Krajem osamdesetih godina, poznati beogradski arhitekta Bogdan Bogdanović vraćao se iz Mitrovice, odakle je sa albanskim vozačem putovao automobilom sa mitrovačkim tablicama. U jednom od brojnih intervjua za jugoslovenske medije iz decembra 1989, rekao je da je ovom prilikom razumeo šta znači kada ste Albanac u Jugoslaviji. “Svašta su nam radili na ovom putovanju: Trubili, zviždali, pretili nam da će nas pregaziti kamionom.”

Na ivici uništenja bivše Jugoslavije, Bogdanović je fašizmom nazvao srpsku represiju i aparthejd na Kosovu koji su devedesetih godina dobili na intenzitetu. Dodao je: “Srpski narod, mi, Srbi, naša deca i unuci, nosićemo ovo u našoj svesti.” Bogdanović je srpskom moralnom tragedijom nazvao uništavanje i ubijanje gradova i naroda na Kosovu, kao i neobaveštenost o ovom problemu.

Bogdanović je član grupe srpskih intelektualaca koji su se protivili drastičnoj represiji srpskih vlasti nad ljudskim pravima Albanaca; počev od ukidanja kosovske autonomije u režiji Srbije od 23. marta 1989, pa sve do ulaska trupa NATO 12. juna 1999. i posle toga. Kršenje ljudskih prava i sloboda kulminiralo je ratnim zločinima od 1998-1999. i zločinima protiv čovečnosti; ubijeno je skoro 10.000 albanskih civila, silovane hiljade, najviše žena; proterano skoro milion Albanaca; spaljeno i uništeno oko 100.000 domova, a pričinjena je i druga nematerijalna i materijalna šteta.

Da bi prikupila izjave srpskih intelektualaca koji su se protivili državnoj represiji nad Albancima devedesetih godina, organizacija ADMOVERE je pokrenula projekat “Druga Srbija”, uz podršku KFOS-a. Sa tom namerom je sprovedena sveobuhvatna analiza članaka i intervjua objavljenih u toku tri decenije u dnevnim i nedeljnim publikacijama na Kosovu, u Srbiji i van ovog regiona.

U prvom izdanju, objavljenom 2021. godine, nalaze se fragmenti iz članaka i intervjua jednog od najznačajnijih intelektualaca, arhitekte Bogdana Bogdanovića, gde govori o brutalnom nasilju nad ljudskim pravima Albanaca na Kosovu devedesetih godina.

Bogdanović kao glasan kritičar

Bogdanović je rođen u Beogradu 1922. te je kao mladić učestvovao u antifašističkom otporu od 1941. Kao beogradski učenik i arhitekta po obrazovanju, posle Drugog svetskog rata je projektovao više od 20 spomenika u čast žrtvama rata i fašizma. Dva spomenika, jedan u Jasenovcu i drugi u Vukovaru, međunarodno su priznata.

Bio je profesor urbanologije na Univerzitetu u Beogradu. Pored pisanja brojnih članaka na temu arhitekture i politike, od kojih su mnogi objavljeni u međunarodnim časopisima, autor je i nekoliko knjiga. Osamdesetih godina je bio na čelu Opštine Beograd, dok je 1981. podneo ostavku kao član Srpske akademije nauka i umetnosti, jer nije bio saglasan sa nacionalističkim politikama ove ustanove. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, kao strasni levičar snažno se protivio srpskom nacionalizmu.

Izdanje organizacije ADMOVERE o Bogdanoviću sadrži isečke u kojima on devedesetih podržava kosovsku nezavisnost, ali govori i o albansko-srpskim odnosima. Na primer, usprotivio se dvostrukim aršinima predstavnika srpskog režima devedesetih koji su podržavali pravo Krajine u Hrvatskoj na autonomiju i otcepljenje, dok su to pravo kategorički negirali Kosovu. Sem toga, Bogdanović je prvi Srbin koji je od 1990. naovamo izjavljivao da je na Kosovu sada kasno čak i za republiku, smatrajući težnje Albanaca za ujedinjenjem legitimnim.

Pored toga, on nije podržavao srpske primedbe da se demografska situacija na Kosovu menja usled porasta albanskog stanovništva. Tvrdio je da je Kosovo stotinu godina bilo deo Srbije, ali da su Srbi odlazili odatle; jedan od razloga za odlazak bilo je preseljenje u bogatije predele, a pritom su tamošnji Srbi zemlju za visoku cenu prodavali Albancima. Smatrao je da teritorija na kojoj živi oko dva miliona Albanaca, koji čine 90% stanovništva datog područja, pripada narodu koji tamo stanuje. Da to treba reći srpskom narodu, iako to svi znaju, ali nemaju snage ili hrabrosti da to priznaju.

Bogdanović je, nakon toga, kazao: “Dali smo Kosovo, ali smo uzeli Vojvodinu”, dodajući da je Beograd pripadao Mađarima dok je Kosovo bilo kolevka srpske kraljevine. Prema njegovome mišljenju, Srbija treba da razume da je sticanje prijatelja bitnije od okupiranja teritorija i da je prijateljstvo sa Albancima srpski nacionalni interes, kao i zadržavanje i obitavanje na Kosovu onog srpskog stanovništva koje tamo želi da živi. Govorio je da će se hramovi nalaziti u kućama prijatelja, misleći na priče o tome kako su ih Albanci očuvali; na primer, Pećka patrijaršija koju je sačuvalo pleme Keljmendi (Kelmendi) iz Rugove.

Bogdanović je izneo nekoliko tačnih predviđanja o političkoj situaciji devedesetih godina, i to mnogo godina pre nego što su se pomenuta dešavanja zbila. Tri predviđanja su bila neverovatna: prvo, da će predsednik Savezne Republike Jugoslavije, Slobodan Milošević, sedeti na optuženičkoj klupi i pred mnogima odgovarati za ratne zločine; drugo, da će Srbi sramno izgubiti rat na Kosovu ako ga pokrenu; i treće, bombardovaće Beograd.

Njegovo protivljenje srpskom nacionalizmu devedesetih godina najbolje je oslikano u dugom pismu koje je osamdesetih godina poslao Miloševiću. Ovo pismo i ostale antinacionalističke kritike na račun Miloševića dovele su do nezakonitog upadanja u njegov stan, pretnji linčovanjem i, naposletku, isključenja iz partije. Napadi na njega 1993. naterali su ga da se sa suprugom Ksenijom iz Beograda preseli u Beč, gde je preminuo 2010.

Ostali protivnici tlačenja

Premda je Bogdanović jedan od najpoznatijih, zna se za još nekoliko srpskih intelektualaca koji su na sličan način kritikovali represiju nad kosovskim Albancima. Dakle, u okviru projekta “Druga Srbija”, naredne publikacije u režiji organizacije ADMOVERE obuhvatiće fragmente iz članaka i intervjua drugih opozicionih intelektualaca. Iako ih je bilo tek nekolicina, oni jesu postojali, premda više nisu živi; a to su: sociolog Bogdan Denić (1929-2016), diplomata Ilija Đukić (1930-2002), istoričar Ivan Đurić (1947-1997), režiser Lazar Stojanović (1944-2017), disident Mihajlo Mihajlov (1934-2010), glavni diplomata Miloš Minić (1914-2003), pisac Mirko Kovač (1938-2013), advokat Srđa Popović (1937-2013) i drugi.

Svi ovi intelektualci svoje nadahnuće crpe od srpskih socijaldemokrata poput Dimitrija Tucovića, Koste Novakovića, Dušana Popovića, Dragiše Lapčevića, Triše Kaclerovića i ostalih koji su se u godinama 1912-1913, dok je Srbija okupirala Kosovo, protivili nečuvenim zločinima srpske države nad nevinim albanskim civilnim stanovništvom na Kosovu.

Kao primer toga, u članku socijaldemokrate Tucovića u tadašnjim beogradskim socijalističkim novinama “Radničke novine” navodi se sledeće: “Izvršen je pokušaj ubistva sa predumišljajem nad celom nacijom.” 

U uvodniku ovih novina se kaže da poseduju podatke o toliko gnusnim zločinima srpskih snaga nad Albancima da ih radije neće objaviti. Nažalost, ovi zločini su ponovljeni odmah po završetku Prvog svetskog rada, 1918-1919, a zatim u periodu između dva svetska rata; krajem Drugog svetskog rata (1944-1945), zatim u godinama 1946-1966; i na kraju poslednje decenije prošlog veka (1989-1999).

Projekat “Druga Srbija” ne predstavlja samo model intelektualca koji se protivi nepravdi i zločinima koje su počinile državne vlasti na čelu sa “sunarodnicima”, bez obzira na njihove izgovore, već odaje počast intelektualcima koji se na taj način izražavaju i stavljaju sebe u opasnost, iskazujući tako hrabrost koja nikako ne sme ostati nenagrađena. Nažalost, srpski narod ove ličnosti smatra izdajnicima i diskriminiše ih, ocrnjuje, anatemizuje i napada, dok su ih Albanci gledali sa nepoverenjem, pa su stoga zanemareni.

Na posleratnom Kosovu nema ulice, trga ili škole sa imenom arhitekte i humaniste Bogdana Bogdanovića, iako je on stvorio nekoliko spomenika podignutih na Kosovu, poput spomenika rudarima u Mitrovici. Takođe, on se žestoko protivio tome što je Miloševićev režim početkom devedesetih zatvorio škole na albanskom jeziku. Premda je bio najglasniji srpski intelektualac koji ne samo da se protivio okupaciji Kosova od strane srpskog režima — već je i podržavao nezavisnost — Skupština Kosova ga nije pozvala ni na svečanost povodom proglašenja samostalnosti 17. februara 2008.

Prema tome, naposletku, treba napomenuti da je cilj ove publikacije da oda skromno priznanje ogromnom poduhvatu izvanrednog intelektualca Bogdanovića za to što je štitio ljudska prava kosovskih Albanaca. Pored toga, treba mu zahvaliti za doprinos mirnom i prijateljskom razdvajanju Albanca i Srba, kao i za to što je doprineo njihovom suživotu zasnovanom na međusobnoj toleranciji i razumevanju.

Naslovna ilustracija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.