“Ljudi pričaju i uvek će pričati”, kaže prijateljica Fahriji Hoti (čiju ulogu tumači Ilka Gaši (Yllka Gashi)) u tonu koji podstiče na akciju u jednoj sceni filma “Košnica”. Žene su se okupile u jednoj sobi, između melanholije, mirisa crvenih paprika i toplote kasnog leta, ali i dalje ne znaju da će postati vinovnice jednog od najpoznatijih kosovskih usuda.

Gotovo proročke reči o neizbežnosti sukoba sa “narodom”, koje se odnose na stameni patrijarhalni sistem, opisuju suštinu debitantskog igranog filma kosovske režiserke Bljerte Bašoli (Blerta Basholli).

Jutra 3. februara građani Kosova su se probudili uz vesti da su film “Košnica” i Bljerta Bašoli ušli u istoriju na prestižnom Filmskom festivalu Sandens (Sundance) u SAD, tako što su osvojili tri nagrade: veliku nagradu žirija, nagradu za režiju i nagradu publike.

Priča o preživljavanju Fahrije Hoti već godinama privlači pažnju radoznalih domaćih i međunarodnih medija. Ona je posle 1999. ispočetka počela život u Velikoj Kruši, selu u kojem je počinjen jedan od najvećih masakara kada su skoro svi muškarci pobijeni. Sa dvoje male dece, sa suprugom na evidenciji nestalih osoba i do temelja spaljenom kućom, počela je da prodaje krastavac i ajvar u prodavnicama i na pijacama. 

Danas je veliki deo žena iz sela zaposlen u famoznoj firmi — zadruzi “Kruša” — i to u zemlji u kojoj žene čine tek mali procenat onih koji privređuju za porodicu.

Bašoli u svom filmu pripoveda možda najslabije poznat deo slavnog života Fahrije Hoti: uporne i naporne pokušaje da postane glava porodice u ruralnom području, gde učešće u javnom životu i privredi tradicionalno pripada isključivo muškarcima.

“Žena mora da zna gde joj je mesto”, izgovara jedan lik u filmu. Vožnja automobila je dovoljan razlog da vas neko nazove kurvom.

Ipak, užasavajuća kontrola nad životom žene postaje ogoljena u najradosnijem delu filma. Jedna od žena koje pomažu Fahriji pri ljuštenju i mlevenju paprika za ajvar, sa osmehom koji poigrava na njenim usnama, kaže: “Da smo mi umrle, naši muževi bi se odmah oženili — i to mlađima od nas”, što govori o tome da žena u patrijarhalnom društvu ne osvaja slobodu čak ni kad joj muž umre, jer odluke i dalje donose drugi članovi porodice.

U filmu “Košnica”, Ilka Gaši (levo) tumači lik Fahrije Hoti. Snimak iz “Košnice”.

Međutim, napori koje ulaže Hoti mogu se razumeti i kao oličenje muke koju trpe kosovske režiserke i rediteljke kao što je Bašoli, jer je ona dobila svetsko priznanje za svoju umetnost sa poreklom iz siromašne zemlje koja neprestano zanemaruje kulturu.

Ona kaže da su joj podrška i uspesi drugih kosovskih režiserki i rediteljki poslužili kao glavno nadahnuće da nastavi da radi: počev od Burbuće Beriša (Burbuqe Berisha), jedne od prvih režiserki, preko Bljerte Zećiri (Blerta Zeqiri), prve rediteljke koja je učestvovala na Sandensu sa svojim kratkometražnim filmom “Povratak” (Return), do Norike Sefe (Norika Sefa) koja je, zahvaljujući svom filmu “U potrazi za Venerom” (Looking for Venera), u februaru osvojila javnu nagradu na Međunarodnom filmskom festivalu u Roterdamu.

Umetničko putovanje Bljerte Bašoli počelo je pre 20 godina. Diplomirala je filmsku režiju na Akademiji umetnosti u Prištini, a zatim nastavila master studije filma i televizije na Njujorškom univerzitetu.

Film “Košnica” je koprodukcija Kosova, Švajcarske, Albanije i Severne Makedonije. Dobio je podršku Kinematografskog centra Kosova (KCK), Švajcarske savezne kancelarije za kulturu FOC i Sineforoma (Cinéforom), Filmske agencije Severne Makedonije i Albanskog narodnog centra za kinematografiju. Glavni producenti su Il (Yll) Uka, Valjon (Valon) Bajgora i Agon Uka iz Studija Ikona (Ikonë).

K2.0 je popričalo sa Bljertom Bašoli o njenim dugim razgovorima sa Fahrijom, istraživanju ženske drame u Velikoj Kruši i o njoj samoj, kao i o odgovornosti da istinitu priču pretoči u igrani film.

K2.0: Otkud naziv “Košnica”?

Bljerta Bašoli: Pčelinje košnice. I, na neki način, ženska košnica u kojoj se one okupljaju. Fahrija poseduje pčele o kojima je brigu vodio njen suprug i pokušava sama da ih uzgaja, ali joj ne ide baš dobro. Kada niste smireni, one vas ubodu, a još je gore kada ne znate kako s njima da radite.

Pošto se u njenom liku odigrava unutrašnja borba, one je i dalje ubadaju kada god s njima radi i ništa joj sa pčelama ne polazi za rukom. To je, manje-više, metafora za naziv filma, jer je i žene na početku zadirkuju. I njihovo okupljanje je neka vrsta pčelinje košnice. Dakle, to je povezano sa pčelama sa kojima pokušava da nađe zajednički jezik do samog kraja filma, ali i sa ženama sa kojima radi. 

U celom filmu je primetna poruka o otporu i upornosti, pa tako gledalac nema sumnju da će Fahrija do kraja da se izbori: Ona će da osnuje sopstveni biznis. Međutim, istovremeno je jasno da sreća i komfor ne mogu lako da zamene patnju i tlačenje…

Prilikom pisanja scenarija, ali i dok smo montirali film, razmišljali smo o tome kakav će utisak ovaj film ostaviti na publiku. Na neki način, oni odlaze posle gledanja filma sa utiskom da se nešto nastavlja, ali su to pomešana osećanja, jer je njihov uspeh nejasan. Kako možete da budete srećni kada, posle 20 godina… jedan dan mi je rekla: “I dalje pomišljam, šta ako je Baškim živ?” Užasno je kada 20 dana ne znate gde se neko nalazi, a zamislite tek 20 godina. Ona i dalje gaji pomalo nade i to čoveka uništava. Jednog dana je rekla: “Kad bih makar znala gde se nalazi.” Taj osećaj mora da je užasan i to smo pokušali da prikažemo u filmu.

Naziv filma, “Košnica”, metafora je za unutrašnju borbu Fahrije Hoti koja se ogoljava dok radi sa pčelama. Snimak iz “Košnice”.

To nisam mogla da prenesem na film, ali mi je motiv bio da zadržim pčele i da kroz njih prikažem Fahrijino unutrašnje stanje. Ona sama sa sobom uspeva da stvori neki mir, taj sićušni segment mira koji možete da pronađete čak i da vam se muž i dalje vodi kao nestalo lice. Želite da se sa pčelama pomirite, ali i sa sobom, da biste nastavili dalje u životu. Iz tog se razloga film završava na jedan dvosmislen način, jer bez obzira na to koliki uspeh postignete, bol zbog nestale osobe uvek ostaje sa vama. Njihovo odsustvo će uvek biti prisutno.

Ako se vratite nazad u vreme, u trenutak kada ste razmišljali o svom prvom filmu, da li ste tražili priče o preživljavanju iz rata, priče o preživelim ženama ili je susret sa Fahrijom učinio da se zainteresujete za taj narativ? Da li je na prvome mestu bila Fahrija ili je to bio narativ? 

Oduvek sam bila zainteresovana za društvene teme. Bila sam zajedno sa Artanom Korenicom (njenim partnerom) u SAD i dok sam završavala neke obaveze na fakultetu, on je slušao vesti sa Kosova. Bila je to priča o Fahriji Hoti, intervju sa njom. Ne sećam se na kojoj je televiziji prikazana, ali je priča pripovedala o ženi u Velikoj Kruši koja je pokrenula vlastiti biznis; kako je dobila vozačku dozvolu i počela da radi, a celo selo je se odreklo.

Artan me poziva i govori: “Dođi da čuješ ovu priču. Izgleda vrlo zanimljivo za film.”

Priča o vozačkoj dozvoli mi je privukla pažnju. Kada sam ja dobila vozačku dozvolu, bila je to mala senzacija u Prištini, jer su trubili na semaforima, što bi značilo “hoćeš da se trkamo?” Međutim, bilo mi je suludo da se žena koja je dobila vozačku dozvolu i počela da radi suočava sa takvim predrasudama. A kada saznate da je u pitanju udovica i da radi da bi nahranila sopstvenu decu, to vas zaboli.

Odmah sam o tome pričala sa Artanom — retko kada se nađem u prilici da ga pomenem, ali je on bio jedan od glavnih pokretača ideje; govorio mi je: “Moraš da napraviš ovaj film!” Čak i kada sam ja odugovlačila, on je pričao: “Moraš da napišeš ovaj tekst za film, jer stvarno verujem u ovu ideju.”

Tada sam sarađivala sa Ilkom Gaši u SAD, dok je Armond Morina bio producent nekih mojih kratkometražnih filmova. Dakle, sa Artanom, Armondom i Ilkom otišli smo u posetu Fahriji.

To je bilo pre 10 godina. Oni koji su je upoznali dobro znaju kakvog je karaktera. Fascinirala me je. Ne znam šta me je više zainteresovalo: njena priča ili sama Fahrija. Vrlo je pozitivna, sanjalica, dosta smo razgovarali; pričala mi je o groznim segmentima svog života. Kući smo išli tek pet sati kasnije; i mi s našom boli, ali koja je drugačija od one koju je ona doživela.

Sa njom smo o svemu podrobno razgovarali — o ratu, o tome kako se udala, o svemu. Ilka i ja smo morale da budemo u potpunosti upoznate sa time kako se tamo živi. Ja sam rođena i odrasla u Prištini, ali i mi nailazimo na predrasude u drugim situacijama i ravnima, premda njena priča… na osnovu njenih životnih priča moguće je napraviti brojne filmove, ne samo jedan. Pokušala sam da joj to objasnim, da joj kažem da ćemo prikazati tek mali deo njenog života.

Ilka Gaši, glumica koja tumači lik Fahrije Hoti u filmu “Košnica”, upoznala ju je pre 10 godina zajedno sa režiserkom Bljertom Bašoli. Fotografija nastala prilikom snimanja “Košnice”.

Bojala sam se da će, kada vidi film, da postavi sledeće pitanje: “Zašto ste izostavili ostatak?” Ona me je, istovremeno, nadahnula kao ličnost; fascinirao me je način na koji je okupljala žene, kako je došla do ideje da osnuje biznis, imajući u vidu da je završila samo osnovnu školu, da nema supruga i da ima malu decu. Bila je te sreće da joj je svekar živeo u inostranstvu i da ju je podržavao. Rekao joj je: “Idi pravo i ne gledaj sa strane.”

Fahrija kaže: “Nikad nisam gledala bočno, nego samo napred, i tako sam uspela da istrajem.”

Da li je Fahrija gledala film? Šta misli o njemu?

Da. Nisam htela da joj ga prikažem po fazama, jer sam se bojala da joj se neće dopasti. Pravno gledano, mogli smo da nastavimo sa snimanjem filma čak i da se Fahriji nije svideo, jer imamo ugovor prema kome je pravo na priču naše, pa tako možemo da dodajemo ili uklanjamo određene delove. Međutim, producent i ja smo mislili da ne bi bilo u redu da nastavimo [sa promocijom filma] ako se Fahrija sa time ne saglasi.

Film nismo nigde prikazali i nismo ga slali na festival bez njenog odobrenja. Dok je gledala film, samo ja znam koliko dugo je trajalo tih sat i po vremena do kraja filma.

I dopao joj se. Gledala ga je sa punom koncentracijom, što me je dosta iznenadilo, jer sam znala koliko je bila aktivna.

Rekla je: “Prikazali ste me baš onakvom kakva jesam. Mnogi trenuci su onakvi kako sam ih doživela, ali sam mnogo više patila. Priča je vrlo dobra i nadam se da pred sobom ima put uspeha, da bi je svet video, jer to nije samo moja priča, već priča brojnih žena sa Kosova i dobro je da svet vidi šta smo doživele.”

Kolika je vaša odgovornost kada predstavljate istinitu priču, kada uzimate i koristite život žive osobe s ciljem stvaranja umetničkog filma?

Odgovornost je ogromna. Zato sam htela da Fahriji to što podrobnije objasnim, da joj pojasnim da će se u filmu naći stvari koje se u njenom životu nisu zbile, stvari koje su bile mnogo gore i koje nismo mogli da opišemo, kao i stvari kojih neće biti u filmu. Navikli smo da gledamo takve priče u dokumentarcima koji imaju dovoljno prostora da prikažu više od toga. Lako je [takve priče] predstaviti rečima; kada pripovedate pomoću fotografija, onda ne možete mnogo toga da iskažete.

Takođe, morate da dramatizujete situaciju da bi javnost uvidela o čemu je reč. Svi drugačije maštamo i svi, verovatno, imamo drugačija očekivanja u zavisnosti od toga kako zamišljamo film. Bojala sam se ovoga: da će ona imati sasvim drugačija očekivanja od onoga što sam ja napravila. Plašila sam se da ću je razočarati, jer je već bila povređena i nisam htela da je dodatno povredim sa mojim filmom.

Njeno odobravanje mi je bilo važno, jer sam htela da duže ostane s nama. Dogovorili smo se da pođe s nama na festival u SAD, jer želimo da se uključi u razvojni put filma. Saglasila se, ali nismo mogli da otputujemo zbog pandemije.

U kom trenutku prestaje stvaralačka sloboda? U kojoj meri čovek može da koristi fiktivne elemente u odnosu na istinu osobe čija životna priča služi kao osnov filmske drame?

Zavisi od toga kakav dogovor napravite. Na kraju krajeva, iako smo napravili dogovor, odlučili smo se za neke fiktivne elemente u filmu, jer nismo hteli da stvorimo situaciju u kojoj bi neko prišao Fahriji i rekao joj: “Ovo ti se desilo, a nisi nam ispričala.”

Ljudi su je raznoliko percipirali i ona je bila meta raznih napada. Nije napadana samo zato što je žena, već zato što je posedovala moć koja je predstavljala problem nekim ljudima. I muškarci i žene su joj se usprotivili. Prema time, na početku se pojavljuje lik Emine, koja joj se isprva ne pridružuje, već je s njom u sukobu.

Istraživanje, pisanje scenarija, snimanje i postprodukcija bili su dugotrajan proces koji je trajao godinama. Šta ste na tom putovanju naučili o ratu, Velikoj Kruši, o preživljavanju i tlačenju žena, o sebi?

Mnogo toga sam naučila. Naučila sam od Fahrije. Proces pisanja scenarija mi je pomogao da napredujem kao osoba, režiserka i žena, jer je u pitanju dugotrajan istraživački proces. To je neka vrsta podrobnog pretresa mog života i mojih osećanja.

Imam majku koja nikada pred nama nije plakala i uvek je bila jaka, a i dalje jeste. Na primer, dok je rat trajao, kada je ceo grad bio izolovan i niko od mojih prijatelja nije mogao da izađe iz kuće, moja majka i ja nikada nismo posustale. Pred ulazom je uvek bilo mnogo pripadnika paravojnih formacija, ali se ona nikada nije uspaničila.

Bili smo razdvojeni od porodice; ja, moj brat i moj rođak otišli smo sa mojom majkom, dok je, s druge strane, moj otac ostao sa moje dve sestre. Mislili smo da, ako se nešto dogodi, makar jedna grupa ima veće šanse da preživi. Verovatno se plašila, ali joj se to nije videlo na licu.

Odgojila me je majka koja nikad nije odustala. Sada ima 70 godina, pa ni sada ne staje. To znači da je trebalo da potisnemo svoja osećanja. Tokom pisanja scenarija, morala sam da duboko prodrem u te emocije koje sam krila u životu, koje su mi pomogle da [razumem] Fahriju, jer je i ona potiskivala svoje emocije. Iz tog razloga [u filmu] plače jedino pod tušem. Plače na kraju i daje sebi oduška pred svekrom.

Fahrija i njen svekar (koga igra Ćun Lajći (Çun Lajçi), u sredini) povezali su se zahvaljujući zajedničkoj potrazi za telom njenog supruga, odnosno njegovog sina. Snimak iz “Košnice”.

Tokom celokupnog procesa, istraživala sam kako se ona osećala, ali i ono što se stvorilo u meni u određenim trenucima, a da bih u scenario prenela unutrašnju borbu koja nije vidljiva spolja.

Najviše sam se iznenadila zbog stigmatizacije. Možda sam bila naivna u razmišljanju da će udovica u selu dobiti podršku i pomoć, ali su je oni, umesto toga, stigmatizovali. Bilo mi je čudno i apsurdno da, uprkos našoj solidarnosti, vidimo udovicu sa dvoje dece i nikako joj ne pomognemo.

Uvidela sam kako se osećaju članovi porodica čiji se voljeni i dalje vode kao nestali.

Dijalog je minimalan. Međutim, čini se da gledalac može da razume priču likova čak i u tim nevidljivim delovima njihovih života koji nisu uvršteni u film. Čak se i za inostranu publiku neizrečeni kontekst podrazumeva. Kako ste to postigli?

Pored konsultantkinje Fransoa fon Roj (Françoise Von Roy) iz Nemačke, koja je bila uključena u pisanje scenarija, i Nikol Borža (Nicole Borgeat), kada smo dobili sredstva u Švajcarskoj… hoću da spomenem i reditelja Visara Morinu, koji mi je mnogo pomogao. Na volonterskoj bazi mi je pomogao kako prilikom pisanja scenarija, tako i u fazi montiranja, jer mu se tema dopala.

Dijalog ima posebnu draž u filmu, ne samo u komunikacijskom i jezičkom smislu, već za razumevanje jezika i simbolike u filmu — ono što želite da prenesete publici. Zavisi i od filmskog stila, jer ima slučajeva kada se vodi mnogo dijaloga i to je prelepo. Međutim, bilo je rečenica koje smo sa [urednikom] Enisom Saraćijem (Saraçi) isekli tokom montiranja. Namera nam je bila da imamo minimalan, ali smislen dijalog — da rečenice dobiju neku simboliku.

Na primer, Fahrija o svom suprugu govori u prošlom vremenu, dok [njen svekar] koristi sadašnje vreme. Na osnovu toga, on implicira da je ovaj živ, dok je za nju mrtav. Na kraju, ona ne želi da prihvati [da se njen suprug vodi kao nestao], a on kaže: “Možda možemo da ga nađemo.” To je dinamika u životu ovih ljudi.

U “Košnici” postoje scene koje su na posleratnom Kosovu postale opšte mesto, kao kada članovi porodice nestalih osoba zahtevaju odgovore pred zgradom vlade. Snimak iz “Košnice”.

Hteli smo više toga da predstavimo pomoću emocija i u vizuelnoj ravni. Ipak, čak i kada naiđete na dijalog, on se pažljivo koristi da bi imao svoje značenje — ne samo u doslovnom smislu reči, već u simboličkoj ravni.

Skoro svaki igrani film proizveden na Kosovu povezan je sa nekom ratnom pričom; ako ne direktno, onda kroz priče i posledice koje se odnose na doživljaje iz rata. Da li su to teme koje kosovski film čine autentičnim na stranom tržištu i da li te teme olakšavaju potragu za idejama za film? Pošto je film sam po sebi baziran na drami i sukobu, znači li to da režiseri i reditelji u posleratnom društvu imaju filmske teme tik pred svojim očima?

Da, jer ima dosta toga što treba da se ispripoveda. Kada se prijavite na školu filma, oni vas tamo propitaju nešto o vašem životu i žele da saznaju kakav život želite. I zbog toga postanete zanimljivi kao stvaralac. Ako ste u detinjstvu gledali proteste i paravojne formacije kako zlostavljaju ljude — zatim rat, izbeglištvo, makedonsku policiju koja nas maltretira na granici — doživljaj je autentičan onda kada ga predstavite tako.

I istraživanje je važno, jer ne morate sve sami da iskusite; ali kada ste potekli iz zemlje koja je mnogo propatila, lakše je da se unesete u neko određeno osećanje. Svakako da ima talentovanih režisera i reditelja. Neki moraju da imaju lična iskustva [da bi kreirali film], dok drugima to nije potrebno. Ipak, mi kao zemlja imamo svašta da ispričamo, o ratu i posleratnom periodu. Imamo dosta tema, ali se postavlja pitanje: “Ima li dovoljno novca?”

To [novac] uvek spominjem, jer se trudim da potenciram pitanje ulaganja u KCK [Kinematografski centar Kosova]. Dosad smo radili zahvaljujući našem entuzijazmu, ali će entuzijazam izbledeti posle nekog vremena. Zapanjujuće je šta sve kinematografija bez investicija može da postigne, ali ne znamo još koliko možemo da istrpimo ovaj trend.

Šta to govori o državi, o tome kako se država ophodi prema sektoru umetnosti i kulture?

Ne ophodi se dobro. Mislim da ne čine dovoljno; obično ne gledam televiziju, ali kada su u pitanju retke debate koje preslušam, niko ne priča o važnosti ulaganja u kulturu.

Napravili su nacrt Zakona o sponzorstvu [za oblast kulture, omladine i sporta], a nisu nas ni pozvali. Postoji Kosovsko udruženje producenata — učestvovala sam u njegovom radu dok nisam prihvatila poziciju [direktorke Odeljenja za kulturu] u Opštini Priština — a oni nas nisu pozvali, iako smo stajali na vratima. Potrebno je mnogo odricanja da bi svi projekti dospeli u inostranstvo. KCK dobro postupa pri odabiru projekata — to je njihov posao. Međutim, zbog visine budžeta, oni mogu da finansiraju samo jedan film godišnje — što odmaže industriji — jer im treba dati veći budžet.

U opštinskim organima radim kao apolitična članica osoblja, jer sam mislila da mogu nešto da promenim, ali nisam htela da uradim ništa drugo. Htela sam da ostanem na snimanju, ali nije posredi posao od koga se može živeti. Godišnje se snimi jedan film ili dva filma — ponekad tri — ali zavisi od toga da li će vas izabrati. Vrlo je teško voditi normalan život kada snimate jedan film ili dva filma.

Mnogi članovi ekipe počeli su da rade televizijske emisije, da rade na televiziji i kažu da više neće raditi filmove. Tako gubimo sjajne članove ekipe. Ostali smo bez mnogih kostimografa, scenografa i šminkera. Sa tim pozicijama imamo najveće probleme; a nemamo ni dovoljan broj dizajnera svetla.

Mnogi aspekti timskog rada iza scene ostaju nevidljivi u javnosti, a Bašoli kaže da su zbog malih budžeta često slabo plaćeni u filmovima. Snimak iz “Košnice”.

Nije stvar u tome da nemamo talentovane ljude; kad nemate dovoljno sredstava, onda ne možete da gradite profesionalne kadrove, a mi nismo sposobni da to uradimo. Industriju ne možemo da održavamo u životu na bazi entuzijazma, jer svaki reditelj ili režiser napravi prvi film, u koji uloži dosta energije, i cela [porodica] ima sluha za to. Kad snimate drugi film, isteraju vas iz kuće ili sami odete, jer to više tako ne ide.

Ja imam 38 godina, a već 20 godina — otkako sam počela da studiram — radim besplatno. Za ovaj film sam plaćena, ali sam vrlo slabo plaćena u odnosu na rad koji sam obavila. Sav ovaj trud, a niste dobro plaćeni — makar onoliko da se osetite kao normalna osoba. To je užasno, jer se mnogi nalaze u teškoj finansijskoj situaciji.

Desetoro reditelja moli [člana osoblja] da dođe da radi bez plate, ali on neće doći kada ga to zamoli jedanaesti reditelj. Prosto vam kažu “doviđenja”, jer moraju da žive, iako obožavaju film.

Ima mnogih koji su otišli i više nisu ovde. Severna Makedonija nam je blizu — oni za debitantski film dobijaju 500.000 [evra]. Mi dobijamo 140.000 evra za film u glavnoj kategoriji. Moj celi budžet, sa KCK-om, Švajcarskom i svima ostalima, jednak je budžetu za debitantski film u Severnoj Makedoniji.

Jasno mi je da KCK nema [dovoljno sredstava], ali ne znam šta ministri rade. Šta misle o kulturi? Jer, ne možemo da čekamo reformu zdravstvenog sistema, unapređenje prosvete ili razvoj ekonomije — svi ovi procesi treba da se dešavaju paralelno.

Na kraju krajeva, ko ume bolje od kulture da podigne svest o svetu oko nas, ali i među nama, jednih o drugima?

Ovaj razgovor je uređivan da bi bio sažetiji i jasniji. Intervju je rađen na albanskom.

Naslovna ilustracija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0