Longform | Prava žena

Beskućnice u sopstvenim kućama

Žene se bore za svoje pravo na imovinu, u kući i van nje.

Marigona Buja bez oklevanja kaže da je njena bivša dvospratna kuća u Lipljanu bila pogrešna adresa. Tamo je živela duže od godinu dana nakon sklapanja ugovorenog braka kojem su posredovale dve porodice u oktobru 2014.

Kako priča, već nekoliko dana nakon venčanja, videla je da je svrha njenog postojanja u porodici njenog supruga bila isključivo da bude služavka. Štaviše, kupatilo na drugom spratu bilo je jedino mesto u kom je mogla da ima malo privatnosti.

“Tamo sam plakala, tamo sam psovala, tamo sa proklinjala”, kaže dvadesetdevetogodišnjakinja iz lipljanskog sela Bujance.

Marigona hitro pojašnjava da u spavaćoj sobi nije bilo privatnosti, jer je njen svekar prepravio vrata tako da se otvaraju spolja čak i kada su zaključana.

Kaže da je ovaj stepen kontrole i nadzora uveo njen bivši svekar u odsustvu njenog supruga, koji je živeo na relaciji između Kosova i Nemačke, gde je ova porodica poslovala. Ipak, čak i kada bi ispričala svom suprugu o ponašanju njegovog oca, jedini odgovor, po njenim rečima, bio je “moj je otac glava kuće, klanjam se njemu i Bogu”.

Marigonini odnosi sa svekrom i svekrvom počeli su da se pogoršavaju početkom 2015, kada je zatrudnela. Marigona kaže da je njen bivši svekar postao još okrutniji kada je saznao da nosi devojčicu.   

“Govorio bi: ‘Ja sam muškarac u ovoj kući, vi ste moje sluge.’ Tako je razmišljao”,

kaže Marigona o svom bivšem svekru.

Marigoni je bilo naređeno da po ceo dan stoji na nogama, da obavlja kućne poslove petočlanog domaćinstva — gde su živeli svekar, svekrva, Marigona, njen suprug i dever. Ona kaže da joj je posebno teško padalo da u jednom danu očisti unutrašnje zidove dvorišta i da posle večere stoji satima bez prestanka.

“On [njen bivši svekar] nije dozvoljavao nikome da ide na počinak pre njega i ja sam morala da budem na nogama sve vreme da bih mu sipala čaj dok ne završi; često sam morala da stojim do tri ili četiri ujutru — što je radila i cela porodica”, kaže ona. “Govorio bi: ‘Ja sam muškarac u ovoj kući, vi ste moje sluge.’ Tako je razmišljao.”

Kaže da su je sprečavali da nastavi školovanje, iako je bila brucoškinja na katedri za albanski jezik i književnost Univerziteta u Prištini, a pod izgovorom da “tebi ne treba škola jer ovde imaš sve”. Nije joj bilo dozvoljeno ni da posećuje svoje roditelje bez pratnje nekoga iz porodice njenog sada već bivšeg supruga.

Ovu kuću nikada nije smatrala svojim domom možda zato što je patrijarh naređivao ili kontrolisao svaku radnju i svaki pokret.

Marigona Buja je podnela zahtev za razvod nakon godinu dana provedenih u nasilničkoj tazbini, dok je sukob sa njenim bivšim suprugom i njegovom porodicom nastavljen na sudu. Fotografija: Agan Kosumi.

Ponižavajuće iskustvo koje najbolje pamti bio je čin pokornosti u vidu običaja pod nazivom “uzimanje ruke” — arhaični obred koji se i dalje praktikuje u nekim kosovskim porodicama. Običaj nalaže novoj nevesti — pored toga što mora da čeka stojeći i poslužuje porodicu svog supruga — da pozdravi svoje roditelje i goste, mahom žene, tako što im uzima ruku i pažljivo je pomera gore-dole uz svoje lice, dok se istovremeno klanja i gleda u pod.

“Morala sam svaki dan da uzimam ruku tazbine”, kaže ona, prisećajući se da je to trajalo nekoliko sedmica nakon venčanja. To je činila da bi izbegla sukobe. “Znate kako ovdašnji muškarci rešavaju probleme, a ja nisam htela da pravim neprilike svojoj porodici.”

Međutim, po rođenju njene ćerke, situacija se još više pogoršala kada je Marigonin lekar preporučio da 10 dana leži u krevetu. Njen bivši svekar je ignorisao savet doktora, naređujući joj da obavlja dnevne kućne poslove samo tri dana nakon porođaja.

Upravo je u to vreme Marigonina porodica — majka, otac i brat — bila u poseti da čestita na prinovi. Ipak, kada su videli teško stanje u kom se nalazi njihova ćerka, jer je morala da opslužuje goste neposredno po porođaju, situacija se pogoršala i pretvorila u verbalni sukob, a zatim je usledila i fizička konfrontacija između njenog bivšeg supruga — koji se vratio iz Nemačke po rođenju ćerke — bivšeg svekra i članova njene porodice.

Marigona kaže da je uspela da pokupi svoju ćerku i napusti kuću sa roditeljima.

Pravda protiv patrijarhata

Marigona se u septembru 2015. vratila u kuću svojih roditelja u lipljanskom selu Bujance, gde živi i danas. Tog meseca je prijavila svog bivšeg svekra policiji za psihičko nasilje i podnela zahtev za zabranu prilaženja, koji joj je odobren. Tužila ga je i za zlostavljanje.

Krivični zakonik Kosova definiše zlostavljača kao “svakoga ko primenjuje obrazac ponovljene ili neželjene pažnje ili komunikacije sa namerom da se zlostavlja, zastraši, povredi, ošteti imovina ili ubije druga osoba ili njena deca […] ili svakoga ko drugog stavlja pod nadzor sa namerom da zlostavlja, zastraši, povredi, ošteti imovinu, ili ubije drugu osobu ili njenu decu […]”.

Kaže da je morala da se nosi sa tim oblicima nasilja svakodnevno u periodu od godinu dana, dok su živeli zajedno, zbog čega je Marigona svog bivšeg svekra tužila sudu pre pet godina. Međutim, ogorčena je zbog toga kako se njen slučaj sporo procesuira i kaže da je tuženi često tretiran kao žrtva, uprkos tome što joj bivši svekar i dalje preti, posebno po pitanju njene ćerke.

Prema podacima koje je Sudski savet Kosova ustupio Kosovu 2.0, 2019. godine bilo je 450 bračnih sporova, od kojih 369 i dalje nije rešeno. Pored toga, od 553 razvoda prošle godine, 345 i dalje nije rešeno.

“Neću joj dozvoliti da uzme moju unuku čak iako se okonča u krvoproliću”, bile su reči njenog bivšeg svekra na sudu, kaže Marigona. “Zar to nije pretnja?” pita Marigona.

Uprkos tome, pet godina nakon odlaska iz kuće, lipljanski sud je 21. septembra ove godine osudio njenog bivšeg svekra Ć.S. na šestomesečnu zatvorsku kaznu za krivično delo uznemiravanja. Prema izveštajima iz medija, optužnica tužilaštva u Prištini navodi da je, između oktobra 2014. i avgusta 2015, Ć.S. stalno komunicirao sa oštećenom stranom da bi je zlostavljao, psujući je i vređajući.

Međutim, uz saglasnost optuženog, sudija je saopštio da će se kazna zameniti za novčanu sumu od 2.000 evra, čime je bivši Marigonin svekar pušten iz zatvora.

Ipak, nasilničko ponašanje njenog bivšeg svekra bilo je samo jedan od brojnih sudskih sukoba kroz koje je Marigona morala da prođe, a što se dešava i drugim ženama u sličnim situacijama. Prilikom privođenja brakorazvodne parnice kraju, bračni drugovi se obično spore oko podele imovine. Bez obzira na konkretne detalje, pravosudni sistem u ovim slučajevima uglavnom primenuje selektivni — i često diskriminatorski — pristup koji zanemaruje ženinu patnju.

To je upravo višegodišnji predmet kritika organizacija za ženska prava i brojnih aktivista. Prema rečima Ljuljete Demoli (Luljeta Demolli), direktorke Kosovskog centra za rodne studije (KCRS), pravosudni sistem često primenjuje takav ravnodušan pristup čak i prilikom razvoda, gde štiti bogate muževe i žene lišava svake imovine.

“Nasilje, nasledstvo i pozicija na kojoj se donose odluke međusobno su povezani elementi, jer se i same sudije lično zalažu za tradicionalne norme — jer patrijarhat podržava muškarce, drži ih na položaju moći i u institucijama”, kaže Demoli.

Iako je Kosovo unapredilo svoj zakonodavni okvir te su zajemčene jednake slobode i prava ženama i muškarcima — što je uvršteno i u Ustav Kosova, koji utvrđuje i primenu međunarodnih instrumenata, poput Konvencije Ujedinjenih nacija o eliminaciji svih oblika diskriminacije nad ženama — radnici u institucijama često se rukovode kulturološkim vrednostima koje se oslanjaju na patrijarhat.

Prema rečima Ljuljete Demoli, način na koji je sve organizovano u domaćinstvu, iako nije onako rigorozno kao nekad, potiče iz bivšeg sistema patrijarhalnih vrednosti koji je uređen Kanunom Leke Dukađinija (Lek Dukagjini), a koji je autoritet muža nad ženom uvek stavljao u prvi plan, lišavajući je tako slobode izbora i individualnih prava.

Ljuljeta Demoli, direktorka Kosovskog centra za rodne studije, kaže da tradicionalne norme i običaji rađaju ideje i prakse koje služe da izopšte žene i njihovo pravo na nasledstvo. Fotografija: Agan Kosumi.

Na primer, prema slovu Kanuna, brak je morao da se dogovori između muškaraca ili sa posrednicima — slično onome što se dogodilo u Marigoninom slučaju. Pored toga, ovaj običajni zakon utvrđuje da se venčanje ćerke mora ugovoriti prema volji oca, braće ili rođaka. Smatralo se da je žena zadužena za fizički rad i rađanje dece. “Prema Kanunu, venčanje je značilo osnivanje domaćinstva, veći broj članova porodice za rad i rađanje dece”, kako stoji u Kanunu. 

Demoli kao primer uzima Kanun da bi slikovito prikazala kako ove norme i ovi običaji, od kojih se neki prenose sa kolena na koleno, drže žene na margini domaćinstva; Kanun nas uči da sve unutar kućnih zidova pripada muškarcu.

U stvari, nešto slično ovome zadesilo je i Marigonu. Uprkos činjenici da Porodični zakon Kosova utvrđuje da je imovina stečena u braku — bilo kroz nasledstvo, donaciju ili bilo koji drugi oblik sticanja imovine — jednaka specijalnoj imovini, kada je napustila kuću, Marigoni nije bilo dozvoljeno da uzme bilo šta od stvari koje su joj pripadale.

“Nisu mi dopustili da uzmem poklone koje je donela moja porodica, od čega je većina bila nakit, zlato, odeća i još neke druge stvari”, kaže ona. “Onda sam zahtevala da mi se te stvari vrate pomoću naloga za zaštitu, ali moj zahtev nije odobren. Odbijen je.”

Arjeta Gaši (Gashi) iz Prištine je doživela slično iskustvo prilikom podele imovine. Negirana je njena tvrdnja da je dala bilo kakav doprinos domaćinstvima u kojima je živela dok je bila u braku; sedam godina je živela zajedno sa tazbinom u njihovoj kući, a zatim tri godine u stanu upisanom na ime njenog supruga. Arjeta, koja se udala 2003, razvela se posle 10 godina braka.

“Kuća u kojoj smo živeli prvih sedam godina pripadala je njegovim roditeljima, ali nakon što sam se udala, pobacala sam sve stare stvari i zamenila ih novim. Od kašičice do lampi, sve sam sama kupila, sve. Spavaću sobu, sve”, kaže Arjeta. “Kada sam se udala, roditelji su mi kupili poklone, sudove, nameštaj za spavaću sobu, veš mašinu, mašinu za pranje sudova, spavaću sobu moga sina i mnoge druge stvari unutra pripadaju meni.” 

“Izašla sam iz stana samo sa odećom koju sam imala na sebi i sa sinom”,

kaže Arjeta.

S obzirom na to da njen doprinos nije uvažen, ona je 2016. tužila svog bivšeg supruga L.R. za to što je negirao njen doprinos zajedničkom domaćinstvu. Uprkos tome što Porodični zakon utvrđuje da imovina stečena u braku predstavlja zajedničku imovinu, Osnovni sud u Prištini je odlučio da odbaci Arjetin zahtev za tužbu, i to nakon 11 saslušanja između 2016. i 2018.

Pored toga što je davala doprinos domaćinstvu roditelja svog bivšeg supruga, kaže da je čak obezbedila dokaze na sudu o uzimanju kredita za potrebe renoviranja stana u kom je živela poslednje tri godine braka sa suprugom i sinom. Prema Arjetinim rečima, uložila je 7.000 evra od ovog kredita, ali sud nije uzeo u obzir ove dokaze.

“Izašla sam iz stana samo sa odećom koju sam imala na sebi i sa sinom”, kaže ona.

Arjeta je tražila poništenje prvostepene presude i Apelacioni sud je poslao slučaj na ponovno suđenje. Posle apelacije, Arjeta je učestvovala na još 11 saslušanja, ovaj put pred drugim pretresnim većem te se broj saslušanja na kojima je učestvovala popeo na 22.

“Sudije su se dosad triput promenile. Poslednja sutkinja me je užasno obeshrabrila. Ona je izračunala da je moj doprinos bio 10.000 evra i saglasila se sa njegovom računicom [tj. računicom bivšeg supruga]”, kaže Arjeta. “Sada sam se umorila. Umorna sam od odlaska na sud svakog meseca i to me stresira.”

Nakon konačne procene, u novembra prošle godine je uložila još jednu žalbu kod Apelacionog suda. Ipak, i dalje nema konačne odluke.

“Ljudi koji rade u sudu misle da sam se tamo zaposlila”, kaže Arjeta, objašnjavajući da već duže vreme posećuje razne sudove.

Pored radnog mesta u Operateru sistema, prenosa i tržišta Kosova (KOSTTI), gde je radila 10 godina, Arjeta je, baš kao i Marigona, svakodnevno vodila računa o kućnim poslovima, pritom odgajajući svoga sina.

Porodični zakon odgajanje vidi kao doprinos domaćinstvu, to jest “pomoć jednog supružnika pružena drugom supružniku, na primer, odgajanje dece, obavljanje kućnih poslova, briga o imovini i održavanje imovine ili bilo koji drugi oblik rada ili saradnje koji se odnosi na upravljanje, održavanje ili uvećanje zajedničke imovine”.

Arjeta kaže da sud u njenom slučaju nije uzeo u obzir ovu zakonsku odredbu.

“U [toj] kući sam živela pet godina sa dve starije osobe”, kaže ona. “Sama sam obavljala kućne poslove; [vodila sam brigu o] kuhinji i kupatilima, radila sam sve. Svekrva mi je pomagala samo malo. Ali kada je u pitanju čišćenje i kuvanje, sve sam sama radila. Muž mi nije pomagao, čak ni pri odgajanju našeg sina.”

Prema studiji Instituta Riinvest, žene kao što je Arjeta, koje rade u privatnom sektoru, ulažu još dva-tri sata pružajući negu drugima i obavljajući ostale neplaćene kućne poslove. Prema tome, žene rade 10 sati i 30 minuta u proseku, što se naziva i “duplom smenom”.

Posle 10 godina braka, prvo je njen bivši suprug, a zatim i pravosudni sistem, negira Arjeti pravo na doprinos koji je dala kući i stanu u kojima je živela. Fotografija: Agan Kosumi.

Kao samohrana majka i zbog sopstvenog iskustva, Arjeta je osnovala Udruženje samohranih roditelja koje pruža podršku samohranim majkama da zaštite svoju privatnost, stabilnost i kontinuirano vode brigu o svojoj deci. Ova organizacija nudi pomoć roditeljima i deci koji su upleteni u brakorazvodne parnice tako što održava sastanke i daje stručne pravne savete.

Arjeta kaže da je najveći problem s kojim se ove žene suočavaju taj što nemaju utočište, jer mnoge od njih odlaze iz kuće samo “sa onim što imaju na sebi”.

“Brojne žene imaju problem da pronađu sklonište i odlaze kod svojih roditelja ili drugih rođaka, ali ima i slučajeva kada se vraćaju natrag [u muževljevu kuću], jer nemaju kuda drugo da odu”, kaže ona, jer i sama živi sa roditeljima od 2013. “U Dragašu imamo jedan slučaj da se žena vratila u kuću svog supruga jer joj je, prema njenim rečima, obećao da će je manje tući.”

Na osnovu podataka iz njene organizacije, Arjeta kaže da je, od 100 slučajeva, samo u jednom muž taj koji odlazi iz kuće.

“Izbacuju ih kao stare krpe”, kaže ona. “Ima žena u organizaciji koje pitaju da li mogu da prodaju bubreg da bi kupile kuću.”

Od avgusta 2019, od ukupno 164 spora u vezi sa isterivanjem iz kuće ili stana u 2019, 152 slučaja se i dalje vode kao nerešena, a prema podacima Sudskog saveta Kosova.

Fatima* je, takođe, primorana da ode iz kuće, gde je živela 33 godine sa svojim sada preminulim suprugom. Međutim, za razliku od Arjete, njen odlazak iz kuće se nije desilo zbog sudskog spora ili pritiska, već zato što par nije imao decu i nije ostavio naslednike za sobom. To je Fatimu nateralo da napusti kuću u kojoj je živela duže od tri decenije.

Kaže da je osećala veliku bol i v stres jer nije mogla da rodi decu. I to ne zato što nisu imali decu, već, kako kaže, zato što su morali da trpe neprestani pritisak sebi bliskih osoba i prijatelja.

“Mene je nekako bilo briga što nemamo decu, ali kada smo primetili da nas ljudi posmatraju kao da smo neki bednici zato što ih nemamo, ili kada su nam govorili, ‘nadam se da će vam Bog podariti sina’, to je stvaralo veliku napetost”, kaže ona. “Moj muž bi se dosta razgnevio kada bi nam to neko rekao.”

Tokom godina provedenih u toj kući koja se nalazi u zabačenom delu orahovačke opštine, Fatima je radila sve kućne poslove.

“Moje telo je dotrajalo, kuća je imala dva i po sprata; ja sam prala, čistila, kuvala i osećala depresiju”, priseća se ona. Iako je suprug nije primoravao da obavlja ove poslove, ona smatra da te obaveze spadaju u ono što društvo očekuje od žene, to jest kako treba da se ponaša te da je u pitanju podela rodnih uloga, gde se tvrdi da “tako sve žene rade”.

Međutim, neko vreme nakon proslave 33. godišnjice, Fatimin suprug je preminuo posle borbe sa teškom bolešću, ostavljajući je samu u kući koju je, naposletku, napustila nekoliko dana kasnije.

“Čim je bdenje za moga supruga završeno, njegova braća su došla i rekla mi: ‘Fatima, kako hoćeš da ovo uradimo?’” seća se. “To jest, pitali su me kada ću da napustim kuću i imovinu.”

Iako je Fatima otpočetka slutila da će je to pitati, bilo joj je teško kada je morala da napusti kuću u kojoj je živela 33 godine.

“Bilo je gore nego kada smo napustili kuću za vreme rata. Zaboravila sam tugu koju sam osećala zbog muža”, Fatima se priseća. Uz nju su bila njena mlađa braća koja su se, takođe, saglasila da joj kuća ne pripada. 

“U to selo sam otišla samo jednom nakon što sam se [ponovo] udala i prošla sam pored kuće. Celo telo mi je zadrhtalo”,

kaže Fatima.

Fatima kaže da je dok joj je muž bio živ, često mu predlagala da prodaju imovinu na selu i kupe kuću u gradu, gde bi se preselili. Tako bi, po njenim rečima, “u gradu bilo lakše da se zaštiti imovina”. Ipak, njen suprug se nije složio sa ovim predlogom.

Iako se ponovo udala i osnovala novu porodicu, Fatima kaže da joj je nemoguće da zaboravi svog pokojnog muža, svoju kuću i njihovo dvorište.

“U to selo sam otišla samo jednom nakon što sam se [ponovo] udala i prošla sam pored kuće. Celo telo mi je zadrhtalo”, kaže ona. “Nama ženama je teško, jer kao da nemamo nikakvu podršku bez muškarca.”

‘Kuća’ — ženino mesto u domaćinstvu

Stroge stereotipske koncepcije i očekivanja o podeli rodnih uloga dodatno sužavaju delokrug ženi u kući i porodici. Iako je suština aktivizma upravo u tome da se ovi pojmovi preispitaju, strogoća ovih običaja i dalje je gotovo nepremostiva kada je u pitanju rodna ravnopravnost.

Adelina Teršani (Tërshani), aktivistkinja za rodnu ravnopravnost zaposlena u Mreži žena Kosova (MŽK), posebno se kritički odnosi prema shvatanju domaćinstva u patrijarhalnim društvima kakvo je Kosovo.

“Patrijarhalno društvo na svakom koraku, u svakom trenutku, pokušava da razdvoji žene od koncepta kuće — bilo fizički ili emotivno”, kaže Teršani. “Kuća je poslednji kapital kome bi žena mogla da se nada, čak i kada je u pitanju očeva ili muževljeva imovina. Mladim ženama se obično govori ‘ovo nije tvoja kuća; tvoja kuća će biti ona čiji je vlasnik tvoj muž’. Međutim, čak ni tada suprugova kuća nije njihova.”

Prema njenim rečima, kućni poslovi i način na koji se ženino mesto u kući percipira u albanskoj kulturi čine osnovni stub patrijarhata.

Demoli iz KCRS-a vidi ovaj problem na sličan način. Ona kaže da sve, od onoga kako se kuće na Kosovu održavaju do njihove izgradnje, predstavlja oličenje onoga kako su žene izuzete iz društva. 

“Tri sprata za tri brata”, kaže Demoli, objašnjavajući kako se obične albanske kuće grade. “Spratovi pripadaju njima.” 

“Dnevna soba, na primer, ima dva kauča — na jednom muž leži; muž na stolici seda goste, a drugi kauč je za decu. Žene ostaju na nogama, u kuhinji”,

kaže Demoli.

I na fasadama se može videti da su muškarci vlasnici kuće. Arhitektkinja Amisa Krieziu (Kryeziu) kaže da je u arhitektonskoj konstrukciji kuće, tačnije u spoljnom izgledu, moguće pronaći elemente koji su otelotvorenje muškarčeve moći.

“Zanimljivi fenomen u psihologiji gradnje stanova, posebno zastupljenoj u ruralnim oblastima, jeste izgradnja tri ili četiri identične kuće — koje simbolišu muške naslednike u porodici”, kaže Krieziu.

Ona smatra da je ovakva moć slična organizaciji unutar kuće, gde su žene upućene na brigu o porodici i deci, čišćenje i logističke stvari u kuhinji.

Demoli kaže da se od žene očekuje da radi u kuhinji ili legne u krevet, misleći na njenu reproduktivnu ulogu. Dakle, zanemarljiv je prostor u kući, ako on uopšte postoji, koji žena može da koristi za uživanje u privatnosti.

“Dnevna soba, na primer, ima dva kauča — na jednom muž leži; muž na stolici seda goste, a drugi kauč je za decu i omladinu iz porodice koji tu sede da gledaju televiziju”, kaže ona. “Na osnovu principa na kom se gradnja kuće zasniva, žene ostaju na nogama, u kuhinji. Sve što im ostaje jesu trpezarijski sto i spavaća soba. Dakle, ili su na nogama ili leže.” 

Demoli produbljuje svoju argumentaciju detaljima koji se mogu primetiti u estetskom rasporedu unutar kuće.

“Vidim da su veliki televizori sada u modi, jer su skupoceni i muškarci obično odlučuju da ih kupe”, kaže ona. “I taj televizor može da košta koliko i automobil za ženu. Ona, možda, nema ni kola da putuje na posao, ali tu je taj ogroman televizor koji je od koristi muškarcu, osobi koja je dominantna, jer je on taj koji odlučuje.”

Dakle, prema rečima Ljuljete Demoli, Albanac, muškarac, je uvek u centru sobe, sedi ispred televizora i odlučuje o tome koji će se kanali gledati.

‘Očeva kuća, muževljeva kuća’

Iako je ženama na svim pravnim instancama zagarantovano jednako pravo nasledstva, na Kosovu je na snazi tradicionalna norma koja omogućuje muškarcima da samostalno uređuju ovo pitanje i daje im pravo da budu vlasnici kapitala. Nepostojanje šireg društvenog priznanja i prihvaćenosti da i žene imaju pravo da naslede imovinu jeste nešto što se, takođe, kultiviše i ugrađuje u decu tokom odgajanja i obrazovanja.

Demoli iz KCRS-a objašnjava da joj iskustvo govori da su žene na Kosovu odgajane u porodicama u kojima se dečacima obećava i garantuje da će sve ono što pripada roditeljima biti prevedeno na njih, čime se devojčice lišavaju ovog prava.

“Dečacima se pevaju uspavanke, pesme i priče poput ‘čvrsto spavaj, sve ti ovo pripada’ ili ‘živi, ostvari se, radi i obrazuj se, jer sve što imamo, to je tvoje’”, kaže Demoli. “Devojčicama vrlo teško pada kada moraju da slušaju da se sve ove povlastice obećavaju dečacima.”

Iliriana Gaši (Gashi), direktorka Žena za žene — Kosovo, organizacije koja u ovoj zemlji već 15 godina radi sa ženama da bi im pružila podršku da ostvare ekonomsku nezavisnost, kaže da zbog kosovskog mentaliteta ni same žene ne veruju da imaju pravo na imovinu, jer su internalizovale normu da imovina pripada samo muškarcima.

“Nisam čula ni za jedan jezik, ni za jednu kulturu u kojoj su izrazi tipa ‘očeva kuća, muževljeva kuća’ učestaliji nego kod nas”, kaže Gaši, dodajući da dobrovoljno odricanje od porodične imovine i dalje pospešuje nemoć i potčinjenost žena svojim muževima. “[Ali] mnoge su žene primorane da istrpe tlačenje svojih muževa, jer ih ništa ne čeka ni u očevoj kući.”

Od ukupno 240.000 stambenih objekata na Kosovu, 7.400 je u vlasništvu žena.

Prema podacima organizacija koje rade u oblasti ženskih prava i rodne ravnopravnosti, ali i prema informacijama iz Programa USAID-a za imovinska prava, samo je 16 odsto imovine na Kosovu upisano na ime žena. To znači da su one vlasnice zemljišta, kuća, stanova ili drugih oblika kapitala. U poređenju sa drugim državama regiona, prema Euleksovoj studiji, Kosovo ima najniži procenat žena koje poseduju nekretnine, prateći u stopu Bosnu i Hercegovinu sa 25 odsto žena koje poseduju nekretnine, Crnu Goru sa oko 30 posto, Albaniju sa više od 30 posto i Srbiju sa skoro 40 odsto.

Iako ne postoje podaci o broju kuća registrovanih na ime žena, Demoli kaže da procenat žena na Kosovu čije su kuće upisane na njihovo ime ne prelazi tri posto. Ako ove brojke posmatramo u svetlu najnovijih podataka Statističke agencije Kosova iz 2011. — kada je organizovan poslednji popis stanovništva — broj objekata na Kosovu 2011, sa makar jednim stanovnikom, iznosio je oko 248.000. To će reći da je samo 7.400 kuća u vlasništvu žena.

Drugi oblik registrovanja imovine jeste zajednički upis bračnog para. Prema podacima KCRS-a, samo oko 18 posto imovine je upisano u toj formi. Godine 2016, na inicijativu Kosovske katastarske agencije (KKA) i Agencije za rodnu ravnopravnost, kosovska vlada je odlučila da usvoji Administrativno uputstvo o posebnim merama za zajedničku nepokretnu imovinu oba supružnika, prema kom se zajednička imovina definiše kao bogatstvo stečeno u braku, koje je tako upisano i kojim upravljaju oba supružnika, dok se vlasništvo ne može promeniti bez saglasnosti oba supružnika.

Međutim, prema rečima advokata Asdrena Bitićija (Bytyqi), koji već četiri godine radi na sporovima o nasleđu, postoje neke procedure pri dokazivanju nasledstva koje ne idu u prilog rodnoj ravnopravnosti. To nije prisutno samo u brakorazvodnim parnicama, već i u slučaju kada se nasleđe deli između sestara i braće, što govori o tome u kojoj su meri žene uopšteno lišene prava na imovinu.

“Problem je u tome što, u ovim situacijama, braća proglašavaju naslednicima samo one s kojima se slažu”, kaže on. “Na primer, oni obznane da ih ima samo petorica braće, ali ne spominju sestre, jer naslednik samo mehanički popunjava formular o tome ko je naslednik i opština nema mehanizam da proveri da li su podnete informacije tačne. Oni im kažu, ‘svedočite pod zakletvom’, i oni svedoče, jer posledice nisu ozbiljne.”

Prema rečima advokata Asdrena Bitićija, pravosudne institucije nisu kreirale odgovarajuće pravne mehanizme koji bi garantovali pravo žene na imovinu — bilo za potrebe nasleđa ili za priznavanje doprinosa privređenog u toku braka. Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Prema Bitićijevim rečima, uprkos činjenici da je lažna izjava naslednika krivično delo, posledice se, uglavnom, odnose na plaćanje novčane kazne. Pominje slučaj u kom je zastupao ženu u sporu oko bogatstva vrednog sedam miliona evra; njena braća su manipulisala njome i sakrila to prilikom izjave o naslednicima, što je sud kaznio sa 1.000 evra.

“Mislim da je to najbolji pokazatelj koliko su žene diskriminisane u našem društvu”, kaže on. 

Bitići kaže da bi institucije potpuno trebalo da digitalizuju mehanizam civilnog upisa i uvedu sistem koji automatski registruje sve oporučitelje, jer se trenutna mehanička procedura koristi da bi se žene i devojčice izostavile iz nasledstva.

“Država mora da zaštiti žene u prvoj fazi kontakta sa organima civilnog registra, jer je stvoren veliki raskorak u opštinskim telima zbog nepostojanja digitalnih i funkcionalnih sistema koji bi automatski verifikovali sve žive naslednice ili potomke preminulog zakonitog naslednika, a u odnosu na oporučitelja”, kaže on.

Isto to se dešava u slučajevima odricanja od imovine. Iako je ova oblast regulisana kosovskim Zakonom o imovini, ne postoji mehanizam kojim bi se proverilo da li je volja za odricanjem od imovine iskrena ili nametnuta. Bitići kaže da je “ona, realno, više prinudna nego iskrena”.

Kada su u pitanju sporovi posle razvoda, prema njegovom iskustvu, najveće poteškoće se odnose na fizičku podelu imovine, zajedničke stvari i kompenzaciju za njih, jer sudovi ne pružaju informacije o tome kako se jedan imovinski predmet može zameniti za drugi. Uglavnom su muškarci ti koji imaju prednost, jer je, u većini slučajeva, imovina upisana na njihovo ime.

“Imam slučaj kada je sud odbacio potraživanje žaliteljke, supruge, jer je tvrdila da je bogatstvo u kući poraslo dok su živeli zajedno, jer su oboje radili i doprinosili renoviranju kuće”, kaže Bitići. “Ali kada je u pitanju podela imovine, suprug je doneo dokumentaciju u kojoj se navodi da je imovina upisana na ime njegovog oca.”

Ljuljeta (Luljeta) Aliu — aktivistkinja i izvršna direktorka NVO Inject – inicijativa za pravdu i ravnopravnost — takođe ima sličan slučaj; živela je u Švajcarskoj tokom tri godine braka, pre nego što se 2007. preselila u Prištinu, na insistiranje svog supruga.

Problemi u braku su počeli 2011, kada je shvatila da je kuća od 600 kvadratnih metara, izgrađena 2008. — u koju je, kao što sama kaže, najviše uložila — upisana kao imovina na ime njenog bivšeg supruga Bekima Krasnićija (Krasniqi).

Ljuljeta Aliu se već četiri godine bori sa pravosudnim sistemom, zahtevajući da se prizna njen doprinos i pravo na imovinu iz braka, kao i da joj se pruži odgovarajuća institucionalna zaštita, koje trenutno nema. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

“Izgradili smo kuću uz dogovor da će ona biti na moje i njegovo ime. Ništa nije potpisano, ali je urađeno u dobroj veri”, kaže Ljuljeta koja je iz uzgrednog porodičnog razgovora saznala da kuća nije upisana na njeno ili ime njenog supruga.

“Na Talovo [očevo] je ime, pa šta”, seća se reči svog bivšeg supruga, koji joj je obećao da će ovo pitanje biti rešeno, ali ipak nije.

Nakon što je nekoliko godina prošlo, zajednički život sa bivšim suprugom eskalirao je u fizičko nasilje, pa ga je Ljuljeta 2017. prijavila policiji. Međutim, policajci su odbili da registruju njen slučaj. Njene žalbe su odbacili i drugi policijski organi zaduženi za žalbe zato što žaliteljka nije adekvatno bila obučena na dan kada je otišla u policiju. 

“Neću da idem, ta kuća je moja — moja je zato što je naša. Moja je zato što su moja deca tamo odrasla”,

kaže Ljuljeta.

Iz tog razloga, u junu ove godine podnela je tužbu za diskriminaciju i kompenzaciju na ime nematerijalne štete u iznosu od 100.000 evra protiv Ministarstva unutrašnjih poslova i petoro policajaca. Ovaj slučaj još nije zatvoren.

Ipak, Ljuljeta ima još nekoliko slučajeva na sudovima — bilo kao tužena strana ili žaliteljka. Ona od 2017. učestvuje u sudskim sporovima sa svojim bivšim suprugom zbog ekonomskog nasilja i odbijanja da podeli imovinu; istovremeno, bivši svekar ju je tužio da bi napustila kuću, jer i dalje sa svoje dve ćerke živi u istoj kući koja je predmet spora.

“Neću da idem, ta kuća je moja. Moja je zato što je naša. Moja je zato što su moja deca tamo odrasla”, kaže Ljuljeta. Ipak, sud tek treba da razreši ovaj slučaj.

Ona izražava nezadovoljstvo zbog pretresnog veća zaduženog za njen slučaj i nemara kojim je, prema njenome mišljenju, slučaj prožet; smatra da je pravosuđe oličenje sistema sastavljenog od muškaraca koji se vode ostacima viševekovnog mentaliteta koji služi za tlačenje žena.

Teršani iz MŽK-a i Demoli iz KCRS-a gaje slična uverenja. Prema mišljenju njih dve, veliki broj sudija na Kosovu ne deli imovinu svojim sinovima i ćerkama na ravne časti. One smatraju da sudije nemaju suvlasnički odnos sa svojim ženama, što bi moglo da rezultira donošenjem presuda koje će žene lakše lišiti prava na imovinu.

Studija BIRN-a iz 2019. podržava ovaj argument. U njoj stoji da nijedan predsednik suda na Kosovu ne poseduje zajedničku imovinu sa svojom ženom, a od 1.304 predstavnica javne uprave na Kosovu, samo 35 deli nepokretni kapital sa svojim supružnicima.

Slučaj Šihrete Beriša (Shyhrete Berisha) jedan je od slučajeva sa Kosova o kome se dosta priča kada je u pitanju negiranje imovinskih prava ženama. Ona je preživela Masakr u Suvoj Reci, a srpski policajci su 26. marta 1999. ubili njenog supruga i njihovo četvoro dece; ona je jedina preživela.

Zahtevi žena za pravdom često nailaze na predrasude i stigmatizaciju kod rođaka i u društvu.

Međutim, po završetku rata, porodica njenog preminulog muža dovela je u pitanje Šihretin status; oni su joj onemogućili da nasledi kuću, te su joj zabranili i da uđe u kuću u kojoj je sa suprugom i četvoro dece živela sve do rata 1999. Šihreta je 2005. inicirala sudski postupak. Ipak, ubrzo nakon što je Osnovni sud u Prizrenu 2017. doneo odluku da joj se priznaje vlasništvo nad polovinom kuće, braća njenog bivšeg supruga žalila su se kod Apelacionog suda. Otada se slučaj vodi kao nerešen. 

Iako mnoge žene širom Kosova ne mogu nesmetano da dočekaju zadovoljenje pravde, makar su neke od njih počele da se protive društvenim praksama i institucijama koje sprovode zakon, pa se tako o onome što su doživele sve češće govori u javnosti. Štaviše, zahtevi žena za zadovoljenje pravde često nailaze na predrasude i stigmatizaciju kod rođaka i u društvu.

Marigona se nalazi u takvoj situaciji. Iz sela u kom živi sa svojim roditeljima, koje nema više od 50 kuća, svaki dan putuje za Prištinu na posao u privatnoj firmi. Mora da se nosi sa komšijama koje zure u nju, a za čije poglede kaže da su “čujni”.

“Kada siđem sa autobusa, moja porodica dođe da me pokupi. Ne usuđujem se da idem peške. U suprotnom bulje u mene dok hodam do kuće. Neki zbog predrasuda, neki iz sažaljenja”, kaže Marigona. “Ja sam među prvim ženama u selu koja se razvela i sa sobom povela svoje dete.”K

Naslovnica: Agan Kosumi.

*Napomena urednika: Fatima je lažno ime koje je korišćeno da bi se zaštitila privatnost intervjuisane osobe.

Ova publikacija je nastala u okviru trećeg ciklusa Programa za stipendisanje novinara u oblasti izveštavanja o ljudskim pravima, uz podršku Kancelarije Evropske unije na Kosovu. Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) takođe pruža podršku realizaciji ovog programa. Realizacijom programa rukovodi Kosovo 2.0 u saradnji s Kosovskim centrom za rodne studije (KCGS) i Centrom za ravnopravnost i slobodu (CEL). Sadržaj publikacije je isključiva odgovornost organizacije Kosovo 2.0 te nužno ne odražava stavove finansijera.