Zgrade u plamenu obavijene gustom maglom i ljudi koji beže kroz surove planinske pejzaže u cik-cak linijama odmah vas vraćaju na neke od najpoznatijih scena rata na Kosovu 1998-1999. Zatim, tipična scena svakodnevnog života u posleratnoj Prištini: mali autobus, zvuk narodne pesme i poznata lica dece koja prodaju kikiriki i cigarete, svi pospani i iscrpljeni na zadnjem sedištu autobusa.

Besnik, jedno od te dece, duboko zagledan u kameru kaže: “Ustajem rano i idem u školu. Posle škole, rođak mi dođe i donese mi cigarete. Ulazim u autobus i odlazim u grad da ih prodajem. Vraćam se kući ujutru i sav novac dajem majci da kupi hranu za moju braću i sestre.” 

Dok on priča, postaje očigledno da rediteljka želi da suoči publiku, uzdrma njihov osećaj lagodnosti i razbije zabludu da sažaljenje znači isto što i delovanje.

Film “Afterwar” u režiji međunarodno priznate danske rediteljke Birgitte Stærmose, prati Besnika Hysenija, Gëzima Kelmendija, Xhevahire Abdullahu i Shpresima Azemija kroz period od 15 godina. Film je nastao u saradnji sa njima i spaja sirovi realizam i inscenirane performanse dok se oni pred našim očima transformišu u odrasle ljude, suočavajući se sa životom i preživljavajući, pokazujući kako su posledice rata složenije od samog rata jer nikada ne prestaju. Film je premijerno prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu (Berlinale) početkom 2024. godine i deo je takmičenja Balkan Dox na DokuFestu 2024, međunarodnom festivalu dokumentarnog i kratkog filma u Prizrenu.

Stærmose je vodila duge intervjue sa njima, stvarajući konfrontacione monologe zasnovane na njihovim iskazima, koje su oni imali priliku da revidiraju. Ovaj proces je rezultirao pričama koje se odnose na privatne živote likova, ali u fiktivizovanom obliku.

Xhevahire je okružena svojom pravom majkom i snajom u njihovom stvarnom domu. Gëzim je u stvarnom životu imao veoma intenzivan i često neprijatan odnos sa svojim ocem i nije želeo da se snima u svojoj kući ili sa ocem, ali je želeo da se ta priča ispriča. Beba u filmu je njegov pravi sin, a rap pesme koje izvodi su njegovo lično delo. Njegov otac u filmu, međutim, je profesionalni glumac, a lokacije nisu njegov stvarni dom.

“Film je sniman kao igrani film. Ja sam rediteljka igranih filmova. Oni glume, imaju scenario, uče ga i izvode scenu. Ne snimamo njihove stvarne živote, njihovi životi ostaju privatni i nisu u filmu. Važno je napomenuti da su svi oni sjajni izvođači, koji igraju priče zasnovane na svojim i tuđim životima”, rekla je Stærmose. “To predstavlja kolektivnu istinu.”

Stærmose je prvobitno snimila nagrađivani kratki film “Out of Love” (Iz ljubavi, 2009) sa četvoro likova koje je upoznala dok su kao deca prodavali kikiriki i cigarete u Prištini. “Out of Love” je premijerno prikazan na Berlinalu 2009. godine. U godinama koje su usledile, ostala je u kontaktu sa nekima od glumaca i glumica i pratila njihove živote. Bila je fascinirana načinom na koji su se njihovi životi razvijali. Kao rezultat toga, nastao je film “Afterwar”.

Poslednjih godina, Stærmose je radila i međunarodno kao glavna rediteljka na dramskim serijama za HBO, Starz i Netflix. Njen najnoviji dugometražni film “Camino” premijerno je prikazan kao završni film na Međunarodnom filmskom festivalu u Ženevi (GIFF) 2023. godine, a prikazan je u odabranim bioskopima i na platformi Viaplay u aprilu 2023. godine.

“Afterwar” je prikazan na DokuFestu 5. avgusta 2024. godine u 20 časova u Lumbardhi Bahçeu, te ponovo 10. avgusta 2024. godine u 15 časova.

K2.0 se sastala sa Stærmose kako bi razgovarali o zajedničkom stvaranju sa Gëzimom, Xhevahirom, Besnikom i Shpresimom, snimanju tokom 15 godina i o tome šta znači živeti u posleratnom periodu.

K2.0: Prvi put ste bili na Kosovu pre otprilike dve decenije, kada ste bili gošća na Dokufestu. Bilo je to samo nekoliko godina posle rata, ali ste već tada bili deo žive filmske atmosfere na festivalu, dok su se posledice rata činile dalekim. U Prizrenu, razaranje i šteta izazvana ratom bili su manje vidljivi u poređenju s drugim gradovima i selima. Koji su elementi ili događaji ostavili na Vas najjači utisak tokom te posete?

Birgitte Stærmose: Nije to bilo intenzivno posleratno iskustvo, ali je bilo jasno da je ovo posleratna zemlja, čak i u Prizrenu. Atmosfera je to nedvosmisleno pokazivala. Možda to zavisi od naše ličnosti, ali ja sam prilično intuitivna i mogla sam to da osetim na emotivnom nivou. Osećalo se u svakom razgovoru. Iako su ljudi bili vrlo energični i srećni, prisustvo posleratne stvarnosti bilo je primetno. Nije se radilo o vidljivim razaranjima ili tragedijama, više se radilo o stvarnosti situacije. Osećala se neka energija koja je bila neočekivana, fascinantna i zanimljiva. To je probudilo moju radoznalost za snimanje filma. Sve je bilo praktično i u tranziciji. Ljudi i situacija su bili vrlo stvarni, što me podstaklo da razmislim o tome kako to preneti kroz inscenirani oblik, i tu je počelo moje interesovanje.

Kako ste upoznali Gëzima, Xhevahire, Besnika i Shpresima?

Bio je to dug proces. Radila sam sa Kaltrinom Krasniqi, rediteljkom sa Kosova, i ona mi je mnogo pomogla. Sarađivala je sa mnom, a Gëzima sam upoznala preko Vetona [Nurkollarija] iz Dokufesta. Pokušavali smo da upoznamo neke od dece, a on je rekao: “Znam jednog dečaka koji je zaista fascinantan”. Tako smo na različite načine upoznali različitu decu, neke od njih smo sreli u Prištini. Prilazili bismo im, malo razgovarali i pitali da li bi hteli da pričaju s nama. Prošlo je otprilike godinu ili godinu i po dana pre nego što smo ih snimili.

Nije da smo ih upoznali jednog dana i snimali već sledećeg. Bio je to vrlo spor proces upoznavanja i izgradnje poverenja, kako bismo bili sigurni da smo stekli njihovo poverenje pre nego što zapravo snimimo bilo šta.

Deca koja rade kao prodavci kikirikija i cigareta posebno su prisutna u kosovskoj kulturi ispijanja kafe. Njihova nepovoljna socijalno-ekonomska pozadina posebno dolazi do izražaja dok obavljaju svoje poslove, u kontrastu s drugima koji uživaju u pivima u udobnim društvenim okruženjima. Zašto su Vam ovi profili privukli pažnju?

Naravno, zanimalo me je u kakvoj su nevolji, ali više me je zanimalo to što ih niko ne primećuje, to što imamo tendenciju da ignorišemo tuđu bedu. Htela sam da suočim publiku s onim što su oni osećali i doživeli, ispričano kroz njihove monologe pred kamerom. Film je strukturiran oko te ideje.

Na primer, kada sam ih prvi put upoznala, vraćala bih se kući i pričala porodici i prijateljima o svom iskustvu. Ljudi bi me često prekidali rečima: “Oh, kako strašno i tužno za njih”, a onda bi nastavili pričati o tome šta su sinoć večerali. Ta ideja da sažaljevamo nekoga kao način da izbegnemo nelagodnost me je provocirala. Zato je film napravljen tako da vas stavi u poziciju gde to ne možete učiniti. Ne možete samo reći: “Jadni oni, tako mi je žao”, što je zapravo privilegovan način reagovanja na nekoga ko trpi više nego vi.

Mislim da mnogi filmovi, naročito dokumentarci, često izazivaju takvu reakciju kod publike: “O Bože, kakva užasna situacija”.

Ali kad sam ih upoznala, osetila sam da su izuzetno snažni karakteri. I dalje to mislim. Neverovatno su jaki. Ne mislim da su tu da bi ih neko sažaljevao. Važno je sagledati okolnosti koje su ih dovele u nepovoljan položaj, ali to nije položaj protiv kojeg se ne bore. Oni su veliki borci i bore se da prežive u meri koja je za mnoge ljude nezamisliva. Smatram ih veoma snažnim pojedincima.

Mislim da je snaga koju pominjete posebno vidljiva kada direktno govore u kameru. Kao da vas suočavaju sa sobom, ne dozvoljavajući vam da ih posmatrate kao žrtve ili da ih sažaljevate. U trenutku kada počnete da ih žalite, oni vas ili podižu ili spuštaju, stalno potvrđujući svoju autonomiju u vašoj interakciji s njima.

Da, veoma sam srećna što ste imali to iskustvo. U stvari, film sam pravila više za publiku iz Zapadne Evrope nego za lokalnu. Kao danska publika, ili publika iz Zapadne Evrope, često nismo svesni svog privilegovanog položaja i smatramo da je prirodno što smo u boljoj poziciji. Želela sam da stavim tu publiku u malo neprijatnu situaciju iz koje ne mogu da pobegnu. Monologe sam napisala na osnovu intervjua s decom, u konfrontacionom stilu. Kada su bili deca, verovatno nisu osećali sigurnost i slobodu da budu tako konfrontacioni, ali su dubinski preispitivali stvari. Možda ih ne gledate kada uđu u kafić, ali oni vas gledaju. Znaju šta se dešava. Sve to doživljavaju i to zahteva mnogo razumevanja i razmišljanja.

Nakon uvodnih špica, odmah posle Vašeg imena, pojavljuju se četiri imena likova kao koautori/ke, što sugeriše da su i oni deo stvaranja filma. Da li je ovo vaš način da im date priliku da sami odluče kako će biti prikazani i preuzmu kontrolu nad svojim prikazom?

Naravno, apsolutno. Film je rezultat zajedničkog rada, jer smo ja i producent Gazmend Bajri obavili opsežne intervjue s njima, i film je strukturiran oko tih intervjua i njihovih namera. Mnoge stvari koje su izašle iz intervjua bile su teme o kojima su oni želeli da pričaju. Tako da je film organizovan oko onoga što je proizašlo iz intervjua i onoga što sam primetila dok smo se družili, razgovarali i odlazili im u posete.

Na primer, kada smo prvi put upoznali Shpresima, rekao je da mu je religija veoma važna. Hteo je da bude deo filma, ali je želeo da njegova religija bude prikazana jer je to bio veoma značajan deo njegovog života kojim je želeo da inspiriše druge. Zato je veliki deo njegove priče u filmu fokusiran na njegov religijski život.

Dok smo razgovarali sa Xhevahirom, njena majka se pokazala kao veoma važna osoba u njenom životu. O tome smo puno razgovarali i posetili njenu majku. Posledično, značajan deo njene priče u filmu odnosi se na njen odnos sa majkom.

Kada sam se ponovo povezala s njima nekoliko godina kasnije, primetila sam da je svako od njih u porodici imao nekog ko je tokom rata bio izbeglica, ako ne i oni sami. Tema bežanja je bila prisutna, bilo u prošlosti, sadašnjosti ili kao nada u potrazi za boljom budućnošću.

Film je nastajao tokom nekoliko godina, sniman u malim koracima. Svaki put smo detaljno razgovarali o tome šta ćemo snimiti, kakav će biti tekst i kako će biti prikazan. Bilo je to stalno pregovaranje kako bismo bili sigurni da sve teče kako treba. Iako sam ja rediteljka i razumem filmsku produkciju, oni su na ovaj ili onaj način učestvovali u procesu. Mnogo sam želela da film odražava njihovo iskustvo.

Da li biste postupali slično da su deca ili mlade osobe bile Danci/kinje i da ste film snimali u Danskoj? Da li je ova pažljivost rezultat toga što ste strankinja koja se bavi lokalnom pričom? Da li bi odgovarajući danski likovi imali istu priliku da doprinesu i oblikuju pripovedanje?

Svakako mislim da je to [što sam strankinja] učinilo film još značajnijim. Međutim, da su deca u Danskoj bila u sličnoj situaciji, postupila bih na isti način. Činjenica da je film sniman tokom 15 godina čini veoma teškim odvajanje stvaranja filma od vremena i svega što se dogodilo tokom tog perioda. Postoji paralelni odnos između mene i njih, ili drugih članova ekipe i njih. To je drugačije od drugih filmova, čak i onih snimanih tokom tri godine, naročito zato što se dokumentuje njihov put od detinjstva do odraslog doba.

Na mnogo načina, ovo je svedočenje. Cela ekipa i ja smo svedoci njihovog odrastanja, a oni su svedoci stvaranja ovog filma. Ova dugoročna saradnja značajno doprinosi filmu. Ne možete jednostavno replicirati ovu saradnju bez obzira na vreme koje je uloženo. Tih 15 godina su ključne. Nije samo u pitanju rad, radi se o odnosu koji se razvija tokom tako dugog perioda. Boravak sa nekim 15 godina stvara drugačiji odnos u poređenju sa samo dve godine. To je značajan deo njihovih i naših života.

Dug je to period, duže čak i od filma “Boyhood” [Richarda Linklatera] koji je sniman 12 godina. Zašto ste odlučili da pratite ove likove 15 godina? Zašto ste odlučili da se stalno vraćate i pratite njihov razvoj tokom tako dugog perioda? Da li je bilo dovoljno imati perspektivu o životu posle rata?

S nekima od njih sam ostvarila kontakt tokom godina, neke sam upoznala preko drugih ljudi, a neke sam mogla pratiti na društvenim mrežama. Bila sam radoznala. Htela sam da vidim šta se dešava u njihovim životima dok odrastaju. Postala sam veoma zainteresovana za to kako se njihov život razvija.

Za mene i celu ekipu, snimanje sa njima 2007. godine bilo je značajno iskustvo. Oni su ostavili veliki trag na sve nas. Susret s njima bio je nezaboravan i imao je dubok emotivan uticaj. U kreativnom smislu, bilo je veoma uzbudljivo praviti film. Postojali su različiti razlozi, ali pre svega, bila sam veoma zainteresovana za njih.

Ono što je bilo zanimljivije od onoga što prvi film može da ispriča bila je prilika da se pokaže da njihova borba nije prestala. U holivudskoj naraciji, ako nešto nije dobro, na kraju će se poboljšati i borba će završiti. Ali njihova borba nije prestala, što je bilo dirljivo. Tako sam shvatila da postoji prilika da se publici konkretno prikaže da odrastanje uz takvu nepravdu i loše uslove ne nestaje tek tako.

Bila je to prilika da ispričamo priču o nepravdi i siromaštvu, ali i o dugoročnim posledicama rata. Pričamo o ratu i miru, ali retko se bavimo posleratnim posledicama. Mediji se fokusiraju na rat, dramu i kako se drama završila, ali za one koji su prošli kroz rat, posledice mogu trajati generacijama. Sa ovim likovima, pružena je prilika da se ispriča priča o trajnom uticaju rata zbog tog dugog vremenskog okvira.

Migracija deluje kao jedini izbor kada živite u zemlji pogođenoj posleratnim posledicama. Život u posleratnom periodu ima težinu grčke tragedije, gde je put života već predodređen. On nije nužno pesimističan, ali izbori su ograničeni. Da li ste ovakav kraj zamišljali pre 15 godina?

Ovo je zajedničko delo koje proizilazi iz onoga što su oni imali na umu. Veliki deo filma se bavi preživljavanjem, borbom za opstanak i stvaranjem pristojnog života za sebe i svoju porodicu. Radi se o upornosti da se stvori mogućnost pristojnog života. Kraj filma nije zamišljen da iznese neku poruku, on je proizašao iz njihovih misli. Poslednji monolog Xhevahire zasniva se na onome o čemu je govorila tokom intervjua. To nije moj kraj, on odražava njihove reči i moja posmatranja.

Ovaj članak je skraćen i uređen radi jasnoće. Razgovor je vođen na engleskom jeziku.

Zasluge: Prikaz iz filma “Afterwar”.