U nedavno datom intervjuu, kada su je upitali o stanju demokratije u njenoj rodnoj Turskoj, spisateljica Elif Šafak (Shafak) upozorila je kako da izostanak nezavisnih pojedinaca iz akademskog sveta, između ostalog, predstavlja jedan element “oštećenog i slomljenog” demokratskog sistema.

Kada pogledamo ostatak Balkana i stanje u kom se nalaze demokratija i akademski svet, onda to postaje izjava sa snažnim uporištem u realnosti. Univerziteti u celom regionu suočavaju se sa istim žalbama i problemima: zloupotreba univerziteta u režiji političkih elita, upitan kvalitet obrazovanja, oportunizam nastavnog osoblja, sunovrat etike i takozvani “odliv mozgova”.

S ciljem da podrobno ispita situaciju, K2.0 je povelo razgovor sa nekoliko istaknutih intelektualaca iz regiona. U ovom specijalnom serijalu intervjua sa pripadnicima akademske zajednice iz sedam balkanskih zemalja, svi profesori su saglasni sa time da akademska zajednica na Balkanu nije nezavisna.

U sedmom delu serijala Akademskog promišljanja (Rethinking Academia), K2.0 razgovara sa Arlindom Ćorijem (Arlind Qori), profesorom-aktivistom i jednim od nekoliko vodećih glasova sa masovnih studentskih protesta iz decembra 2018.

U proteklih pet godina, zajedno sa političkim Pokretom za univerzitet (Lëvizja Për Universitetin), čiji je suosnivač, Ćori je bio među onima koji su se najsnažnije borili protiv primene Zakona o visokom obrazovanju u Albaniji, a koji je prouzrokovao prošlogodišnje studentske proteste širom Albanije. Hiljade studenata marširale su kroz Tiranu, a stotine drugih su to isto učinile u šest drugih gradova širom zemlje, zahtevajući smanjenje fakultetskih troškova, eliminisanje nepravednog sistema kažnjavanja studenata, dupliranje budžeta za visoko obrazovanje i, što je najvažnije, ukidanje ovog zakona.

Ćori je i suosnivač političkog pokreta Politička organizacija (Organizata Politike), levičarskog pokreta koji se organizovao sa grupom intelektualaca i aktivista nakon tragedije od 21. januara 2011, kada je policija usmrtila četvoro građana prilikom antivladinih protesta u Tirani.

Profesor Ćori već 15 godina predaje istoriju političke misli i postmodernističku politiku na katedri za političke nauke Fakulteta društvenih nauka Univerziteta u Tirani (UT). On je jedan od retkih iz ove oblasti koji su odbili da budu samo teoretičari, već su se okrenuli ka tome da teoriju pretoče u praksu, a kako bi društvo od toga imalo koristi.

K2.0 je razgovaralo sa Ćorijem o Zakonu o visokom obrazovanju, korupciji, kao i o besperspektivnosti, manjku sredstava i izostanku profesionalnosti na državnim univerzitetima.

Fotografija: Florion Goga / K2.0.

K2.0: Danas, godinu dana po završetku studentskih protesta koji su potresli Albaniju, kako gledate na situaciju na univerzitetu kao profesor i aktivista? Šta se to promenilo?

Arlind Ćori: Praktično govoreći, ništa se nije promenilo u univerzitetskoj svakodnevici. Zakon o visokom obrazovanju i dalje je na snazi, pa se tako i sada suočavamo sa problemima kao što su komercijalizacija javnih univerziteta, gledanje na nastavnike kao na prodavce znanja, a na studente kao na mušterije, skupoceno obrazovanje, feudalna vlast direktora univerziteta, izrabljivanje ocena i zlostavljanje studenata, itd.

Ipak, ako na to gledamo iz druge perspektive, sve se promenilo, jer se duh izmenio. Decembarski protesti i posledični otpor u januaru očitali su studentima važnu lekciju iz istorije: Kada se žrtve okupe i kada formiraju pokrete, tada nastaje eksplozivni potencijal.

Studenti su postali svesni toga da mogu da izazovu krizu celokupnog političkog sistema i da posredstvom ideologije uguše Albaniju, a ne samo da imaju mogućnost da sasvim preobraze studentski život.

Kada danas popričate sa ljudima na ulici, godinu dana nakon masovnih studentskih protesta, mnogi od njih kažu da očekuju novu studentsku inicijativu. Oni misle da studenti predstavljaju katalizator koji je odsutan u čitavoj istoriji, da oni stvaraju neiscrpnu energiju društva koja se sada gasi u individualnoj izolaciji.

Premijer Edi Rama je prošle godine smenio pola osoblja iz svog kabineta, pravdajući ovakav potez time da je morao da reaguje na pritisak koji su stvorili studentski protesti. Između ostalog, on je otpustio ministra prosvete. Međutim, studenti su na ove poteze gledali kao na nešto površno, jer ukidanje Zakona o visokom obrazovanju nikada nije razmatrano. Šta mislite o ovakvom reagovanju Vlade Albanije?

Edi Rama je spreman da napravi svaku površnu promenu, ali ne želi suštinske promene. Reč je o starom političkom triku koji on izvodi bolje od svojih prethodnika. S druge strane, smatram da u Albaniji ne postoje ministri.

U stvari, postoji samo premijer. Ministri nisu pojedinci koji smišljaju politike, već su, pre svega, samo slepi sprovodioci premijerovih naređenja. U tom smislu, umesto ministara, imamo ljude koji su dali svoje potpise uz koncesije.

Slučaj Zakona o visokom obrazovanju jeste značajan. Pravljenje nacrta ovog zakona, čiji su sponzori pojedini vlasnici privatnih univerziteta, inicirali su ljudi bliski premijeru, ljudi koje je on imenovao na pozicije. Ministarstvo prosvete je sve to vreme bilo posmatrač procesa koji se razvijao nezavisno od njega.

Ministarstvo prosvete tada nije na pravilan način pročitalo i razumelo logiku kojom se vodio zakon. Isto važi za aktuelnu ministarku. Samo poslušajte kako ona govori o Zakonu o visokom obrazovanju! Jako je tužno gledati da malo šta zna o njemu. Čini se kao da priča o Zakonu o ribarstvu u Kraljevini Holandiji.

Generalno gledano, dva razloga se kriju iza toga što je vlada odbila da izmeni Zakon o visokom obrazovanju, makar delimično. Prvi se tiče političkog motiva vlade u [pogledu] obrazovanja, jer se taj motiv odnosi na vlasnike privatnih univerziteta i direktora državnih univerziteta. Ovi prvi se nikada ne bi saglasili sa time da se zaustavi finansiranje njihovih univerziteta državnim novcem, dok ovi drugi odbijaju da osnaže kapacitete studenata na javnim univerzitetima, jer bi, na taj način, njihova vladavina bila dovedena u pitanje. 

Drugi razlog je taj što, već duži niz godina, Zakon o visokom obrazovanju ima simboličnu ulogu. Vlada smatra da taj zakon predstavlja savršen model i primer za sve moguće reforme. S druge strane, protivnici ovog zakona u njenu nalaze poreklo svih posledičnih slučajeva korupcije u svim oblastima. Zato bi sunovrat Zakona o visokom obrazovanju kumovao padu vlade.

Bez obzira na to, protesti su uspeli da prepolove školarine na osnovnim studijama, kao i da obezbede druge prednosti, kao što su rekonstrukcija nekih spavaonica u Studentskom gradu (Qyteti Studenti) i druge stvari. Zašto je to nedovoljno?

U stvari, vlada je obećala sveobuhvatno smanjenje školarina za osnovne studije samo za prošlu godinu. Ove godine, studenti koji imaju prosečnu ocenu nižu od šestice izuzeti su od smanjenja školarine, a isti je slučaj i sa studentima koji su, iz raznih razloga, morali da iznova polažu ispite, bez obzira na prosečnu ocenu. Štaviše, smanjenje školarine za osnovne studije skalirano je u odnosu na prosečne ocene. Skaliranje sadrži element nepoštenja.

Kao prvo, studenti sa niskim ocenama obično su ljudi koji potiču iz siromašnih porodica i koji moraju da rade kako bi priuštili obrazovanje i da bi pokrili svakodnevne troškove. Trebalo bi da im olakšamo studiranje tako što ćemo im dati više vremena, tako što ćemo ih motivisati.

Kao drugo, u različitim segmentima, relativna lakoća ili težina dobijanja više ocene takođe je fiksirana. Kao treće, skaliranje školarine u odnosu na prosečne ocene — što vam je viša ocena, to ćete manje platiti — stvara pritisak na fakultete da na veštački način povećaju ocene.

Najgore je to što visina školarine na drugim nivoima obrazovanja (master i doktorske studije) nije uopšte promenjena. Te školarine su skandalozno visoke, u nekim slučajevima prelaze 1.000 evra po akademskoj godini. Vlade kontinuirano tretiraju postdiplomske studije kao luksuz, a ne kao organski deo formiranja stručnjaka i građana.

Ne dobijaju subvencije čak ni od države. Generalno gledano, ako uporedimo troškove studiranja sa minimalnom zaradom i prosečnom platom, ispostavlja se da je Albanija među najskupljim zemljama za studiranje.

Međutim, zahtevi nisu bili ograničeni na troškove. Studenti su zahtevali i novi univerzitet, a kojim bi upravljali studenti i profesori, autonomno od vlade i logike zasnovane na zaradi, gde bi se stvorili uslovi za zapošljavanje onih koji završe fakultet. Taj univerzitet bi poslužio i kao inicijator ideja i praksi koje bi mogle da preobraze društvo. Ne iznenađuje činjenica da nijedna mera vlade nije doprinela tome da se ostvare ovi ciljevi.

Osmoro studenata i aktivista Pokreta za univerzitet inicijalno je osuđeno na zatvorske kazne od po dva meseca zbog protesta 2015. godine, koji je organizovan na fakultetu na kom ste duže od decenije zaposleni kao profesor. Koji aspekt delovanja nastavnog osoblja i studentskih tela predstavlja najveću pretnju po strukture moći i vlasti?

Mislim da je događaj koji je zaista preusmerio pažnju ljudi na univerzitet onaj kada su ga gađali jajima u dvorištu Fakulteta društvenih nauka. Telohranitelji, policajci i gangsteri koji su bili sa Ramom u dvorištu fakulteta pretukli su momke i devojke koji su pokušali da izmrljaju Raminu košulju.

Neki studenti i prolaznici zaštitili su studente u fakultetskom dvorištu. Međutim, sramno je to što ih nijedan od prisutnih profesora nije odbranio, iako policijska intervencija u prostorijama univerziteta nije zakonita radnja, sem ako dekan prethodno ne pošalje pisani zahtev. Upravljačke strukture fakulteta i univerziteta ostale su neme. Nije stvar samo u tome što su studenti prebijeni, već je i univerzitet ponižen.

Bez obzira na to, nasilje koje smo videli toga dana i krivično gonjenje koje je usledilo nisu bitni onda kada se uporede sa strukturnim nasiljem koje vladine politike sprovode nad univerzitetom.

Nema većeg nasilja nego kada primoravate profesore da napuste domen kritički promišljene istine i kada ih preobrazite u marketare svoje institucije koji veštački povećavaju ocene da bi imali više studenata, da bi studentima mogli da naplate visoke školarine i da bi ih ućutkali onda kada ovi zahtevaju da se na univerzitetu uspostavi sistem blagostanja, te da bi se osiromašili državni univerziteti, dok vlada razmišlja jedino o tome kako će da finansira “siromašne” vlasnike privatnih univerziteta.

Kada je reč o vladi, mislim da se ona ne plaši studenata i fakulteta kao takvih, već će biti da se pre plaši potencijala koji oni mogu da iskoriste da bi potpalili vatru nade u društvu. Knjiga ili kritična ideja, koliko god da je pravična i sjajna, ne može ništa da promeni ako ne postoje komunikacioni kanali i potonja interakcija sa društvom van toga. To bi bila uloga studenata i profesora kao organskih intelektualaca segmenata društva koji su dosad bili nevidljivi i bezglasni.

Fotografija: Florion Goga / K2.0.

Da li ste osećali da se nalazite u ugroženom položaju na poslu usled svog političkog angažmana? Smatrate li da neke vaše kolege odbijaju da javno podrže studente ili da se zalažu za određena pitanja s kojima se univerzitet suočava upravo zbog straha da bi mogli da budu kažnjeni, iako im je garantovano ustavno pravo da tako postupaju?

U stvari, nikada nisam osetio da sam ugrožen zbog političkog angažmana. Nije stvar u tome da ja posedujem neku retku vrstu hrabrosti, već je reč o tome da, kada postanete deo masovnog društvenog pokreta, onda počnete život u drugoj dimenziji i shvatate da posvećenost emancipatorskoj ideji u vama izaziva veće zadovoljstvo od bilo koje slučajnosti u vašem privatnom životu.

Nije dovoljno samo živeti. Morate da se zapitate: Koji je život vredan življenja? U izolaciji ne možete da pronađete odgovor na ovo pitanje i ne možete sasvim da ga razumete na osnovu pukog čitanja knjiga. On dolazi iz prakse, iz angažmana sa brojnim drugim ljudima, iz nadahnuća koje osetite onda kada vidite neopisivi potencijal ostvaren među izuzetno hrabrim i širokogrudim mladićima i devojkama.

Nekoliko mojih prijatelja i ja to doživljavamo već godinama. U poslednjih godinu dana, vidim kako se to ispoljava kod mnogih mojih kolega. U decembru mesecu, a da pritom niko od njih nije tražio da deluju, većina profesora fakulteta na kom radim potpisala je izjavu podrške studentima, zahtevajući da vlada ukine Zakon o visokom obrazovanju.

U danima koji su usledili, oni su se pridružili studentskim protestima, učestvovali u radu skupština i fakulteta, počeli sa osnivanjem sindikata, proglasili štrajk i opirali se posrednom zastrašivanju koje vrši vlada i neposrednom zastrašivanju koje su sprovodili direktori univerziteta. To su bili isti ljudi koji ranije nisu imali hrabrosti i ubeđenje da nešto zaista može da se ostvari, ali su u tom trenutku shvatili koliku snagu imaju u sebi te da mogu da budu deo velikog pokreta.

Zato je strah uvek stvar situacije. On se rađa i stasava onda kada se organizacija i pokret ugase. Kada se točak istorije ponovo pokrene, ljudi se zaprepašćuju zbog hrabrosti i snage koju pronalaze u sebi samima.

Osuda studenata upućena na račun korupcije, plagiranja, prodaje knjiga na crnom tržištu i prodaje knjiga u režiji profesora koje naučna zajednica, filolozi i lingvisti nisu ni priznali ni odobrili, služi tome da osnaži ovo studentsko telo u minulim godinama. Ne samo da ovakva zloupotreba utiče negativno na studente, već i na časne nastavnike koji svoj posao obavljaju na pravedan način ispunjen ljubavlju prema profesiji. Kako na vas kao profesora utiču ove zloupotrebe? Kakve efekte one imaju van bedema univerziteta?

Profesor nije samo zaposleni. On je i sastavni deo konceptualnog oblika sa dugom istorijom. Ta istorija se ponajviše zasniva na požrtvovanju, samoodricanju, potrazi za istinom i kritičkom duhu, na izgradnji pedagoške prakse koja ima za cilj da priređuje i nadograđuje znanje.

Zato, ne samo da svaki profesor koji zloupotrebi svoju dužnost na taj način krši zakon, već krši i svoj konceptualni oblik koji je mnogo veći i dugovečniji od njega samoga. Dakle, svako kršenje pedagoške etike — čak i Krivičnog zakona u nekim slučajevima — jeste kao da stavite čizmu na leđa studenata i drugih nastavnika koji časno obavljaju svoj posao.

Nastavnici, međutim, ne mogu da kažu: “Ja dobro radim svoj posao. Neka se drugi bave zloupotrebljavačima!” Zloupotrebljivač ne ponižava samo univerzitet pred očima javnosti, već i otuđuje studente od univerziteta.

Zlostavljani student, koji vidi svog časnog profesora kako ćuti i ništa ne govori protiv svojih korumpiranih kolega, gubi poštovanje prema svom nastavniku i univerzitetu u celini. Onaj koji ima priliku da promeni ponašajne obrasce na univerzitetu, a odluči da ipak bude nem po tom pitanju, podjednako je odgovoran kao i njegovi uništitelji.

Ono što je bilo primetno, posebno za vreme protesta u decembru, bio je duh feminizma. Ne samo decembra meseca, već i tokom svih drugih studentskih protesta u proteklim godinama, žene su se našle na samom čelu. Na koji način vaše aktivističko delovanje pospešuje feministički element u pokretu i izvan njega?

Univerzitet, sa hiljadu i jednim problemom, i dalje predstavlja jednu od najboljih institucija koju albansko društvo danas ima da ponudi. Jedno pitanje se odnosi na izostanak učešća žena u univerzitetskoj svakodnevici, a to se odrazilo na njihovo učešće u protestima. Kao što nikada ranije u albanskoj istoriji nije bio slučaj, žene su sada činile većinu u masovnom društvenom pokretu — one su bile izuzetni generator ideja, najglasnije od svih.

Ovo je retko kada viđeno u istoriji demokratski naprednih zemalja. U tom smislu, studentski protesti bili su radikalno feministički orijentisani, iako nije bilo potrebe za direktnom artikulacijom elemenata proizašlih iz feminističkih težnji. Reč je o konkretnom modelu na osnovu koga bi društveni odnosi trebalo da se restrukturišu na radnome mestu, u domaćinstvu i na drugim mestima.

Obrazovanje danas predstavlja jedan od najbitnijih pravaca s ciljem dostizanja rodne emancipacije. Devojčicama koje odrastaju na obodima, gde je patrijarhalna logika izraženija, posebno je potreban nesmetaniji pristup univerzitetu. Najučinkovitija kiselina za obračun sa mentalitetom i praksama rodne represije sadržana je u usvajanju novih ideja i koncepata, u tome da se ljudi izlože multidimenzionalnosti univerzitetskog života, gde će da iskuse vrtlog društvenog života.

Međutim, ono što se samo po sebi u određenoj meri na univerzitetima dešava trebalo bi da se uzvisi na nivo koncepta. To se mora artikulisati na intelektualan način kako bismo mogli da razumemo njegove elemente i ograničenja. Samo na taj način možemo da shvatimo zašto se rat za rodnu ravnopravnost vodi na neravnopravan način u različitim sektorima društva te kako to možemo da prevaziđemo.

Vi ste i aktivista Političke organizacije (PO), gde vam je primarni fokus na radu. Mnogi aktivisti iz PO i Pokreta za univerzitet jesu radnici ili dolaze iz radničkih porodica, pa tako predstavljaju najmarginalizovaniji sloj društva. Na koji način su problemi univerziteta povezani sa radnicima i ostatkom društva? Šta je ono što ujedinjuje studente i radnike?

Istina je da je ubedljiva većina aktivista Organizacije i Pokreta sastavljena od studenata i radnika, ili su to pak oni koji potiču iz siromašnih radničkih porodica. Oni se ne bore samo za apstraktne principe. Njihov rat je realan do srži. U njihovoj svakodnevici rađa se najbolja sinteza između studentske i radničke borbe.

Postoje brojni segmenti preklapanja između ovih dveju borbi. Istorijski gledano, fakultetske studije bile su glavni društveni element koji je uzdizao porodice iz radničke klase. Roditelji su rintali na fizički zahtevnom radu, ali su se nadali da će makar njihova deca imati bolje prilike za studije. Kada tako uklonite granice između siromašnih, ili radnika, i univerziteta, onda dobijate veću mobilnost društva.

S druge strane, danas se rastući broj studenata kažnjava tako što moraju da rade za vreme studija. Posledično, radni uslovi su blisko povezani sa uslovima studiranja. Ipak, nakon završetka studija, većina njih se nađe u beznadežnoj situaciji: Tek mali broj njih pronađe radno mesto u svojoj profesiji, što ih primorava da se isele iz zemlje ili da na duže vremenske periode rade poslove za koje su prekvalifikovani.

U tom smislu, oni su radnici sa fakultetskim diplomama, pa je to ono što ih motiviše da preobraze ovaj razvojni model koji guši, koji se zasniva na izrabljivanju fizičkih radnika i koji nema mnogo prostora za angažman kognitivnog rada.

Ipak, pre svega, fakultetske studije opremaju mlade univerzalnim stimulansom koji dolazi kao rezultat intimne prisnosti sa istinom. Društvena istina mora da bude ona koja će nas preobraziti. Ona zahteva od vas da promenite koordinate razumevanja, vaš odnos sa svetom, da postanete svesniji njegovog ograničenja i moći, pa se onda socio-politički odnosi transformišu upravo kao rezultat toga.

Zato student odlazi sa univerziteta sa mišlju, koliko god da je neodređena, o tome da bi trebalo da postoji novi svet: bez izrabljivanja, poniženja i otuđenosti. Svet ne može da promeni ovaj svoj način bivstvovanja, a da se pritom ne poistoveti sa onima iz čijih se ruku i iz čijeg se uma uzdižu sve dobre stvari, na čijim leđima počiva čitava težina nepravde: a to su radnici.

Kakvu ulogu igra znanje kao nauka u albanskom društvu sadašnjice? Posebno kada imamo u vidu da je svedeno na dihotomiju tipa “znanje = prilika za zaposlenje”, umesto da bude “znanje = šansa za intelektualno ili društveno oslobođenje”.

Nažalost, posedovanje znanja u Albaniji ne pruža samo po sebi generisanje prilika za zaposlenje. Mi nemamo prednosti razvijenih zemalja koje moraju da upotrebe intelektualno kvalifikovanu radnu snagu. Na taj način se cela borba instrumentalizuje, sužava se funkcija znanja, ali se makar na taj način nekim radnicima nude dobri radni uslovi.

U Albaniji je uspostavljen privredni razvojni model koji, uglavnom, traži fizičke radnike, dok je stvarni kognitivni rad uglavnom ograničen na javnu upravu. Tako je stvoreno grozničavo nadmetanje za akreditive znanja, kao što su diplome, priznanja, pečati, i tako dalje, a koji navodno diplomcima daju povlašćeni status u odnosu na druge.

Ako spomenemo i prisnost između šefa i klijenta, što je osnova na kojoj je izgrađena javna uprava, onda ćemo razumeti zašto u današnjoj Albaniji postoje tako brojni zahtevi za diplomama, ali tek neznatna želja za sticanjem znanja.

Međutim, prava smicalica se krije u tome što se nešto dobro rodi u situaciji u kojoj vlada rđa.

Paradoks je u tome što, posebno među najbeznadežnijima, takav sistem rađa želju za većim znanjem, gde se znanje percipira kao šansa za društvenu emancipaciju. Među studentima koji se ne nadaju da će posredstvom obrazovanja postići status viši od radnog mesta u kol-centru, ima i onih koji svoj očaj društvenom situacijom pretvaraju u intelektualnu silu.

Ova izjava se našla u središtu studentskih protesta održanih u decembru: “Iako nećemo moći da instrumentalizujemo znanje da bismo pronašli bolji posao, možemo ipak da izgradimo intimni prisni odnos sa njim, da ga smatramo ciljem, da razumemo kako može da nam pomogne da bismo prodrli u središte fenomena i, pre svega, da nam pomogne da preobrazimo socio-političke institucije koje guše.”

Ukoliko se reorganizuju, onda mogu da privuku hiljade prijatelja, a zajedno mogu da pronađu način da izađu iz tunela u koji je Albanija zapala. Ovakav kolektivni pokušaj, tako što bi se rekonstruisala svakodnevica na univerzitetu i uvele neophodne promene u strukturu socio-političkih odnosa, omogućio bi širenje budućih kognitivnih radnika, takozvanih stručnjaka, kao i oblikovanje kritičkih umova — kada znate da kritička misao postoji, onda ste svesni oslobodilačkog potencijala sadržanog u istini.

Godine 2015. postali ste doktor političkih nauka, a sada ste angažovani u oblasti istraživačkog rada, uglavnom tako što pišete naučne članke ili pohađate naučne konferencije. Koji su izazovi s kojima se suočavaju mladi ambiciozni istraživači u Albaniji danas?

Ima mnogo problema. Kao prvo, nemamo dovoljno infrastrukturne podrške za sprovođenje pristojnih naučnih istraživanja. Pristojno naučno istraživanje podrazumeva sredstva za kupovinu opreme, za putovanja i druge elemente koje budžeti univerziteta ne mogu da pokriju. Štaviše, birokratsko odugovlačenje i nepotizam stvaraju zagušljivu atmosferu za naučno istraživanje.

Međutim, najveći problem kod naučnog istraživanja i očuvanja kritičke misli jeste taj što se pedagoške studije smatraju uobičajenim radom, gde neko radi ono što je formalno dužan da odradi, dobije svoju platu i nastavi da živi svoj život. U stvari, prisnost sa znanjem, kritičkom mišlju i istinom trebalo bi da se smatra ciljem samim po sebi.

Profesori mogu da imaju plate, ali oni ne bi trebalo da budu ograničeni platama. Ako radoznalost ne stimuliše profesora, ako se ne oduševljava novim otkrićem, ako ne pronalazi radost u sveobuhvatnom istraživanju, ako ne oseća zadovoljstvo onda kada ohrabruje studente da budu zainteresovani za sticanje znanja, onda taj profesor ne zaslužuje status koji trenutno ima.

Mislim da je to što ste nastavnik povlastica samo po sebi. Društvo — a posebno njegovi najproduktivniji radnici — žrtvuje mnogo toga da bi obezbedilo bolje radne uslove za neke svoje članove — nastavnike — posebno kada je reč o samostalnom radu. Moramo da ispunimo ovu obavezu koju imamo prema društvu uz pomoć naučnog istraživanja i teorijske misli, godinu za godinom.

S druge strane, način na koji su aktuelne strukture moći na javnom univerzitetu organizovane kreira situaciju u kojoj postoji tek neznatna stimulacija za sprovođenje sveobuhvatnog naučnog istraživanja. Reorganizovani univerzitet, gde bi volja studenata imala veći značaj, naterao bi donosioce odluka da izrade nacrte mehanizama kojima bi se podstaklo realno naučno istraživanje i zahtevalo polaganje računa od profesora u odnosu na fenomen koji je sasvim prevarantski, a kao što su plagiranje, zloupotreba akademskih titula i akademska letargija.

Fotografija Arlinda Ćorija.

Kako bi izgledao idealni univerzitet za vas, kao za nekoga ko je profesor?

Ne bih hteo da vidim demotivisane i unezverene studente zbog toga što su upravi izašli iz radne smene, zato što su neuhranjeni, zbog toga što nisu u mogućnosti da priušte knjige ili zato što žive sa mišlju da će, bez obzira na to koliko naporno budu učili, sutra završiti na listi nezaposlenih ili da će raditi u kol-centrima. Hteo bih da ušetam na univerzitet i da vidim studente i profesore kao graditelje znanja. Hteo bih da vidim autoritarizam i lakomislenost.

Voleo bih da vidim da su pozicije upravnika univerziteta samo privremene funkcije, a ne plen koji se mora ugrabiti po svaku cenu. Ali, pre svega, hteo bih da vidim univerzitet koji ne diže zidove da bi se ogradio od društva, već upija probleme i ideje koji potiču odatle, pa i utiče na čitavo društvo.

Mislim da to nije neki ideal u smislu apstraktne onostrane misli. Ovo je ideja čije je seme već posejano, jer u suprotnom ne bismo bili u prilici da ozbiljno pričamo o ovome. Reč je o ideji koja se ne može realizovati na univerzitetu bez prethodnog transformisanja socio-političkih odnosa.

U kakvim ste odnosima sa studentima u učionici? Kursevi koje držite nisu jednostavni za nastavu.

Trudim se na način da me studenti gledaju kao nekoga ko voli svoj posao. Osnovni deo posla nije samo da prenesem znanje, već i kritički duh proučavanja nekog teksta ili fenomena. Sve se svodi na zajedničko učenje, jer ne vrti se sve oko nas 16 ili 17 u učionici, već ima mnogih drugih ljudi koji su nam prethodili kroz vekove, a mnogi drugi su tek stupili na istu stazu na kojoj se mi nalazimo.

Uprkos dobroj volji, mislim da ne uspevam sasvim u tome, a usled mog povremeno nerazumljivog i nezanimljivog manira govora, kao i zbog problema s kojima se studenti suočavaju u svakodnevici, na univerzitetu i van njega — primećujem da ima mnogo bledih pogleda [dok držim nastavu]. To me motiviše da nastavim da se borim za univerzitet koji bismo mogli da izgradimo, ali koji još nismo izgradili.

Zašto mislite da se, po završetku srednje škole, mnogi mladi ljudi odlučuju za to da studiraju političke nauke ili filozofiju?

Mislim da tek mali broj studenata istinski odluči da izučava ove predmete. Usled procesa izbora koji liči na lutriju, mnogi studenti bivaju izmešteni na predmete koji ih ne nadahnjuju, a moraju da ih pohađaju jer smatraju da u suprotnom neće moći da završe fakultet. Zamislite samo koliko je njima teško i, samim tim, ostatku učionice da se na odgovarajući način angažuju na izučavanju tema i vođenju diskusija!

Kao da ovi problemi nisu dovoljni, s vremena na vreme moraju da se suoče sa profesorima koji zahtevaju da im isplate novac ili kupe knjige od njih u zamenu za ocene, kao i sa direktorima univerziteta koje ništa ne zanima sem toga da svoja skupocena kola zamenjuju još skupocenijim automobilima i tako dalje.

S druge strane, zamisao da ne možete da se zaposlite čak i kada ste obrazovani jeste demotivišuća za studente iz oblasti društvenih disciplina. Izgleda da smo podlegli razmišljanju da u našoj zemlji radnih mesta ima samo za zidare, kancelarijske radnike i javne beležnike. U stvari, ako bismo skupili snagu da izgradimo novi razvojni model, koji u obzir uzima prednosti multidisciplinarnog kognitivnog rada, onda bismo imali mnogo radnih mesta za politikologe, filozofe i sociologe.

Da li da na početku nove akademske godine očekujemo nove studentske proteste?

Da sam na čelu neke stranke, onda bih to mogao da precizno da predvidim. Uostalom, duvajući u pištaljku, oni mogu da mobilišu partijske strukture i okupe hiljade ljudi na trgu.

Ali baš iz tog razloga je usmrćen motiv njihovih protesta punih ljudi koji gledaju u svoje satove da bi videli kada mogu da idu, bez ikakve mašte i transformativne moći.

Studentski protesti su živi, izuzetno kreativni, bez vođe i pravi šok za vladu i politički sistem. Upravo su zato nepredvidivi. Sve što mogu da kažem jeste da su objektivni uslovi rada i života isti kao prošle godine, a možda i gori. Nezadovoljstvo je na podjednako visokom nivou. Ipak, oni su ti koji će nam pokazati šta je veće, očaj ili nada.

Naša dužnost, kao aktivista, jeste da prosto pripremimo organizacionu strukturu tako da, onda kada studenti ponovo preplave ulice, postoje minimalni uslovi da se spreči širenje energije sa protesta, a kako bi na kraju mogli da svrgnu ružnu građevinu vladinih prosvetnih politika i da počnu izgradnju novog univerziteta.

Ovaj proces bi mogao sutra da počne, nakon mesec ili godinu dana. Niko ne može da ga predvidi, ali sa sigurnošću možemo da pretpostavimo da neće ostati kamen na kamenu onda kada se bude ponovo pokrenuo. K

Ovaj razgovor je uređivan radi optimalne dužine i jasnoće. Intervju je vođen na albanskom jeziku.

Naslovna fotografija: Florion Goga / K2.0.