Da li ste nekada osećali da biste voleli da vam niko ne sudi po vašoj nacionalnosti ili etnicitetu? Da li se pitate kako bi izgledalo da ne morate da se izjašnjavate po nametnutom identitetu, kao što je “ja sam Italijan”, “ja sam Kinez” ili “ja sam sa Kosova”?

Pitanje granica je staro koliko i samo čovečanstvo, pa tako ako imate kosovski pasoš, onda nesumnjivo vidite da ste ograničeni fizičkim okvirima, a izolacija predstavlja ishod postojanja ovih pasoša. Ipak, postoje i druge granice; granice između urbanih i ruralnih područja, između mladih i starih, ili stranaca i meštana. Onda, tu su i rodno zasnovane granice, psihološke granice i, čak, granice između ljudi i drugih živih bića.

Ovakve vrste pitanja se nalaze u fokusu prvog izdanja kosovskog jedinog bijenala savremene umetnosti, “Autostrada bijenale”, zvanično otvoreno 19. avgusta, kada su mediji i gosti pozvani da preliminarno razgledaju 30 izložbi raštrkanih u 12 prostorija širom Prizrena.

Kustos ovogodišnjeg Autostrada bijenale je Manrej Hsu, ranije kustos bijenala i drugih izložbi na Tajvanu, u Austriji, Nemačkoj i Brazilu. Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.

Kustos ovogodišnjeg bijenala je Manrej Hsu, umetnički kritičar i nezavisni kustos čiji intelektualni rad obuhvata iskustvo sa brojnih bijenala i izložbi, kao i režiranje i predavanje na akademijama umetnosti širom sveta. Uverenje Hsua je da ljudska mašta prirodno naginje ka rušenju granica i sadrži želju da “određeni delovi našeg mozga pređu u svemir, u ono drugo, u druge kulture”.

Grad Prizren je idealno mesto za odražavanje tog kulturnog i epohalnog prelaza granica, sa etničkom raznolikošću i mešavinom istorije sa onim savremenim.

Prvi prostor bijenala je postavljen na gradskoj autobuskoj stanici, gde vas, na ulazu, dočekuje robot koji prosi i  traži novac; on je kreacija Saše Sedlaceka, ljubljanskog umetnika. Zamisao koja se krije iza ovog robota, a koji je bez ikakvih troškova izgrađen od starog i odbačenog hardvera, jeste da prosi u ime siromašnih (starih, izbeglica i invalida) na mestima kojima ove grupe obično ne mogu da pristupe i kojima saobraćaju bogati koji su jedino sposobni da pokažu saosećanje sa bezbedne udaljenosti. Prema mišljenju Sedlaceka, svako je mogao da izgradi ovog robota, a na svom web-situ daje uputstva o tome kako to uraditi.

Na prizrenskoj autobuskoj stanici će u narednih nedelju dana biti otvorena kancelarija u kojoj možete dobiti državljanstvo države Neue Slowenische Kunst (NSK). Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.

Nakon što se otarasite robota koji prosi, ignorišući njegovo “slomljeno srce” i uz njegovo tužno “možda neki drugi put” koje udara po vašem najdubljem biću, sledeća stanica je Kancelarija Neue Slowenische Kunsta za pasoše, gde za 24 evra možete da postanete član države NSK.

“Ovaj pasoš olabavljuje zamisao o datom identitetu ili datoj nacionalnosti”, kaže Miran Mohar, član grupe IRWIN, kolektiva slovenačkih umetnika koji su, zajedno sa drugim umetničkim grupama, stvorili državu Neue Slowenische Kunst, a nakon raspada Jugoslavije.

Za razliku od Kosova i drugih bivših jugoslovenskih država, NSK “je država bez kirije, bez teritorije koja postoji samo u vremenu i umu, i prevazilati ideju o naciji”, kaže Mohar. Ova država, zasad, ima 50.000 građana iz celog sveta.

Mohar se priseća jednog slučaja kada se jedan tajvanski građanin pridružio ovoj novoj državi, što nam daje uvid u to kako NSK može da pomogne ljudima da se izbore sa identitetom. Ovaj građanin NSK-a je rekao Moharu da je novi identitet “simboličan, ali vrlo važan, jer — kada imam drugi pasoš — to mi daje malo prostora. Ne moram da biram između toga da budem Kinez ili Tajvanac, već mogu da budem pomalo i nešto sasvim drugo”.

Miran Mohar, koji je pomogao u izgradnji države NSK, ne preporučuje korišćenje pasoša ove države kao putnički dokument. Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.

Ako vam je dosadno što drugima morate da objašnjavate da ste građanin Kosova ili Albanije, ili državljanin bilo koje druge države, kao i da se pribojavate da će neko o vama suditi samo na osnovu toga,možete dobiti pasoš NSK-a. Mohar kaže da ga ljudi na Zapadu koriste kada dobijaju usluge u banci ili hotelu, ali uglavnom je to kolekcionarska stvar, dok ga u Africi mnogi koriste kao svoj jedini dokument, pa čak i putuju s njime. Pored kancelarije na prizrenskoj autobuskoj stanici, pasoš NSK-a možete da dobijete i online, ali Mohar preporučuje da ga ne koristite kao putnički dokument “jer on nije međunarodno priznat”.

Autobuska stanica je obezbedila lokaciju za performans Aljkete Džafa-Mripa pod nazivom “Vodopadi”; ovaj performans je odabran jer predstavlja različite oblike političke kontrole — arena u kojoj se visoka i lokalna politika okupljaju na jednom mestu.

Na drugom spratu zgrade, postavljen je bilijarski sto sa 15 belih loptica, dok pravila igre diktiraju “najjači igrači”. Ovu scenu je prekinula Džafa-Mripa koja je legla na sto, nakon čega je popljuvala granice stola, “van okvira izražajnosti komunikacije i pomirenja”. Ovaj performans će na bijenalu ponavljati brojne druge studentkinje umetnosti.

Ista zgrada je ugostila rad kosovskog savremenog umetnika Aljbana Muju koji učestvuje na Autostrada bijenalu sa serijalom fotografija, “Granice bez granica”, što je projekat koji oslikava napuštene zgrade na graničnim tačkama u državama EU koje su članice šengenskog prostora.

Serijal “Granice bez granica” autora Aljbana Muje pomaže nam u tome da dokumentujemo promenljivu prirodu granica u šengenskom prostoru u jeku izbegličke krize. Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.

“Od vremena kada je sloboda kretanja postala realnost za ljude u Evropi, ove zgrade su otada prazne”, kaže Muja. Međutim, nedavni talas izbeglica je učinio da ove zgrade povremeno povrate svoju pređašnju funkciju. “Ove zgrade često ponovo postaju privremene granične tačke, makar imale samo po jedno policijsko vozilo, ali se tako i dalje pokazuje podela između država”, objašnjava on.

Muja izlaže i svoj raniji rad, “Uhvati me”, koji ga oslikava kako preskače američko-meksičku granicu. “Pokušao sam da prikažem kako postoji sloboda kretanja iz Amerike u Meksiko, ali ne i obratno”, kaže Muja.

Napuštajući autobusku stanicu i prateći kartu koju obezbeđuje Autostrada bijenale — vodi vas ka brojnim prostorima širom Prizrena, uključujući Arheološki muzej, bivšu osmatračnicu koja je deo Turskog kupatila izgrađenog 1498, porodičnu kuću porodice Saraj iz 19. veka, a koja se nalazi u istorijskom centru Prizrena, kuću Lokvica koja je najstarija kuća u kompleksu Maraša i čiji se vlasnik kune da je izgrađena pre 250 godina, kao i Plavu kuću, još jednu iz 19. veka koja se nalazi između tvrđave i grada.

Italijanski umetnik Stefano Romano istražuje grad i njegove granice uz pomoć ‘Haikua’, vizuelnom instalacijom održanoj u jednoj prizrenskoj kući iz 19. veka. Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.

Stefano Romano, italijanski umetnik koji trenutno radi u Albaniji, izlaže u Plavoj kući svoj rad pod nazivom “Haiku”, što je serijal četiri videa koji se bave tradicionalnom vrstom japanske poezije, haikuom, koja se sastoji iz tri reda, dva od pet samoglasnika i srednjim redom od sedam samoglasnika.

Romano objašnjava da se haiku deli na tri trenutka, od kojih dva liče jedan na drugi, dok im se treći suprotstavlja. Njegova haiku poezija bazira se na istrazi urbanog prostora: “suština je u nekoj vrsti istraživanja grada, što je deo mog interesovanja u ovoj igri kompozicije i videa, gde mogu da dodirnem realnost grada”, kaže. “Dodirujem samu ideju o gradskim granicama i rastačem i prekomponujem ga na sasvim drugačiji način, prilikom čega gledalac gubi ideju o vremenu i prostoru.”

Romanov cilj je da publika ne zna gde se nalazi, koji grad posmatra i koja je godina.

Posle razgledanja Plave kuće, koja se nalazi na putu ka tvrđavi, postoji još jedan prostor koji se zove “Ruševine”, gde instalacija Doruntine Kastrati, “Duga šetnja”, sadrži figure nalik kozama sa tri metra dugačkim nogama koje se nalaze u različitim položajima, neke su uperene ka sobama a neke ka gradu u podnožju. Kustos Hsu objašnjava da su figure bile planinske koze koje su svoje domove sagradile u najekstremnijim uslovima, preživljavajući na strmim liticama i tražeći svojim dugim nogama hrane koje skoro da nema, što je metafora za dugu šetnju izbeglica koje traže svoj novi dom.

Drugi rad Saše Sedlaceka, “Nebo u ruševinama”, naglašava količinu otpada koji ljudi ostavljaju u svemiru, kao i na Zemlji. Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.

Poslednja stanica je Prizrenska tvrđava, koja je domaćin širokog spektra izložbi, uključujući još jedan impresivni rad Sedlaceka — pod nazivom “Nebo u ruševinama”, što je instalacija koju je postavio u podrum tvrđave. Sa samo nekoliko sitnih otvora na desnoj strani, soba sadrži zlatni sjaj mračniji od sumraka. Postavka projekta stvara osećaj prastarosti koja se suočava sa brzim širenjem modernizacije, dok se na udaljenom zidu projektuje video koji pokazuje pogled na obližnji kosmos koji je prepun svemirskog otpada.

Bijenale u svom programu opisuje svrhu ovog projekta, ističući da “svemir, uprkos svom prostranstvu, nije toliko neograničen da bismo prosto mogli da svoje loše navike sa Zemlje prenesemo u svemir”, dok je svemir definisao kao sledeću moguću granicu.

Na tvrđavi se prikazuje još jedan vizuelni rad, “Kartografi”, Valentine Bonici, italijanske umetnice koja trenutno živi u tirani. “Kartografi” se usredsređuju na Italijane u vreme izbijanja Drugog svetskog rata, kada je Musolini objavio rat saveznicima, kao i na posledice koje je ovakav čin imao na običan narod, samo zbog njihove italijanske nacionalnosti.

Valentina Bonici provela je četiri godine istražujući način na koji je pojam nacije uticao na Italijane u vreme Drugog svetskog rata. Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.

“Napravila sam ovo negde između Glazgova, oboda Pariza i juga Italije”, kaže Bonici. “Trebalo mi je četiri godina da napravim ovaj video. Ljudi govore o svojim iskustvima iz rata, a za vreme produciranja ovih intervjua, kroz njihove priče sam shvatila kako nacija predstavlja nešto što je jedna prava invazija.”

Ukratko, ovaj video istražuje ulogu koju nacionalnost igra u našem svakodnevnom životu i definiše način na koji će drugi da reaguju na to. Reč je o ideji koju kustos Hsu naglašava u svom intervjuu sa K2.0, ističući da granice i dalje stvaraju napetost i sporove čak i u našem savremenom svetu, te predstavljaju realni problem koji je vredan promišljanja, što je hteo da postigne prilikom svog kustoskog rada.

Organizatori su izjavili da su vrlo zadovoljni “rezultatima napornog rada koji je grad pretvorio u muzej i centar savremenosti, dok se istovremeno obeležavaju novi prostori za eksperimentisanje sa stotinama godina prizrenske istorije”.

Oni kažu da, zasad, uživaju u širokom spektru izložba u Prizrenu, što je plod devetomesečnog Hsuovog rada. Dodaju da prvo izdanje predstavlja samo kamen-temeljac ovog novog umetničkog putovanja koje ima za cilj “da proširi granice kulture i probudi kreativnu energiju Kosova, regiona i šire”.

Autostrada bijenale traje do 23. septembra širom Prizrena.

Naslovna fotografija: Agan Kosumi / K2.0.