“Stvarno je sramota”, Nikola je promrljao sebi u bradu. On je frktajući uklonio svoju prašnjavu bejzbol kapu sa svoje sveže obrijane glave. Ubrzano je treptao i trljao svoju golu glavu, prenevši informaciju o tome koliko je bio potresen.

“Moje dete će odrasti ne znajući kakva je sreća krasti kukuruz iz komšijinog dvorišta i uzbuđenje koje osetiš kada te uhvate i kada se kući vratiš sa krvavim nosem. Kod kuće bi me istukao deda ili bi me istukla baba; on će propustiti gorko iskustvo koje čovek dobije od vuče trupaca i kopanja bunara, kao i od krađe pajaca iz Unprofora u njihovom motelu. Propustiće prljavštinu i blato, sakupljanje pečurki i iskopavanje krompira.”

“Na nogama nismo imali ništa, a u stomacima je bilo malo šta”, kaže Dejana, Nikolina trudna žena, “ali nikada ne bih zamenila svoje detinjstvo u Hercegovini za otupljujuću turobnost u predgrađu koja očekuje moje dete: programirane i zakazane aktivnosti, časovi za ovo i predavanja za ono, verno poštovanje nametnutih pravila života, biciklizam bez kacige i razgibavanje pre vežbe… naježim se kad pomislim da ću odgajati bezličnu i ozlojeđenu mašinu.”

“Sećam se tih američkih i francuskih mirotvoraca koji su nas terali da se trkamo za limenku koka kole”, rekao sam, “da bi posle trke prosuli kolu na pod i uništili je na čelu pobednika. Sećam se kako su nam pravili modrice na košarkaškom terenu i udarali nas laktovima kao da smo pogazili čast njihovih majki. Sećam se njihovog smisla za humor, kako su u nama izazivali osećaj nesigurnosti bez ikakvog uvoda u priču. Ako je neko bio nizak po visini, oni bi ga nazivali kepecom. Ako bi neka žena imala bradavicu na nosu, oni bi se smejali veličini bradavice i rekli bi da Bog ima čudan smisao za humor. Ako bi videli muškarca sa izbrazdanim čelom, nazivali bi ga suvom šljivom. Ako bi neki muškarac nosio pocepane čizme, oni bi tog čoveka nazivali siromahom. Kada god bi se moj puniji prijatelj Miljan prošetao pored njih, oni bi zbijali šale na račun njegovih ‘muških sisa’. Ako bi žena ignorisala njihovo lajanje i zviždanje, oni bi pljunuli na nju i pokazivali da su besni…”

“Takođe se sećam kako sam se osećao posramljeno zbog smrada u mojoj kući, klimavog nameštaja, rupa u mojoj odeći, žeđi i gladi, ugleda moje majke… i bakine navike da prekida rečenice drugih ljudi svojim neprekidnim štucanjem. Stideo sam se toga što je deda pio dosta i bio sam užasnut njegovim pevanjem. Nisam hteo da bilo ko zna da sam morao da podelim sobu sa petoro ljudi i izmislio sam bogatog italijanskog kuma koji je trebalo da mi pošalje svakojake poklone i čije je bogatstvo trebalo da nasledim. Sećam se kako je moj ujak pio kafu sa našim komšijama i kako se smejao ozbiljnom slučaju hipohondrije moje majke. ‘Ništa je ne tišti kad nađe drugara koji će je držati za ruku’, govorio je on. Ja sam proklinjao svoj život, osećaj bespomoćnosti kojeg nisam mogao da se otarasim, pa se sećam kako sam poželeo da budem stariji da bih mogao da pobegnem od svih njih… zauvek.”

Dok sam govorio, Nikola je svojim oborenim očima prešao preko neke zakrpe cementa ispred sebe i nervozno je sa velikim uživanjem poslednje atome piva u svojim ustima progutao. Dejana je ispod svojih trepavica bacila pogled na njegove dugačke pletene obrve. Kada je Nikola pogledao nju, odmah je bacila pogled ka tlu. Nespretno je sela na svoju stolicu, stavila je ruku uz ruku i posmatrala svoje palčeve dok su se jurili ukrug. Niko od mojih prijatelja nije mogao da pobegne od uranjanja u duboke, veličanstvene misli.

Svi su zaćutali neko vreme; jedini zvuk koji se mogao čuti je bio zvuk prigušene radoznalosti neke zatvorene sove sa obližnjeg hrasta.

“Sećam se sličnih iskustava”, Dejana je kazala, prekidajući sovu. “Ali je tada spontanost bila posvuda i barem je postojala neka bleda nada.”

“Barem je bilo nade”, promrmljao sam sebi u bradu.