Nedavno sam na svom privatnom profilu na društvenim mrežama objavila nekoliko stranica iz eseja Dejvida Valasa-Velsa (David Wallace-Wells) “Nenastanjiva Zemlja” (The Uninhabitable Earth). Zasnovan na robusnim i pouzdanim naučnim podacima, esej predstavlja osvrt na najbolje i najgore scenarije koje možemo da očekujemo za našu planetu, u zavisnosti od toga da li ćemo se ozbiljno pozabaviti vanrednim stanjem u sferi klimatskih promena.
Skrećem pažnju na vanredno stanje u oblasti klimatskih promena usled nedavnih šumskih požara koji se šire Balkanom, Turskom i Grčkom. Nekoliko stranica koje sam podelila odnose se na besomučne šumske požare koji se velikom brzinom umnožavaju već nekoliko godina, poput naizgled beskrajnih destruktivnih požara u Kaliforniji ili onih koji su pobili 26 osoba; ovi ljudi su 2018. u jednom grčkom odmaralištu spaljeni u zagrljaju, jer nisu uspeli da dopru do plaže i tako pobegnu od požara.
U svom eseju, Valas-Vels se podrobno bavi brojnim prirodnim ciklusima koji se neće samo pogoršati zbog sve češćih i intenzivnijih šumskih požara; štaviše, tu su i kišne bujice i klizišta, povećane emisije ugljen-dioksida, ubrzano topljenje ledenih pokrivača, “sveprožimajući negativni efekat na dobrobit svih nas”, zagađivanje vode za piće i smrtni ishodi. Spisku nikad kraja.
Prva i jedina reakcija koju sam dobila nakon što sam podelila ovaj klimatski užas bila je: “Sada radije ne bih da znam o ovoj apokalipsi.”
“Radije ne bih da znam.”
“Radije ne bih da znam” je učestali odgovor na brojne vesti o trenutnom kretanju planete i čovečanstva ka propasti. U pitanju je odgovor koji oduvek smatram ciničnim i, u najmanju ruku, beskorisnim. Oduvek verujem u tvrdnju da je informacija isto što i moć. Ako smo upoznati sa nečim, onda možemo da reagujemo i delujemo.
Evo u čemu je stvar: više ne postoji mogućnost da se pravimo da ne znamo šta nam donose klimatske promene jer će se one obrušiti na svakog od nas.
Najnoviji izveštaj Međuvladinog panela o klimatskim promenama (MPKP), svetskog autoriteta po pitanju praćenja vanrednog stanja u ovoj oblasti, objavljen je 9. avgusta. Ovaj izveštaj predstavlja poslednji u nizu turobnih dokumenata koji svedoče o našoj izvesnoj stvarnosti:
“Mnoge promene koje primećujemo u klimatskim uslovima nemaju presedan u hiljadama, ako ne i u stotinama hiljada godina, dok su neke promene koje su pokrenute — poput kontinuiranog rasta nivoa mora — nepovratne u narednim stotinama hiljada godina.”
Drugim rečima, iz Ujedinjenih nacija poručuju da čovečanstvo više nije bezbedno od nepovratne štete koje klimatske promene uzrokuju.
Neki su imali dovoljno sreće, posebno u povlašćenim slojevima društva u severnoj hemisferi, pa mogu sebi da priušte odgovor “radije ne bih da znam”. Međutim, ni to više nije opcija koja dolazi u obzir.
“Radije ne bih da znam” više nije opcija za više od 1,2 milijarde klimatskih izbeglica, koliko se procenjuje da će biti ljudi koji će morati napustiti dom u naredne tri decenije.
“Radije ne bih da znam” nije opcija za više od 2.000 dosad evakuisanih sa grčkog ostrva Evija, gde su mnogi stanovnici živeli od proizvoda od smole i maslinovog drveta, ali gde je sada sve sravnjeno sa zemljom, uključujući i njihove kuće. Ova fraza nije opcija ni za hiljade raseljenih širom zemlje zbog 500+ šumskih požara koji se ovog leta šire helenskom teritorijom.
“Radije ne bih da znam” više nije opcija ni za osamdesetjednogodišnju ženu po imenu Ricopi Panajota (Ritsopi Panayiota), čija je bol zabeležena u nadrealnoj fotografiji Konstantinosa Cakalidisa (Konstantinos Tsakalidis) dok je napuštala svoje plamenom zahvaćeno selo na Eviji. Neki ovu sliku već porede sa očajom viđenim u “Kriku” (norv. Skrik) autora Edvarda Munka (Edvard Munch).
“Radije ne bih da znam” nije opcija za više od 200 osoba preminulih u neviđenim poplavama u Belgiji i Nemačkoj početkom jula ove godine, kao ni za lokalne vlasti u uništenim gradovima, koje sada moraju da se suoče sa višemilijardskim troškovima usled nastale štete.
“Radije ne bih da znam” više nije opcija vredna razmatranja ni za više od 20 miliona izbeglica koje se svake godine, još od 2010, rasele usled klimatskih promena, kao ni za više od 1,2 milijarde klimatskih izbeglica, koliko se procenjuje da će ih biti ljudi koji će morati napustiti dom u naredne tri decenije. Dakle, ne za sto godina, nego dok ste vi, dragi čitaoci, živi.
Nema potrebe ni da čekamo da se dese događaji koji će uzrokovati veliki broj smrtnih slučajeva, Danteove scenarije ili kiše biblijskih razmera. Moramo što pre da shvatimo da klimatske promene neće rezultirati samo prirodnim katastrofama, već da su u pitanju događaji koji će eksponencijalno rasti sa našim nemarom prema resursima i nepostojanjem proaktivnih politika.
U tom smislu, “radije ne bih da znam” nikada nije bila opcija vredna razmatranja za slabo opremljene vatrogasce na Kosovu, koji moraju da se odazovu na vapaje za gašenje požara — a kojih će vremenom biti sve više. Vatrogasci su nedavno napisali otvoreno pismo premijeru Kurtiju, u kom traže da reši dugoročne probleme oskudice u vatrogasnoj službi, a da bi mogli da rade u minimalno bezbednim uslovima u predstojećim godinama.
“Radije ne bih da znam” više nije opcija vredna pažnje ni za stanovnike kosovske opštine Dečani, čija je voda za piće bila predmet brojnih zloupotreba u proteklim godinama. Kao prvo, njihova reka, Dečanska Bistrica, preusmerena je u cevi kao posledica loše kreiranih politika koje u obzir uzimaju isključivo interese investitora, ignorišući pritom ekološke i interese meštana.
U naše doba, neprocenjiva vrednost ove tečnosti ponovo je privukla pažnju nakon što je 1.500 osoba zatražilo lekarsku pomoć. Sumnja se da je u pitanju masovno trovanje uzrokovano isticanjem vode iz njihovih slavina. Pretpostavlja se, na osnovu određenih naznaka, da su u vodovodnoj infrastrukturi pronađene bakterije, dok je slučaj i dalje pod istragom. Međutim, pre nego što neko pomisli da ovo nije uzrokovano klimatskim promenama, nego ljudskim nemarom, setimo se samo da se ovo desilo u doba u kom se akcenat stalno stavlja na vodne resurse i da se stanje neće popraviti u skorije vreme.
Parola “počni od sebe” odvlači nam pažnju od radikalnih zahteva
Moderirala sam pregršt javnih diskusija na Kosovu o uticaju čovekovih aktivnosti na životnu sredinu, bilo da su u pitanju reke, životinjski svet ili vazduh koji dišemo. Kao što je slučaj sa mnogim drugim diskusijama o ekologiji, uvek čujem isti odgovor na pitanje “Odakle da krenemo da bismo ovo popravili?”
“Počnite od sebe!”, kažu. “Reciklirajte, jedite manje mesa, nemojte ni da jedete meso, kupujte odeću od obnovljivih materijala, prestanite da koristite plastične kese, kupujte domaće proizvode, minimizujte potrošnju vode, pristupite kružnoj ekonomiji, pešačite do kancelarije, izbegavajte putovanje avionom, koristite velike torbe od tkanine, posadite drvo!”, kažu svi.
Ovaj narativ, koji u prvi plan stavlja potrebu za individualnim promenama, vuče korene iz osećaja krivice.
Ovo je, zaista, neophodan spisak vredan poštovanja u svačijem životu. Svi treba da ga uzmemo u obzir dok se pojedinačno okrećemo ispunjenju teškog zadatka kada je u pitanju očuvanje životne sredine i nadoknada nanesene štete — ako je to uopšte još moguće.
Međutim, kako vreme prolazi, sve sam bliža zaključku da nam stav o ličnoj odgovornosti važnosti individualne inicijative stoji na putu. On sprečava narode da zahtevaju od svojih vlada da na političkom nivou reše probleme proistekle iz klimatskih promena.
Ovaj narativ, koji u prvi plan stavlja potrebu za individualnim promenama, vuče korene iz našeg osećaja krivice. U pitanju je krivica koju smo nasledili od roditelja, bake i deke, koji ne znaju dovoljno o opasnostima koje proističu iz klimatskih promena ili koji jednostavno ne čine dovoljno u tom pogledu.
Ovaj osećaj krivice koji nas prožima kao pojedince možda u nama stvara nevoljnost, pa čak i licemerje, dok tražimo od vlade da preduzme mere protiv klimatskih promena; jer, ove nedelje smo još jednom uključili veš mašinu ili smo kolica za kupovinu natrpali hranom koja je upakovana u plastiku. Ovaj osećaj krivice je učestao kod mlađe generacije, a dobra vest je ta što ovu krivicu možemo da pretočimo u nešto korisno.
Naše pojedinačno ponašanje može da ostvari tek ograničeni efekat. Koliko god da treba da razvijamo ekološku svest, to ne treba da nas zaustavi da zahtevamo polaganje računa od onih koji su odgovorni za sistematsko zagađenje životne sredine i, što je još bitnije, od onih koji imaju kapacitet da izdejstvuju smislene promene u društvu.
Ako na Kosovu postoji fundamentalni problem što se tiče smeća u rekama i šumama, on se neće rešiti zahvaljujući višednevnim dubioznim akcijama čišćenja sa sloganom “Možemo to zajedno, Kosovo” (eng. Let’s do it Kosova) ili građanskim inicijativama koje možda jesu korisne za manje lokacije, ali ne rešavaju glavni problem.
Taj problem će se rešiti samo uz obilne vladine investicije u odgovarajuće sisteme za upravljanje otpadom, podizanje stepena svesti, obrazovanje i — pogodili ste — neprikosnoveno sprovođenje ekoloških zakona.
Ako u kosovskim šumama postoji fundamentalni problem — procenjuje se da do 2035. neće ostati nijedna potpuno zdrava šuma — onda od vlade zavisi sprovođenje radikalnih politika za ublažavanje gubitaka i preokretanje trenda u povoljnom smeru.
Ako postoji fundamentalni problem u načinu na koji ljudi greju loše izolovane domove ili ako sagorevaju drvo, jer ne mogu da priušte struju za te potrebe, onda je došlo vreme da se odvažimo i sprovedemo mere koje pospešuju energetski efikasne životne uslove dostojne čoveka, i to u celom društvu.
Ne treba da se bojimo i moramo od nadležnih da zahtevamo radikalne politike u sferi ublažavanja klimatskih promena, i to za najveću štetu koja se nanosi: to su veliki zagađivači, krupni industrijski investitori, vlade koje ih pozivaju; i od onih koji usvajaju politike i propise da bi dozvolili da svega toga bude još više.
Možemo ponešto da popravimo, ali je došlo vreme da iznesemo zahteve.
Na isti način na koji smo zahtevali završetak rata u Iraku, a da pritom nismo nužno svoja tela stavili u prve linije borbe, ili smo pak učestvovali na protestima protiv seksualnog zlostavljanja u školama, a da pritom nismo ni na koji način uključeni u prosvetne strukture, tako je bitno da i sada zahtevamo da vlada preduzme hitne mere po pitanju klimatskih promena, čak iako osećamo da na pojedinačnom, ličnom nivou ne činimo dovoljno.
Možemo i hoćemo da se lično posvetimo kako bismo planeti i čovečanstvu pomogli da prežive. Ipak, imajući u vidu da sam Španjolka, primorana sam da kažem da je stav da će se klimatske promene okončati individualnim delovanjem isto kao da se Don Kihot zaputi u borbu sa vetrenjačama.
Možemo ponešto da popravimo, ali je došlo vreme da iznesemo zahteve.
Osuđeni na propast, ali još nije gotovo
E sada, pošto smo saznali da smo uništili planetu Zemlju — za čovečanstvo, za ostatak životinjskog sveta, za sve ostale i za sve ostalo — hajde da se na trenutak suočimo sa nekim posledicama pre nego što izlijem svoje nepresušne količine nade.
Bićemo žrtve brutalnih promena u bliskoj budućnosti. U narednih 20 godina, Zemlja će, u proseku, postati toplija za 1,5 stepeni Celzijusovih; ništa ne možemo da učinimo da bismo to zaustavili. Sve što danas radimo može da se odrazi na ono što će se desiti posle tog perioda. Ako ništa ne promenimo, planeta bi mogla da se zagreje za čak šest stepeni do kraja ovog veka i stvarno ne želite da saznate šta će se tada desiti (ali uvek možete da čitate Valasa-Velsa i druge, ako zaista osećate potrebu da znate).
Međutim, čak i da uspemo da temperaturu zadržimo na porast od samo 1,5 stepeni, velika je verovatnoća da ćemo postati žrtve opasnih oluja, intenzivnijih toplotnih talasa, dužih toplih sezona, raseljavanja, uništenih poljoprivrednih imanja i mnogih drugih stvari o kojima možete da pročitate u ovim izveštajima.
Nakon upoznavanja sa svim negativnim scenarijima koji će uticati na naš ekosistem u vrlo bliskoj budućnosti, stalno se vraćam na ključne tačke iz knjige Valasa-Velsa, gde se on osvrće na razloge zbog kojih je, ipak, srećan što mu se ćerka rodila pre samo nekoliko godina.
Prosto rečeno, imamo plan i imamo mehanizme za rešavanje problema — on se može rešiti ako mu pristupimo agresivno. Premda je bio potreban celi životni vek da sve ovo uništimo, isto tako se sve može popraviti za jedan životni vek, samo ako smo voljni.
To je naš životni vek i sada je pravi trenutak.
Fotografija: K2.0.
