Visio je u vazduhu, odvojen od zemlje, manevrišući da bi postavio korpu povrh krana malog kamiona koji ga je uzdigao sa njegovim četkicama. Dva dana zaredom Andrej Zikić, umetnik iz Beograda, pokušavao je pretvoriti istrošenu fasadu zgrade u Ulici Misljima Širija (Myslym Shyri) u Tirani u umetničko platno. Ovaj rad, dečak sa biciklom preko ramena, bio je završen sem nekih konačnih poteza četkicom.

Ovaj ulični umetnik iz Srbije, čije je umetničko ime Artez, jedan je od 13 umetnika koji su se odazvali pozivu Opštine Tirana da učestvuju u prvom Festivalu murala u glavnom gradu Albanije početkom juna.

Prvi Festival murala u Tirani okupio je ulične umetnike koji nesigurno vise u vazduhu dok oslikavaju gradske fasade. Fotografija: Artan Rama / K2.0.

“Preko boja pokušavamo da pošaljemo pozitivne poruke”, kaže direktor Gradske kancelarije za ukrašavanje, Henril Cule. Sa malim budžetom, direktor mora da ispregovara i dobijanje dozvole za korišćenje nekih fasada, posebno za prozore na prvom spratu koji su u vlasništvu građana koji često sa skepsom gledaju na ovu vrstu umetnosti.

Nekoliko dana kasnije, još deset umetnika je pozvano da naslika murale na fasade i druge objekte u glavnom gradu. Projekat je ovaj put vodila Direkcija za promociju grada, ali kako oni sarađuju pod okriljem Opštine Tirana, aktivnosti su stopljene u jednu radnju.

U gradu sa nekontrolisanim urbanističkim rastom, ulična umetnost je šansa da se napravi siguran prostor i iskoristi za direktnu komunikaciju sa pešacima.

Nekoliko ulica dalje, na ulazu u komšiluk ‘Komuna Pariza’, Likuado (Licuado) iz Urugvaja crta portret žene na strani tanke zgrade bez prozora. Simboli otkrivaju prijatnu metaforu dok umetnik cilja da pretvori ulične zvuke u uličnu umetnost. “To je majka… moja majka”, rekao je. “Ali ona predstavlja sve majke!”

Majka Likuada, uličnog umetnika iz Urugvaja, sada bdi nad gradom. Fotografija: Artan Rama / K2.0.

Zajedno sa svojim slikama, četkicom i ručkom koji čuva u maloj plastičnoj posudi, on će ostati pri vrhu skele do kasno. Gradski zvuk bledi sve više što je visina veća, ali se Likuado nada da će ikona na kraju da se spusti na ulicu.

Oko njega se nalazi gusta mreža brendova i kablova za Internet koji šire neizvesnost i nesigurnost, ali se u njenim rukama nalaze niti koje nas na tradicionalan i savremen način povezuju sa prošlošću i obećanjem o večnosti.

“Ulica me inspiriše. Ispunjava me poezijom”, kaže drugi ulični umetnik, Eldi Veizaj. “Svoje boje prilagođavam terenu, baš kao što to rade arhitekte. Onda slika pripada vama”, izjavio je za K2.0. Gradska kancelarija za ukrašavanje je podigla skele u blizini Gradskog parka Tirane, dozvoljavajući Veizaju da provede tri dana kreirajući mural za grad.

Rad Eldija Veizaja na Festivalu murala u Tirani poslužio je da dopuni prirodno okruženje. Fotografija: Artan Rama / K2.0.

Njegov rad “Ave Maria” potvrđuje prirodne elemente kroz ženski portret. “Pokušao sam da doprem do ljudi, pa sam tako izgradio portret sa bojama vode”, rekao je.

Dobar koncept, pomislih. Ali kako nam pomaže da razumemo grad i njegove probleme? Da li može da doprinese zelenilu na fasadi?! Ako ne, vratimo se u galeriju!

Albanija, nekada komunistička i izolovana zemlja tokom Hladnog rata, danas je zemlja otvorenih ruku, dok je Festival murala u Tirani mogućnost da se autori popnu na fasade.

Globalizam i metropole doprinose stvaranju nove estetike. Materijali i tehnike su se promenili. Umetnici, oslobođeni od kustosa, šire svoju energiju. Ipak, da li je samo estetika ta koja ispunjava razmotavanje ega umetnika?

Razgovor sa čovekom koji je, zajedno sa svojim timom, omogućio da se festival održi pomogao mi je da bolje razumem. Gradska kancelarija za ukrašavanje zvuči kao staromodni termin, ali direktor Cule odaje sasvim drugačiji utisak. Ruke su mu bile prekrivene tetovažama, pa je tako bilo lakše razumeti njegove motive.

Kažem mu da boje nisu dovoljne. On odgovara, sa dozom sigurnosti, da zidovi nisu tu da bi rešili probleme. Ali, mu kažem, neka problemi budu vidljivi na zidovima, iskažimo kritiku tako. On mi odgovara da nijedan umetnik dosad nije tražio nešto tako.

Završavam intervju, ali nikad nisam zadovoljan pitanjima, čak i kada mi se dopadnu odgovori. Tako sam boje ostavio po strani i odlučio da penetriram fasadu.

Nadin (Nadine) Kseibi, umetnici sa rumunskim i sirijskim državljanstvom, dodeljen je rad u komšiluku Blok prilikom Festivala murala. Pre nego što je počela da radi, uklonila je jedan poster sa zida koji je tamo postavljen pre nekoliko meseci.

Iako je Festival murala obojio fasade u Tirani, novi radovi su u nekim slučajevima zamenili već postojeću uličnu umetnost, često onu političkog karaktera, uključujući rad “Sorella Tone” koji je napravila aktivistička grupa Ćeta (Ceta). Fotografija: Artan Rama / K2.0.

Raniji rad je preobrazio “Motra Tone”, poznato delo albanskog klasičnog slikara Kola Idromena, dajući mu savremeni preobražaj i nazivajući ga “Sorella Tone”, što je prevod sa albanskog na italijanski, kao komentar na ogroman broj italijanskih call-centara koji rade u Albaniji. Rad je napravila Ćeta, grupa aktivista koji anonimno rade i koji uz pomoć svoje kreativne energije kritikuju vladine politike preko grafita.

Rad Kseibi, “Nevinost bez identiteta”, bio je prelep, možda najbolji na Festivalu, ali su okolnosti pod kojima je napravljen — uklanjanje drugog postignuća uz pomoć opštinskih organa — kod mene stvorile frustraciju.

“Nevinost bez identiteta”, rad Nadin Kseibi, bio je jedan od istaknutijih radova na Festivalu, ali je napravljen u kontroverznim okolnostima. Fotografija: Artan Rama / K2.0.

Avgusta 2016, gradonačelnik Tirane, Erion Veliaj, izdao je naređenje na osnovu Pravila i uslova za korišćenje javnog prostora u opštini, samo nekoliko meseci nakon što je Ćeta počela da sprovodi aktivnosti.

Rad Ćete je često eksplicitno političke prirode. Drugi rad je sadržao transformaciju slike socrealizma Šijaka (Shijak) o ubijenom partizanskom borcu Voji Kuši (Vojo Kushi) povrh tenka, repozicionirajući ga na jaguar. Drugi rad, Majka Zilja (Zylja), upućuje na stariju ženu koju je opština kaznila zato što je prodavala praziluk na ulici, dok je ova grupa proizvela i šablon kojim se čuva sećanje na Arditija Đokljaja (Arditi Gjoklaj), tinejdžera koji je preminuo pod nerazjašnjenim okolnostima na deponiji Šara (Sharra) u Tirani.

Posle serijala završenih radova, izloženost je i dalje problem. Javni prostor je postao omiljeno mesto za izlaganje radova aktivista Ćete, kao što je slučaj i sa bojnim poljem na kom se sukobljavaju sa vlastima. Za samo nekoliko sati ili dana, slike koje je Ćeta nacrtala često su skrivane ili menjane.

Za samo nekoliko minuta, uz pomoć tehnike spreja, krede ili postera, aktivisti su ispunili zidove sadržajem, skriveni pod kapuljačama, izbegavajući kamere.

Jedno veče sam upoznao troje njih. Nisu mi rekli kako se zovu, ali su mi pokazali dobar deo svoje subverzivne akcije. U malom skloništu, sa krovom i baštom, ovako smo proćaskali:

Ja: Ko ste vi?

Ćeta: Političko-umetnička grupa.

Ja: Šta želite da postignete?

Ćeta: Da provociramo, ali i da emancipujemo.

Ja: Zašto se krijete?

Ćeta: Da bismo izbegli kazne i da fokus ne bi bio na nama, nego na fenomen.

Ja: Ko vas plaća?

Ćeta: Radimo volonterski.

Ja: Ko vas vodi?

Ćeta: Niko! Odluke donosimo grupno.

Ja: Zašto ne tražite dozvolu da postavite postere na javnim prostorima?

Ćeta: Jer su to javna mesta i ona pripadaju nama.

Rekli su mi da će ostati anonimni i da je zajednički rad bitniji od bilo čijeg ega.

Drugi ulični umetnik, Ergin Zalošnja, čije je umetničko ime Diversanti, stvorio je prvi časopis sa posterima na zidu, pod nazivom Sputnjik, i to pre pet godina, ali su opštinski organi uklonili i njegove radove.

Prema mišljenju Zalošnje, skrivanje nikada nije bilo cilj, ali njegov časopis nije imao više sreće od radova Ćete. Izradio je časopisa sa posterima na zidovima prestonice, ali su ih radnici Gradske kancelarije za ukrašavanje zatim uklonili. Ipak, na obodima Bloka postoje tragovi njegovog zabranjenog grafita, odnosno ono što je od tog grafita ostalo…

Očekuje se da će trinaesto delo, “Poverenje kula”, uskoro ugledati svetlost dana. Da vidimo koliko će dugo izdržati! Bez obzira na to, u očima posetilaca i stanovnika glavnoga grada, ukrasne boje grada vide se jasnije od crnog distopijskog društva koje Egini predstavlja.

U pokušaju da pridobiju građane na svoju stranu, umetnici i vlasti koriste ulicu da bi stvorili novu urbanu estetiku, estetiku sa određenom porukom. Ali pored svojih ciljeva, zbog različitih motiva, ulična umetnost se pretvara u borbu za ulicu, a ne za samu umetnost. Pravo na javni prostor stvara rizik od toga da vlasti donesu selektivne odluke, a na štetu svojih protivnika i političke slobode.

Početkom ovog leta u Tirani, neki inostrani umetnici koji su ‘okupirali’ fasade bili su zaista divni. Ipak, kada prestane efekat koji stvara boja, postavlja se sledeće pitanje: Kome služi umetnost na fasadama? Da li je to ilustracija trenda ili nešto više od ega savremenog umetnika?

Tirana uzdiže svoje fasade. Dajmo zidovima mogućnost da ispričaju istinu, kroz boje, ali i kroz kontraste, kroz radnju koja ima za cilj da izazove kolektivnu reakciju, a ne samo da povredi ego uličnih umetnika.

“Mala gradska družina koja ukrašava”, kako ih je gradonačelnik Veliaj označio tokom svoje predizborne kampanje, sada je počela da razume šta znači nositi na plećima odgovornost donošenja odluka. Ipak, imaju li oni slobodu i mogućnost da pretvore uličnu umetnost u platformu za dijalog, umesto u diktaturu?

U gradu u kom ulična buka i vreva prete da uguše zvuk, fasade moramo da čujemo, one treba da progovore. Festival murala u Tirani makar pokazuje da su one tek počele da mucaju…K

Fotografije: Artan Rama / K2.0.