupu sa više zainteresovanih strana” koja bi se sastojala iz predstavnika institucija koji će diskutovati o ovome i pronaći dugoročno rešenje, te da se iznađe kratkoročna intervencija; u stvari, svi koraci koji su bili neophodni da se Lumbardi povrati i postane multifunkcionalni kulturni centar. Ovo je rezultiralo mnogim stvarima i na kraju smo dobili potvrdu od ministarstva da će se bioskop naći na spisku kulturnog nasleđa, a to se desilo tri ili četiri meseca kasnije, u januaru 2015.

KAP nas je potom obavestio da bioskop više neće ići u likvidaciju, da je slučaj suspendovan na neodređen vremenski period. To je bila velika prilika da pokušamo da ga iskoristimo, da počnemo s korišćenjem tog prostora i da ojačamo našu borbu, da povratimo to mesto i da ga više nikad ne napustimo. To je bila naša ideja.

Pa smo tako rekli, “Dobro, ovo je program za ovu godinu. Radićemo koncerte, izložbe, predavanja, itd”. Program nam je bio vrlo apstraktan, otišli smo s njim u KAP, gde su nam rekli da, ako o njima ne budemo pričali ružno u medijima, i ako obezbedimo sigurnost zgrade, oni će nam dati dozvolu za korišćenje prostora. Ključeve za bioskop smo dobili 23. marta 2015.

Kada ste ispunili prvobitne ciljeve, koji su vam bili naredni koraci?

Onda smo osnovali Fondaciju Lumbardi sa idejom da nastavimo rad inicijative; sa mandatom za nastavak procesa sa svim institucionalnim akterima i, s druge strane, konsolidacija programa i obezbeđivanje sredstava za restoraciju, ili makar funkcionalizaciju. Petoro članova inicijative je osnovalo ovu organizaciju, a ja sam dobio mandat kao direktor organizacije.

U suštini, ovo je bilo moje prvo radno iskustvo. Reč je o vrlo napornom slučaju, jer nismo čak ni imali vodu u bioskopu; nije bilo struje, ta zgrada je bila sasvim uništena, imala je svakojake probleme. Ljudi na vlasti na lokalu nisu hteli ovu zgradu, ona je bila neželjeno kulturno nasleđe za mnoge. Oni su hteli da je sruše. Bila je omražena. Ljudi je nisu voleli, jer su ovde prikazivani pornografski sadržaji neko vreme devedesetih, bilo je dosta nagađanja, pa je ova zgrada zatvorena na neko vreme.

Kada je Fondacija Lumbardi preuzela zgradu, ona je bila u lošem stanju, ali su oni radili kako bi je obnovili, uključujući obnovu krova. Fotografija: Tugan Anit.

Veza između tog mesta i dela grada se izgubila, iako je jedan drugi deo pružio snažnu podršku. Bilo je povezivanja zbog kulturnih aktivnosti poput Zambakua, DokuFesta, Agima, zbog njihovih ličnih iskustava, zbog kolektivnog sećanja. Bilo je mnogo slojeva kojima se trebalo pozabaviti, a mi smo obezbedili podršku jedne privatne firme, nekoliko manjih sponzora i intervenisali smo u zgradi, funkcionalizujući onaj upravni deo.

Šta ste dosad uspeli da završite u Lumbardiju i kakav je oblik ovo mesto sada dobilo?

Uspeli smo da za Lumbardi izgradimo viziju. Razmišljali smo o tome kako da uključimo građane, susede, organizacije koje se bave kulturom i čak institucije — razne aktere. Razmišljali smo o tome kakva bi budućnost ovoga mesta trebalo da bude. Kako Lumbardi može da bude nova institucija, nezavisna, koja može da zadovolji različite potrebe, kako same scene, tako i građana? Onda, kako scena treba da bude organizovana, kako mora njeno sećanje da se očuva? Na neki način, šta može da sadrži?

Sve ovo smo artikulisali u dokumentu pod nazivom “Plan upravljanja bioskopom Lumbardi”, jer Kino Lumbardi predstavlja kulturno nasleđe, pa kao takvo mora da ima plan upravljanja. Ovaj dokument objašnjava kako je reč o nezavisnoj kulturnoj sceni koja je domaćin prikazivanjima filmova, muzičkim nastupima, programima za javnost, konferencijama, da je reč o mestu za saradnju i za sećanja, između ostalog. U njemu se objašnjava kako se funkcionalni modalitet sprovodi.

Športa je pomogao u tome da se stvori plan upravljanja za Kino Lumbardi kako bi se pomogla zaštita i prigrlilo bogato kulturno nasleđe i kako bi se ovaj prostor funkcionalizovao kao kulturni hab. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Reč je o mestu na kom ljudi mogu da zajedno stvaraju, sarađuju, gde se različite prostorije ustupaju mladima, bilo kroz Lumbardijev program ili Lumbardijeve prostore koji su korisni za različite grupe. Na arhitektonskom nivou, imamo zamisao o tome kako će sve ovo biti sprovođeno, ali za sve su potrebna finansijska sredstva koja tek treba da se iznađu. Postoji i pitanje zakona, jer status vlasnika još nije regulisan. Ovaj bioskop je i dalje u nadležnosti Agencije za privatizaciju.

Posle gotovo dve godine rada, uspeli smo da nateramo Ministarstvo kulture da pošalje zahtev za eksproprijaciju, a kako bismo od Lumbardija napravili državno vlasništvo pod upravom Ministarstva kulture. Nakon što se to dogodi, naš cilj je da ga koristimo na duži period i da imamo mogućnost da sprovodimo viziju koju smo bioskopu namenili. Paralelno s ovime, da obezbedimo neophodnu pomoć za očuvanje i prilagođavanje prostorija u bioskopu.

Uskoro će mnogi mladi ljudi morati da se suoče sa vladinim zvaničnicima u kontekstu svojih organizacija koje se bave kulturom. Kao neko ko ima iskustva u komunikaciji sa birokratskim aparatom, šta biste savetovali u vezi sa efikasnom komunikacijom?

Ako nije dovoljno ono što nam se daje, moramo da budemo još glasniji.

To je vrlo teško pitanje, jer ne postoji nikakva formula; to se dešava na pojedinačnom planu, a ponekad i na političkom. Sve dok ne postoji politička volja ili interes od te stranke i ne uspete da pronađete zajednički jezik, teško je naterati ih da se nešto promeni nabolje.

Pritisak javnosti je nešto što dokazano radi. Argumenti koji se iznose u medijima i koji dobijaju podršku građana jesu važni. Proizveli smo konkretne rezultate kada smo koristili ovu vrstu pritiska. Kada se sve to pretvorilo u pregovore na individualnom nivou — između organizacija i država ili predstavnika organizacija i birokrata — onda je proces postajao izuzetno spor; za to je trebalo imati mnogo strpljenja da bi se nastavilo.

Preduslov je imati volju, kao i znati da ovi procesi traju dugo. Zauzimanje prostora, stvaranje novih praksi i novih institucija — to su dugotrajni procesi, vrlo složeni procesi i mi nemamo tu vrstu iskustava, jer su sve ove inicijative koje preduzimamo manje-više novina u ovom kontekstu.

Moja jedina preporuka je sledeća: Niko nam neće dati nešto što želimo iznebuha. Moramo da uzmemo, da zahtevamo, a ako nije dovoljno ono što nam se daje, moramo da budemo još glasniji. Zajedničko delovanje ne sme da bude samo usmereno ka njima. To mora da bude kolektivna stvar. Moramo da nastavimo da vršimo pritisak.

Kako vidite budućnost “okupiranih” prostora, poput Lumbardija, “Jusufa Gervale”, Termokiss-a, Klubi i Boksit-a, i šta mislite — šta oni mogu da doprinesu zajednici?

Svaki prostor ima svoje posebnosti i zajednice različitih vrsta, dimenzija i života, pa tako mislim da ne postoji jedno rešenje ili jedna vizija kao odgovor za sve ove prostore. Međutim, njihovo postojanje podstiče ljude koji grade platforme radi diskutovanja o našim potrebama i željama, te kako bi se videla budućnost prostora koje imamo.

Aktivne zajednice koje učestvuju u radu prostora koje ste pomenuli imaju priliku da testiraju i razmisle zajedno o njihovoj funkcionalizaciji, dok se istovremeno bore da obezbede dugotrajnost ovih inicijativa. Vizija je više nešto što dolazi kao rezultat jednog procesa i često je obeshrabrujuć i vrlo spor. Ipak, što više inkluzije ima dok se gradi, više šansi postoji da će uspeti.

Da li mislite da ovi pokreti i drugi napušteni prostori treba da budu dalje razvijeni i da im se odredi svrha, umesto da se pretvore u supermarkete ili druge poslove? I da li mislite da bi ove pokrete trebalo ohrabriti da deluju pojedinačno i da ne čekaju druge inicijative ili pomoć državnih institucija, jer smo dosad videli da se njima samo protive ili pružaju otpor?

Iako nisam protiv zauzimanja praznih prostora, nisam ni zagovornik “okupacije radi okupacije”. Prisustvo grassroot organizacija je zdrav znak, kao i ova upornost, ali mislim da je vreme da se obezbedi sadržajnija podrška i parcijalna održivost, gde državne institucije i finansijeri projekata koji se tiču demokratije znaju važnost i potencijal rada koji obavljaju ove inicijative i u ovim prostorima.

Njihovo oklevanje je očekivano, jer se utiče na status quo i na interese nekretnina i imovina, ali je dobra stvar to što se stvara jedan oblik solidarnosti i razmene. Takav oblik koji može, na skroman način, da porazi apatiju i “pasivni otpor” moćnika.K

Foto: Majlinda Hoxha / K2.0.

Ovaj razgovor je uređen radi njegove dužine i jasnoće.

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.